Sveta Vatra

Više od hiljadu godina postoji i dešava se najveće čudo pravoslavlja, silazak Svetog plamena na Hristov grob - Sveta vatra, na Veliku subotu u hramu Vaskrsenja Hristovog, u Jerusalimu. Kao jedinstven dogadjaj i fenomen, neobjašnjiva i snažna potvrda dejstva Svetog Duha pravoslavnim vernicima, Sveta vatra je karakteristična samo za pravoslavlje i ne dešava se ni u jednoj drugoj religiji.

Pojava Svete Vatre je objava prisustva Svetog Duha na planeti Zemlji i kroz pravoslavnu veru. Zato se prvobitni plamen primljen kroz ruke Jerusalimskog patrijarha širi dalje medju vernicima, kao što se blagodet Svetog Duha širi medju krštenima i verujućima. Prošle godine je Sveta Vatra pravoslavlja stigla i doSevernog pola do Ruske polarne istraživačke stanice.

U ime preminulog Patrijarha Srpskog Pavla, u čast njegovog života po jevandjelju, i u veri u Vaskrs pravednika,  posvećujemo mu ovaj post kroz prikaz pojave Svete Vatre u jednom starijemnovinskom članku koji prenosimo u većem delu.

Velika subota je u Jerusalimu poseban dan. Hodočasnici ulaze u prastari hram Groba Gosodnjeg i svetog Vaskrsenja još od zore. Obično su najbrojniji Grci i Kiprani, zadnjih godina je sve više i Rusa. Potom svi izađu a hram ostaje prazan. Oko deset časova pojavljuju se predstavnici Jerusalimske patrijaršije, izraelskih vlasti i muslimanske porodice koja vekovima drži ključeve ove svetinje.

Njihov je zadatak da ustanove da li se u crkvi nalazi neki izvor svetlosti, vidljiv ili prikriven, ili nešto čime se može proizvesti vatra. Provera se završi do jedanaest sati i tada se javno saopšti da li je sve u redu. Ako jeste, kao što je uvek bilo, ulazna masivna vrata hrama se zapečate voskom.

Čudesno paljenje sveća

Oko podne iz nedaleke zgrade Jerusalimske patrijaršije kreće litija ka hramu Vaskrsenja. Na njenom čelu je patrijarh, slede ga svi mitropoliti, episkopi, sveštenici, monasi i vernici. Mnogobrojno "Bratstvo svetoga groba", takozvani agiotafti, monasi pri hramu, kojih ima više desetina, posebno upečatljivo deluju. Obavi se i "pretres" patrijarha, pred mnogobrojnim očima. Veoma je važno javno ustanoviti da možda on nema skrivenu šibicu ili nešto drugo čime bi mogao kasnije da zapali sveću. U ovome su obično učestvovali i gradonačelnici Jerusalima, a oni gotovo nikada nisu bili hrišćani. Dodatno pravo nadgledanja svakog postupka i koraka imaju Jermeni.

Kad uđe u hram patrijarh se pomoli Bogu i ulazi u Kuvukliju, malenu kapelu u okviru hrama u kojoj je ploča Hristovog groba. Ona ima vrlo nizak ulaz tako da svako ko u nju ulazi mora duboko da se sagne. Tu patrijarh nastavlja da se moli za javljanje svete vatre. Kako su iz raznih vremena očevici zapisali, tada se iznenada javlja plavkasta svetlost i čudesno se zapali sveća i kandilo na ploči groba Hristovog. Poglavar uzima četiri svežnja sveća, a u svakom ih je po 33, koliko je Hristos godina na zemlji živeo. On izlazi iz kapele, uzdiže zapaljene sveće a ushićeni vernici glasno iskazuju svoju radost. Kroz otvor kapele prisutni su, već koji trenutak ranije, zapazili da se svetlost pojavila.

Patrijarh jedan svežanj zapaljenih sveća predaje jermenskom monahu, koji svetlost potom predaje svojim sveštenicima i vernicima. Za tili čas, od sveće do sveće, od vernika do vernika, svetlost se prenese do svakog prisutnog, a posle se iznosi i van hrama za one koji nisu mogli da uđu. Nekih godina ispred crkve je bilo i desetak hiljada vernika i turista. Zapaljene sveće prenose se u sve jerusalimske crkve i manastire, a takođe i nepravoslavne.

Svi žele da imaju upravo ovu svetu svetlost i da je sačuvaju za sutrašnji praznik Uskrsa. Vernici iz drugih zemalja ugase sveće kako bi ih poneli u svoju zemlju i zapalili je u nekim retkim prilikama posebne radosti ili tuge. Mnogi kupe nekoliko svežnja sveća, zapale ih za trenutak sa svetog plamena, ugase ih posle nekoliko minuta. Ponesu ih u svoj zavičaj da bi ih podelili najbližima kao jedan od najvrednijih "suvenira" sa hodočašća.

Delegacije iz Atine i Moskve, neretko i iz Carigrada, svečano direktno od patrijarha preuzimaju sveti plamen kako bi ga odnele na aerodrom.
Nije poznato od kada se ova neobična pojava javlja. Ima zapisa iz srednjeg veka, opisa hodočasničkog putovanja, gde se pominje sveti oganj ( grčki: agio fos). Ima svedočenja i nepravoslavaca. Postoji predanje da je neobičan plamen video i jedan islamski hodža sa obližnje džamije i potom poverovao u Hrista. Bio je mučen da se odrekne nove vere, ali, odustao nije. O pojavi svedoče i mnogobrojni rimokatolici i protestanti tokom poslednjih vekova.

Vrata pečate voskom

U jednom tekstu svetoga Grigorija iz Nise, s kraja 4. veka, govori se o "svetoj vatri" u Jerusalimu, bez mnogo detalja. Muslimanski pisac Al-Džahis 865. godine pominje ovo hrišćansko čudo. Francuski monah Bernard 865. godine je već precizniji. On beleži da se u subotu uveče, pred Uskrs, kada se pevalo u hramu Kirie eleison - Gospode pomiluj, pojavila neobična svetlost koja je zapalila sveće. Ruski iguman Danilo isto to pominje 1107. godine., kao i jerođakon Zosim iz okoline Moskve, koji je u Jerusalimu boravio 1420. godine. Iz kasnijih vekova ne mogu se brojni zapisi ni pomenuti, na desetine ih je. Oni upotrebljavaju različite nazive za pojavu: sveta vatra, blagodatni oganj, vatra vaskrsenja, vatra Pashe, jerusalimsko čudo.

U hramu Groba Gospodnjeg i Vaskrsenja, svoje delove imaju rimokatolici, Jermeni, Kopti, Sirijci i Etiopljani. Oni nisu pravoslavni. Pojava svete vatre samo kod pravoslavaca služi nekima u dokazivanju da je jedino pravoslavna vera prava, inače bi se i drugima pojavila vatra u ovom hramu.

U trenutku javljanja vatre i pokušaju prisutnih da što pre zapale sveću sa nje, neretko tokom istorije dolazilo je i do neprijatnosti. Događalo se da su hodočasnici u guranju bivali pregaženi i povređeni. Nekima se odeća zapalila, a drugi su doživeli srčani udar. Pogotovo, kada Uskrs padne krajem aprila ili početkom maja, tada u Jerusalimu ume da bude veoma toplo, a hodočasnici iz hladnih zemalja teško podnose vrućinu, posebno stariji.

Video clip sa silaska Svete Vatre u Jerusalemu 

МОЛИТВА - Владика Николај Велимировић -

Ви што познадосте љубав јачу од смрти, молите се Љубави за нас.
Што се срећно извукосте у овом животу из мреже пролазне љубави, која је као мало боје на стени, што киша спира.
Што проповедасте да је љубав тајанственија од тела и вечнија од звезда на небу.
Што кроз љубав разумедосте и дрво и камен, и звера у гори и рибу у води. Јер љубав ломи печате свију тајни, и све ствари се показују наге љубавнику своме.
Што љубављу испунисте све пророке, задовољисте све религије, и покристе све законе.
Највећи освајачи, ко је јачи од вас?
Највећи мудраци, ко је мудрији од вас?
Најређи драгуљи, ко је малобројнији од вас?
Богови, што видесте себе у Богу и Бога у себи.
Што имате већу част од ангела, јер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва.
Вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.
Да се и ми очистимо од призрачне љубави, која се завршује мржњом.
Да и ми крунишемо нашу веру и наду круном, у којој сунца представљају малу вредност.
Да и ми погледамо, и познамо, и зарадујемо се радошћу, којом се само ангели могу радовати.
Да и наш живот постане тросунчано сијање, слично ономе, од кога долази све сијање непомешано с тамом.
Да и ми сагледамо у себи вечиту девојку и превечног сина девојачког, и духа голубињег.
Мученици велике љубави, само је страдање ваше мање од љубави ваше. Свака љубав земаљска доноси страдање, веће од те љубави. А ви сте заљубили оно што је дуже од времена и шире од простора.
Чујући за ваша страдања ваша смртна браћа држе их за невероватна и неподношљива. Само зато, што се они, истина, могу пренети у ваша страдања но не и у љубав вашу, у смисао ваших страдања. О кад би се могли пренети и у љубав вашу! Сва ваша страдања била би за њих играчка као што су била и за вас. Као што је хладна киша и дување ветра у ноћи играчка за мајку што хита детету своме на дому.
Ономе, ко има циљ већи од света, свет не може ништа.
Онога ко хита дому ширем од простора, простор не може задржати.
Онога ко има љубав скупљу од времених творевина, време не може ни спречити ни прегазити.
Кроз све кршине и олујине Љубав води своје љубимце и вуче их себи.


Мученици велике љубави, молите се Богу за нас !

Блаженства

Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.
До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у
Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

• Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,
• Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,
• Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,
• Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,
• Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,
• Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,
• Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,
• Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,
• Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

• БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.
Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.

• БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ!

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети.

Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

• БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ!

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.

• БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ!

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)
Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

• БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ!

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

"Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживјети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:

• БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ!

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.
 
Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)
Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету.
Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!

• БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.
У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

• БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ!

Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља.
Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин.

Најлепши међу синовима људским- Александар Милојков

Лепота ће спасити свет“, Ф. М. Достојевски, „Злочин и казна“

Човекова моћ да суди о лепом сведочи да је он икона Најлепшег. Како би човек знао да суди о лепом и лепшем, ако у њему није заложена чежња за Лепотом, за Најлепшим? У човеку се налази мера Лепоте, он је икона њезина. Покрет и љубав ка Лепоти положени су као животна сила у човеку. Човек воли и радује се лепом а гнуша се ругобе; његов живот је потрага за Лепотом.

Кадар је човек да остави лепо тражећи лепше. Тај ход од лепог ка лепшем и сведочи о чежњи за Најлепшим - за Лепотом. Лепота је мера којом се мери лепо и лепше.

Лепота сведочи да јој ни лепо ни лепше нису дорасли. Ни лепо ни лепше не могу обухватити Лепоту, јер Лепота је биће, а лепо је икона њезина.

Лепо бивствује бићем Лепоте - иначе би се лепо претворило у илузију и ништавило.

 Лепо постоји јер га је Лепота саздала. Оно вапи за оним што нема по себи, за оним „Јесам“. То „Јесам“ има само Лепота. Зато лепо чезне за Лепотом. Лепо жели да „Јесте“, жели да буде Лепота. Лепом је зато потребна Лепота (јер без ње нестаје).

Нико не би умео да прозбори о лепом да није Лепоте.

Лепо и лепше су у завади.

Лепо завиди лепшем а лепше презире лепо. Лепше отима лепоту лепог, но само на кратко, док не наиђе неко друго лепше. Отуда време чини да свако лепше постаје лепо, а да се иза сваког лепог покаже ругоба. Лепо је зато лаж, јер је на путу да постане ругоба.

Лепом фали оно „Јесам“, које би му донело покој и излечило га од лажи и ругобе. Када би лепо постало „Онај Који јесте“, оно би постало Истина, постало би Лепота. Ништа га лепше онда не би могло сустићи, јер би се лепо преобразило у Најлепше, у саму Лепоту.

Лепо и чезне за Најлепшим јер је уморно од бежања и страха. Уморно је од стрепње да ће се појавити лепше. Ако се појави лепше, згазиће га и претворити у ругобу. Претвориће га у прах и земљу по којој ће ходати неко ново лепо. Но и то лепше, које постаје ново лепо, наследиће страх од наиласка неког новог лепшег. Зато лепо чезне за Најлепшим, јер му једино Најлепше може помоћи да победи лепше.

Лепо је човек, царско достојанство које је требало да се уздигне као најлепше. Зато је Бог и створио човека као последњег, јер после човека не беше ничег лепшег, ничег што би га лепотом надвисило.

Но, човек је сишао са трона који му је Творац наменио. Створен да са висине гледа на творевину, као цар у поданике, човек се уплашио, јер је свој поглед са узвишеног царског престола преместио у блатњаву долину. Човек је створен да постане бог, да са висине гледа на свет. Богу, пак, не приличи да клечи и да с низине гледа на оно што му је дато да гледа са висине. Само са висине човек види свет као истину, док поглед одоздо ствара лаж и илузију. Отуда је за човека свет променио облик.

Оно што му је некад било под ногама сада је стајало изнад њега. Човек је сишао доле и учинио да над њим, као лепим, постоји лепше. Трагично, висина и низина су заменили места. Свет је постао поприште борбе лепог и лепшег. Та борба је обесмислила само постојање лепог.

Како се може назвати лепим оно што данас јесте а сутра није? Како назвати лепим оно што данас сија лепотом а сутра се претвара у прашину по којој се гази?

Лепо је изгубило истину и створило лаж, створило лепше. Знало је лепше да може постојати само док лепо држи у блату, док гази по њему. Знало је лепше да је оно само илузија која може трајати само дотле докле се лепо не врати на свој трон. Да, лепше ће ишчезнути оног тренутка када лепо буде на висини, на царском трону, јер ће лепо тада бити најлепше.

Лепо је достојно да са висине гледа - зато нема места постојању лепшег. Отуда беспоштедна борба, плач и шкргут зуба. Лепше је могло да хара над лепим јер је лепо изгубило оно узвишено „Јесам“, изгубило је Лепоту; а лишеност Лепоте ствара ругобу.

Шта је требало да се деси него да сама Лепота дође и спаси лепо од напада лепшег. Ко је могао да победи лепше ако не Најлепши међу синовима људским? Будући да међу људима, међу лепима, не беше никог ко би се могао назвати најлепшим - јер сви до једнога лежаше у блату, сама је Лепота морала да се назове човеком. Лепота је постала човек: „Ти си најлепши између синова људских, благодат тече из уста твојих, јер те је благословио Бог довека.“ (Пс 45, 2).

Најлепшем је ваљало кренути у бој да лепом дарује покој и да га излечи од ругобе у коју је упао: „Припаши, јуначе, уз бедру своју мач свој, част своју и красоту своју. И тако окићен похитај…“ (Пс 45, 3).

А шта је друго могло победити понижење и ругобу, до част и красота?

Заиста је овај Јунак, Најлепши међу синовима људским, изабрао најбоље оружје. Зато је Његова победа била сигурна и неизбежна.

Но, није Јунак само победио непријатеља. Он је превио и ране лепом - Уљем радости -да зацеле као да никада нису ни постојале. Јер, Најлепши међу синовима људским је Цар Који носи помазање Уљем радости.

Лепота је Помазаник. Тим ће помазањем помазати и лепо да и оно заузме царско место са којег је пало: „Љубиш правду и мрзиш на безакоње; тога ради помаза те, Боже, Бог твој уљем радости више него другове твоје.“ (Пс 45, 7).

Сада  када је Лепота постала човек, ништа више није могло да спречи да човек постане лепота.

Мирис Уља радости које је донео Помазаник, Лепота која је спасила свет, шири се светом и враћа осмех на лице лепом. Победа је величанствена и потпуна. Непријатељ је потпуно занемоћао. Лепо је ослобођено тираније лепшег и Лепота му је пружила руку. У тој руци је Уље радости којим Лепота жели да помаже лепо, да га тако учини помазаником, сличним Себи и да га постави на царски престо.

Помазавши се Уљем радости лепо се поново рађа, али сада имајући оно „Јесам“, за којим је дуго чезнуло. Тако је престала завада лепог и лепшег и тако је Лепота спасила свет. Поставши лепота, лепо је увидело да лепше и не постоји. Лепше је промашај. Лепота је почетак. Лепота је циљ. Алфа и Омега. Лепота је Онај Који јесте.

Лепота, Најлепши међу синовима људским, је Син Божији Који је постао човек.

Уље радости којим је помазан Син јесте Дух Свети. Зато је Син Помазаник, Христос.

 Онај Који се сажалио над несрећом лепог, над човеком, и послао Сина и Духа помазања, Уље радости од којег зацељују ране, јесте Бог Отац. Син је Онај Који Духа помазања од Оца доноси свету и човеку. Син је Лепота Која ће спасити свет.

Тако се показа и биће саме Лепоте. Лепота није сама, већ Тројична.

Та жива Тројична Лепота је излечила оно смртно тројично лепо. Смртно тројично лепо јесте: леп, лепши, најлепши, а жива Тројична Лепота јесте: Отац и Син и Свети Дух. Смртна тројичност јесу безлична својства а Жива Тројичност јесу Личности. Жива Тројичност има оно „Јесам“, јер само Личност може рећи „Ја јесам“. Разлике престају да буду поделе, а мноштво постаје једно – Лепота. Тиме престаје страдање и пропаст и пројављује се живот и љубав. То је пут у живот – да се људско: леп, лепши, најлепши, уподоби божанском: Отац и Син и Свети Дух. То је пут да икона Божија, човек, постане и подобије Божије. То је пут да лепо постане лепота, да својство постане личност.

Након ове победе Најлепшег међу синовима људским, победе која је одагнала незнање и страх од ништавила, све је на човеку, на лепом. Између лепог и Лепоте не стоји више никаква препрека, јер је лепше заиста поражено. Једино што између њих стоји јесте слобода лепог. Лепо је сада слободно да разуме свој покрет и чежњу за Лепотом. Уколико не гамиже по земљи, лепо ће ту чежњу схватити као радост и вапај за Лепотом а не као страх и очај. Заиста, са том чежњом и вапајем човек и долази на свет. Угледавши први пут свет и удахнувши први пут ваздух, човек заплаче. Живот човека почиње плачом. Плач је знак да је човек рођен жив и здрав. У том плачу крије се мудрост живота. Како буде разумео тај плач, тако ће човек разумети и живот.

Пред људском слободом стоји пут да тај детињи плач, са којим се рађа људски живот, разуме као чежњу и вапај иконе за Прволиком, лепог за Лепотом, човека за Богом. Пут је  слободан и да се тај плач схвати као плач очајника.

Плач којим почиње живот, тако, дели мудрост од лудости.

Плач мудрих је чежња и жеђ за Богом: „Боже! Ти си Бог мој, к теби раним, жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној.“ (Пс 63, 1). Овај плач не лије сузе очаја и туге, већ сузе радоснице. Овим плачом заиста почиње живот. Зато је жив и здрав човек који се рађа са плачом. Зато је добро да човек плаче и да у том плачу отркије мудрост, да открије вапај и чежњу лепог за Лепотом. Ништа га у томе више не може спречити. Слободан је јер је - Лепота спасила свет.

Плаштаница Господа Исуса Христа

Плаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно после скидања са Крста. На плаштаници се налази представа скидања са Крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. 

Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто. 


Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе. 

Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе. 

Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе. 

ТРАГОВИ ПОЛЕНА

Научници су утврдили још један неоспорив доказ оригиналности Плаштанице. То је полен биљака. Заиста, он је вечан ! И за сваку врсту биљке он је посебан. Зато, идентификујући полен тачно се може пратити пут Плаштанице. 

На њој је нађен полен 49 разних биљака. Од тог броја 13. врста расту само у области Јерусалима и у области пустиње Негев као и у области Мртвог мора. 

20. врста могу се наћи само на југо-западу Сирије и у северној Турској (где се и налазио Цариград и где је она боравила до 1204 године када су је украли Латини).

16 врста могу се наћи и у Европи.

И даље, научници су испитивали и Хитон Христов који се чува у Триру као и Мараму (на руском - Судар) који се налази у Шпанији у Овиједу. И на њима, такође, је пронађен полен из области Јерусалимске.

СВ. ЈОВАН ДАМАСКИН - О СВЕТОЈ ПЛАШТАНИЦИ

Већ у VIII веку св. Јован Дамаскин, у својој “Трећој одбрамбеној речи против оних што одбацују св. иконе”, говори: “Други вид (поклоњења) - када се ми поклањамо материјалним предметима, кроз које и у којима је Бог савршио наше спасење или до доласка Господњег или после Његовог домоустројавања у телу, као н.пр. гора Синај, Назарет, Витлејемске јасле, пећина, св. Голгота, крсно дрво, клинови, сунђер, штап, свето и спаситељно копље, одежда, хитон, плаштаница, пелене, св. гроб - источник нашег васкресења, камен гробни, св. гора Сион, затим гора Маслинска, Овчија врата, блажени Гетсимански врт, - све то и слично поштујем и клањам им се; поштујем и сваки св. храм Божији и свако место на ком се проузноси име Божије, - не ради њихове природе, већ због тога што су они сместилиште божанственог деловања, и кроз њих и у њима благоволео је Бог да саврши наше спасење, јер ја поштујем и поклањам се и анђелима, и људима, и свакој материји, која има учешће у божанственом деловању и служи моме спасењу, ради божанственог деловања. Ја се не поклањам јудејима, јер они нису учесници божанственог деловања и нису у циљу мог спасења распели Господа славе, Бога мојега, већ пре, - покренути завишћу и мржњом према Богу и добротвору”. 

Из наведених речи св. Јована Дамаскина је видно, да је у његово време Св. Плаштаница Христова већ била предмет поклоњења.

-из књиге Закон Божији - протојереј Серафим Слободск