Ispovedanje vere

http://img0.liveinternet.ru/images/attach/c/2//72/662/72662921_0_4baac_530975aa_XL.gif

- Treba imati rasuđivanje. Nekad je potrebno ćutati, a nekad otvoreno ispovediti svoje "vjeruju", jer snosimo odgovornost ako ne progovorimo. U ovim teškim vremenima svako treba da čini ono što je do njega, a ono što nije do njega da prepusti Bogu, tako ćemo umiriti svoju savest da smo učinili ono što smo mogli. Ako ne budemo dejstvovali kosti naših predaka će se prevrtati u grobu. Oni su toliko propatili za otadžbinu, a šta smo mi učinili za nju? Na Grčku i njenu pravoslavnu tradiciju su zaratili sami Grci, pa zar mi treba da ćutimo i da gledamo? Strašno je to! Nekome sam rekao: "Zašto ne govorite? Na šta liči to što radi taj i taj?" "Ma šta da kažeš", kaže on meni, "taj je đubre." "Ako je on đubre, zašto vi ne govorite? Udarite na njega." Ništa nisu učinili, ostavili su ga na miru. Jednog političara sam ovde izgrdio. kažem mu: "Ustani i reci javno: ne slažem se sa tim i tim." To je časna stvar. Ali oni gledaju samo svoje ciljeve i ne interesuje ih što druge stvari propadaju.

Ako hrišćani ne budu otvoreno govorili, ako se ne budu suprotstavljali, stvari će se još više pogoršati. Ako se suprotstave, drugi će malo razmišljati. Ali, današnji hrišćani nisu za borbu. Prvi hrišćani su bili tvrd orah, zato su i mogli da promene sav svet. A u vreme Vizantije jednu ikonu su izneli iz Crkve, pa se svet tome suprotstavio. Hristos je raspet da bismo mi vaskrsnuli, pa zar treba da budemo ravnodušni? Ako Crkva ne govori da ne bi došla u sukob sa državom, ako mitropoliti ne govore da bi bili sa svima u dobrim odnosima, jer im pomažu u izdržavanju mnogih institucija itd., a Svetogorci opet, ako ne govore da im država ne bi ukinula pomoć, ko će onda da progovori? Rekao sam jednom igumanu: "Ako vam kažu da će vam ukinuti pomoć, vi im recite da ćete uskratiti gostoprimanje, pa neka razmišljaju." Profesori Bogoslovskog fakulteta se ne javljaju jer kažu: "Mi smo službenici, izgubićemo platu i od čega ćemo živeti?" A monahe su uhvatili na to da im neće dati penzije. Zašto ja neću da primim ni tu malu penziju koju nam daje Zemljoradničko osiguranje? Još samo nedostaje da budemo osigurani kod nekakvog Zemljoradničkog osiguravajućeg društva! To nije časno. Da monah bude osiguran kao beskućnik, to da, to mu čini čast. Ali da bude osiguran kao zemljoradnik, zašto? Monah je, odrekao se velikih penzija, odrekao se sveta i došao u manastir. I zar da prima penziju od sveta! I zar da dospemo dotle da izdamo Hrista zarad penzije?

POUKE O. TADEJA

Bog nas dosao je medju nas da opet dovede u prvobitno stanje one koje je stvorio. On je sve ucinio da Ga covek moze razumeti. On je mogao da spase covecanski rod i drugim nacinom, ali covek kad je pao, sam je poremetio sav unutrasnji umni aparat i onesposobio se za dobro. Potpao je u vlast duhova zlobe, dragovoljno im se predao u zarobljenistvo.
Zlo koje postoji Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, misaonih duhova koji su otpali od ljubavi bozanske, koji su se okrenuli prema svojoj licnosti i ostali nepokorni; poceli su umovati svoje umovanje, ali ma koliko se svaka umna sila koja nije sjedinjena sa izvorom zivota trudila da nesto dobro ucini i govori, sve sto ona radi posoljeno je smradom paklenim, jer je jedino Bog izvor mira i radosti, ljubavi i pravde i dobrote.
Sva stvorena bica su ogranicena, a ono sto je ograniceno nije savrseno; nego im je dato da se usavrsavaju. Medjutim, pala su; prvo nisu sacuvali svoje dostojanstvo andjeli, pa posle na zavisti tih duhova koji su pali i nasi praroditelji Adam i Eva su pali. I evo, i u nama se isto ukotvila ta osobina - paklena zavist.
Zavist ne preza od nicega, i Bogu u lice govori protivno stalno, svuda i na svakom mestu.
Bog je sav ljubav, a zavist ne trpi da se dobro nekome bliznjem ucini.
Jedan od bogonosnih otaca, prep. Nil Mirotocivi (javljao se monahu Teofanu, koji je u 18. veku ziveo u njegovoj pesteri) objasnjavao je mnoge tajne iz Carstva nebeskog. I kaze da je zavist pecat antihrista na srce coveku. Kako je to za nas strasna stvar! A mi cesto puta zavidimo bliznjima svojim, cak i svojim najrodjenijima nesto zavidimo. I ne obracamo paznju na to da se lecimo, da dodjemo k sebi.
Bog nas, Isus Hristos, jeste savrseni Bog i savrseni covek. On kao savrseni Bog sve obuhvata ljubavlju, bezgranicnom ljubavlju. On je i kao savrseni covek mio svakoj dusi koja mu pristupa. Nama sve nekako izgleda da nam je daleko ta ljubav Bozja, da je Bog mnogo daleko od nas. Ustvari, mi se udaljavamo. A On ne moze da se odvoji od nas jer je On zivot. On je sav ljubav. Kad bismo i mi imali prema Njemu takvu ljubav, pristupali Mu kao prema svom iskrenom prijatelju... Ali mi ne pristupamo na takav nacin, nego sve nekako izolovano, nekako zvanicno; i kad se molimo i kad nesto dobro cinimo, sve nekako kao da smo isuvise zvanicni. A On trazi od nas da budemo prirodni. On nam je pokazao kako je medju nama ziveo: prostodusno, smireno i krotko. Kakve nas je Gospod stvorio, takvi da Mu pristupamo. Kako dete bezazleno da Mu pristupamo.
Njemu, Gospodu, mila su dobra dela koja cinimo. Milostinju i sve sto cinimo radi spasenja naseg, radi koristi bliznjih i svete Crkve, sve je dobro i milo Gospodu. Ali je Gospodu najmilija i najdraza ljubav bezazlena, prostodusna, detinja, koja se tako priljubi k srcu Njegovom. Eto sta je Gospodu najumivenije od nas sto On trazi. A to moze svaka dusa. I bogat i siromah, i star i mlad...
Nekako se stalno vracam na tu temu, uvek bih to ponavljao, da se naucimo kako da se priblizimo svome Roditelju, kako da Mu se priblizimo srcem, celim svojim bicem; kako da Mu budemo omiljeni kao sto su andjeli i sveti. Jer smo mi mnogo prljavi, necisti. On ne gleda na nasu prljavstinu i necistotu kad Mu pristupamo od srca, prihvata nas odmah. Kad se nesto ogresimo o svoga Roditelja pa mu od srca pristupamo, sve nam prasta, kao da nista nije bilo.
On, Gospod nas, bezgranican je u ljubavi, neiskazano. Trebalo bi da Mu pristupamo iskreno i da budemo stalno sa Njim, jer On je stalno sa nama. On pokrece nas zivot i zeli da Ga razumemo i shvatimo. Sav Njegov zivot na zemlji bio je prirodan, takav da ga covek moze shvatiti; kazao je da je On ljubav, objasnio nam da je Bogu tako omilio svet da je dao svoga Sina Jedinorodnoga radi spasenja coveka. Otkrio nam je tajnu, mnogo nam je otkrio. Uzvisio nas je iznad svih stvorenja; priroda covekova uzdignuta iznad svih stvorenja usla je u tajinstvo svete i zivotvorjasce Trojice.
Pa sta mozemo mi kao ljudi vise zeleti od toga da budemo jedno sa svojim Bogom, sa svojim Roditeljem? Zato bismo trebali za to kratko vreme zivota da naucimo kako da Mu pristupimo. Posto mi svoje sopstvene snage nemamo, moramo da Mu pristupimo kao bezazlena, prostodusna deca, od srca, da Ga molimo da nas nauci kako da budemo dobri, kako da Ga silno ljubimo kao sto Ga ljubi Majka Presveta, andjeli i sveti.
Nece nas Gospod ostaviti tako sirote ako Mu stalno budemo pristupali od srca. On ocekuje da se nase srce, nasa dusa rasplamsa jos jacom zeljom i ceznjom za Njim. Da nikada ne otpadnemo od Njega, od Njegove ljubavi.
Cesto sa nama bivaju mnoge nevolje i teskoce ovde na zemaljskoj kugli, a sve to jer se nismo jos smirili. Kad se dusa smiri i pokori volji Bozjoj, onda prestaju za nas stradanja i patnje. Jer tada su i stradanja i patnje nekako mili srcu i dusi. Sasvim se drugo razumevanje zivota kod nas pojavljuje; ne mudrujemo vise po ovome svetu, kao sto svet mudruje. Shvatamo drugacije. Sve sto pogledamo, sve nesto blistavo, sve umiljeno. Sve nam je dobro zato sto je Bogu sve omiljeno. Njegova smo stvorenja i sve sto je stvoreno Njegovo je. I On je to stvorio radi sebe, dakle za sebe, da budemo ucesnici u Njegovoj bozanskoj ljubavi i bozanskom miru i radosti.
Eto, kao sto vidite, treba da se lecimo, da ne primamo zavist k srcu; zavist razara unutrasnji mir i pokoj duse. Npr. mirni smo, tihi, i dosao nam neki prijatelj i ispricao o nekome ko nas je nekad mnogo vredjao da ima puno uspeha u zivotu, da je nesto postigao; i buduci da mu nismo oprostili, odmah se kod nas pojavi duh zavisti. Eto kako ne obracamo paznju. Neprestano moramo biti na molitvi i ne primati predlog duhova zavisti.
Sveti Oci kazu: ako se odbaci predlog duhova zlobe, pobeda je dobijena bez borbe. Oni su to iz iskustva govorili. Ako se predlog odbaci, pobeda je dobijena bez borbe.
Duhovi pod nebom stalno uplivisu mislene zamke. Kad je prepodobni Antonije video sta sve duhovi zlobe pod nebom mreze i postavljaju, uzdahnuo je i rekao: Boze moj, ko moze od ovoga da bude spasen? I cuo je glas: Samo smireni i krotki prolaze. Stavise, njih se to i ne dotice.
Vidite, kad se dusa smiri, kad se pokori volji Bozjoj, duhovi zlobe vise nemaju vlasti nad njom. Jer je ona pod okriljem blagodati Svetoga Duha, ognjem bozanskim skrivena.
Zato, blago meni, da pripadnemo od srca Gospodu, da se molimo da nas nauci da budemo dobri kao sto su dobri andjeli i sveti. Kako je dobro medju dobrima biti, medju onima koji svetim zivotom zive!
Ovde, na zemlji, ljudi treba da se potrude da ne primaju predlog duhova zlobe. Sv. Oci govore da treba dobro da pazimo, da budemo na strazi, da znamo kako je svaka misao koja nam remeti unutrasnji mir od pakla upucena. I taj predlog da ne primamo, da ga odbacimo odmah! Ako se saglasimo i pocnemo da besedimo sa njim, uplitace nas u mreze paklene. Od te jedne misli paklene naroje se mnoge i tek posle covek vidi kuda je zasao i sta ucinio. Jedno zlo na drugo se nadoveze, pa posle kad dodje sebi covek kaze: Sta mi je sve to trebalo, bio sam miran, tih, i odjednom se sve pokvarilo. A pokvarilo se zato sto nismo strazili.
Ljubav, radost i mir, to su bozanski darovi, bozanske osobine. One pojedinacno cuda mogu da stvaraju. Ljubav sjedinjuje sve u jedno; mir isto tako zraci iz coveka, daje tisinu; radost cini da se skine teret sa covecije duse: kad dodje neka radosna dusa kod tuzne pa mu kaze kakve blage, tihe misli, odjednom kao da je svanulo. Znaci, pojedinacno ljubav, mir i radost cine cuda, ali sjedinjeni u jedno mogu zapovedati svim stvarima. Kad su sjedinjeni i ucvrsceni u srcu, kuda god takva dusa uputi misli javlja se mir, jer iz nje zraci mir. Sveti Oci kazu da moze gore da premesta. Bivaju isceljenja, naprimer, Gospod je pokazao kako, i kazao da cemo to ciniti Njegovom bozanskom snagom. Bice takvi znakovi: na bolesne stavicemo ruke i iscelice se. To su istinite reci Bozje.
Ali, mi smo izgubili dobrotu koju nam je Gospod dao, pa smo se misleno upleli kao pile u kucinu i nikako da se ispetljamo, da bude mir u nasem srcu. Moramo obratiti paznju da u nase srce ne ulazi ono sto remeti mir.
Sveti Oci prokrcili su nam put i pokazali kako treba da se potrudimo s Bozjom pomoci.
Gospod trazi da po razumu, sa puno razumevanja, odbacimo zlo i primimo Njega i Njegovo dobro u srce. Zato se moramo obratiti Gospodu, jedinom izvoru zivota. Da se srodimo s Njim, jer smo se odrodili. Mi se nekad odrodimo i od svojih najblizih. A cesto puta se i uz svoje najblize osetimo usamljeni, zbog toga sto smo se udaljili od istinskog naseg Roditelja. Udaljili smo se misleno, umno-misleno.
Duhovni zivot je umni i misaoni zivot. Zato moramo da obratimo paznju na to sta se u nama roji, da molimo danonocno Gospoda da nas izbavi od svakog zla, da nas ocisti i da nam snage da odbacimo predlog duhova zlobe. Ako primimo predlog, onda se nesto i saglasimo, odmah pocinje borba, mi odbijemo jedno a oni predlazu drugo, trece, cetvrto... I nemamo mira, nemamo pokoja. Onda da se srcem i umom obratimo Gospodu: "Gospode, evo nemam snage, nisam se naucio od mladosti, ostareo sam u zlu, zlo moje sa mnom je ostarelo, pa sad treba mnogo truda da se to izbaci i iskoreni iz mene. Ali Ti si silan i mocan, nauci me da budem bezazlen, prostodusan, krotak i smiren. Nagradi me Tvojim bozanskim osobinama, kao sto nagradjujes Tvoje andjele i Tvoje svete".
I tako, stalno u prostoti srca i svojim recima svaka dusa da pripadne Gospodu. Zato nam je nephodna molitva, ma kako bila kratka, da cim ustanemo s kreveta, od sna, odmah blagodarimo Bogu sto nam je dao svoju milost da prozivimo noc. Kad dodje vece, da blagodarimo na svemu, jer Gospod je zivotodavac koji daje. Tu pokazujemo svoju ljubav prema Njemu i On ce da nas priljubi k Sebi. Kad dusa zavoli molitvu od srca, onda posle ne moze da se odvoji od svoga Roditelja. Stalno je sa Njim, bilo da razgovara s ljudima, bilo da je na poslu, na radu. Uvek je sa Njim, i krece se u prisustvu Njegovom kao sto se andjeli i sveti krecu. Eto to je zalog Carstva Nebeskog jos ovde na zemlji.
Nijednom misaonom potezu iz duse ne sme biti centar neki od predmeta ovde na zemlji. Misaoni centar ljubavi je Gospod i sa Gospodom ljubimo sve. Kroz Njega i u Njemu je sve. Ne smemo da se vezujemo za predmete.
Andjelski cinovi se ne zaboravljaju misleno u tvarima. Oni gledaju tvar, ali se misleno u njoj ne zaboravljaju. Jer, njihov misaoni centar je zarobljen jedino silom bozanskom, sa kojom sve ljube. A mi kad vidimo neku stvar nama privlacnu, prilepimo se za nju. I ako duze tako ostane, ona nam postaje idol. Umesto Boga, u nasem srcu je tada taj predmet, bilo ziv bilo mrtav.
Bozanska ljubav ne trpi egoizam. A covek kad je pao ispraznio se, i nema nikoga blizeg nego svoju licnost. On se svojoj licnosti okrenuo i cuva je: ne dozvoljava da ga neko vredja, zeli da se o njemu sve dobro misli, a pri tome ne obraca paznju kakvim zivotom zivi, sta radi i kako radi. Ne obraca paznju jer je sav koncentrisan na svoju licnost.
Mi moramo sebe da prezremo za ljubav Gospoda, da tog "gospodina Ja" ne samo odbacimo, nego i - ubijemo. Ako on ne bude mrtav, ne mozemo da se sjedinimo sa Gospodom, uvek ce da strci taj nas "gospodin Ja". Jer on je veliki gospodin i ne moze da savije siju, on je visoko.
Gospod nam je pokazao kakvi treba da budemo: smireni, ponizni, pokorni volji Bozjoj. Ali mi hocemo sve da ustrojimo po nasem misljenju. Mucimo sami sebe, izmucimo se i - nista nismo uradili! Nece ovaj svet kako mi mislimo. I "gospodin Ja" se onda mnogo ljuti sto nije onako kako on misli. A onaj ko se smirio ne razmislja o sebi kao da je on nesto, znajuci da je nista, da je trulez. Ako nas ne bi Gospod cuvao, ako nas ne bi drzao, ma ne bi bilo nista od nas! Nista, samo blato.
Srce je hladno kad je rasejano. Dusa nije kod kuce, ona luta. Kad je kod kuce, onda ona zagreva i srce. Cim izadje vani, odmah biju. Van kuce biju, misleno biju. Jedna misao se prima, druga odbija, i srce se lomi i postaje hladno. A kad dusa dodje sebi, kad se pomiri sa Gospodom, tad je Gospod u centru zivota, i tad je blago i toplo.
Gospod gleda na dubinu srca, sta ono tamo zeli i cemu cezne. I ako dusa ne moze odmah da dodje sebi, Gospod ce u svoje vreme opet sve ocistiti i privuci da dodje dusa sebi, k centru, i dusa ce da se smiri. Ali ako u dubini srca ima nesto sto nije rascisceno, nesto sto tezi ovome svetu i vezivanju za ovaj zivot, onda ce nase lutanje biti dugotrajno i mnoge cemo muke i nevolje imati. Vise cemo imati mi koji smo, eto, pobozni nego oni koji nisu. Zato sto oni nemaju taj unutrasnji bol, ne razmisljaju o vecnosti, njima je sve ovozemaljsko: da se uziva, da se jede, pije... Tu je njihova paznja, a mi smo podvojeni, hocemo da smo sa Gospodom a nismo rascistili svoje materijalne prilike zemaljske, sa cime nase srce jos ima mnogo veze pa je zarobljeno.
Treba planove i zelje zemaljske odbaciti od srca, tek onda mi mozemo sa Gospodom ljubiti iskreno i bliznjega svoga. Inace se nasa ovozemaljska ljubav prilepi cas za jedno cas za drugo, a to je sve nepostojano, nista nema od toga. I ta nepostojanost lomi, stalno nas lomi. Zivot ne primamo sa razumevanjem, nego povrsno.
Sve sto planiramo da uradimo mora da bude sa jednom mislju i jednom zeljom, jer Gospod to trazi. Da svi budemo u jednomisliju. Molio se Gospod za to da budemo jedno. A mi se stalno podvajamo, i u svom porodicnom krugu se podvajamo. Nije to dobro, opet to covek hoce da se izvrsi njegova volja. Razumem to onda kad je u kuci domacin ateista, a desi se da Gospod pozove nekog clana porodice. Ali ta dusa koju Gospod pozove mora mudro da deluje. Nikako ne sme misleno da ratuje sa svojim domacinom, inace tu nema napretka. Ne sme da postane razbojnik koji ubija svoje najrodjenije svojim mislima i zeljama. Druga je stvar ako se mi predamo Gospodu, a domacin kaze: "Odrekni se!" Onda mi nisi roditelj, onda mi nisi ni bliznji. Ja ne mogu da se odreknem Gospoda, ja sam sjedinjen srcem sa Njim, ja sam Njegov i Njegov bozanski zivot je u meni; ja ne mogu da se odreknem Gospoda, a ti kako hoces. Ali opet ne smemo nista uvredljivo da pomislimo u srcu jer i najmanja takva misao remeti nam mir. U nama se stanje pogorsava, a kod nasih bliznjih zaostrava. I najmanja misao koja nije zasnovana na ljubavi razara mir.
U porodici u kojoj ima vise clanova dovoljno je da je samo jedna osoba nezadovoljna - ne mora ona to nicim da ispoljava, dovoljno je da pocne da umuje kako se njoj nanosi nepravda i kako se sa njom ne postupa dobro - pa da se poremeti mir u toj porodici; ona to svojim mislima poremeti. I svi su nezadovoljni, a ne znaju otkuda to.
Prema bliznjima treba imati podjednak odnos. Ne smemo da delimo ljude: ovaj mi je simpatican, ovaj antipatican. Jer onda ste ovoj drugoj osobi objavili rat. I nece vas trpeti. Iako vi u spoljasnjosti niste dali povoda, ni recima ni pokretom, u unutrasnjosti ste, svojim mislima, to izazvali.
Mi hriscani smo se krstenjem obukli u Hrista, obukli smo se u Boga, a Bog je ljubav. I kako to, sjedinili smo se sa Gospodom u krstenju, a ustvari ratujemo protiv Njega! Kako ratujemo? Mislima, upucujemo zlu misao nasem bliznjem i daljnjem.
Cim se u nama rodi jedna misao koja nije zasnovana na ljubavi, znajmo da smo primili uplive duhova zlobe. Primajuci misao zla, primamo samoga vraga u telo. Duhovi nisu vidljivi, mi im dajemo telo da budu vidljivi.
Zlim duhovima mi dajemo telo da budu vidljivi za ovaj svet, da mozemo da ih vidimo kako izgledaju. Ono zlo sto se manifestuje kroz coveka, to vidimo duha koji je okupirao dusu tog coveka i pokazuje se kroz njega, psuje... Ne vredja Gospoda ta dusa, ona je rodjena hriscanska, nego onaj koji je nju okupirao i zauzeo poziciju, pa drma kako on hoce. I umesto da razumemo sta je zivot, mi se protivimo i upucujemo zlu misao coveku. Tako i sami postajemo zli. Koliko puta smo se prognevili na one ciji je odnos prema nama bio nekorektan ili uvredljiv? Pomislimo mu zlo, znaci ubijamo mu dusu! Jer se pred Bogom prima sve ono - bilo dobro bilo zlo - sto je sjedinjeno misleno sa osecajima srca, i srca sa dusom. Zato treba sa razumevanjem da opazimo zlo i sa razumevanjem prihvatimo dobro. Da stalno budemo na strazi i ne pustamo da u nasu klet udju oni sto ne misle dobro.
"Molite se bez prestanka", naredjuje apostol. Unutrasnja molitva, ona je trud samoga coveka. Jer kroz molitvu se covek priblizava srcem Gospodu, a pali duhovi gledaju da ga vezu za bilo kakav ovozemaljski predmet.
U molitvi prvenstveno treba da se ima paznja. Bez paznje molitva ne vredi nista, ali ako se sasvim ostavi, onda je jos teze. Znaci - trud! Ali, mi stalno skrecemo paznju na nesto drugo. Sveti Oci su se molili da ih Gospod izbavi od zaborava molitve.
U svaki posao da se unesemo sa Gospodom. Jer, neprijatelj stalno izvlaci um: gde smo bili, sta smo radili, sta culi, cak sve od detinjstva; pa to onda vrazi sve kombiniraju, a mi mislimo da je sve to nase. Oni imaju citav registar naseg zivota: sta smo cinili, kako se ponasali. Zato nam je potreban veoma veliki napor da se srcem priblizimo Gospodu i da stalno sa Njim boravimo. To je radna molitva.
Pored radne, postoji i blagodatna molitva. Ona se dobija kao dar od Gospoda. Videci nas trud da zelimo svim bicem svojim da se sjedinimo sa Njim, odbacujuci sve ovosvetske zelje, On nas ociscava postepeno od briga ovoga sveta, od privezanosti za zemaljske stvari, dovodi dusu u smirenje i prostotu, da ne prima k srcu uvrede, nego sta god se desavalo da se smirava. Znaci, postepeno se ociscava dusa da primi bozanski oganj da bi se neprestano molila Duhom Svetim.
Bezazleni, prostodusni, neoptereceni brigama ovoga sveta brzo primaju bozanski oganj radi neprestane molitve. Ali mi koji zelimo da saznamo sta je ovo a sta ono, mi smo se natovarili ovosvetskim brigama i interesima. Treba toga da se oslobodimo, da se obnovimo. A ne mozemo sami to, treba Duh Sveti da sidje u srce. Dok smo u prostodusnosti sjedinjeni sa Gospodom, mudrost ovoga sveta ne ulazi u nas, nego istinitu mudrost i istinito znanje dobijamo od Gospoda. Ukoliko se dusa postepeno smiri, utoliko joj se otkrivaju tajne nebeske. Smirenome i krotkome otkrivaju se tajne svega sto nas okruzuje, on shvata mnogo dublje od onih koji su godinama studirali mudrost ovoga sveta. Jer je u Bogu tajna, i sve dok oni misle da su nesto stekli i da nesto znaju, sve dotle ne moze istinita mudrost bozanska da udje u njih, nego im se samo povrsno, prema trudu, daje otkrivenje, u medicini, fizici...
U duhovnom svetu misli su jasne kao govori, one se cuju. Zato je trud o dusi dragoceniji od svih darova u ovome svetu. Ako se covek ne ocisti pa predje u vecnost sa losim karakternim osobinama, nece moci da udje medju andjele i svete.
Sve dok imamo neki mali oslonac u ovome svetu, dotle mi malo poverenja Gospodu dajemo. Sveti Oci su sve primali bilo dobro bilo zlo kao od Gospoda, pa su se smirili. Kad vidi da je dusa pripremljena, Gospod je osenjuje blagodacu Duha Svetoga i onda ona dobija slobodu, mir, radost i utehu, nema vise straha. Ta dusa vidi da sve strada zbog pada. Cim se okrene, odmah hoce da se zaplace za sve i da se moli za sve.
Covek u ovome svetu moze mnogo da se trudi ulazuci svoje snage za dobro drugih, a da ne ocisti svoju dusu od greha. Moze da predje vecinu mitarstava a da ga mislena vezanost za zemaljske stvari na mitarstvu milosrdja strovali u provaliju. Mogu se i mnogi spasti njegovim trudom, na primer gradnjom zaduzbina, ali mu mislena vezanost za zemaljske vrednosti nece dopustiti da udje u svet neprolaznih vrednosti, koje samo cista dusa moze pojmiti.
Bez djavola se ne mozemo spasiti! Jer mi smo sinovi nasih roditelja sa svim negativnim osobinama, koje se ne mogu lako ocistiti. Treba mnogo bolova srca da se pretrpi, pa da se dusa oslobodi. Nasi neprijatelji nas napadaju i preko ljudi, i tako boreci se - po Gospodnjem promislu - mi postepeno dolazimo k sebi. Bez nevolje nama bogomolje.
Tako dusa uvidja da svaki njen oslonac ovde na zemlji nije nista i kaze: nemam nikoga da me moze razumeti. Dusa trazi neizmenljivu ljubav. Nema toga na zemlji. Jedino Gospod moze da nas utesi. Po stepenu naseg oslobodjenja od briga, Gospod nam daruje da osetimo da je On sa nama. Gospod cesto dopusti i da nas iznenadi neprijatelj, pa se cudimo sta je to sa nama. Ta dopustenja od Gospoda su zato da uvidimo da smo nista.
Treba paziti da ono sto mislimo i radimo bude milo Gospodu. Jer svaki je posao ovde na zemlji bozanski posao.
Kad bismo ljubili Gospoda celim svojim srcem, ne bismo vo vjeki sagresili, jer On bi bio u nama. On je sila koja spaljuje svaku necistotu, svaki greh, i ne bi u nase srce imalo pristupa nista sto nije sveto, sto nije plemenito. Ali buduci telesni i neocisceni, kad hocemo da ukazemo ljubav bliznjemu svome, odmah se tu uplice i telesna strast. Moramo odvajati ljubav od strasti. Na stranu strast, to vrag uplivise; nego da obratimo paznju bozanskoj ljubavi, koja ne pravi razliku. To nije egoisticka, vec sveobuhvatna ljubav, koja sve prasta i svemu se raduje.
Bura misli i smucenost posle ispovesti i odgovora duhovnika znaci da se poslusnik pogordio, da misleno ratuje protiv duhovnika, da se pouzdao u duhovnika kao coveka. Gospod je to primetio i dopustio iskusenje.
Kad covek izgubi blagodat, on to dugo ne shvata, nego jos uvek misli da je ima. Jer u njemu jos zive predjasnje misli i on ne shvata da je ohladneo i izgubljen za vecni zivot.
Smirenog i krotkog postavi i u pakao, njemu je dobro.
Veliko iskusenje dolazi pre ili posle dobra koje Gospod ucini. Da bi dusa ostala u smirenju.
Dok je u telu dusa je zasticena, a kad izadje iz tela onda je potpuno nezasticena, naga i slaba, kao puz kad izadje iz svoje ljusture.
Tek kad se dodje u dodir sa andjelima i svetima, shvata se bozanski svet. Gospod to dopusta ponekad i obicnoj dusi; onda kad nema nikakve utehe na zemlji, onda sam Gospod daje utehu. Odbacenima, prezrenima, kad im je najteze...
Na zemlji kruze svakakvi gresi, osobine duhova koji su pali. Svaki greh je misao, mislena sila. Pali dusi se tese: jedni u gnevu, drugi u ocajanju, treci u bludu - i medju njima ima stepena zlobe. Ako je covek bio u njihovoj vlasti i slusao njihova naredjenja dok je bio u telu, i posle izlaska iz tela mora da ih slusa.
Treba ostati prirodan, neubrazen. »im se neko uobrazi, vidi se od koga je to: od palih duhova koji kruze.
Sv. Jakov Posnik kaze: "Cilj zlih duhova je baciti svetog coveka u telesni greh da bi tako izgubio darove isceljenja i cudotvorstva". Treba znati i ovo: iz svetog zivota su drugi padali i zato sto jos nesto treba da preciste u sebi. Jedna devstvenica se pogordila i svi bracnici su joj postali mrski, odvratni.
Ako dusa ostane u smirenju, onda je Gospod sve vise osvetljava. Ima dusa koje su tako sjedinjene u ljubavi sa Gospodom da se njihovog mislenog aparata ne doticu nikakve neciste misli.
Filosofska cistota traje dok je covek misleno obuzet filosofijom. Treba postici cistotu koja dolazi kao posledica ljubavi prema Bogu.
Mi smo mnogo razbijeni, poput ogledala koje je razbijeno i ocrtava stvarnost u parcicima. Sve dok sila Bozja ne prikupi i sastavi, da se verno ogleda i vidi lik Bozji.
Kad trazimo i ocekujemo od drugih postovanje i paznju, oni nam okrecu ledja, a kad nam do toga nije stalo ili bezimo od postovanja, oni jure za nama.
Gospod nece da ispuni svaku nasu molitvu, jer ako bismo dobijali uvek kad zatrazimo, ko bi nas mogao ubediti da na zemlji ima neko mudriji i umniji od nas, i od koga bi takav primao savet? Gospod nam ponekad otkriva u mislima odgovor na razna pitanja i tajne, a ponekad zataji da bismo se obratili ljudima za savet i tako se smirili.
Kad zli duh vidi da neki covek ugadja Bogu i postize napredak u dobru, tada se uvlaci u srca drugih ljudi i stvara njihovo neraspolozenje prema onom Bozjem coveku. Oni osecaju zavist prema njemu i pod uticajem demona cine mu mnoge pakosti, raznose rdjave glasine o njemu i klevete, ometaju ga u poslu... Oni zavide svome bratu jer ne znaju da je duh zlobe zauzeo poziciju u njihovom srcu.
Duh moze zauzeti mnogo veci prostor nego ljudsko telo, ali isto tako i mnogo manji prostor od covecijeg tela, tako mali kao sto je kubni santimetar. Otuda je moguce da u coveka udje citav legion palih duhova. Ti duhovi imaju veliku radost u tome da udju u covecije telo, zauzmu ga i tako se "ovaplote".
Zato, blago meni, zelim vam svako dobro od Gospoda i Majke Presvete, koja je nasa velika zastitnica i pokroviteljica i zastupnica pred Bogom. Ona ce umoliti Sina Svoga da nam da snage da budemo dobri, da slavimo Boga i ovde na zemlji i u vecnosti. Amin.

O SUZAMA SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

Suze su prirodne palom ljudskom biću. Pre pada ono nije znalo za suze - znalo je samo za najčistije nasladjivanje rajskim blaženstvom. Ono je izgubilo to blaženstvo: njemu su ostale suze, kao izraz saosećanja prema blaženstvu, kao svedočanstvo pada, kao svedočanstvo stanja pod gnevom prognevljenog Božanstva, kao nada da će se jednom vratiti u blaženstvo. Istinita je ta nada: zato što saosećanje prema blaženstvu nije izbrisano iz bića. Istinita je ta nada: zato sto tugovanje za izgubljenim nebeskim blaženstvom ne može biti zadovoljeno nikakvim prolaznim zadovoljstvom; i ono, ostajući nezadovoljeno, očekuje zadovoljenje, objavljuje postojanje zadovoljstava. U suzama, na tajanstven način, živi uteha, a u plaču - radost. Čovek, ma u kakvom zemaljskom blagostanju se nalazio, ma na kakvoj visini stajao, u kakvom obilju plivao, susreće se i preživljava takve minute, sate i dane, u kojima mu je potrebna uteha koju donose suze - utehu u drugoj utehi ne nalazi. Svaki od nas, samo što stupi u zemlju našeg izgnanstva i muke, u zemlju stradanja i plača, tako i obeležava to stupanje, početak svog postojanja, plačnim vapajem. Blažen je čovek kome je zaštita u Tebe, koja se znamenuje suzama pri njegovoj molitvi! Takva nevidljiva, duhovna ushodjenja zaveštaj u srcu svome, prelazeći dolinu plača - zemaljski život, koji si Ti odredio za pokajanje: Jer će blagoslove dati Zakonodavac, koji nam je odredio plač i suze. Oni koji se očiste plačem i suzama, hodiće iz sile u silu, i javiće se Bog nad bogovima na Sionu - u ljudskom duhu, koji je istinskim pokajanjem pripremljen *za primanje Boga (Ps 83,6,8). Koji su sejali u suzama, požnjeće u radosti. Oni koji idući putem zemaljskog života, idjahu uskim i žalosnim putem, i plakahu, bacajući seme svoje, dolazeći doći će sa radošću, uzimajući rukoveti svoje (Ps 125,5-6).

Suze, kao osobina naseg palog bica, zarazene su slaboscu pada, kao i sve ostale osobine. Neko biva narocito sklon suzama po prirodi, i u svakoj pogodnoj situaciji proliva suze: te suze nazivaju se prirodnim. Postoje i grehovne suze. Grehovnim suzama nazivaju se suze koje se prolivaju iz grehovnih pobuda. Takve suze u izobilju narocito lako prolivaju ljudi koji su predani sladostrascu; suze, slicne sladostrasnim suzama, prolivaju oni koji se nalaze u samoobmani i prelesti; u izobilju se prolivaju suze iz sujete, licemerja, pretvaranja, covekougadjanja. Na kraju, proliva ih zloba: onda kada je lisena mogucnosti da ucini zlodelo, da prolije ljudsku krv, tada ona proliva suze. Te suze je imao Neron, u kom su savremeni hriscani, zbog njegove zestine i mrznje prema hriscanstvu, mislili da vide antihrista.[1] Prirodnim suzama pripadaju suze iz ogorcenja; kada pak ogorcenje ima grehovni karakter, onda suze ogorcenja postaju grehovne suze. I prirodne i grehovne suze, kako nam nalazu sveti oci, treba pretvarati u bogougodne, to jest, menjati pobude suza: privoditi u svoje secanje nasa sagresenja, neizbeznu i neizvesnu smrt, sud Boziji - i plakati iz tih razloga.[2]

Neobicna stvar! Oni koji su po prirodnoj naklonosti prolivali potoke bestrudnih, besmislenih i besplodnih suza, kao i oni koji su ih prolivali iz grehovnih pobuda, kada zazele da bogougodno zaplacu, iznenada u sebi vide neobicnu suvocu, ne mogu iz ociju istisnuti nijednu kapljicu suza. Iz toga se ucimo da suze straha Bozijeg i pokajanja jesu dar Boziji, i da je za njihovo zadobijanje prvo potrebno pozabaviti se sticanjem onoga sto ih uzrokuje.

Uzrok suza je vidjenje i saznanje svoje grehovnosti. Izvore voda izvedose oci moje, govori prorok David, zato sto ne sacuvase zakon Tvoj (Ps 118, 136). Uzrok suza je siromastvo duha: buduci da je samo po sebi blazenstvo, ono poradja drugo blazenstvo - plac (Mt 5, 3-4), hrani ga, potpomaze, osnazuje. “Ne proizilazi plac od suza, nego suze od placa”, rekao je prepodobni Jovan Prorok. “Ako neko, nalazeci se medju bratijom, odseca svoju volju, i ne obraca paznju na tudje grehe: zadobice plac. Kroz ovo se sabiraju njegove pomisli, i sabirajuci se na taj nacin, radjaju u srcu tugu (plac) po Bogu, a tuga radja suze.”[3] Suze, kao dar Boziji, sluze kao znak milosti Bozije: “Suze pri molitvi”, kaze sveti Isak Sirijski, “jesu znamenje molitve Bozije, koje se udostojila dusa svojim pokajanjem, i toga da je ona primljena i da je pocela da ulazi u polje cistote suzama. Ako se pomisli ne otrgnu od prolaznih stvari, ne odbace od sebe nadanja na taj svet; ako se u njima ne probudi prezir prema njemu, i one ne pocnu da pripremaju sto je potrebno za put ka svom izlasku; ako ne pocnu u dusi da deluju pomisli o predmetima koje pripadaju buducem veku: oci nece moci da proizvedu suze.”[4]

Onome koji je stekao vidjenje svoje grehovnosti, koji je stekao strah Boziji, koji je stekao osecaj pokajanja i placa, potrebno je da izmoli od Boga dar suza, usrdnom molitvom. Tako je i Asha, kcer Haleva, buduci predata na udaju i dobivsi u miraz deo zemlje, kada je sela na magare, kako bi se uputila u dom muza, pocela sa jecajem i vapajem moliti oca kako bi on delu zemlje koji joj je dao pridodao i drugi, koji obiluje vodama. Kad si mi dao suhe zemlje, daj mi i tvora vodenijeh (Sud 1,15). Halev je ispunio zelju kceri. Sveti oci pod licnoscu Ashe podrazumevaju dusu koja, kao na magarcu, sedi na beslovesnim telesnim pohotama. Suva zemlja predstavlja delanje pod vodjstvom straha Bozijeg, a to sto je Asha pocela sa jecajem i vapajem da moli za izvore voda, time se oznacava krajnja potreba za suzama svakog podviznika, koji je duzan da sa uzdasima i bolom u srcu trazi od Boga dar suza.[5] Pri molitvi za darovanje suza, neophodan je i sopstveni napor u njihovom stvaranju. Sopstveni napor ili trud biva i ono sto prethodi izlivanju suza i ono sto sudeluje u tom izlivanju. Trud koji prethodi suzama jeste razumno uzdrzavanje od hrane i pica, razumno bdenje, nesticanje, odvlacenje paznje od svega sto nas okruzuje, i njena usredsredjenost na nas same. Sveti Jovan Lestvicnik je u Besedi o placu rekao: “Pokajanje je dobrovoljno odricanje od svake telesne utehe.”[6] Sveti David ovako opisuje stanje onoga koji place: Pokosen bih kao trava, i isahnu srce moje, jer zaboravih jesti hleb svoj. Od glasa uzdisanja moga, prilepi se kost moja telu mome. Postadoh slican rodi pustinjskoj, bejah kao nocna vrana na zidinama; bdijah i bih kao ptica, usamljena na krovu (kuce). Prasinu kao hleb jedoh, i pice svoje sa placem mesah (Ps 101,5-8, 10). Bez umrtvljenja za svet nije moguce steci plac i suze: sticemo ih po meri naseg umrtvljenja za svet. Napor pri samom placu i izlivanju suza sastoji se u prinudjavanju sebe na njih, u velikodusnom trpljenju suvoce i bezvodnosti, koje ponekad nalecu u blazenom podvigu, posle kojih se trpeljivi delatelj uvek nagradjuje obilnim izlivanjem suza. Kao sto zemlja koja dugo ceka orosavanje i na kraju ga dobije u izobilju, odjednom biva pokrivena neznim, jarkim zelenilom: tako i srce, izmoreno suvocom i potom ozivljeno suzama, ispusta iz sebe mnostvo duhovnih pomisli i osecanja, obojenih zajednickom bojom smirenja. Delanje placa, buduci da je nerazdvojno od delanja molitve, trazi iste uslove za napredovanje koje trazi i molitva. Ona trazi strpljivo, neprestano prebivanje u njoj: to trazi i plac. Ona trazi umaranje tela, stvara iznemoglost tela: tu iznemoglost stvara i plac, trazi zato da bi se rodio u naporu i zamoru tela. Umorih se u uzdisanju mojem, govori veliki Delatelj placa, svaku noc kvasim odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivam (Ps 6,7). Primoravanje sebe i trud treba da su srazmerni telesnim snagama. Prepodobni Nil Sorski savetuje i proslavlja plac i suze. “To je put pokajanja i njegov plod” kaze on. “Ko u svakom iskusenju koje nailazi na njega, i protiv svake neprijateljske pomisli, place pred dobrotom Bozijom, kako bi mu ona pomogla: taj ce ubrzo naci pokoj, ako se moli u duhovnom razumu.”[7] Ipak, i ovaj prepodobni, savetujuci da se u delanju rukovodi onim poukama koje se nalaze u knjigama svetog Jovana Lestvicnika i svetog Simeona Novog Bogoslova, daje upozorenje, pozajmljeno od svetog Isaka Sirijskog, da se ne bi slabo telo dovelo u rastrojstvo neumerenim primoravanjem. “Tada”, kaze on, “beskorisno ratuje priroda. Kada nemocno telo bude prinudjeno na dela koja prevazilaze njegovu snagu: tada se dusi nanosi pomracenje na pomracenje - ona se dovodi u zbunjenost.”[8] Medjutim, i pri slabom telesnom sastavu i zdravlju, nekakvo primoravanje, srazmerno snagama, neophodno je. Tu srazmernost lako mozemo sagledati sa nesto malo iskustva. Nemocni moraju privoditi sebe placu i suzama najpre pazljivom molitvom, i truditi se radi sticanja placa u duhu,[9] pri cemu se izlivaju tihe suze, i bol srca ne biva tako snazan. Svako duhovno delanje, buduci da je licno Boziji dar u nama, neizostavno trazi nase primoravanje u odnosu na njega: zato sto je prinudjavanje delatno ispoljavanje i svedocenje nase dobre volje. Prinuda je narocito potrebna tada, kada iz pale prirode ili zbog zlog delovanja demona, u nama ponovo nikne nekakva grehovna teznja ili negodovanje: tada je neophodno izgovarati placne reci molitve, donekle naglas. Vestacki, mahinalni, glasni, a posebno prinudni i usiljeni plac ne prilici nemocnima, jer potresa telo i donosi mu mucno zamaranje i bolovanje. To zamaranje i bolovanje oci uporedjuju sa porodjajnim bolovima[10]; za posledicu imaju znacajnu iznemoglost, cak i kod snaznih podviznika. Monasima snaznog telesnog sastava moguce je i korisno snaznije prinudjavanje na plac i suze; njima je potrebno, narocito u pocetku njihovog podviga, pre nego sto steknu plac duha, da reci molitve proiznose placnim glasom, kako bi se dusa, koja je usnula smrtnim snom od grehovnog zanosa, pobudila glasom placa, i sama dozivela osecaj placa. Tako je plakao mocni David. Rikah od uzdaha srca mojega (Ps37,9), kaze on za sebe, rikah, poput lava, ciji se vapaj razleze pustinjom, vapaj u kom su silno ispoljene snage, ispoljene muke. Za glasnu molitvu i plac neophodna je usamljenost kelije, u krajnjoj meri: za to delanje nema mesta medju bratijom. Iz zitija svetih otaca moze se videti da su oni koji su imali mogucnosti upraznjavali glas^plac, koji se nehotice razlegao izvan zidova kelije, iako su oni nastojali, sa svom savesnoscu, da svako njihovo delanje ostane tajno, poznato jedino Bogu. Kao sto se nagomilani gasovi razbuktaju od groma, pri obilnoj kisi: tako se i nagomilano osecanje placa u dusi razbukti od jecaja sa vapajem i izobiljem suza. To se dogodilo sa monahom ciji podvig je opisao sveti Isak u njegovoj Desetoj pouci. Posle groma i kise nastaje vazduh posebno dobrog sastava: i dusa, koja je svoju tugu olaksala jecajem, i rashladila se suzama, okusa narocitu tisinu i mir, iz kojih se, poput miomirisa od aromaticnih predmeta, radja i deluje najcistija molitva. Uopste je korisno saznavati iz Svetog pisma i otackih spisa razlicite nacine monaskog delanja, ispitivati ih, i izabrati za sebe ono delanje koje se pokaze najsvojstvenije. Ljudi su sazdani tako raznoliko, njihove sposobnosti i osobine su tako raznolike, da jedno isto delanje i nacin, kada ih koristi nekoliko podviznika, kod svakog od njih deluju sa bitnom razlikom. Iz tog razloga neophodno je iskustvo, kako savetuje i apostol: Sve ispitujte, dobra se drzite (1 Sol 5,21).

Dar placa i suza je jedan od najvecih Bozijih darova. On je dar koji nam je sustinski potreban za nase spasenje. Darovi prorostva, prozorljivosti, cudotvorenja, jesu znaci narocitog ugadjanja Bogu i naklonosti Bozije, a dar umiljenja i suza je znak pokajanja koje je prihvaceno ili se prihvata. “Tuga misli je casno delo Bozije, onaj koji je ima i cuva je kako je potrebno slican je coveku koji u sebi ima svetinju. Telesni podvizi bez tuge misli slicni su telu bez duse.”[11]

Suze koje se prolivaju zbog grehova u pocetku bivaju gorke, izlivaju se uz bol i zamaranje duha, koje duh prenosi telu. Malo-pomalo, sa suzama pocinje da se sjedinjuje uteha, koja se ogleda u narocitom spokoju, u osecanju krotosti i smirenja; ujedno, i same suze, srazmerno i u skladu sa utehom koja dolazi, menjaju se, u znatnoj meri gube gorcinu, isticu bezbolno ili sa manje bola. U pocetku one bivaju oskudne, i retko se pojavljuju; zatim, malo-pomalo, pocinju cesce da dolaze, i postaju obilnije. Kada pak dar suza u nama ojaca, po Bozijoj milosti: tada se obuzdava unutrasnja borba, pomisli se utisavaju, pocinje da deluje u posebnom razvoju umna molitva ili molitva duha, koja hrani i uveseljava unutrasnjeg coveka. Tada sa uma spada prekrivac strasti, i njemu se otkriva tajanstveno ucenje Hristovo. Tada se suze pretvaraju iz gorkih u sladostrasne. Tada u srcu prebiva duhovna uteha, kojoj nema nicega slicnog medju zemaljskim radostima, i koja je poznata samo onima koji se vezbaju u molitvenom placu i koji imaju dar suza.[12] Tada se ostvaruje obecanje Gospoda: Blazeni koji placu, jer ce se utjesiti (Mt 5,4). Tada podviznik sebe pozdravlja, po nadahnucu i svedocanstvu Svetog Duha: Gospod cuva odojcad; ponizih se i spase me. Povrati se duso moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod ucini dobro. Jer izbavi dusu moju od smrti, oci moje od suza, i noge moje od skliznuca (Ps 114,68). Tada podviznik, uvidjajuci svoju nemoc nad grehovnim pomislima i osecanjima, koji se uzaludno trude da ga potcine svom uticaju, njima drsko govori: Odstupite od mene svi koji cinite bezakonje, jer uslisa Gospod glas placa mojega. Uslisa Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi (Ps 6,9-10).

U placu svetog proroka Jeremije je zivopisno prikazano dusevno stanje monaha, koji je uvideo pad ljudske prirode, koji se ne obmanjuje zabludama prolaznog sveta, nego je svecelo ustremio oci duse na taj pad i u dubokoj usamljenosti predao se dubokom placu.[13] I posto Izrailj bi odveden u ropstvo, i Jerusalim bese opustosen, sede prorok Jeremije placuci, i jecase jecajem nad Jerusalimom.[14] Nikakve pomoci nema za Jerusalim, i svaka je uzaludna: ostalo je jedino ridanje nad njim. Prorokmu je objavljivao nekada, objavljivao mu neucutnu prorocku rec: tek sada bi neko slusao tu rec; samo nema ljudi, nema ni zgrada; ostale su jedino rusevine: na njima se mogu razlegati jedino jecaji. Ti jecaji nikome nisu razumljivi, i nema potrebe truditi se da oni budu razumljivi bilo kome. Njima prorok izrazava svoju neizrecivo tesku muku; oni se razlezu iz rusevina po pustinji; njih slusa Bog sa neba. U kakvom polozaju se nalazi prorok! On je jedini na prostranim rusevinama grada; on je jedini ziv usred bezbrojnih mrtvih znamenja i svedocanstava minulog zivota; on je jedini ziv usred predela smrti. Kao ziv, on podize glas zalosti zbog gubitka zivota; on poziva taj zivot da se vrati u svoje napusteno staniste, da ponovo zameni strasnu, bezosecajnu smrt. Kako sjedi sam, posta kao udovica, grad koji bjese pun naroda! velik medju narodima, Glava medju zemljama potpade pod danak! (Plac 1,1) Prorok oznacava um monaha, prosvecen otkrivenim ucenjem Bozijim; veliki grad - to je sav covek, stvoren od Boga; stanovnici grada su svojstva duse i tela; neznabosci - to su demoni, koji su bili potcinjeni coveku pre njegovog pada, a postali su njegovi vladari posle njegovog pada. U stanju pada nalazi se i sam monah i svi ljudi: predmet njegovog placa je on i svi ljudi. Ali place jedino monah, zato sto jedino on, pri svetlosti reci Bozije, vidi pad covecanstva; ostali ljudi ga ne vide i ne uzimaju ucesca u placu, ne shvataju plac i za onoga koji place misle da je izgubio razum. Monah jedini place svojim licem i licem citavog covecanstva, ne mogavsi da se odvoji od covecanstva zbog ljubavi prema njemu i srodnosti sa njim; monah place za sebe i za citavo covecanstvo: on oplakuje palu prirodu, zajednicku svima. On jedini place na bezosecajnim rusevinama, usred hrpa razbacanog kamenja, rusevine i kamenje - jesu slika covecanstva, pogodjenog bezosecajnoscu, covecanstva koje ne oseca i ne shvata svoj pad i vecnu smrt, uopste se ne brinuci zbog njih. Monah jedini place i njegov plac je poznat jedino Bogu. Jednako place nocu, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svijeh koji ga ljubljahu da ga potjesi: svi ha prijatelji njegovi iznevjerise, postase mu neprijatelji (Plac 1,2). Da bi se zaplakalo placem po Bogu, treba se udaljiti od sveta i ljudi, umreti za svet i ljude, i srcem i umom postati sam. “Napustanje svih briga ti pomaze da se priblizis gradu bezmolvija, ako se ne budes starao za sebe, uselices se u njega; ako pak umres za svakog coveka, postaces naslednik grada i njegovih blaga”, rekao je Varsanufije Veliki monahu kog je pripremao za bezmolvije i otselnistvo u grobu - keliji, omiljenom obitalistu molitvenog placa.[15] Judeji, koji se nalaze u zarobljenistvu i u najmu u Vavilonu, predstavljaju dobrovoljne muke, to jest lisavanja i telesne podvige, kojima monah sebe podvrgava u cilju pokajanja, kao i muke koje promisao Boziji popusta na njega radi ociscenja grehova. Duhovni zodja podviga - plac, salje im sa rusevina Jerusalima, na kojima bezmolvstvuje u usamljenosti, poslanicu. U poslanici on objavljuje zarobljenicima oslobodjenje, posle odredjenog vremena. Gorki plac ima svoj odredjeni rok, i casa dobrovoljne i nevoljne gorcine ima svoju meru. Ta merila i mere odredjene su od Boga,[16] kako je rekao i sveti David: Da nas hranis hlebom suza i pojis nas suzama na meru (Ps79,6), iznesoh suze moje preda Te, kao sredstvo ociscenja, u obecanju Tvome (Ps55,9) pomilovanja i spasenja. Bili su dani u kojima bise mi suze moje hleb moj dan i noc (Ps41,4), posle njih su dosli dani kada prema ranijem mnostvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje obradovase dusu moju (Ps 93,19). Kada vracase Gospod roblje Sionsko, bejasmo uteseni. Tada se ispunise radoscu usta nasa i jezik nas veselja (Ps 125,12). A ti se ne boj, slugo moj Jakove, govori nadahnuti Jeremija, u ime Boga, izabranom narodu, na koji je zbog njihovih grehova bilo popusteno ropstvo u Vavilonu, i ne plasi se, Izrailju, jer svoja cu te izbaviti iz daljne zemlje i sjeme tvoje iz zemlje ropstva njegova; i Jakov ce se vratiti i pocivace, i bice miran (Jer 46,27). Muka i bol pokajanja imaju u sebi seme utehe i isceljenja. Ta tajna se u placu otkriva njegovom uceniku. - Svi monasi koji su se ocistili od grehova, ocistili su se placem, i svi koji su dostigli hriscansko savrsenstvo, dostigli su ga placem. Narocito je to delanje bilo razvijeno medju mnogobrojnim bezmolvnicima Donjeg Egipta, u pustinji Skita, u Nitrijskoj gori u Kelijama i drugim usamljenim mestima. Ono je pretvorilo lica i vojske monaha u lica i vojske andjela. Kada je osnivac monaskog zivota u Skitskoj pustinji, prepodobni Makarije Veliki, koga su i ostali pustinozitelji smatrali ocem otaca, dostigao duboku starost: monasi Nitrijske gore, koja je veoma blizu Skita, molili su ga da ih, pre nego sto ode Gospodu, poseti. Makarije je dosao na goru; mnostvo monaha, koji su u bezmolviju ziveli na njoj, docekali su ga. Molili su ga za pouku. Makarije, zasuzivsi rece: “Braco! Zaplacimo. Nasi oci prolivaju suze do naseg odlaska tamo, gde ce nase suze zariti nasa tela.” Svi su zaplakali, pali na svoja lica i rekli: “Oce! Moli se za nas.”[17] Svojim darom suza sveti ucitelj svetih drevnih monaha je izneo kratko ucenje o suzama, sabravsi u njemu sve ucenje o monaskom zivotu. Slusaoci su projavom svog dara suza pokazali da su oni razumeli znacaj i opsirnost ucenja. Tu nije bilo potrebno mnogo reci. Dar suza - to je osenjenost blagodacu Bozijom, koja najcesce posecuje podviznike u vreme pazljive molitve, buduci da je njen uobicajeni plod; nekima on dolazi u vreme citanja; drugima u vreme bilo kakvog truda. Tako su prepodobnom Kirilu Belojezerskom suze dolazile dok je radio u manastirskoj kuhinji. Gledajuci na tvarni oganj, on se secao neugasivog ognja vecne muke, i prolivao je suze. Kiril, smatrajuci da ce se u bezmolviju njegovo umiljenje pojacati i suze umnoziti, zeleo je da se osami u keliji. Po Bozijem providjenju, okolnosti su mu donele ono sto je zeleo, i sta? Uklanjanjem uzroka koji je pobudio umiljenje i suze, nestalo je suza, i Kiril je molio nastojatelja da ga vrati kod ognja manastirske kuhinje.[18] Sveti oci zapovedaju da se prebiva u onom delanju u kom dolaze suze: zato sto su suze - plod, a cilj monaskog zivota je - dostizanje ploda onim sredstvom kojim je Bogu blagougodno da dostavi plod. Prepodobni Teodor Enatski je govorio da je “on znao monaha koji je bezmolvstvovao u keliji i za rukodelje imao pletenje uzadi. Kada je taj monah sedeo i pleo uze, baveci se umnom molitvom, dolazile su mu suze. Tada je on ustajao radi molitvoslovlja, ali tada su se suze zaustavljale. Brat je sedao, prihvatao se uzeta, usredsredjujuci u sebi misli, i suze su ponovo dolazile. Isto tako, kada je on sedeo i citao, dolazile su suze. On je ustajao na molitvu, i suze su se odmah zaustavljale. Samo sto je ponovo uzimao knjigu, suze su se vracale”. Tim povodom prepodobni je rekao: “Opravdana je izreka svetih otaca da je plac - ucitelj. On uci svakog coveka onome sto mu je korisno.”[19]

Prepodobni Teodor Enatski je govorio: “Svaki grijeh koji covjek ucini van tijela je, a koji bludnici svome tijelu grijesi (1 Kor 6, 18), zato sto iz tela izvire necistota koja ga prlja: tako i svaka vrlina van tijela je, i onaj koji svakodnevno place ociscava i telo: zato sto suza koja dolazi odozgo umiva telo od njegove necistote.”[20] “Onaj koji se istinski kaje smatra”, po recima svetog Jovana Lestvicnika, “svaki dan u koji nije plakao, izgubljenim za sebe, cak i ako je u toku njega on i ucinio nesto dobro.[21] Ma kako uzvisen zivot mi vodili, ako ne sticemo skruseno srce, taj zivot je - lazan i besplodan. Prilici, zaista prilici onima koji su se uprljali posle banje novog rodjenja (posle svetog krstenja) da ociste svoje ruke neprekidnim zarom srca i miloscu Bozijom.[22] Necemo mi, prijatelji, biti optuzeni, prilikom izlaska nase duse iz tela, sto nismo bili cudotvorci, bogoslovi, sto nismo imali duhovna vidjenja, nego cemo neizostavno Bogu dati odgovor za to sto nismo neprestano plakali”,[23] to jest, sto nismo prebivali u neprestanoj spasonosnoj zalosti zbog nasih sagresenja i grehovnosti. Iako se plac gotovo uvek ovencava vise ili manje obilnim suzama, neki podviznici, medjutim, kako se vidi iz utehe koju su sveti oci izneli zbog njih, posustaju, ili tokom citavog svog podviga, ili tokom znacajnog vremena, pod teretom placa, ne dobijajuci suze za utehu i osvezenje. Oni neka znaju da se sustina pokajanja nalazi u smirenju i skrusenosti naseg duha (Ps 50,19), kada duh zaplace zbog smirenja. Plac duha, u nedostatku telesnih snaga za izrazavanje telesnim podvizima i delanja pokajanja koje deluje u dusi, zamenjuje sve telesne podvige i delanja, a medju njima i suze.[24] Amin.

Старац НИКАНОР

Веома је тешко говорити о једном тако изузетном човеку као што је био Старац Никанор. Мислим да је тајна његове личности слична и другим великим Оцима. А она се састојала у томе што је Старац своју веру у Бога узимао озбиљно и доследно. Све је почивало на тој дубокој и побожној озбиљности, потопљеној у море Божије љубави и топлине. 

Прво што би човек обично осетио у његовом присуству, била је топлина = љубав и мир. Потом је долазило необично осећање да је све у реду и да је све јасно. Па чак и питања која би човека мучила, постајала су једноставно, неважна и безначајна. Он је просто зрачио једним топлим, трезвеним спокојством, које је извирало из непознатих дубина његове духовности.

Сви су желели да чују Старца, а он је био штедљив на речима. Бирао је шта ће и пред киме рећи. Био је неупоредиво много већи молитвеник него говорник. А говорио је увек једноставно, понекад и о веома комплексним стварима. Био је у стању да и најсложеније проблеме сажме у једноставне оквире који су одисали мудрошћу и топлином која није од овога света.

Без обзира на старост или болест, Старац је увек био први на богослужењима, како у Хилендару, тако и свуда где је одлазио. Приликом једне своје посете Хилендару у току Ускршњег поста, певао сам за левом певницом. Напољу је било веома хладно а у цркви је горела пећ која се налазила мало удесно од средине храма. Ја и други монаси, с времена на време смо одлазили са својих места да се огрејемо поред пећи, али је Старац сатима стајао непомично у свом столу крај леве певнице. Тада, на дугим ноћним богослужењима, пажња би понекад била опхрвана слатким дремежом и појци би за тренутак стали да листају сналазећи се по књигама. Старац би у том тренутку из свог стола тихим гласом почео да пева стихиру напамет.

Последњих година свога земаљског живота, путовао је много, свуда где би га позивали, где је постојала нада да ће моћи својим присуством да утеши, охрабри, умири, загреје, оснажи или једноставно да своме народу буде од какве духовне користи. Сам је говорио да му више ни мало није жао себе, свога труда или умора, само ако би своме народу или уопште некоме, био на духовну корист. 

Једном, када смо га питали како издржава под старост да обилази, теши, саветује, богослужи, моли се и проповеда, он се само осмехнуо и рекао: "Нема теже ствари на свету, него волети свој народ". Јер, он је, као и све друго, и ту своју љубав доследно пружао свакоме, вернима и невернима подједнако, као што и сунце сија једнако на зле и добре. И то је била његова једина и најбоља проповед. Загревајући људска срца он је преображавао своју околину.

Тако је дошао и у Аустралију, носећи у срцу само молитву за свој народ и поруку о љубави и праштању. Овде је Старац одржао више беседа, кратких, јасних и молитвених. Разговарао је са многима. Али, и без много говора он је самим својим присуством подсећао своју браћу на Св. Саву и на његов завет и жртву.

А, Богу је било угодно да га позове к себи управо одавде, из Аустралије. Овај добри, несебични и вољени човек је отишао на покој (одмор), и његово земаљско тело као добро семе у земљу посађено, дало је плода. Љубав и праштање коју је свуда сејао, отупљивали су оштрицу свађе и нетрпељивости, и већ следеће године дошло је и до видљивих плодова. Оно што је у то време изгледало као далеко и немогуће, на тајанствени начин се десило у свима нама. Патр. Павле и Митр. Иринеј су на Сретење у Београду служили заједничку службу измирења браће расејане по свету.

Његов гроб у ман. Св. Саве у Илејну код Мелбурна, зрачи и данас истом оном ненаметљивом, готово неприметном топлином, која је увек обележавала његово присуство. И као што човек не може да осети штетне и радиоактивне зраке који му уништавају здравље, тако је исто тешко осетити и благотворно, исцељујуће дејство благодати Божије кроз овог Његовог угодника. Али, по последицама се и једно и друго може познати. 

А оно што се за сигурно зна јесте, да Старац ни сада није оставио народ свој, нити све оне који га воле, поштују и који му се за помоћ обраћају. Угодивши Богу и роду, стекао је пред Господом слободу да буде још бољи и јачи наш заступник, представник и молитвеник пред Престолом Вишњег.

KRST SVOJ I KRST HRISTOV SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

Gospod je rekao svojim ucenicima: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[1]


Sta znaci krst svoj? Zasto se taj krst svoj, to jest zasebni krst svakog coveka, ujedno naziva i krstom Hristovim?


Krst svoj: to su nevolje i stradanja zemaljskog zivota, kod svakog coveka svoja.


Krst svoj: to su post, bdenje i drugi blagocestivi podvizi kojima se telo smiruje i pokorava duhu. Ti podvizi moraju biti saobrazni snagama svakog coveka, i kod svakoga oni su svoji.


Krst svoj: to su gresne slabosti, ili strasti, kod svakog coveka svoje! Sa jednima se radjamo, drugima se zarazimo na putu zemaljskog zivota. 


Krst Hristov je ucenje Hristovo.[2]


Sujetan je i besplodan krst svoj, koliko god on bio tezak, ako se kroz ugledanje na Hrista ne preobrazi u krst Hristov.


Krst svoj postaje za Hristovog ucenika krst Hristov zato sto je Hristov ucenik cvrsto ubedjen da nad njim budno bdi Hristos, da Hristos dopusta na njega nevolje, te neophodne i neminovne uslove hriscanstva, da se nikakva nevolja ne bi priblizila njemu da je Hristos nije dopustio, te da kroz nevolje hriscanin usvaja Hrista, postaje pricasnik Njegove sudbine na zemlji, a stoga i na nebu.


Krst svoj postaje za Hristovog ucenika krst Hristov zato sto Hristov istinski ucenik smatra ispunjavanje Hristovih zapovesti jedinim ciljem svog zivota. Te svesvete zapovesti postaju za njega krst na kome on stalno raspinje svog starog coveka, sa njegovim strastima i zeljama.[3]

Iz ovoga je jasno zasto je za primanje krsta prethodno potrebno odreci se sebe cak do unistenja svoje duse.


Greh je postao tako snazno i obilno svojstven nasoj paloj prirodi da rec Bozija ne prestaje da ga naziva dusom palog coveka.


Da bismo uzeli krst na ramena, moramo se pre toga odreci tela i njegovih hirovitih zelja tako sto cemo mu dati samo ono neophodno za postojanje; moramo smatrati svoju istinu najokrutnijom neistinom pred Bogom, svoj razum potpunim nerazumom, moramo se nakon svega toga sa svom silom vere predati Bogu, zatim neprestanom izucavanju Jevandjelja, i tako se odreci svoje volje.


Ko se tako odrekne sebe, taj je sposoban da primi svoj krst. Pokoran pred Bogom, prizivajuci Boziju pomoc radi ukrepljenja svoje nemoci, on gleda bez bojazni i zbunjenosti na nevolju koja dolazi, priprema se da je velikodusno i hrabro podnese, nada se da ce posredstvom nje postati pricasnik Hristovih stradanja, da ce dostici tajanstveno ispovedanje Hrista ne samo umom i srcem nego i samim delom, samim zivotom.


Krst je tezak dotle dok ostaje krst svoj. Kada se on preobrazi u krst Hristov, tada dobija neobicnu lakocu: Jaram je moj blag, i breme je moje lako, rekao je Gospod.[4]


Hristov ucenik stavlja krst na ramena onda kada uvidi da je dostojan nevolja koje muje poslao Boziji promisao.


Hristov ucenik pravilno nosi krst svoj onda kada uvidi da su upravo ove, a ne druge njemu poslane nevolje neophodne radi njegovog prosvecenja u Hristu i spasenja.


Strpljivo nosenje krsta svog je istinsko gledanje i saznanje svoga greha. U tom saznanju nema nikakve samoobmane. Covek koji ne uvidja da je gresnik, i ujedno ropce i vice sa svog krsta, dokazuje time da povrsnim saznanjem greha samo laze sebe, obmanjuje sebe.


Strpljivo nosenje krsta svog je istinsko pokajanje.


Raspeti na krstu, ispovedaj se Gospodu u pravednosti Njegovih sudova. Okrivljivanjem sebe opravdaj sud Boziji, i dobices otpustenje svojih grehova.


Raspeti na krstu! Poznaj Hrista: i otvorice ti se vrata raja.


Sa krsta svog slavoslovi Gospoda i odbacuj od sebe svaku pomisao jadanja i roptanja, odbacuj je kao zlocin i hulu na Boga.


Sa krsta svog blagodari Gospodu za besceni dar, za krst svoj – za dragocenu sudbinu, za sudbinu da svojim stradanjima podrazavas Hrista.


Sa krsta blagoslovi zato sto je krst istinska i jedina skola, riznica i presto istinskog bogoslovlja. Izvan krsta nema zivog poznanja Hrista.


Ne trazi hriscansko savrsenstvo u ljudskim vrlinama. Tamo njega nema: sakriveno je u krstu Hristovom.[5]


Krst svoj menja se u krst Hristov kada ga Hristov ucenik nosi sa delotvornom svescu o svojoj gresnojsti kojoj je potrebna kazna – kada ga nosi i pri tom blagodari Hristu, i slavoslovi Hrista. Od slavoslovljenja i blagodarenja pojavljuje se u stradalniku duhovna uteha; blagodarenje i slavoslovljenje postaju najizobilniji izvori nesaznajne, nepropadljive radosti koja blagodatno vri u srcu, izliva se na dusu, izliva se na samo telo.


Krst Hristov je samo po svojoj spoljasnjosti surovo popriste za telesne oci. Za Hristovog ucenika i sledbenika on je popriste najviseg duhovnog nasladjivanja. To nasladjivanje je tako veliko da upravo ono potpuno zaglusuje nevolju, pa Hristov sledbenik i u najzescim mukama oseca jedino nasladu.[6]


Mlada Mavra je govorila svom mladom suprugu Timoteju, koji je trpeo strasne muke i pozivao je da ucestvuje u mucenistvu: “Bojim se, brate moj, da cu se, zbog moje mladosti, uplasiti kada vidim strasne muke i gnevnog namesnika, da cu klonuti u trpljenju.” Mucenik joj je odgovarao: “Uzdaj se u Gospoda naseg Isusa Hrista, i muke ce za tebe biti jelej koji On izliva na tvoje telo i duh rose u tvojim kostima koji olaksava sve tvoje bolesti.”[7]


Krst je oduvek sila i slava svih svetitelja.


Krst je iscelitelj strasti, pogubitelj demona.


Smrtonosan je krst za one koji krst svoj nisu pretvorili u krst Hristov, koji sa krsta svog ropcu na Boziji promisao, hule na Njega, prepustaju se beznadju i ocaju. Gresnici koji ne saznaju svoj greh i ne kaju se na krstu svom umiru vecnom smrcu: netrpljenje ih lisava istinskog zivota, zivota u Bogu. Njih skidaju sa krsta njihovog samo zato da njihove duse sidju u vecni grob, u tamnice pakla.


Krst Hristov uznosi od zemlje Hristovog ucenika raspetog na njemu. Hristov ucenik, raspet na krstu svom, misli o nebeskom, umom i srcem zivi na nebu i sozercava tajne Duha u Hristu Isusu, Gospodu nasem.


Ako hoce ko za mnom ici govori Gospod – neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Amin.

PREPODOBNI AVA ISAIJA O radosti duše koja želi da služi Bogu

1. Najpre te pozdravljam sa strahom Božijim i molim: budi savršen kao što je Bogu ugodno, kako ne bi bio besplodan trud tvoj i kako bi ga u celini sa radošću Bog primio od tebe. Ukoliko stekne dobit, trgovac se raduje i ni u šta ne smatra sav trud koji je podneo; čovek koji se oženio i koga žena uspokojava i dobro pazi, radostan je u svom srcu i u svemu se oslanja na nju; onaj koji je stupio u vojnu službu, prezreo smrt i dobro se borio za cara, dobija venac i (raduje se) što je imao uspeha. Takva su dela ovoga sveta koji prolazi: oni koji ih čine raduju se kada imaju uspeha. Međutim, šta misliš, kakva će biti radost u duši onoga koji je započeo da služi Bogu, i koji je uspešno okončao svoje delo? Pri njegovom ishodu iz ovog sveta, takvo delo će učiniti da se sa njim raduju anđeli koji će videti da se on oslobodio od vlasti tame. Pošto izađe iz tela, dušu prate anđeli, a u suret joj izlaze i sile tame, želeći da je uhvate i istraže da li u njoj ima nečeg njihovog. I ne bore se tada anđeli za nju, već je njena dela ograđuju kao zidine i čuvaju od njih i njihovog dodira. Kada njena dela odnesu pobedu, anđeli (idu pred njom) i pevaju, sve dok ne predstane Bogu sa radošću. Toga časa ona zaboravlja na sva dela ovog sveta i na sav trud svoj.

2. Upotrebimo svu svoju silu kako bismo se dobro potrudili za ovo kratko vreme, (čuvajući) svoje delo čistim od svakog zla, i kako bismo se spasli od ruku knezova (tame) koji će nas susresti. Jer, oni su zli i nemilostivi. Sve svetsko je prevrtljivo - i trgovina i brak i sve drugo, kao što sam ranije rekao. Brate ljubljeni! Plačimo svom silom pred Bogom. Može biti da će se na nas smilovati Njegova blagost i poslati nam pomoć kako bismo onim što smo dobro učinili pobedili načalnike zlobe koji će nas susresti.

3. Pobrinimo se o sebi krepkim srcem i steknimo čežnju prema Bogu, koja će nas spasti od ruku zlobe kada nam tamo bude izašla u susret. Zavolimo siromahe da bismo se spasli od srebroljublja, kada nam bude izašlo u susret. Zavolimo mir sa svima, sa malima i sa velikima, jer će nas on sačuvati od mržnje kada nam bude izašla u susret. Zavolimo sve kao svoju bratiju, ne zadržavajući ni najmanje neprijateljstvo ni protiv koga, i nikome ne vraćajmo zlo za zlo, što će nas izbaviti od zavisti kada nam bude izašla u susret. Zavolimo smirenoumlje u svemu i pretrpimo reč bližnjega koja nas vređa ili ogovara, jer ćemo se tako sačuvati od gordosti kada nam izađe u susret. Ištimo čast bližnjega i ne dozvolimo da se ona umanjuje u našem shvatanju ako ga ponižavaju, ma ko on bio, jer će nas to sačuvati od klevetanja kada nam bude izašlo u susret. Prezrimo ugodnosti sveta i njegovu počast da bismo se izbavili od zavisti, kada nam bude izašla u susret. Priučimo jezik svoj na poučavanje u pravdi Božijoj i molitvi da bismo se sačuvali od laži kada nam bude izašla u susret. Očistimo srce svoje i telo od pohote da bismo se izbavili od nečistote kada nam bude izašla u susret. Sve ovo pokušava da uhvati dušu koja je izašla iz tela, a vrline joj pomažu, ukoliko ih ima.

4. Ko od mudrih neće hteti da svoju dušu preda na smrt da bi se izbavio od svega ovoga? Prema tome, učinimo po snazi svojoj. Sila Gospoda našega Isusa Hrista je velika i pomoći će našem smirenju. Zna On da je čovek jadna tvar i dao mu je pokajanje sve dok je u telu, do poslednjeg izdisaja. Imaj jednu pomisao - ka Bogu, da bi te sačuvao. Nemoj obraćati pažnju na blaga sveta, niti [misliti] da na njih polažeš nadu, kako bi mogao da se spaseš. Sve što je od ovoga sveta ti ćeš ostaviti i otići. Ono, pak, što učiniš za Boga pruži će ti dobru nadu u čas nevolje.

5. Omrzni svetske reči da bi ti srce ugledalo Boga. Zavoli da se često moliš kako bi se prosvetilo tvoje srce. Nemoj voleti lenjost da ne bi zažalio kad dostigneš u vaskrsenje pravednih. Čuvaj jezik svoj da bi se prosvetilo srce tvoje. Nemoj voleti lenjost i strah Božiji će se useliti u tebe. Daj onome kome je sada potrebno bogatim okom, da se ne bi postideo pred svetima i njihovim dobrim delima. Zamrzi želju za jelima, da ti Amalik ne bi preprečio put. Nemoj žuriti za vreme svojih službi, da te ne bi progutale zveri. Nemoj voleti vino do pijanstva, de se ne bi lišio radosti Božije. Zavoli verne kako bi preko njih stekao milost. Zavoli svete da bi njihova revnost i tebe obuzela.

6. Opominji se Carstva nebeskog da bi te želja za njim malo-pomalo obuzela. Pomišljaj na geenu da bi omrzeo dela njena. Budeći se svakog jutra seti se da ćeš Bogu dati odgovor za svako delo, pa nećeš sagrešiti pred njim i strah Njegov će se useliti u tebe. Pripremaj se da ga susretneš i ispunićeš Njegovu volju. Ispituj svakog dana u čemu nisi ispravan i nećeš biti u teškoći u času smrtne nevolje. Neka njihove [tj. demona] oči vide tvoja dela i neka ih tvoja revnost izjeda. Ispituj svakoga dana samog sebe, tj. koju si strast pobedio, ali ne misli visoko o sebi, budući da [dobro čini] milost i sila Božija. Nemoj sebe smatrati vernim sve do poslednjeg izdisaja. Nemoj umisliti da si dobar, jer sebe ne možeš poveriti neprijateljima svojim. Ne uzdaj se u sebe sve dok si u ovom životu i dok ne prođeš sve vlasti tame.

7. Budi bodar, brate, protiv duha koji na čoveka navodi tugu, zato što su kod njega mnoge zamke kojima hoće da te raslabi. Tuga po Bogu je radostotvorna, jer ti daje da vidiš kako stojiš u volji Božijoj. A govor: "Gde bi da pobegneš? Nema tebi pokajanja!", dolazi od neprijateljske strane [sa namerom] da te podstakne da ostaviš odluku da ubuduće vodiš uzdržljivi život. Tuga po Bogu, međutim, na čoveka ne natovaruje (teret), već mu govori: "Ne boj se! Opet priđi (Bogu). Jer, On zna da je čovek nemoćan i daje mu silu".

8. Imaj rasudljivo srce pri pomislima (koje ti dolaze), pa će oslabiti. One onog ko ih se boji raslabljuju svojom težinom. Onaj ko se boji (neprijateljskih) poduhvata pokazuje da nema vere u Boga.

9. Onaj koji sebe ne računa ni u šta i koji sebe smatra neznatnim pokazuje da ne popušta strastima i da ne tvori volju njihovu, već volju Božiju. Onaj ko želi da svoje mišljenje iskaže pred mnogima, pokazuje da u njemu nema straha Božijeg. Strah Božiji je stražar i pomoćnik duši, koji čuva njeno vladalačko (načelo - tj. um) na delu istrebljenja svih njegovih neprijatelja.

10. Onaj koji ište čast Božiju postaraće se da od sebe odagna nečistotu. Razumno staranje o sebi odseca strasti, jer je napisano: Staranje će naći mudrog čoveka (Pruč.17,12 - Staranje će naći mislenog čoveka, a bezumni razmišljaju o zlu). Bolestan poznaje vrednost zdravlja. Ovenčani prima venac, jer je pobedio careve neprijatelje. Postoje strasti, postoje i vrline. Ako smo lenjivi, očigledno je da smo slični izdajicama. Hrabrost srca jeste pomoć duši posle Boga, kao što je uninije pomoć zlu. Sila onih koji žele da steknu vrline sastoji se u tome da nisu malodušni kada padnu, već da opet preduzimaju staranje (o spasenju). Oruđa vrlina su telesni napori sa razumom. Porod strasti se javlja od nemara. Neosuđivanje bližnjeg jeste stena (tj. ograda) za one koji razumno vode borbu, dok osuđivanje nerazumno ruši tu stenu. Briga o jeziku obelodanjuje delatnog čoveka, a neobuzdanost jezika otkriva da unutra nema vrlina. Milostinja koja se sa razumom vrši rađa prezir (prema bogatstvu) i rukovodi ka ljubavi, a nemilostivost pokazuje da u čoveku nema vrline. Blagost rađa čistotu, a zabavljanje rađa strasti, i ogorčenost rađa gnev. Mrzeti razonodu jeste duševni podvig, a oskudica jeste telesni (podvig). Ljubav prema zabavljanju jeste pad duše, a bezmolvije za razumom njeno ispravljanje. Sitost u snu jeste uznemirenje strasti u telu, a umereno bdenje jeste spasenje srca. Mnogo spavanje deblja srce, a umereno bdenje ga stanjuje. Bolje je spavati u ćutanju sa razumom, nego biti bodar u praznoslovlju. Plač izgoni sve zlo bez uznemiravanja. Čuvanje savesti bližnjega rađa smirenoumlje. Ljudska slava, malo-pomalo, rađa gordost. Ljubav prema širini (prohteva) izgoni poznanje, a uzdržanje stomaka smirava strasti. Proždrljivost u jelu budi ih bez truda. Ukrašavanje tela jeste razaranje duše, a briga o njemu sa strahom Božijim je dobra.

11. Obraćanje pažnje na Sud Božiji rađa strah u duši, a gaženje savesti iz srca čupa vrline. Ljubav prema Bogu proganja nemarnost, a odsustvo straha je pobuđuje. Čuvanje usta i ćutanje sa znanjem podiže um ka Bogu, a pričljivost rađa uninije i pomahnitalost. Povlačenje pred voljom bližnjega pokazuje da um brine o vrlinama, a upornost na svojoj volji pred bližnjim pokazuje neznanje. Poučavanje u strahu (Božijem) dušu čuva od strasti, a izgovaranje svetskih reči je pomračuje, odvajajući je od vrline. Ljubav prema stvarima uznemiruje um i dušu, a odricanje od svega ih obnavlja. Ćutanje koje se upražnjava da bi se sakrile pomisli, pokazuje da se ište svetska čast i sramna slava. Pomisli, pak, odgoni onaj ko ih sa smelošću saopštava svojim ocima.

12. Ono što je kuća koja nema vrata i prozore i u koju slobodno ulaze gmizavci, to je čovek koji se trudi i koji ne čuva svoj trud. Kao što rđa jede gvožđe, tako i čast jede srce čoveka koji joj je naklonjen. Kao što bršljan uništava plod vinograda ako se splete oko loze, tako i taština uništava trud monaha koji joj naginje. Ispred svih vrlina (stoji) smirenoumlje, a ispred svih strasti (stoji) stomakougađanje. Kraj vrlina je ljubav, a kraj strasti samopravdanje. Kao što crv uništava drvo, izjedajući ga, tako i zloba u srcu pomračuje dušu.

13. Pružanje duše pred Bogom rađa trpljenje uvreda bez smućenja, i njene suze su tada bez ičega ljudskog. Neprekorevanje sebe kao posledicu ima nesposobnost da se [ukroti] gnev. Na svetski način vođeni razgovori uznemiruju srce i postiđuju ga na molitvi, budući da ga lišavaju smelosti. Ljubav prema svetskim ugodnostima pomračuje dušu, a prezir prema njima donosi poznanje. Ljubav prema trudu jeste mržnja prema strastima, a lenjost ih porađa bez napora.

14. Nemoj se vezivati za stanovnike grada i tvoja pomisao će bezmolstvovati kod tebe. Nemoj se nadati na svoju silu i pomoć Božija će te pratiti. Ne budi u neprijateljstvu sa čovekom inače neće biti primljena tvoja molitva. Budi miran sa svima da bi imao smelost na molitvi. Čuvaj oči svoje i srce tvoje neće videti zla. Onaj ko na drugu osobu gleda sladostrasno vrši preljubu. Nemoj želeti da slušaš o šteti koju je pretrpeo onaj koji te je uvredio, da ne bi [ispalo] da se svetiš u srcu. Čuvaj svoj sluh da ti preko njega ne bi došla borba. Trudi se u svom rukodelju da bi i siromah (kod tebe) našao hleba. Nerad, naime, jeste smrt i pad duše.

15. Prilježna molitva razrešava zanetost (tj. pristrašće prema bilo čemu), a nemarnost za nju, čak i mala, jeste majka zaborava. Onaj ko očekuje blisku smrt, ne greši mnogo, a ko je očekuje kroz mnoge godine, zapliće se u mnoge grehe. Put onoga koji se sprema da da odgovor Bogu za sva dela svoja, sam Bog čisti od svakog greha, a onaj koji je nemaran i koji govori: "Jednom ću stići tamo", jeste sused lukavih. Pre nego što kreneš na bilo koje delo, svakog dana se seti gde si i gde ćeš poći po izlasku iz tela, i ni jedan dan neka ti ne prođe bez brige za dušu. Pomišljaj na čast koju su primili sveti i želja da im podražavaš će te, malopomalo, povući (za njihovim tragom). Pomišljaj i o sramoti koju su iskusili grešnici, pa ćeš se uvek čuvati od zla.

16. Uvek sledi savete otaca svojih, pa ćeš sve vreme svog života provesti u spokojstvu. Pazi na sebe i nemoj prezirati pomisao koja te pritiska zbog toga što se tvoj brat žali na tebe, već (pođi) i pokloni se bratu sa molećivim glasom, (te ne odstupaj) sve dok ga ne ubediš (da se izmirite). Pazi da ne budeš surov prema bratu, (sećajući se) da nas neprijatelj [sve] pritišće. Živeći sa bratijom, nemoj naređivati da bilo šta urade sami, već se potrudi zajedno sa njima, da ne bi izgubio svoju nagradu. Demonima koji te budu smućivali u vezi sa hranom, odećom ili velikim siromaštvom, navodeći ti da te zbog toga vređaju, nemoj ništa odgovarati, već se predaj Bogu iz sveg srca svog i On će te uspokojiti. Pazi da ne prenebregavaš svoje (molitvene) službe, budući da ti one duši donose prosvećenje.

17. Nemoj se hvaliti ako si učinio nešto dobro (kao što, sa druge strane, ne treba ni da se preko mere ožalosti tvoje srce ako si počinio mnoga zla, već stani ispred srca i ne dozvoljavaj mu da se ubuduće slaže sa time), pa ćeš se, ako si mudar, sačuvati od gordosti. Ako trpiš napade od bluda, drži svoje telo neprestano u zlopaćenju sa smirenjem pred Bogom, ne dajući srcu svome da se uveri da su mu oprošteni gresi - pa ćeš se uspokojiti. Ako počne da te pritišće zavist, seti se da smo svi mi udovi Hristovi, te da je čast i sramota našeg bližnjeg ujedno i naša (čast i sramota) - pa ćeš se uspokojiti. Ako je na tebe podiglo rat stomakougađanje putem želje za jelima, seti se njihovog smrada - pa ćeš se uspokojiti. Ako te uznemirava želja da osudiš brata svoga, opomeni se da će se on ožalostiti ako sazna, i da će te biti sramota da se posle toga sretneš sa njim - pa ćeš se uspokojiti. Ako počne da te savlađuje gordost, seti se da ona uništava čitav tvoj trud, te da nema pokajanja onima koji se slože sa njom - pa ćeš se uspokojiti. Ako tvoje srce napada želja da poniziš bližnjega, seti se da će te Bog zbog toga predati u ruke neprijatelja tvojih - pa ćeš se uspokojiti. Ako telesna krasota privlači tvoje srce, seti se njenog smrada - pa ćeš se uspokojiti. Ako je ženska slast za tebe nešto najslađe, seti se gde su otišle (žene) koje su umrle - pa ćeš se uspokojiti.

18. Sabirajući i promišljajući sve takvo, rasuđivanje uništava (borbu). Međutim, ti nećeš moći dostignuti rasuđivanje ukoliko se u početku ne poslužiš bezmolvijem. Bezmolvije rađa podvižništvo; podvižništvo rađa plač; plač rađa strah Božiji; strah rađa smirenje; smirenje rađa prozrenje; prozrenje rađa ljubav; ljubav dušu čini bezbolnom i bestrasnom. Tada čovek shvata koliko je daleko od Boga.

19. Posle svega ovoga, onaj ko želi da dostigne sve ove svehvalne vrline treba da je bezbrižan u odnosu na svakog čoveka i da se priprema za smrt. Tada će na svakoj svojoj molitvi početi da razumeva šta ga udaljava od Boga. Zbog toga će omrzeti život (koji ga udaljava od Boga) i početi da ga potire. Stoga će blagost Božija ubrzo da mu daruje (navedene vrline).

20. Znaj da čovek koji nepažljivo jede i pije i koji voli bilo šta od ovoga sveta neće doći do vrlina, već sebe vara. Molim svakoga čoveka koji želi da prinese pokajanje Bogu da se čuva od velike količine vina, zato što ono obnavlja strasti i iz duše izgoni strah Božiji. Naprotiv, svim silama se postaraj da umoliš Boga da ti pošalje strah Svoj kako bi on, uz pomoć tvoje silne želje za bogoopštenjem, iz tebe istrebio sve strasti koje se bore protiv tvoje jadne duše, i koje hoće da je odvoje od Boga, načinivši je svojim nasleđem. Na to i neprijatelji upotrebljavaju svako usrđe, boreći se protiv čoveka.

21. Prema tome, ne obraćaj pažnju, brate, na pokoj (od strasti) sve dok si u ovom telu, niti veruj sebi ako uvidiš da si privremeno miran od strasti. Jer, one se ponekad utišavaju na [određeno] vreme sa lukavim očekivanjem da će čovek raspustiti svoje srce, držeći da se sasvim izbavio od njih. Tada će one iznenadno skočiti na bednu dušu i uloviti je kao kakvu ptičicu. I ako se pokažu snažnijom od nje u svakom grehu, ponižavaće je bez milosti, podvrgavajući je gresima koji su strašniji od ranijih, za koje je ona već molila oproštaj.

22. Stojmo u strahu Božijem i čuvajmo ga, vršeći dela svoja i čuvajući sve vrline koje sprečavaju zlobu neprijateljsku. Napori i znoj ovog kratkog vremena ne samo da nas čuvaju od svakog zla, već duši pripremaju vence i pre njenog izlaska iz tela.

23. Znajući za veliku nemilostivost naših neprijatelja i žaleći rod ljudski, naš Sveti Učitelj, Gospod Isus je sa krepošću srca zapovedio: "Buduti spremni svakog časa zato što ne znate u koji čas će doći lopov. [Pazite] da ne dođe iznenada i da vas ne zatekne da spavate" (Mt.24,43-44). I drugi put učeći Svoje, On je zapovedio: Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj ne naiđe na vas iznenada (Lk.21,34). Znajući da nas lukavi (duhovi) u velikoj meri prevazilaze i pokazujući Svojima da je moć (suprotstavljanja njima) Njegovo delo, zbog čega nemaju čega da se plaše, On im je rekao: Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove (Mt.10,16). Pri tome im je zapovedio da sa sobom ne uzimaju ništa za put (Lk.9,3). Jer, vuci ih nisu mogli progutati stoga što oni nisu imali ništa što im pripada. Kada su se vratili zdravi ispunivši zapovest, On se obradovao sa njima i zablagodario Bogu i Ocu za njih. Krepeći njihova srca, On je rekao: Videh satanu gde pada s neba kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi (Lk.10, 18-19). Prema tome, On ih je slao [ukazujući im] na bojazan i opreznost. Međutim, kad su ispunili zapovest, On im je dao vlast sa silom.

24. Te reči se ne odnose samo na njih, već i na sve koji ispunjavaju zapovesti. Zavolevši ih savršenom ljubavlju, On im je rekao:Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo. Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti (Lk.12,32-33). Pošto su ispunili i tu reč, On im je rekao: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam(Jn.14,27). Uveravajući ih u to, On je rekao: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14,23). Hrabreći ih da se ne boje sveta, On im je rekao: U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet(Jn.16,33). Krepeći ih da ne padaju duhom u nevoljama, i ulivajući radost u srca njihova, On je rekao: A vi ste oni koji ste se održali sa mnom u iskušenjima mojim. I ja vama zaveštavam Carstvo, kao što Otac moj meni zavešta. Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome(Lk.22,28-30).

25. On to nije rekao svima već onima koji su ga sačekali u iskušenjima. Međutim, ko su ti koji su sačekali Isusa u iskušenjima, ako ne oni koji se suprotstavljaju protivprirodnim (strastima) sve dok ih ne odseku? On im je to rekao idući na Krst. Zbog toga, onaj koji želi da jede i pije za Njegovom trpezom, neka zajedno sam Njim pođe na taj Krst. Jer, Krst Hristov jeste obuzdavanje svake strasti, sve dok se sve ne odseku. Odsekavši ih, apostol se usudio da kaže: Sa Hristom se razapeh. A živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos(Gal.2,19-20). U onima, dakle, koji su istrebili strasti živi Hristos. Učeći svoja čeda, isti apostol je rekao: A koji su Hristovi, razapeše telo sa strastima i željama (Gal.5,24). Pišući svome čedu Timoteju, onje takođe govorio: Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti. Ako trpimo, s Njim ćemo i carevati; ako li se odreknemo, i On će se nas odreći (2.Tim.2,11).

26. Ko su ti koji Njega odbacuju, ako ne oni koji čine svoju telesnu volju i time sramote sveto krštenje? U ime Njegovo nama se daje oproštaj grehova. Međutim, neprijatelj nas iz zavisti opet porobljuje kroz greh. Znajući od početka da je zloba njegova velika, Gospod naš Isus Hristos nam je ostavio pokajanje do poslednjeg izdisaja. Kad ne bi bilo pokajanja, teško da bi se bilo ko spasao. Znajući da ima onih koji greše i posle krštenja, i apostol je rekao: Kradljivac neka više ne krade (Ef.4,28).

27. Prema tome, imajući na sebi pečat svetog krštenja, postarajmo se da ostavimo grehe svoje, kako bismo obreli milost u onaj dan. Jer, približio se i dolazi Gospod, sedeći na prestolu slave Svoje. Pred Njim će se sabrati sva plemena. Tada će se svako pokazati po sopstvenom svetilniku koji će držati u ruci. Onome koji ne bude imao jeleja, svetilnik će se ugasiti. On će biti vrgnut u tamu. Onaj, pak, čiji svetilnik bude svetleo, zajedno sa Gospodom će ući u Carstvo.

28. Postarajmo se, ljubljeni, da svoje sasude napunimo jelejem još dok smo u telu, kako bi naš svetilnik svetleo i mi ušli u Carstvo Gospodnje. Sasud jeste pokajanje; jelej koji se nalazi u njemu jeste dejstvenost svih vrlina; svetilnik koji svetli jeste sveta duša. Prema tome, duša koja se delima učini svetlom može ući u Carstvo zajedno sa Gospodom, dok ona koja je pomračena sopstvenom zlobom odlazi u tamu.

29. Podvizavajte se, bratijo, jer je naše vreme blizu. Blažen je onaj ko brine o ovome. Plod je sazreo i vreme žetve je stiglo. Blažen je onaj ko je sačuvao plod svoj zato što će ga anđeli sabrati u večnu žitnicu. Teško onima koji [su prineli] plevu, jer će naslediti oganj.

30. Nasleđe ovoga sveta jeste srebro i zlato, kuće i odela. Oni nas samo u grehe uvode. Mi ih, pak, odlazeći odavde, ostavljamo. A Božije nasleđe je bezmerno. Njega ni oko nije videlo, ni uho čulo, niti je na srce čoveku došlo. I to je darovao Gospod onima koji ga slušaju za ovo kratko vreme, Ono se stiče za hleb, vodu i odeću koje dajemo ništima; za čovekoljublje i čistotu tela; za izbegavanje da se bližnjemu čini zlo; za nezlobivo srce i za ispunjavanje ostalih zapovesti.

31. Oni koji ovo ispunjavaju i u ovom veku imaju pokoj, koristeći se poštovanjem od ljudi, i kada izađu iz tela nasleđuju večnu radost. A lica onih koji tvore volju svoju u gresima i ne kaju se, već u slastoljubivim zabavama i samovaranju zadovoljavaju svoje rđave prohteve, [koji upražnjavaju] pričljivost i brbljivost, prepiranje i svadljivost, nemilostivost prema bednima i nemarnost prema Sudu Božijem, i druge grehe - u ovom veku će biti ispunjeni sramotom i ljudi će ih prezirati, a kada izađu iz tela, sram i stid će ih pratiti u geenu.

32. Moćan je Bog da nas udostoji da uspemo u delima Njegovim i da se sačuvamo od svakog lukavog dela, kako bismo mogli da se spasemo u godini iskušenja koja će doći na sav svet. Jer, ne kasni Gospod naš Isus Hristos, već će doći zajedno sa nagradom. Nečastive će poslati u oganj večni, a Svojima će dati nagradu. I oni će zajedno sa Njim ući u Carstvo Njegovo i uspokojiti se u Njemu u vekove vekova. Amin.