О припремном периоду за монашки живот
Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то.
Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе.
Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање.
Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу.
За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу.
Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%.
Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи.
Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто.
Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу.
Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења.
Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти.
На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености.
У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу.
Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање.
У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање
прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом.
То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља - да би били у Богу.
Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе.
У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно.
Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину.
У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће...
...и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима.
У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије "ум Христов".
Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима).
(нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.)
У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи.
Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача.
Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак.
За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот.
У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу.
Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину.
Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању.
То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава.
Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао..., то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека.
Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ.
Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога.
Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.
Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила.
Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију.
Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има.
Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности.
"Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!" (Пс.83/4-4)
Монахиња Стефанида Бабић |
