Riza na dar

Deo odore u kojoj su čuvane mošti svete Petke, odnedavno se nalazi u kapeli na Kalemegdanu posvećenoj ovoj svetici

U kapeli svete Petke na Kalemegdanu u staklenoj vitrini odnedavno je izložen deo rize u kojoj su čuvane mošti svete Petke u istoimenom manastiru u rumunskom gradu Jaši. Zlatno izvezeno platno doneli su monasi početkom avgusta iz susedne Rumunije, jer od 1641. godine tamo počivaju mošti velike svetiteljke. Na radost vernika koji na ovaj način dobijaju dragocenu relikviju, mošti svetitelja, od kojih se neke čuvaju vekovima, povremeno se presvlače a stara odežda zamenjuje novom. Za to je uvek potreban blagoslov nadležnog arhijereja, a najčešće presvlačenje obavljaju monasi koji brinu o svetinji. Stara odežda daruje se hramovima, manastirima, ponekad i vernicima, ali i svetinjama iz drugih zemalja posvećenim baš tom svetitelju. U ovom slučaju, poklonjena riza našla se u kapeli gde su nekada bile mošti u našem narodu vrlo poštovane svetiteljke. Nije slučajno što su krajem 14. veka mošti svete Petke donete u Beograd, objašnjava protojerej-stavrofor Radomir Popović, starešina crkve Ružice i kapele svete Petke. Naime, pred najezdom Turaka hrišćansko stanovništvo povlačilo se i nosilo sa sobom svoje svetinje i dragocenosti.

– Kneginja Milica, supruga kneza Lazara, izmolila je u Carigradu mošti svete Petke i one su donete u kapelu 1398. godine. Svetica je, inače, rođena u 11. veku, u Epivatu kod Carigrada i zato su se tamo čuvale njene mošti. Beograd je tada bio prestonica despotovine i utočište pred najezdom Turaka. Kada je osvojen od Turaka, 1521. godine, iz kapele su odnete i mošti svetiteljke – priča otac Radomir.

Osvajač Sulejman Prvi odneo ih je ponovo u Carigrad, odakle su ih za „suvo zlato”, kako se pripoveda, otkupile rumunske vojvode i odnele u Jaši. Čestica moštiju, odnosno deo šake, čuva se i danas u beogradskoj kapeli u posebnom kovčežiću.

– Petkom vršimo specijalne akatiste i molebane svetoj Petki i iznosimo i pre i popodne mošti koje su tu narodu na poklonjenje i celivanje – kaže otac Radomir.

Kapela posvećena svetici izgrađena je na izvoru za koji se veruje da je lekovit i čudotvoran.

– Čak su i muhamedanci ili bivši hrišćani koji su islamizirani, u vreme turskih osvajanja, dolazili i uzimali vodu za molitvu svetoj Petki. Ja sam više puta dobijao pisma iz Engleske, na primer, ili Amerike, u kojima mi traže da im pošaljem vodu svete Petke. Onda me na pošti nauče da to šaljem kao lek, sipam u našu, posebnu bocu i oni to dobiju. Izvor nije tako dubok pa ga je urbanizacija zagadila spolja. Nabavili smo jedno postrojenje koje tu vodu sa izvora prečišćava i ona je hemijski i bakteriološki potpuno ispravna. Moglo bi se više uraditi da se predupredi zagađivanje izvora, može se to tehnički izvesti, ali bi nam trebala pomoć grada ili opštine, na primer – ističe otac Radomir.

Kako objašnjava, izvor teče iz pravca Terazija i izvire tačno iznad kapele, ali je zaključan da ljudi ne bi silazili dole i zagađivali ga. Otvara se jednom mesečno kada se vrši osvećenje vode. Osim perioda od 1915. do 1918. godine kada je izvor presahnuo, voda neprekidno izvire, a neprekidno traju i čuda svete Petke čiji su svedoci danas sveštenici koji ovde vrše službu.

– Mi imamo primera ozdravljenja i isceljenja od raznih bolesti, slučajeva da žene dobiju decu, a nisu mogle da je dobiju petnaestak godina. Nekada dovedu čoveka besomučnog ili bolesnog, četvorica ga drže. Uvedu ga u kapelu, mi čitamo molitve i odjednom vidite kako se on otkravljuje, postaje priseban i miran kao jagnje. Možemo to da gledamo ovako ili onako, ali to su činjenice koje su tu. Ipak je vera čudo. Sveci su čudo – kaže otac Radomir.

J. Čalija

Olakšaju dušu u crkvi

Kada otvori knjigu utisaka ostavljenu vernicima da olakšaju dušu, bez obzira da li ih goni prevelika muka ili prevelika radost, otac Radomir Popović iz tih zapisa saznaje i nešto više o duhovnom stanju naroda.

– Ta narodna ispovest često je anonimna, ali osećate šta se dešava unutra, duhovno u narodu i to je najbolji barometar šta se događa sa nama. Kada pre podne dežuram ovde u kapeli svete Petke, znam koja je bila najteža operacija na VMA ili, kakva se, ne daj Bože, nesreća dogodila u Srbiji. Ljudi odmah dođu ovde, tu se meri puls naroda – kaže otac Radomir.

Poštovanje svetice

Rize svete Petke kao relikvije čuva više manastira Srpske pravoslavne crkve. Ovaj sveti predmet u kojem su bile mošti velike svetiteljke donet je i u hram svetog Nikole u Nišu, a od 2007. godine, recimo, poseduje ga i manastir Svete trojice kod Ljubovije. Poštovanje predmetu kome se pripisuju čudotvorne moći iskazuju i pravoslavni vernici sela Hrtkovci u Sremu, koji je čuvaju u mesnoj crkvi. Kako je poštovanje svete Petke naročito veliko kod rumunskog naroda, jedna riza se čuva i u banatskom selu Glogonju, u kome živi veliki broj pripadnika rumunske nacionalne zajednice.

Манастир Свете Петке у Стублу

Манастир Свете Петке у Стублу, налази се у близини трију градова: Краљева, Врњачке Бање и Трстеника. Смештен је на обронку Гледићких планина. Област се граничи са Гружанским крајем, па говор становника Стубла звучи „гружански“. У нижим деловима налазе се плодне моравске долине које пресеца Западна Морава. У близини села Стубла, у суседном селу Лозни, налази се Јеринин град (у ствари остатак римског утврђења из 4. века). Недалеко се налази наш познати манастир Љубостиња, удаљен од Стубла 14 километара. А познато лечилиште и туристичко место, Врњачка Бања удаљено је од манастира 11 километара. При добрим временским приликама ова варошица се види из манастира, а иза ње пружа се планински венац Гоча.

Према подацима којима располаже манастир, први досељеници на ове просторе, обронке Гледићких планина, били су из Херцеговине, и то око 1780. године. Тада је село имало свега три куће. Тек почетком 19. века село броји двадесетак домаћинстава. Могуће је да је село добило назив Стубал по четвороугаоном камену који подсећа на стуб, а који се од давнина налази надомак села. Данас је извесно да тај камен чудотвори, јер се по вери и молитви крај њега дешавају чуда. Претпоставља се да је Камен део неке древне црквице, тачније њен олтарски део. Будући да ни у темељима нису сачувани трагови, црквица је вероватно била oд трошног материјала. Камен је био довољно чврст и одолео је времену. Годинама је Камен био непокривен, а 1900. нестала је са Камена хоризонтална плоча, и од тада Камен личи на четвороугаони кратки стуб укопан у земљу.

Први власник ливаде, на којој се Камен налази, био је извесни Арсеније (рођ. око 1850. г.). Године 1875. оженио се удовицом Руменом која је имала сина Тихомира Милосављевића. Пошто се народ од давнина окупљао око Камена с вером да Бог чудотвори преко Камена, власнику ливаде није било по вољи, па је извадио камен и бацио га у поток. Дошавши кући нађе пасторка Тихомира тешко болесног. Одмах се покајао, вратио камен на ливаду, и пасторак је оздравио. Потом су Арсеније и Тихомир 1906. године подигли црквицу дашчару (чакмару). После Арсенијеве смрти 1930. године ливаду је наследио пасторак Тихомир. Но, како народ није престајао да посећује Камен и да оставља новац, дошло је до несугласица између власника ливаде и црквених власти, и Тихомир је решио да ливаду прода.

Покренут љубaвљу према Богу, Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, успео је, после многих невоља да 1965. године, уз Божију помоћ и продајом свог имања, купи ту ливаду са црквицом. И сам тежећи монашком животу, желео је да подигне нову цркву и да на том простору подигне манастир. Протекло је доста времена. Првих пет-шест година само је долазио на празнике, скупљао новац са камена и носио у Чукојевачку цркву. Тек се потом доселио у Кованлук1 , живећи у тешким материјалним условима. Трпео је и физичка злостављања појединих људи, но није посустајао у својим намерама. Бог му је давао снаге да истраје.

На ливади поред црквице дашчаре, године 1972. положен је камен темељац за Велику цркву, а до тада, па све до завршетка градње, богослужења су вршена у Капели која је подигнута 1974. године. Капела је била посвећена Светој Петки Римљанки (слави се 8. августа), а посветио ју је тадашњи епископ Василије. Капела је постојала до 1978., када је завршена Велика црква. Но, у међувремену, у пролеће 1975. године, када је Велика црква била скоро завршена, стигла је наредба од епископа Василија да цело братство напусти манастир. Сви су отишли на разне стране, остао је само Стојан још неко време; продао је своје две краве и од тог новца набављао камен из Радосављевог мајдана и песак, да би подасуо пут од аутобуске станице ка ливади, у дужини од 300 метара. 28. јула 1978. године, на св. Кирика и Јулиту, Стојан Коматовић (сада већ монах Сава) је сазвао народ ради решавања питања о отварању манастира. У присуству надлежног епископа Стефана2, народ се изјаснио да жели да сав простор добије ранг манастира (како су стари казивали својим потомцима). Након три месеца, на дан Преподобне матере наше Параскеве, владика Стефан је свечано осветио цркву и благословио да простор добије ранг манастира.

Црквица дашчара је, на жалост, изгорела у пожару 1986. године, на Велики Петак, а камен је опет остао на отвореном до 1988., када је Драгиша Гојковић, пореклом из Колашина, подигао о свом трошку данашњу капелу (црквицу). Повод је био чудесно спасење на његовом имању на Косову, где је живео. Наиме, под притиском Шиптара није хтео да поклекне, да прода своје имање и да се исели. Из револта, Шиптари су једног дана опколили његову кућу, а брат Драгиша немајући куд побегао је на таван. С пушкама и виком, Шиптари су пошли за њим вређајући га погрдним речима. Један од њих попео се на таван. У том тренутку испред Драгише стајала је жена у црном (није знао тада да је то света Петка) и рекла му :„Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. „Коса на глави ми се дигла кад сам чуо своје име, и видео пред собом жену“ – казивао је потом Драгиша. Шиптари су викали „како, где је, нема га, сада је био ту…“ и у чуђењу су отишли. После тог догађаја Драгиша је дошао у Врњачку Бању и купио кућу, поправио је и назвао „Вила Часног Крста“. Имање ни до дан данас није продао. Тако се једног дана, 1986. године, убрзо после пожара, Драгиша појавио у манастиру, испричао причу братству о чуду које му се десило, решен да у знак захвалности светој Петки, подигне о свом трошку нову црквицу. Платио је и материјал и раднике. Његова изричита жеља била је да се црквица посвети Преподобној Параскеви која се слави 27. октобра, јер му је она спасила живот.

Првобитни изглед манастира био је врло скроман. Уз постојећу цркву дашчару, као и новосаграђену цркву, било је неколико трошних кућица и једна чесма. У почетку манастир је био мушки, а по престављењу већине братије, манастир је постао женски 1989. године, када је старешинство поверено монахињи Марији (Петровић), а духовно руковођење протосинђелу Стефану (Ђорђевићу). Од 1999. године манастир је почео брже да се развија. Срушене су старе кућице и сав простор испред цркве је уређен. На цркви је дограђен звоник, а сама црква је у потпуности реновирана и живописана. Пут до манастира је асфалтиран. А пре неколико година манастир је добио на дар из града Јашија покров свете Петке са јастучницом. Од тада, сваког петка у 17. часова, служи се Молебан светој Петки и износи покров ради целивања.

Свети камен

Свети камен се налази под кровом осмоугаоне куполе, која је посвећена Преподобној матери нашој Параскеви (слави се 27. октобра, по новом календару) и назива се „Капела Светог камена“. Данашњи изглед датира из 1988. године, из времена када ју је о свом трошку подигао Драгиша Гојковић, у знак захвалности Светој Петки која га је спасла од сигурне смрти на његовом имању, на Косову. У капели се не врше богослужења – место је искључиво поклоничко. Камен је врло посећен и многобројни народ долази с вером да Бог преко њега чудотвори. По казивању верника дешавала су се, а и данас се дешавају, исцељења од различитих недуга.

Покров Свете Петке

Као што је познато, тело свете Петке је нетљено и налази се у Румунији, у Молдавији, у граду Јашију. Молдавија је од давнина расадник монаштва; данас то подручје броји на хиљаде монаха. Велики углед који Света Петка ужива у православном свету, па и шире, побуђује мнобројни народ на поклоничка путовања.

Године 1998. са једног од таквих путовања, манастир Свете Петке у Стублу, добио је на дар од тамошњих монаха, чувара кивота Свете Петке, јастучницу на којој је почивала глава Светитељке. Следеће године, крајем октобра, приликом трећег поклоничког путовања, манастир је удостојен још већег многоценог дара: покрова у коме је почивало тело светитељке. Те године, у Јашију, уочи прославе 14. октобра по старом календару, на Дан славе, обављено је пресвлачење тела у нови покров. Уобичајено је да се стари покров у ситним комадима дели верницима као благослов. Овог пута учињен је уступак. Покренут жељом да манастир у Стублу добије такву или сличну реликвију, сестринство је кренуло на поклоњење са званичним писмом свог епископа, као молбом да се изађе у сусрет таквој жељи. На велику радост, сестринсво је добило цео покров.

Од тада, покров се сваког петка износи ради целивања.

Цркве Ружица и Света Петка

Београдска тврђава, која доминира Калемегданом као најзначајнијим културно-историјским комплексом, је током своје дуге историје делила судбину Београда који је неколико пута рушен и поново грађен, углавном услед ратних разарања. Овај сложен фортификациони комплекс се развијао готово два миленијума. Турско освајање имало је за последицу рушење средњевековних урбаних структура града, док су каснији аустријски покушаји трансформације Београда у утврђени европски барокни град били спречени поновним турским освајањем.

Током свих ових догађања не само да су ишчезле старије урбане структуре града, већ је у доброј мери измењен и рељеф на простору где се некада налазио утврђени средњовековни град. Током 15. века, у доба владавине Деспота Стефана Лазаревића, све до турског освајања 1521. године,  у Доњем граду су се налазиле све најзначајније институције. Биограф Деспота Стефана нам оставља драгоцена сведочанства о сакралним здањима тог периода у свом опису Београда, где по први пут помиње цркву Успења Богородице као катедрални храм митрополита београдског. Он помиње да се црква налазила у саставу истоименог манастира. Из једног каснијег извора, писма београдског митрополита Теофана руском великом кнезу Василију 1509. године, сазнајемо да је у овој цркви, поред других реликвија, чувана и чудотворна икона Богородице коју је према легенди радио Св. Лука, мошти царице Теофане и мошти Св. Петке. Због оскудних историјских података тешко је утврдити да ли је митрополитска црква одмах након турског заузимања града, исто као и остале главне градске цркве, претворена у џамију. Међу истраживачима преовладава мишљење да јесте. Захваљујући тој чињеници остала је, заједно са црквом фрањевачкиг самостана, поштеђења рушења све до краја 17. и првих деценија 18. века.

Црква ружица

Касније изграђена црква Ружица смештена је у предграђу Београда, испод Зиндан капије. Ко је и када саградио ову цркву посвећену Пресветој Богородици, попут првобитне цркве порушене у турско доба, није нам сасвим познато. Извесно је то да је ово најстарија београдска црква. Из сачуваног документа из тог периода сазнајемо да је свега пет дана по ослобађању града од Турака већ постојао Одбор за обнову Ружице. Радови на обнови су се одвијали убрзано, тако да је црква већ после десет мецеси освештана. После освећења у њој су почела да се врше богослужења.

 

Народна предања о цркви ружици

Народно предање сведочи да се Ружица налазила на истом месту где је и данас, јер је народ поштовао извор Св. Петке, између осталог, зато што је његова вода пролазила испод темеља храма цркве посвећене Пресветој Богородици. Верује се да су  сестре Ружица, Марица и Цвета на простору београдске тврђаве подигле по једну цркву као своју задужбину које су биле прозване по њиховим именима. У једној старој народној песми се помиње  црква под овим именом на Београдској тврђави.

Црква је страдала током Првог светског рата, а поново је обновљена и освећена 11. октобра 1925. године. За успомену на обнову цркве из ове године,  десно од улазних врата је постављена спомен плоча на којој је записано: „За време светског рата 1914-1918. од стране аустроугарске и немачке војске опљачкан и порушен је овај свети храм војнички. Под Владом Њ. В. Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александра И,  управом првог српског Патријарха Димитрија... обновљен је храм Божији“. Приликом ове обнове израђене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву, од којих једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из Балканских ратова. Од ратног материјала израђена су три полијелеја, чираци за свеће и вазе за цвеће од топовских чаура. У цркву долази, уз посредовање војног свештеника,  духовника цркве Ружице, и шест икона из логора Надор у Африци. Само су две очуване. Вршени су радови и након Другог светског рата. Том приликом је подигнута капија код олтара и продужен је и саниран водовод до Испоснице Св. Петке. Највећи радови  вршени су током 1937. године када је саграђена данашња капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је приликом бомбардовања 1944. године био разорен.

Црква Ружица је од 31. маја 1965.  стављена под заштиту државе.

 


Иконостас и живопис

 Богат коностас Ружице осликао је свештеномученик Рафаило Момчиловић, који је урадио иконостасе манастира Раковице и цркве у Горњем Ковиљу. Ликовно образовање је стицао у Београду, Москви и Италији и током 40 година професионалног бављења сликарством  насликао је, поред поменутих иконостаса,  и велики број појединачних икона.  Иконе иконостаса Ружице је сликао уљем на шперплочи, по скицама епископа Иринеја Ђурића.

Преграду иконостаса са плитким дуборезом у позлати радио је столар Коста Тодоровић. Пројектована је са намером да следи национални стил опонашајући иконостасе моравског стила. Преграде су у рељефима преплета и розета у којима се осећа тенденција да олтарска преграда подсети на зидане мермерне преграде у појединим нашим црквама. Отвор олтарске преграде испуњава пет делова иконостаса, а по вертикали лево и десно су избачена слободна крила иконостаса, тако да има укупно седам делова.

Цркву је живописао познати академски сликар Андреј Биценко. Нажалост, услед влаге, живопис је у великој мери оштећен. Основна одлика стваралаштва овог руског емигранта који се школовао у Кијеву, а између два рата живео и радио у Београду, је спајање традиционалне шеме црквеног сликарства и елемената савремене реалистичне уметности. Карактеристично за живопис ове цркве је то да на њему налазимо известан број наших савременика. Наиме, целу западну страну црквене лађе покрива композиција на којој је представљена Христова Беседа на гори где међу случаоцима налазимо: војног свештеника Петра Трбојевића и Краља Александра И Карађорђевича, а на северној страни Краља Петра И и руског Цара Николаја ИИ Романова.

 

Капела Свете Петке

 Капела Свете Петке подигута је у периоду када, на молбу  кнегиње Милице Султану да их преузме, мошти ове светитељке долазе у Београд.  Део моштију бива смештен 1417. године у капелу коју је подигао неки београдски великодостојник у Доњем граду. Након коначног турског освајања Београда 1521. године, мошти заједно са великим делом становништва одлазе у Цариград где почивају до 1641. године када их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква  Ружица чува једну частицу моштију Св. Петке.

Није нам  сасвим познато да ли је ова првобитна капела била саграђена у близини извора, попут данашње. Извор помиње 1658. године Француз Килке у свом опису Београдске тврђаве. Иначе, сматра се чудотворним и тече вековима. Једном је пресахнуо, приликом повлачења војске из отаџбине 1915. године, међутим, поново је потекао 1918. године на Светог Онисима од када се овај празник  у храму служи Лутургија и врши освећење воде.

Та првобитна капела је била земуница у коју се улазило низ степенице, а један мали ходник водио је до извора. Због лошег стања у коме се налазила, на иницијативу Патријарха Варнаве изграђена је и освећена данашња капела на дан Св. Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког ранијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих у одбрани Београда 1914-1915. године. Пренете су у посебно изграђену костурницу у бедему испод Јакшићеве куле.

Живопис капеле

Капела је двапут живописана. Први живопис који је радио академски сликар Владимир Предајевић је пропао због слабог квалитета материјала због чега је други пут одабран мозаик као трајнија варијанта. Урадио га је београдски сликар Ђуро Радловић у периоду од 1975. до 1982. године, а осветио га је патријарх Герман 27. фебруара 1983. године.  На западном зиду капеле приказано је опредељење Светог кнеза Лазара за Царство Небеско. Ту се налазе Царица Милица, Свети Стефан, као и  Београд са небесним покровитељима Светим Симеоном и Светим Савом. Налазимо и конпозиције Свете Тројице, Благовести, Рођење, Преображење, Васкрсење Христово. Тематика живописа јужног зида капеле  повезује  извор Свете Петке и бању Витезди. Даље налазимо и Свету Петку у чијој позадини се види и ова капела, тврђава и црква Ружица, као и монументални лик Пресвете Богородице и Христов „нерукотворени образ“ отиснут на убрусу. Важно је истаћи и то да живопис капеле изражава стремљење од земље ка небу - доња зона представља земљу, средња појаву Бога у свету и историју нашег спасења, а трећа дочарава славу Царства Небеског.

 У комплексу капеле Свете Петке налази се и крстионица Свете Петке изграђена 2004. године, новоизграђени парохијски дом са трпезаријом и библиотеком, капела за паљење свећа и црквена продавница.

С обзиром на то да је култ Свете Петке посебно развијен у нашем народу, мноштво света свакодневно посећује ову светињу, посебно петком када се у Ружици служи Литургија са читањем канона Св. Петки и целивањем светих моштију, а поподне се у капели служи вечерње са читањем канона када се поново износе мошти.