Дух молитве почетника Свети Игњатије Брјанчанинов

Овде се излаже учење о особинама молитве својствене ономе ко почиње да иде ка Господу путем покајања. Главне мисли изложене су свака посебно, са циљем да би могле да се читају са више пажње и да се лакше памте. Њихово читање, хранећи ум истином а срце смирењем, души може да пружи потребно усмерење у њеном молитвеном подвигу и да послужи као припремно занимање за тај подвиг.

1. Молитва је узношење наших мољења Богу.

2. Основ молитве састоји се у томе да је човек - пало биће. Он тежи ка задобијању оног блаженства које је имао, али га је изгубио, и зато се - моли.

3. Уточиште молитве је - у великом милосрђу Божијем према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео Себе Оцу Своме на умилостивљујућу и измирујућу жртву; на основу тога, ако желиш да се бавиш молитвом, одбаци сумњу и двоједушност (Јак. 1,6-8). Немој сам себи да кажеш: "Ја сам грешник. Зар ће Бог мене да слуша?" Ако си грешник, онда се на тебе односе утешне речи Спаситељеве: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13).

4. Као припрема за молитву служе: стомак који није засићен,одсецање брига мачем вере, искрено и од срца праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање расејаности и маштања од себе, побожни страх који је тако својствен створењу када му по неизрецивој благости Творца према творевини буде допуштено да беседи са својим Творцем.

5. Прве Спаситељеве речи упућене палом људском роду биле су: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 4,17). Зато док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом.

6. Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није прожета покајањем, онда она не испуњава своју сврху, онда није угодна Богу. Он неће презрети дух скрушен, срце скрушено и смерно (Пс. 50,19).

7. Спаситељ света блаженима назива сиромашне духом, то јест
оне који о себи имају врло смирено мишљење, који себе сматрају
палим бићима, која се овде, на земљи, налазе у изгнанству, изван своје истинске отаџбине која је - небо. Блажени сиромашни духом, они који се моле уз дубоку свест о својој убогости, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5,3). Блажени који плачу у својим молитвама осећајући сопствену убогост, јер ће се утешити (Мт. 5,4) благодатном утехом Духа Светога, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тад нико од ближњих, ни најгори непријатељ, није искључен из загрљаја љубави онога ко се моли, а он се тада мири и са најтежим околностима земног живота.

8. Господ, Који нас учи молитви, душу која се моли пореди са удовицом коју је супарник увредио и која без престанка досађује не пристрасном и нелицемерном судији (Лк. 18,1-8). На молитви расположењем своје душе немој да се удаљаваш од тога поређења. Нека твоја молитва буде, да тако кажемо, стално жаљење на грех који те мучи. Удуби се у себе, откриј себе пажљивом молитвом и видећеш да управо удовствујеш у односу на Христа, услед греха који живи у теби, који ти је непријатељ, који у теби производи унутрашњу борбу и немир, који те чини туђим Богу.

9. Сав дан, - говори о себи Давид, - сав дан земаљског живота, постиђен ходих, проводећи га у блаженом туговању због грехова и недостатака својих, јер се слабине моје испунише поругама, и нема исцељења телу моме (Пс. 37,7-8). Слабинама је назван ход путем земаљског живота, а телом - човеково духовно стање. Сви људски кораци на томе путу испуњени су спотицањима, и то сопственим средствима и трудом. За наше исцелење неопходна је благодат Божија, што исцељује само оне који себе сматрају за болесне. Истинско признавање своје болести састоји се у брижљивом и постојаном пребивању у покајању.

10. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему с трепетом (Пс. 2,11) - каже пророк, а други пророк у име Бога вели: На кош ћу погледати? На невољнош и на онога које скрушена духа и ко дрхти од Моје речи (Ис. 66,2). Господ гледа на молитву смирених и неће презрети мољења њихова. Он даје живот, то јест спасење,скрушенима срцем (Ис. 57,15).

11. Чак и када би неко стајао на самом врху добродетељи, ако сене моли као грешник, Бог одбацује његову молитву (преподобни ИсакСиријски, Слово 55).

12. "У онај дан када не плачем због себе - рекао је један блажени делатник молитве Исусове - сматрам да се налазим у самообмани".

13. "Чак и кад бисмо савршавали многе најузвишеније подвиге - рекао је свети Јован Лествичник - они нису истински и бесплодни су, ако уз њих немамо болан осећај покајања".

14. Туга мисли о гресима представља вредан дар Божији; онај ко је носи у својим грудима, уз дужно чување и побожност, носи светињу. Она сама замењује све телесне подвиге када нема снаге за њихово чињење. Напротив, од јаког тела захтева се труд на молитви; без њега, срце се неће скрушити, молитва ће бити немоћна и неистинита.

15. Осећај покајања чува човека који се моли од свих замки ђавољих; ђаво бежи од подвижника јер они зраче смирењем које се рађа у срцу покајника ("Кад ђаво види некога - каже свети Григорије Синаит - да живи плачући, он тамо не борави, јер се боји смирења које долази од плача")

16. У молитвама твојим приноси Господу младалачко замуцкивање, једноставну младалачку мисао - не красноречивост, не мудрост. Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18,3).

17. Мало дете своје жеље изражава плачем - нека и твоју молитву увек прати плач. Не само уз речи молитве, него и уз молитвено ћутање нека се кроз плач изражава твоја жеља за покајањем и измирењем са Богом, твоја крајња потреба за милошћу Божијом.

18. Вредност молитве је само у њеном квалитету, а не у количини. Количина је за похвалу онда када доводи до квалитета. Квалитет увек води до потребне количине; а количина доноси квалитет онда када се човек моли брижљиво (преподобни Мелетије).

19. Квалитет истинске молитве састоји се у томе да се ум за време молитве налази у стању пажње, а да срце подржава ум.

20. Затварај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у стању пажње. Пази на уста или их држи затворена - тиме ћеш помоћи сједињењу ума са срцем. Речи произноси без икакве журбе, па ћеш лакше закључавати ум у речи молитве; ни једна реч твоје молитве нека не буде изговорена а да није прожета пажњом.

21. Ум који се затвара у речи молитве привлачи срце да му пружа подршку. Та подршка срца изражава се кроз умилење, које представља побожно осећање што у себи сједињује тугу са тихом, кротком утехом.

22. Неопходно својство молитве је - чекање. Кад осетиш хладноћу и горчину, не остављај молитву: ако причекаш и избориш се са неосетљивошћу срца, на тебе ће сићи милост Божија која се састоји у умилењу. Умилење је - дар Божији, који се шаље постојанима и истрајнима у молитви (Рим. 12,12; Кол 4,2), који непрестано расте у њима и руководи их ка духовном савршенству.

23. Ум који пажљивом молитвом стоји пред невидљивим Богом, треба и сам да буде невидљив, као слика невидљивог Божанства; то јест, ум не треба да представља ни у себи, ни из себе, ни пред собом никакву слику - треба да му буде страно маштање, ма колико се оно чинило непорочним и светим.

24. Не тражи заносе за време молитве, не доводи у покрет нерве, не распаљуј крв. Напротив - срце држи у дубоком спокојству, у које се оно доводи осећајем покајања: Бог одбацује материјални огањ, огањ пале природе. Твоме срцу је потребно очишћење плачем покајања и молитвом покајања; када се оно очисти, онда Сам Бог у њега шаље свој свесвети духовни огањ.

25. Пажња приликом молитве доводи нерве и крв у стање мировања, помаже срцу да се погрузи у покајање и да пребива у њему. Тишину срца не нарушава ни Божанствени огањ, ако сиђе у горњу одају срца, када у њој буду сабрани ученици Христови - помисли и осећања узета из Јеванђеља. Овај огањ не спаљује и не распаљује срце, него га напротив - орошава, хлади, мири човека са свим људима и свим околностима, привлачи срце ка неизрецивој љубави према Богу и ближњима.

26. Расејаност поткрада молитву. Онај ко се расејано помолио и нехотице у себи осећа празнину и хладноћу. А ко се стално моли са расејаношћу, лишава се свих духовних плодова који се обично рађају од пажљиве молитве и усваја стање празнине и хладноће. Из тог стања рађа се хладан однос према Богу, униније, помраченост ума и слабљење вере, а од њих мртвило у односу на вечни, духовни живот. Све пак то, узето заједно, служи као очигледно обележје да Бог такву молитву не прима.

27.Маштање у молитви је још штетније од расејаности. Расејаност молитву чини бесплодном, а маштање служи као узрок лажних плодова: самообмане и, како је називају оци, демонске прелести. Представе предмета видљивог света и представе невидљивог које производи машта задржавају се у уму и увлаче у њега, чинећи га некако материјалним и преводећи из Божанствене области Духа и Истине у област материје и лажи. У тој области срце почиње да садејствује уму не духовним осећајем покајања и смирења, него телесним осећајем, осећајем крви и нерава, који је преран и недоследан, погрешан и лажан - умишљеном љубављу према Богу. Недопуште-на и гнусна љубав онима који су неискусни у духовним опитима чини се као света, док је заправо - само неуредно осећање срца неочишћеног од страсти, срца које се наслађује сујетом и сладострашћу покренутим маштом. Такво стање је стање самообмане. Ако човек упорно остане у томе, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Када се оне појаве срце почиње да се распаљује и безаконо наслађује њима, односно, како каже Свето Писмо, да чини прељубу (Пс. 72,27). Ум такво стање почиње да сматра за благодатно, Божанско и тада је већ близу прелазак на очигледну демонскупрелест, када човек губи власт над собом и постаје игралиште и подсмех за лукавог демона. Од молитве праћене маштањем, која човека доводи у такво стање, Бог се са гнушањем одвраћа. И над оним ко се моли таквом молитвом остварује се следећа пресуда Светог Писма: Молитва његова да буде на грех (Пс. 108,7).

28. Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла познањакоја ти долазе за време молитве и одвлаче те од ње. Она стижу из области лажно названог разума и, као јахачи на коњима, седе на сујети. Њихова мрачна лица су покривена како ум онога ко се моли не би могао да препозна своје непријатеље. Али управо по томе што су непријатељски расположени према молитви, што одвлаче ум од ње, што га воде у ропство и тешку подјармљеност, што обнажују и пустоше душу - по томе се управо познаје да су непријатељи, из области господара овог света. Духовни разум, разум Божији, подржава молитву, усредсређује човека на самога себе, погружава га у пажњу и умилење, уму доноси побожно ћутање, страх и задивљеност којисе рађају од осећаја присуства и величанствености Божије. Тај осећај у своје време може веома да се појача и да молитву, за онога ко се моли, учини страшним Судилиштем Божијим.

29. Пажљива молитва, којој су страни расејаност и маштање, јесте виђење невидљивог Бога, које привлачи очи ума и жеље срца. Тада ум гледа без слика и потпуно се задовољава невиђењем које надвисује свако виђење. Узрок овог блаженог невиђења је бесконачна финоћа и недокучивост Предмета посматрања. Невидљиво Сунце Правде – Бог - испушта и невидљиве зраке, но ти се зраци познају по очигледним осећајима у души: они испуњавају срце чудесним спокојством, вером, храброшћу, кротошћу, милосрђем, љубављу према ближњем и Богу. По тим дејствима, која се виде у унутрашњој одаји срца, човек несумњиво познаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и да се тврдо нада на Онога Који љуби и Љубљенога. То је почетак оживљавања душе за Бога и блажене вечности.

30. Плодови истинске молитве: свети мир душе, сједињен са тихом, ћутљивом радошћу, којој су страна маштања, умишљеност и распаљени пориви и покрети; љубав према ближњима која не одваја добре од злих и достојне од недостојних, него се пред Богом за све моли као за себе, као за своје сопствене удове. Из такве љубави према ближњима засијаће најчистија љубав према Богу.

31. Ови плодови су - дар Божији. Они се у душу привлаче њеном пажњом и смирењем, а чувају се њеном верношћу Богу.

32. Душа пребива у верности Богу онда када се клони сваке грешне речи, дела и помисли, и када се одмах каје због таквих сагрешења у која бива уловљена по својој слабости.

33. То да желимо да стекнемо дар молитве, доказујемо стрпљивим молитвеним седењем пред вратима молитве. Због трпљења и постојаности добијамо дар молитве. Господ - каже Свето Писмо - даје благодатну молитву ономе ко се моли стрпљиво и труди колико може.

34. За почетнике су корисније кратке и честе молитве, него дуге, удаљене једна од друге значајним временским размаком.

35. Молитва је најузвишеније вежбање за ум.

36. Молитва је глава, источник и мати свих добродетељи. (врлина)

37. Буди мудар у својој молитви. Не тражи ништа пропадљиво исујетно, сећајући се заповести Спаситељеве: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест све што је потребно за пролазни живот.

38. Ако намераваш да учиниш нешто или желиш нешто, а такође и у свим тешким животним околностима, гурни своју мисао у молитву пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно; али испуњење и неиспуњење свога мољења остављај вољи Божијој - у вери и нади на свемоћ, премудрост и благост воље Његове. Овај најузвишенији начин мољења даровао нам је Онај Који се молио у Гетсиманском врту да га мимоиђе чаша која Му је одређена. Али не Моја воља - закључио је Он Своју молитву Оцу - но Твоја нека буде (Лк. 22,42).

39. Приноси Богу смирену молитву за добродетељи и благочестиве подвиге које савршаваш: очишћуј и усавршавај их молитвом ипокајањем. У молитви својој говори о њима оно што је у својој свако дневној молитви говорио праведни Јов за децу своју: Може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у мисли својој (Јов. 1,5). Лукаво је зло: неприметно се уплиће у добродетељ, прља је и трује.

40. Одбаци све, да би наследио молитву, и, подигнут од земље на крсту самоодбацивања, предај Богу свој дух, душу и тело твоје, а од Њега прими свету молитву која је, по учењу апостола и васељенске Цркве, деловање Духа Светога у човеку, када се Дух усели у човека (Рим. 8,26).

Закључак

Ко се не брине о бављењу пажљивом молитвом, раствореном покајањем, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова и налази се у мраку најразличитијих самообмана. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу - једини жртвеник са кога Бог прима молитвене жртве.

"Ко је достигао непрестану молитву, тај је достигао врх добродетељи и постао је обитавалиште Духа Светога" - рекао је свети Исак. Молитва је мајка свих истинских, Божанских добродетељи. Немогућ је било какав духовни напредак за онога ко је одбацио смирење и не стара се о томе да ступи у свештени савез са молитвом.

Бављење молитвом је завештање апостола: Молите се без престанка (1. Сол. 5,17) - каже нам апостол. Бављење молитвом је заповест Самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите - позива нас и заповеда нам Господ - и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Лк. 11,9).

Неће задремати нити ће заспати молитва, док ономе ко ју је заволео и стално се вежба у њој не покаже место вечне сладости - док га не узведе на небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву хвале. Ову хвалу ће непрестано приносити и неућутно објављивати изабраници Божији, услед непрестаног осећаја блаженства и вечности, који је овде на земљи и у времену проклијао из семена покајања, посејаног пажљивом и усрдном молитвом.

 

---

[1] Познато је да се под појмом "почетника" у време Светог Игњатија подразумевао степен, који данас постижу само ретки, упорни и смирени делатници молитве. Стога су ова поглавља корисна за сваког: како за оног који тек креће путем молитве,  као сигурно и проверено упутство, тако и за вишегодишњег делатника, као провера пута којим се креће. (примедба уредништва).

преузето из књиге

"Енциклопедија Православног Духовног Живота"

стр. 233-239

у издању Библиотеке "Образ Светачки"

Прав. Мисионарска школа при храму Св. Александра Невског

ВЕРА И НЕВЕРА (Беседа на Томину недељу)

„Ако не видим на Његовим рукама ране од клинова и не ставим прст свој у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати“ Тако је Тома одговорио Спаситељевим ученицима, који су га обавестили да су видели васкрслог Господа (Јован 20, 25).

„Ако не видим, нећу поверовати“. Тако често нама, верујућима, одговарају људи који од нас траже логичке, спознајне доказе хришћанске вере. Али таквих доказа нема и не може их бити, јер је хришћанска вера иза граница разумног схватања, она је изнадрационална. У хришћанству се ништа не може доказати логички – ни постојање Бога, ни  васкрсење Христово, нити друге истине које се могу једино

примити или не примити вером.

„Бога нико никада није видео“, говори апостол Јован Богослов (Јован 1, 18). Ни постојање Бога нико никада није доказао. Ни Христово васкрсење нико није никада посведочио на тај начин да би оно постало очигледна чињеница за читаво човечанство. Ипак, без обзира на привидну недоказивост хришћанске вере, милиони људи су прилазили, прилазе и прилазиће Христу; веровали су, верују и вероваће у Христово васкрсење; признавали су, признају и признаваће Божије постојање. Зашто? Зато што су сусрели Бога на своме путу, и никакви додатни докази им нису потребни.

Али како настаје сусрет човека са Богом? За сваког на различит начин. За једне то је искуство изненадног откривења, прогледавања, када људи одједном сазнају да је Бог заједно са њима, да је Он – овде, да их види и чује, а они виде и чују Њега. За друге је то искуство произрастања у њима присуства Божијег, искуство постепеног упознавања Христа васкрслог. Бива да Христос сусреће човека, али човек или то не схвата или тек касније почиње да схвата да је то био сусрет са Господом. Управо се то догодило са двојицом ученика који  су се враћали из Јерусалима у Емаус, који у путнику који им се приближио нису познали Исуса, зато што се Његов спољашњи облик након васкрсења изменио. Господ је разговарао са њима током читавог пута, ушао заједно са њима у дом, и тек када је преломио хлеб они су Га познали, али он је истог тренутка постао невидљив. И онда су рекли: „Није ли горело срце наше док нам је говорио на путу“ (Лука 24, 32) И са радошћу су пошли и обавестили ученике о свом сусрету са васкрслим Учитељем.

Поражавајуће је да ученици нису познали Христа када је био са њима; телесне очи им нису помогле да распознају васкрслог Бога. Али унутрашњим очима душе, они су познали Господа. И само што су Га познали, постао је невидљив за њих, јер телесни вид није потребан, када се срце запламти вером.

То се дешавало и дешава се са хришћанима који нису видекли Бога, али су поверовали у Њега, зато што им се срце разгорело љубављу према њему. Управо за њих говори Христос: „Блажени који невидеше, а вероваше“ (Јован 20;29). Блажени зато што нису тражили логичке доказе, већ онај огањ који Бог убацује у срца човечја. И ми верујемо у Христово васкрсење, не зато што нас је неко убедио у то, већ зато што смо ми сами, својим унутрашњим искуством познали Васкрслог. Ми нисмо поверовали зато што смо видели Бога, већ зато што смо осетили Његово живо присуство у нашем срцу.

Скептички разум савременог човека говори: „Не видим – не верујем“, а ми говорим. „Верујем, премда и не видим“. Ако би у религији све било видљиво, спознајно, доказиво због чега и у шта би требало веровати? Ако у религији не би постојале тајне, чиме би се она разликовала од осталог што нас окружује у земаљском животу?

Ступајући на хришћански пут ми изазивамо свет који нас окружује, који од нас тражи логично оправдање наше вере. Више од тога, ми изазивамо сопствени разум који често сумња у постојање Бога...  Кренувши на пловидбу лађом хришћанске вере ми много ризикујемо. Немамо гаранцију за то да ћемо достићи циљ, не претрпевши „бродолом у вери“ (1.Тимотеју 1, 19): Нама у овом животу није обећан такав сусрет са Христом лицем лицу,. Којега се удостојио Тома, дотакавши се рана на Спаситељевом телу и добивши опипљив доказ Христовог васкрсења. Свакако, у будућем веку видећемо Христа лицем лицу, али ето, и у то треба веровати! Сада нам је дан једино унутрашње искуство Христа васкрслог – искуство које је јаче од свих логичких доказа, од сваког телесног „виђења“.

Због чега нам је дато ово искуство? Да би га поделили са другима. Треба да схватимо да све дотле док не поверујемо у Христово васкрсење, све дотле док васкрсли Христос не постане искуство сваког човека, неће се завршити Христова мисија на земљи. И као што су апостоли након Христовог васкрсења пошли да проповедају Христа, тако смо и ми позвани да читав свој живот, не само речима, већ и делима – проповедамо Христа васкрслога.

Зашто се у пасхалне дане богослужење не савршава само унутар храма већ и ван његових зидина? Зашто се на задовољавамо уобичајеним поретком службе, него сматрамо за неопходно да са крстовима иконама и  хоругвама излазимо на улицу? Управо зато што наша мисија није да се наслађујемо Христовом близином овде, у храму, већ и да сведочимо о Васкрсломе тамо, на улици, где свет живи својим животом.

Сетимо се да смо позвани да продужимо дела апостола, који нису видели Христово васкрсење телесним очима, али су га видели очима душе. Сетимо се да нису само њима, него и нама упућене Спаситељеве речи: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа, учећи их да сачувају све што Сам вам заповедио; и ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мтеј 28, 20).

                                                                                                                                                                                        (1998)

Свети Свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки

Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић).

Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије.

По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.

По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду.
Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник.
Кратко време био је администратор Охридске епархије.
Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице.

Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник “Гласника српске патријаршије” био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936).
За епископа моравичког изабран је 1936. године.
Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава.

За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања Луку.

Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио:

“Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . .”


Када су 4. маја 1941. године епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући боравак још два-три дана како би се спреми за пут.

Бискуп му је одговорио да буде миран и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године.

Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.

Погибија Преосвећеног Епископа бањалучког Његово Преосвештенство Епископа Платона je рат затекао у Бања Луци. Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину Др. Виктора Гутића, Епископ Платон je добио један акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине: "Доставља ce у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замеником. Уз тај акт приложен je и овај декрет: "Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архијерејског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као пореклом Србијанца остати упражњена." Одговарајући на предњи акт Његово Преосвештенство Епископ Платон je између осталог написао: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. - Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р." После овог одговора Епископа Платона у понедељак, 5. маја 1941. године у 3 часа у јутро, дошли су агенти бањалучке усташке полиције у епископски двор, и наредили Епископу да пође с њима у усташки стожер. Владика Платон кад јe доведен у стожер затекао je тамо проту и архијерејског намесника у Босанској Градишки Душана Суботића, који je већ од раније био затворен у бањалучкој Црној Кући - Кастелу. Истога дана су владику и проту стрпали у аутомобил и одвели у правцу Котор вароши. На петом шестом километру од Бања Луке, извели су обојицу из аутомобила убили их на обали реке Врбање и бацили у воду. То ce десило све пре свитања. Убиство je извршио Асим Ђелић. Владичин леш пронађен je тек 23. маја 1941. године. Тога дана пронела ce вест по Бања Луци, да je Врбас избацио један леш у селу Кумсалима повише траписке ћуприје (или у близини пилане Босна Боа), и да je то леш владике Платона. Леш je пренесен у мртвачницу, где су леш видели неки људи, који су владику познавали добро и сви тврде да je то заиста био владичин леш. На лешу су ce видели трагови три метка: један у потиљак, други у слепоочницу a трећи у леђа. На ногама су му биле ципеле са гумипластиком. (Епископ Платон je увек носио такве ципеле.) Од одеће било je на њему само доње рубље и око појаса кожни кајиш. Половину браде и лица није имао a друга половина ce још држала. Сахрањен je од стране власти тајно, без сведока на војничком гробљу 24. маја 1941. године. Жезал - штап владике Платона нађен je у Врбасу врло далеко од места убиства, чак у срезу прњаворском око 35 километара далеко. Из воде су га извадили рибари и предали једном сељаку из села Милосавци, срез прњаворски. Платон Бањалучки Свештеномученик  Тропар гл.8 У чаши Христовој сапричасниче, и апостолима наследниче, свештеномучениче Платоне, архипастиру бањалучки. Ријека Врбас постаде ријека живота вјечног који сад наслеђујеш с паством твојом што ради вјере праве с тобом пострада, и сада светитељу с новомученицима моли Христа Бога и спаса свију да спасе род наш православни! СЛУЖБА СВЕТОМ НОВОМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКУ ПЛАТОНУ ЕПИСКОПУ БАЊАЛУЧКОМ С благословом Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Ј Е Ф Р Е М А ТВОРЕНИЈЕ АТАНАСИЈА ЈЕРОМОНАХА СИМОНОПЕТРИТСКОГ ИЗ СВЕТЕ ГОРЕ, ХИМНОГРАФА СВЕТЕ ВЕЛИКЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ СТАРАЊЕМ ПРЕОСВЕЋЕНОГ ЕПИСКОПА БАЊАЛУЧКОГ ГОСПОДИНА ЈЕФРЕМА Издање Епархијског управног одбора Српске православне Епархије бањалучке Бања Лука СЛУЖБА СВЕТОМ НОВОМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКУ ПЛАТОНУ ЕПИСКОПУ БАЊАЛУЧКОМ На вечерњи С т и х и ра на 6, глас 4, Подобен: Као храброг међу Мученицима... адују се хорови христоименитих људи, славећи спомен Твој, Платоне Богоблажени, јер Ти прослави богољубљени род твој Српски, поставши Светога Саве Јерарха равностојећи, и крвљу својом обојивши свештену одежду, сада Христу престојиш Светитељу. Апостостолску ревност Платоне показао јеси, украс и похвала православне Бања Луке, твојим часним и богомудрим животом, као Пастир истинити, на животу вјечном, одвео си свиралом речи стадо деце твоје, од којих сада примаш похвале, Свештеномучениче Блажени. Обукавши се у побожност, као наслеђе отачко, њоме си украсио сав живот свој; и научивши се како приличи, као светитеља Христосветла, мноштво вјерних си обасјао, у твојој Бања Луци и Крајини, Платоне Сјајни и Свеславни; и крст мучеништва заволевши, удостојен си да га понесеш, као старости Твоје увенчање. Благољепијем понашања твога љубав си изабрао изнад свих подвига, зато си миловао сироте, болесне помагао, и деце сироте потребе испуњавао, као љубвеобилан и Отац свети; са Самољубављу Христом будући сада, моли да нам дарује љубав богољубиву. Поднео си гоњење Платоне Свети, од лажне браће што лажно Бога штоваху, и као предводник библијски испред стада узет јеси, за добри принос на жртву Христову, Кога си од детињства волео и желео; зато се радуј у дому Господњем, Свештеномучениче Оче Платоне, с Божијим Презвитерима из Откровења. Као љубитељ Отачаства свога похитај, и као душељубив моли се сада, за Отаџбину твоју, Блажени Платоне; jep ево силе пакла навалише, да је са земље сасвим униште, јер стоји као „трн у оку" неправедника, и мрзитеља чисте Истине Православља. Слава, глас 6: Од младости своје одгајен истином вере праве, и Православље заволев као невесту Христову, носио си га кроз сав живот свој; Платоне Свечасни Јерарше, као Апостол исповедио си мучеништвом, да је Христос Истина, Живот и Светлост свету, и да Цркву неће никад врата ада надвладати. Стога, Свеблажени Нови Свештеномучениче, моли се за нас децу и паству твоју, да у трпљењу преплавимо море живота, и у покајању да се удостојимо, вјечног стајања с тобом пред Богом. и сада: Ко неће ублажити Тебе... Вход. Светлости тиха... Прокимен. Читања. Паримија Свештеномученика. Прича Соломонових читање: „Спомен праведника с похвалама...' Прорштва Исаијиних читање: „Тако говори Господ! „Сви народи..." Премудрости Соломонових читање: „Праведник ако и сконча..." На Литији Стихире самогласне, Глас 1: постолски си прошао живот свој, Блажени, мученичком жртвом запечатио љубав Господњу, истргнут бив из стада твога, и исмевањима лажне браће гонитеља, обојио си крвљу архијерејску одежду твоју, поставши раван древним Свештеномученицима, Стога Те молимо, излиј с неба на нас благослов светих молитава Твојих, Оче, свагда Поштовани. Глас 2: Како су красне стопе твоје, Платоне, како се украси живот твој, Свети, и како благослови богоугодно живљење твоје! Јер у свему бив Архијереј беспрекорни, службу своју крвљу мучеништва запечати, и љубљену ти Цркву, крвљу натопљену, веома си обрадовао страдањем својим. Зато те молимо: спомињи њу нападнуту, но увек побеђујућу злоначалника. Глас 3: Све муке и поруге мучитеља, Свети Оче Платоне, сматрао си за немоћне вале братомржње, остајући непоколебив у исповедању Вере Праве; и учествујући до краја, у срамоћењу Христа, допунио си недостатке страдања Његовог на телу твоме. Зато нас удостоји, Свештеномучениче Славни, славе коју Владика Благи дарује онима што радо подносе труд дневни виноградара. Глас 4: Сведок и мученик верни јави се у служби Речи, а исто и крви твоје изливањем, поставши равночастан древним Мученицима. Јер си знао да страдања садашња нису достојна, славе Божије која ће нам се јавити; без страха поднесе ругање гонитеља твојих, имајући пред очима својим Крст Христов, и Његово славно тридневно Васкрсење. Стога, Свештеномучениче, моли Господа, да и ми у Њему јеванђелски заједничимо кроз свакодневно мучеништво савешћу. Слава, Глас 5: Праведно си измерен од Господа, Платоне Свети, тачно си по љубави к Њему одмерен, и нашао се јеси од злата топљеног драгоценији. Зато си јуначки пострадао Јерарше Мудри, сматрајући боље да страдаш у дому Православља, него да служиш заблуди гонитеља - на вечну пропаст душе. Стога те знајући псаламски стуб исповедања, смерно просимо твоје свете молитве пред Господом Човекољупцем. и сада: Ублажавамо Те Богородице Дјево... На Стиховње Стихире подобне Глас 2: Када Те с дрвета... риста као Камен нашавши, Платоне Свештени, поставио си темељ живота на вери Његовој, са свима Светима, као мудри домоградитељ, и себе си, Оче, усавршио у дом светли, где је устоличен сами Дух Свети. Отуд си Његовим надахнућем постао труба свегласна Православља. Стих: Свештеници Твоји, Господе, обућиће се у правду... Вођа побожних Србаља јавио се јеси, Преблажени Оче Платоне, обукавши се у светлу одећу јерархије и узевши жезал пастирства, Светитељу, привео си мноштво познању Христа и обогаћењу животом вјечним чијих се радости сада наслађујеш; спомени и нас који поштујемо радоснотворени свети спомен твој. Стих: Уста моја говориће премудрост... Платоне Свети, ти си као Павле Апостол крст Господњи узео на рамена своја, и на њега си приковао мисли своје, и њиме једино хвалио се јеси, те удео свој у наслеђу добио јеси, када си од мучитеља страшно пострадао. Стога те молимо с топлом љубављу: научи нас да крсно волимо Господа човекољупца. Слава, Глас 4: Када и тебе Господ као Апостола питаше: љубиш ж ме? Ти си, Блажени, дао одговор својом саможртвом свеспаљеницом. Одлично си напасао стадо народа твога богомудрим учењем и часношћу живљења; њему си као вечно завештање очинско оставио да ништа од љубави Божије није важније. Стога, Светшеномучениче Христодушни, даруј са неба твојим хвалитељима вечно горећу љубав ка Господу. и сада: Призри на молитве... Сада отпушташ... Трисвето. Тропар, Глас 8: У чаши Христовој Сапричасниче и Апостолима Санаследниче, Свештеномучениче Платоне, Архипастиру Бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног, који сад наслеђујеш са паством Твојом, што ради Вере праве с Тобом постарда. И сада, Светитељу, с Новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију: да спасе род наш Православни. На јутрењу Сједален 1: Глас 1: Гроб Твој Спасе... обедио си светло победом Мученика, зато се наслађујеш Дрветом живота, Оче, не бојећи се друге смрти, Свети. Стога се моли Архимученику Христу, да благодат обилну подари народу твоме који је сада у опасности. Слава, И сада: Богородичен подобан. Родила си телом Пребожестевног Логоса, Који је, Пречиста, обожио природу смртних, и вечно спасење дарује свима који Те славе као истинску Богородицу. Но, о Владичице, не престај молећи се за оне који Те песмама славе. Сједалан 2: Глас 3: Красоту дјевства Твојега... Беле си хаљине обукао, Платоне, јер си право исповедање Господа твога поднио пред злом и лажном браћом; зато је име твоје у Књигу живота уписано, сходно љубави Господа твојега, Блажени; и постао си стуб Православне Србије, свагда се молећи за њу и народ твој. Слава, И сада: Богородичен подобан Душу моју умртвљену страстима оживи, Свечиста, Дјево Пренепорочна, имајући Мајчинску слободу пред Сином Твојим. Јер Ти си Једина родила, изнад ума и разума, Логоса савечног Оцу и Духу, Дарујући свагда свему свету живот нетљени и велику милост. После Полијелеја, Сједалан, Глас 4: Јавио си се данас... Душу си своју положио за стадо твоје као пастир Христоугодни, славни Платоне Бањалучки; и сада молиш се свагда Христу, да мир дарује стаду твоме. Слава, И сада: Богородичен подобан. Радуј се, огњени Престоле Царев, и златна Светиљко Божанске светлости, Која осветљујеш душе и разуме хвалитеља Твојих, Свепрехвална. Степена Глас 4, Антифон 1: Од младости моје... Прокимен, Глас 4: Свештеници Твоји, Господе, обући ће се у правду и преподобни Твоји обрадоваће се. Стих: Засађен у дому Господњем... Јеванђеље јутрење, 13. Новембра (Св. Јована Златоустог) Псалам 50: Помилуј ме Боже... Слава: Молитвама Јерарха Твојега... И сада: Молитвама Богородице... Помилуј ме, Боже... Самогласан, Глас 6: Исповедио си, Платоне, јуначки, пред тиранима Христово право исповедање, и поднео си пљувања и мучења Христа ради, те тако венац живота добио јеси, зато као детољубив молиш се Христу за нас. Спаси, Боже, народ Твој... Канон Свештеномученика, чији је акростих: „Платона Архипастира Бање Луке певам А (танасије)" Песма 1, Глас 4: Отворићу уста моја... тешитељу, молим се: пошаљи светли зрак души мојој јадној да похвалим добро Платона Светога, Архипастира Бањалучког, добро пострадалог задњих година, Од детета заволе Исуса, Свеблажени, обогатив се побожно Православљем од родитеља твојих богобојажљивих; зато у дворовима Господњим сада нађе као птица разумна, Платоне, одмор свој. Спољашње знање додавши побожности добро си служио Цркву Христову, и свима си стигао да по Богу угодиш, Платоне Богомудри Првојерарше. Богородичен:Побеђене бише празне речи ритора, Богоневјесто Дјево; јер никако не могу сватити како се у утобу Твоју стани Пребожанствени, поставши човек ради човека. Песма 3: Твоје песмословце... Жеља божанских тајни угаси жељу земаљских ствари, у срцу твоме Светитељу; зато си и изабрао, Платоне, подвиг девствености ради Христа, Жениха твога. Победивши побуне страсти, себе си, Платоне очистио као Богу посвећенога и као дом Христоначињен, зато се у теби настани Утешитељ Цар свију. Поревновав животу Светих, и сам си свето поживео, мудро се старајући о молитви и умиљењу и о свакој другој врлини; зато се, Платоне, с Христом сједини. Богородичен: Лењиво проходим живот свој, пошто на памет суд не узимам, нити страшну одлуку Божју, Свепречиста Богомати; стога ми даруј покајање и исправљење учињенога. Сједален, Глас 5: Савечнога Логоса... Саву Христодушнога подражавајући, стадо твојих словесних оваца хранио јеси животним учењима, Платоне Свети; и веру храбро исповедивши, Мудри, пред злочинцима мучитељима, зато си сада увенчан славно од Господа Архимученика. Слава, И сада: Богородичен подобен. Тебе пристаниште и зид и прибежиште, и наду и покров и заштиту топлу, нашавши верни - Теби прибегавамо, вапијући усрдно и узвикујући верно: помилуј Богородице, нас који се у тебе уздамо, и избави од многих грехова. Песма 4: Који седи у слави... Свето помазање примио јеси, Архијереју Блажени, приносећи на жртву Господа -у Литургији за живот света, украшен анђелским живљењем, и молећи се срдачним умиљењем. Да избавиш народ свој, од мрака заблуде, речима живоносним и својим животом поучавао си га, Платоне Свети; и верни, имајући те живи образац, просвећиваху се, радо те слушајући. Пастиреначалниче Богомудри, Христос те показа добрим пастирем, видећи братољубље и доблест ти душе, чиме си утврдио стадо твоје колебано временским невољама. Богородичен: Тебе ширу од небеса и Украситељку свега света, познајући, Дјево Мајко, сви Те радосно величамо и молимо Те: моли Господа да нас избави огња пакленог. Песма 5: Свет се задиви... Постао си равнодостојан, Свети, Јерарха Саве и Василија; зато си народ свој љубљени довео до познања Божијег, служећи свима с љубављу, као верно обличје Христово. Мрзећи раздеобу љубио си јединство, Свети; и њега остварујући с љубављу, све си у ред братство стављао богоданом ти разумношћу, гледајући првосаздано у Едему природно јединство свега. Украсио си, Свети Платоне, храмове Божје у земљи својој, за славословљење Господа; но нарочито си као духовне цркве показао верна чеда твоја, својим учењем, Првопастиру и Мучениче душељубни. Богородичен: Ума мога колебљивост Ти утврди, Свепречиста, Твојим моћним молитвама, дајући ми спомен стални Исуса Сладчајшега, који даје мир у души и порађа свако добро. Песма 6: Божанствени овај и свечасни празник... Освећијући се, Светитељу, народ си твој освећивао, божанственим молитвама, и богоречима руководио ка наслеђу живота вечног, Платоне, Богомудри Учитељу. Држећи се светоотачке тачности, истински се отац, Платоне, показа у Епархији ти Бањалучкој, старајући се о сиротој браћи својој, и све чинећи Господа ради. Ходећи путем Христоуказаним, постао си дивни проповедник Мира Божијег спасоносног, који се с више чистима даје од Миродавца Христа Господа. Богородичен: Земаљске бриге, Владичице, душу ми од Господа одвајају; зато те молим: одагнај их од мене и дај ми у срцу божанско умиљење. Кондак, Глас 3: Црква данас слави свога Архипастира, Платона славног Свештеномученика, и с њим мноштво дивних Новомученика, што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечнога Бога и Спаса нашега. Икос: Златно ти правило беше исповедање Христа, које раније Апостоли исказаше, и тиме темељ вери твојој поставио јеси. Зато као достојан прими жезал пастирства, те на трпезу и воду живота децу твоју водио јеси; а када време дође, многе муке поднео јеси од лажних хришћана хрватоусташа; Архијерејство твоје крвљу си упорфирио (уцрвенио), и сада предстојећи престолу Свете Тројице, Цркви и народу твоме постао јеси усрдни молитвеник ка Господу. Синаксар (- Саборник - Пролог): Овог дана (5 мај / 22 април) спомен вршимо Светог и Славног Новог Свештеномученика Платона, епископа бањалучког, Свете Православне Цркве Српске; он мученички пострада за веру Христову од руку злодјеја хрватско-муслиманских усташа, заједно са многим хиљадама своје пастве и свештенослужитеља и безброј недужних православних Срба 5. маја / 22. априла 1941. године. Стихови: Платоне Свети, сјединио се јеси збору Свештеномученика, као Пастир изврсни Доброг Архипастира. И остало из Синаксара тога дана... Молитвама Светих Твојих, Христе Боже, помилуј и спаси нас. Амин. Песма 7: Не послужише... Стуб свесветли био си стаду твоме, одводећи га са земље на небо, и убедио га да ходи по закону Христа, Којега си прославио животом чистим, Архипастиру Бањалучки. Оправдао си очекивања, Свети, Цркве Христове Православне, ходећи по стопама чесних Апостола и богоносних Отаца Јерараха; и жезлом љубави утврдио си срца људи поколебаних. Дивним речима описују ревност твоју, Светитељу, младићи богожедни које си уздигао из пропадања, твојим старањем; и они проповедају, Платоне, дела твоја и братољубље душе твоје. Богородичен: Будући непоправљив од окорелог греха, Пречиста Дјево, Богоневјесто, вапијем Ти; спаси ме, Мати Творца мога, дајући ми покајање и сузе топле да њима оперем зла дела своја. Песма 8: Младиће благочестиве... Честита старост твоја, Платоне Блажени, чашћу се украси страдањем за Христа, и тако ти поста светла икона Божија, од Кога увенчан светло био јеси, и санаследник постаде вечни божанских Свештеномученика. Принео си себе на жртву свештени принос и разумно свеплодије Богу, Платоне, држећи се тачности вере Православне, и њу си исповедио пред гонитељима, као јагње Господње незлобиво; зато сада почиваш с Јагњетом Вечним. Скверне руке безбожних усташа зграбише те из стада као библијског великог предводника, Блажени; мислећи зли несрећници да тако „службу приносе Богу". Који крв твоју проливену прими као жртву миомирну. Богородичен: Када, Мајко, Син Твој опет дође, да суди праведно свој земљи, тада не заборави мене грешнога, него Га моли да ми дарује опроштај мојих грехова, које учиних и чиним, грешни, не узимајући на ум суд последњи. Песма 9: Свак земнородни... Анђео Божији показао се јеси у Битољу и Бањој Луци, док си још у телу своме живео, Платоне Сведивни Мучениче; И сада с висине старајући се о стаду твоме и деци твојој, Христу престојећи моли се, да нас спасе Крстом и Васкрсењем. Предстој заувек као поборник и посредник за твоју Отаџбину, Платоне Свештени и Христољубљени; даруј нам мир молитвама твојим, да заповести Божије држећи верно, Царство Небеско наследимо, и Христа Богочовека угледамо. Као зрео плод с њиве Господње сабран си у Христову житницу, многим мукама и страдањем, Платоне Достоблажени; Но сада имајући радост вечну, спомињи нас децу твоју, и благодат нам излиј, Оче детољубиви. Богородичен: Царице Небеска, Свечиста, народ Српски православни благослови и грехова опроштење моли од Господа, Милостива; за самолитвеника имајући Платона Свештеномученика, Архипастира Бањалучког, чији спомен данас славимо. Ексапостилар, Глас 2: Са Ученицима пођимо. Стена тврда вере и исповедања, јавио се јеси, Платоне Свеславни, Престојатељу Бање Луке, славо и похвално Мученика, сјајноћо светих Епископа; ти си у последње дане ове много пострадао од лажне браће; зато руке пружај ка Господу за Србију твоју Отаџбину. На Хвалите Стихире подобне, Глас 1: Небеских чинова... ркво Христова, радосно празнуј, јер имаш Платона у лику Светих, Пастира Срба православних, и заједничара Мученика, топлог молитвеника пред Богом, за стадо своје које љубљаше. Сиромашне си љубио као Господа, и сирочади био си старатељ; храмове дивне дизао си и освећивао Владици Човекољупцу; душе пак верних љубвеобилно ка Православљу приводио јеси. Православља си очувао божанске и свете догмате, и њих си, Платоне Свештени, пред гонитељима проповедао, поставши тако Сведок-Мученик, и Царство Христово наследивши, крвљу својом коју си пролио. Првомученика Стефана, Оче, добро си подражавао, ближњега си љубио - слику Христову; али си од злобраће, обучених у вучију одећу лажне побожности, многе муке и смрт за Христа поднео, Платоне, похвало Бањалучка. Слава, Глас 8: Архитектонском мудрошћу Духа душе своје дом изградио јеси сав се испунивши благодаћу Божијом, Платоне, достојни славе и хвале; и ходивши путем древних Светих, добровољно си понео крст мучеништва, саобразан поставши посјеченима, за љубав Јагњета Закланога, Чијег сјајног лица виђења удостој и нас молитвама твојим, као Отац детељубив и Христу близак. и сада: Владичице прими... Величаније: Храброст Апостолску подражавши, Свети Платоне Бањалучки, Јерарше и Страстотерпче Христов, кроз мучеништво од злих усташа, народу твоме велики молитвеник пред Господом постао јеси. Стихови: Православљем утврди све Српске земље, Свештеномучениче Платоне Бањалучки Састављена би, с Богом Светим, ова Служба у Светом Манастиру Симонопетри у Светој Гори, фебруара 23. лета Господњег 1999. Потпис (својеручни, на грчком): Јером. Атанасије, химнограф Свете Христове Велике Цркве