ЕМАНУИЛ

Узалуд је говорити: случај!

Узалуд је викати: сујеверица!

Догађаји су догађаји. Факта су факта. Могли се објаснити или не, факта остају факти.

Узалуд је гордељиво скривати очи у песак науке. Васиона је сувише велика за уске рамове науке.

Узалуд је трпати све необјашњиво и чудесно под архивске нумере телепатије, халуцинације, сугестије и аутосугестије. Незнање се не објашњава незнањем. Факта се не могу сматрати објашњеним, ако им се само надене неко јелинско име; ако се ставе под рубрику неког фантастичног назвања. Па још утврдити број тих рубрика, и не дозволити отварање нових — има ли што недаровитије у роду људском?

Европску науку срамоте многобројни недаровити научници, који се плаше речи: не знам! Част даровитим, који са трепетом посматрају пучину свога незнања поред шкољке свога знања. Да ли је то само у Европи и Америци случај, да Незнање виче: Знам, а Знање: Не знам?

Ко има данас више знања из области позитивне науке од даровитог Николе Тесле? Па ево како тај чувени зналац отворено говори о несигурности онога што недаровити научници сматрају као догму сигурним знањем: „Најчуднија је ствар, каже Тесла, заблуда научног ума последњих двадесет и пет година. За то време теорија релативитета, електрона, радиоактивности и друге биле су разрађене и развијене до високог степена. Па ипак вероватно 90% онога што се данас сматра научном истином није ништа друго до неостварен сан. — Исто тако идеја атома ствар је маште и нема никакве везе с правом природом материје. Слично је и с теоријом о електрону, јер нико не зна шта је он у ствари".

У наше дане сами научници су довели у сумњу сва знања људска, не само научне теорије него баш и она позитивна знања, која су се предавала у школама као светиња у коју се није смело сумњати. Не само да угледни научници обарају теорију Дарвинову, теорију еволуције, теорију квантума материје, теорију Кант-Лапласову о небулама, него устају одсудно и против свих „позитивних" знања, сматрајући их релативним и непоузданим. Некад смо се ми као гимназисти придруживали нашим наставницима у исмевању „глупог" веровања прошлих поколења као да се земља не креће. Међутим данас први међу првим научницима јављају се са тврђењем, да се земља заиста не креће. Кад су питали чувеног јеврејског научника Ајнштајна о томе, он је одговорио:"Ја држим, да се земља и креће и не креће!" Зар је ово озбиљан одговор озбиљног научника?

При овако незавидном стању савремене науке, стању забуне, хаоса и противречности, духовни доживљаји, ма колико они били необични, истичу се са већом снагом, намећу се с неодољивошћу, тискају се у масама, и императивно захтевају озбиљну пажњу и озбиљну студију, нимало мање од чулних предмета и доживљаја.

Вилиам Џемс, знаменити американски философ, једини је од модерних философа који je озбиљно схватио разнолике необичне доживљаје људи од вере, и описао их у своме делу: Разноликост религиозног искуства (Variety of religious experiences). To своје дело завршује он овим речима:

„Ако се држим верно, уколико могу, ове нарочите вере, онда ми то ствара највеће душевно успокојење. Наравно и ја се могу ставити у позу такозваног научника па уображено речи: Постоји само један свет, свет чулних опажања и научних закона. Али кадгод бих ја то чинио, сваки пут чујем унутрашњи глас опомене: Лудост! Лудост — чак и кад носи име науке. Када посматрам објективно целокупно људско искуство, бивам неминовно уздигнут изнад уских граница науке. Из објективних као и из субјективних разлога дакле ја морам остати при својој вери".

Овако пише не нека сањалица него један практични Американац, који је стајао у врховима највећих савремених зналаца и који је своју философију назвао „Прагматизмом".

Примери изнети у овој нашој збирци само су један сноп на њиви људског живота, прекривеног таквим снопљем. Не износимо све примере, које смо чули и сазнали, него само оне који су карактеристични и достоверни. Неки од ових примера сасвим су слични библијским чудесима, док други опет представљају понављање оног духовног искуства које је у прошлим временима доживљено и у предању црквеном забележено. Библија и црквено Предање и јесу право мерило у оцени свега чудеснога што се догађа у свету и у животу људи. Ко се служи тим мерилом, неће пасти у заблуде спиритизма, ни окултизма, него ће знатиразликовати духове, то јест разликовати истину од обмане, и светлост од таме, и стварност од символа.

Какав је закључак од оваквих догађаја и доживљаја? Могућ је само један једини разуман закључак, а то је:

Бог управља светом и руководи животом човечјим. Бог дејствује непрекидно и непрестано на безбројне начине, да људе приведе истини и спасењу. Постоји једно пребогато духовно царство Божје, у које прелазе све праведне душе из овога света кад се одвоје од тела. Постоји само један закон, закон правде Божје или закон морални; све остало што се зове законом сенка је и символ овога великог и вечног закона Божјег.

Једном речју ми земаљски путници нисмо сами на путу своме. С нама је Бог и сва војска небесна.

Емануил!

С нама Бог!

ОМИЛИЈЕ 2

Јеванђеље о истрајности у вери и молитви

Матеј 15, 21-28. Зач. 62

Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти.

Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност.

Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.

Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много.

Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење!

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што — како вели премудри Златоуст — свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога.

Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ.

Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива.

ОМИЛИЈЕ 1

БЛАГОВЕСТИ

Јеванђеље архангела Гаврила

Лука, 1, 24-28. Зач. 3.

Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.

Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Ово је управо Његов дом, све остало су само Његове радионице.

Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца.

Некада је срце човечје било испуњено само Богом; огледало — само за красоту Божју, харфа — само за хвалу Бога. Некада је оно уистину било у руци Божјој, и стајало је ван опасности; но када га је човек по безумљу узео у своје руке, зверови многи напали су на срце човечје, и од тада је настало оно што посматрано изнутра назива се робовањем срца човечјег, и што посматрано споља назива се историјом света.

Немоћан да држи сам своје срце рукама својим, човек га је наслањао на бића и на ствари около себе. Но нашто је год човек наслонио срце своје, од тога се срце човечје упрљало и ранило.

О, јадно срце људско, својино многих незаконитих господара, бисере међу свињама! Како си отврдло од дуга робовања, и како си потамнело од тешке таме! Сам је Бог морао сићи, да те ослободи од ропства, да те спасе од таме, да те излечи од греховне приказе и да те поново узме у Своје руке.

Силазак Бога међу људе је најнеустрашивије дело Божје љубави, Божјег човекољубља, најрадоснија вест за чисте и најневероватнији догађај за нечисте срцем.

Као стуб од пламена у најгушћем мраку, такав је силазак Бога међу људе. А повест овога Божјег силаска међу људе почиње са ангелом и девојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте.

Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и — чудо.

Архангел Гаврил први је благовесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дева Марија прва је чула ту благовест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. У њеном чистом срцу небо се огледало, као сунце у чистој води; под њено срце имао је да положи главу Своју и обуче се у тело Господ, Створитељ новог и Обновитељ старога света.

О томе говори данашње јеванђеље.

У оне дане заче Јелисавета жена Захаријина, и тајаше се пет месеци говорећи: тако ми учини Господ у дане ове у које смотри да скине срамоту моју међу људима. У које дане? У оне дане, који претходе великом дану Рођења Господа Исуса. Егда приде кончина љета, када се сустигоше сва велика пророчанства у испуњењу, када се наврши рок, проречен Данилом, када нестаде кнеза од колена Јудина, када немоћни род људски уздисаше заједно са немоћном природом око себе очекујући спасење не више од човека нити од природе него од Бога јединога, у то време заче Јелисавета жена Захаријина. Но шта има старица Јелисавета, жена Захаријина и нероткиња, заједничко са спасењем рода људскога? Има заједничко то, што ће она родити Претечу Спаситељева, који ће као војник напред ићи и објављивати долазак Војсковође. Старица нероткиња могла је родити само гласника спасења но не и Спаситеља. Она је верна слика старога света, који је био састарео и бесплодан, без рода и плода, гладан и жедан; слика сасушенога света, који је као престарело и сасушено дрво још могао неким чудом и озеленети, и објавити пролеће, но никако и плод дати.

У оно време, као и у сва времена, жена нероткиња осећала се под срамотом стидећи се и Бога и људи и себе. Нашто брак, ако супрузи немају деце? И Рај може за бездетне да постане местом искушења и пропасти а камо ли земља. Бездетне супруге највише једе стид једно од другога. Једно другоме они изгледају као зелене смокве без плода, и у дну своје душе бојажљиво и неизразиво осећају проклетство на себи. И што је најгорче — као и у наше дане — једно друго обично подозрева у похоти и нечистоћи, и обоје сматрају свој брак, хтели не хтели, озакоњеном похотљивошћу и нечистотом, нарочито још ако не знају за Бога и не осећају прст Божји на себи. За то су бездетни бракови кратка века и још краће среће. Јер ништа у свету не разочарава људе више од бесплодне жеље, већ задовољене и презадовољене. Првобитна заповест Божја: рађајте се и множите се (Пост. 1, 28), тежи као планина над бесплодним супрузима, ма је они чак и не знали. Ма је они и не знали разумом, кроз учење, морају је знати срцем, кроз осећање јер је утиснута као неизгладљиви печат на сваку душу људску, као и све основне заповести Божје. О туговању бесплодних супруга довољно се зна како из Светога Писма тако и из свакодневног искуства свију народа и свију времена.

Али чудом у те чудесне дане Јелисавета заче у своје старе дане. Како то може бити? питају се они, који лете чулима по површини ствари као по леду над језером, препуним силе и живота. Они који и сами душом осећају и језиком признају, да се овај свет не може другчија спасти него чудом Божјим, обично, када чудо Божје дође, врте главом и одричу чудо питајући се: како то може бити? Кад не би постојао живи и свемоћни Бог, онда ништа не би могло бити, ништа постојати, ништа се уопште десити. Нити би тада могла родити роткиња ни нероткиња. Али кад постоји живи и свемоћни Бог, онда је све могуће, тим пре што Бога не вежу закони природе, које Он није дао да веже Себе него друге, нити да ограничи Своју моћ него да учини неопходном Своју милост. Исто као једна справа, коју је човек направио својом руком, што не ограничава слободу човека, да ради овако или онако, кроз њу или мимо ње, исто тако ни Богом створени свет са својим законим устројством не ограничава слободу Бога да ради овако или онако, сходно Своме милосрђу и људским потребама. Ваљда они, који рађају, рађају својом силом а не Божјом! Бог је нарочито суревњив на живот, те га дели како Он хоће; зачиње се живот где Он хоће и не зачиње где Он неће. Отуда и бива, да понекад млади супрузи при свим испуњеним природним законима немају деце, а понекад опет стари супрузи мимо природних закона имају деце. Живи Бог је једини господар живота, те над оним, над чим Он једини господари, немају силе ни природа ни природни закони, а још мање гатари и врачари, којима се нероткиње често за помоћ обраћају не знајући да су гатари и врачари служитељи не светле божанске силе но тамне силе демонске.

Човек очекује чудо од Бога, а кад чудо дође он не верује у њега. Природа је постала дрветом искушења за човека. Сакривен због своје голотиње под сенку природе човек би и хтео да га Бог посети и боји се Божје посете. Кад га Бог не посети, он се жали, а кад га посети, он одриче. Као што је у Рају Адам био стављен између два дрвета: живота и познања, тако је потомство Адамово стављено опет између два дрвета: Бога, као Дрвета Живота, и природе, као дрвета познања. Да се и сад, као и онда, опроба слобода човекова, његова послушност и његово смирење. Да се окуша мудрост човекова. Да се окуша срце човеково. Да се окуша воља човекова. Јер да нема искушења, не би било слободе. А да нема слободе, не би било људи као људи, но било би у свету само две врсте стења: непокретног стења и покретног стења.

Све ове просте и јасне истине, које не знају душе са земаљским разумом и које оне не могу знати због помрачености духовног вида грехом, знала је једна проста но побожна старица, Јелисавета. Зато се она и не зачуди, кад затрудне у старим данима, него одмах изађе са готовим и јединим разумним објашњењем своје невремене трудноће: тако ми учини Господ у дане ове. А зашто? Она још и не зна, нити по смирености својој сме да помисли, како ће редак и велики бити плод утробе њене. Она не зна за лавовску улогу у историји људског спасења, коју ће имати да одигра њен син: Пророк, Претеча и Крститељ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

Ананда Вран Гавран

НА КРУЖНОМЕ ПУТУ

Утиша се дневна ларма, и сунце се на западу зацрвени, застиђено од своје јутарње страсти и разбијених нада. А Вран Гавран забоде штап на боровој висоравни, и упути се за залазећим сунцем, унаоколо земље, не дајући сунцу ни да зађе ни да изађе, јер жељаше Вран да види целу планету под истим нагибом сунца. Па када се кружним путем поново нађе на боровој висоравни, упиташе га зелени борови, и жуте лисице испод борова, и шарене тице на гранама, и окате рибе из сребрног jезера, - његови стари познаници, сви га упиташе:

- Шта си видео, причај нам, Вране, путујући са сунцем око земље?

Погледа Вран свемилосним погледом зелене борове, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру, па прозбори:

- Видео сам самога себе, издробљеног, маскираног, отуђеног, самозаборављеног, окованог - самога себе.

Видео сам безброј будала са скиптром мудрости, и Бога распетог у њима.

Видео сам много опаких властодржаца са фирмом Божје милости, и Бога распетог у њима;

И много светитеља, обучених у лудачку кошуљу стида, и Бога распетог у њима;

И много зломислилаца у зачељу трпезе, и Бога распетог у њима;

И много злорекаца са вођством у руци, и Бога распетог у њима;

И много злодетеља под скерлетном тогом славе, и Бога распетог у њима;

Видео сам синове збунтоване против Оца, и Оца сервилног измећара синовима.

Но највеће што сам видео то није човек без греха но човек, који свесно и вољно искупљује свој грех.

Дизање пониженог Бога једина је ствар, која ми се учинила већа и од Бога, и несравњено већа од земље.

И видео сам, близанци моји, видео сам свуда нокте Луциферове, мада ретко без рукавица; и рогове његове, мада ретко без калпака; и безбојне очи његове, мада ретко без бојених наочара; и ледено лице његово, мада ретко без топле маске; и мач у руци његовој, мада ретко без крста; и маслинову грану мира на грудима његовим, мада ретко без отровне стреле; и нарцис љубави за солуфама његовим, мада ретко неоплетен змијама.

Великим страхом испунише се зелени борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру, па опет упиташе Вран Гаврана:

- Па је ли те твоје путовање са сунцем учинило блаженијим и богатијим, Вране Близанче?

Одговори Вран:

Да се сав снег у шећер претвори, а сва киша у малвасију, горчина душе моје не би била заслађена. Јер душа мојa не жели сласти споља. Нити жели да пије сласт, но да поји слашћу.

Да се сва прашина под ногама мојим у смарагд претвори, и све лишће на дрвећу у дијамант, богатство моје не би се умножило. Јер душа моја не очекује богатство споља. Њена је жеља - њен крст - да себе обогати собом а не оделом. Да ми се све ласкаве речи кажу, све почасти укажу и сви престоли даду, ништа не би могло смањити жалост моју осим душа, које би се додале души мојој, које би се слиле с душом мојом, и душу моју удвостручиле, утростручиле, усвечеловечиле.

Опет упиташе зелeни борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру:

- Какав је, Вране, пут, којим си ходио?

- Кружан, одговори Вран. Исти онакав каквим и ви ходите када се крећете, када се чак и не крећете.

Ја сам ходио кроз биљке и минерале, сагледао себе у њима, и кроз њих себи дошао.

Ходио сам кроз скимне и змије, кроз арслане гневне и голубе кровињаре, и кроз њих се враћао себи.

Ходио сам кроз гвожђе и живу, кроз биљур и драгуљ, кроз угаљ и радијум, и обазревши се - нашао сам се опет код себе.

Усељавао сам се у маховину поларну и у гљиве барске, и нисам нашао туђине.

Летео сам с ветром и дремао с корњачама, и круг се ипак састављао.

Зрикао сам са зрикавцима, бумбарао с бумбарима и кукао с кукавицама, и кад сам се обазрео око себе, видео сам прстен.

Јурио сам хоризонталом, заклевши се: "Hећу више кругом!" Но кад сам држао да сам на ивици васионе, ја сам видео опет прстен скопчан.

Поновно и поновно улазио сам у све коже људске, у све бунде зверске, у све кошуље цвећане, тражећи туђина, но кад сам држао да сам се удаљио у најдубљу даљину, ја сам се невидљивим кругом враћао у најближу близину.

Бежао сам од себе, да бих избегао неизбежно, но кад сам падао од умора, видео сам се у својој старој постељи.

Још једном се усудише с питањем зелени борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру:

- Можемо ли ти ми помоћи, Вране, близанче свега постојећег?

- Не можете мени помоћи, ако не помогнете свему. А свему ћете помоћи мислећи о Свечовеку.

Гле, близанци моји, Свечовек је Распети Бог у свему. Све што постоји на земљи крстови су Распетога Бога.

Свечовек је оно што не лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали у паликући; што не руши у осваjачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у самртнику. Оно је Свечовек.

Свечовек је, близанци, оно што се oceha крилато у змији, свеже у трулој јабуци, несебично у јазавцу, непролазно у бору, неусамљено у лисици, непобедно у тици, срећно у риби, креативно у сребрном језеру, и живо у гробљу. Оно је Свечовек.

Свечовек је Мајка Луциферова, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину.

Ја хоћу да успоставим Мајку, да је саберем, омоћам, освемоћам и васкрcнем.

Кунем вам се, Распетом Мајком, да ћу своју вољу остварити, с помоћи вашом.

Надчовек је зидао куле на неравним темељима спољашње разлике свега. Зато су му се куле сурвале.

А ми ћемо зидати кулу новог света, нове историје, на темељу унутрашње - најунутрашњије - једнакости свега, или распетости свега.

Зато вам и говорим, близанци моји:

- Не можете мени (ни себи) помоћи, ако не помогнете свему. А свему ћете помоћи мислећи о Свечовеку. Прво мислећи о Свечовеку.