Благо ономе ко претрпи до краја

Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас

„Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац Који ме посла“,     (Јн 6,44)

Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.

Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.

Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.

Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.

Најлепши цвет поштења

Нема ниједног човека да живи а да не греши, и зато покајање представља нејлепши цвет поштења; плод овог цвета је васкрсење душе за живот вечни, а миомир плода - благоухање раја благодати у души људској. Свети су говорили да њихови животи нису били ништа друго него једно непрекидно покајање (свети Антоније Велики).

Онај коме је откривен пут покајања очигледно је под окриљем милости Божје, и на њему је нарочити промисао Божји који га позива да се одвоји од земље и крене ка Небу. Црква Христова и није ништа друго него сабор покајника, покајаних грешника којима су се отвориле духовне очи и који су угледали страшно стање у коме се налазе и кренули да га помоћу Божјом поправе.

Неколико миленијума на земљи се смењују поколења људска која у плачу долазе и у плачу одлазе, а Бог све види, све зна, и ћути ...и чека. Чека на Човека. Јер, да нема невоља које чисте и снаже душу, а које помажу духовном узрастању, нико не би ступио у вечност, јер не би био достојан награде.

Непрестано покајање

Бог нас невољама васпитава, а Христов је само онај који носи Његов Крст. И ми смо дужни носити крстове своје и немоћи своје и ближњих, јер није довољно бити добар по природи, него треба бити добар по Јеванђељу, натприродно. Заборављени од Бога немају невоља, препуштени су самима себи, а заборављени су јер су се упорно оглушивали о Божје позиве.

Непрестаним покајањем разликују се синови Божји од синова света. Без покајања нема светитеља, јер за сваку степеницу врлина јеванђеоских неопходно је покајање.

Позив Самога Господа и Светих и Анђела кроз векове не престаје, него бруји свим временима и свим световима, од старозаветних Пророка, до новозаветних Апостола, па преко Откривења и свих Житија светих: покајте се, да вас помилујем! Покајте се, и сами себе унизите, да вас Господ узвиси!

Синови света све раде супротно: сами себе узвисују, а Бог их унижује. Велики грешници су себе сматрали праведним и добрим, јер у тами греховној не виде прљавштину своју, а праведници себе великим грешницима, јер у светлости Христовој виде сваку мрљу греха на својој боголикој души.

Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна  савести против злог непријатеља у нама и око нас.

Ко се покајао, њему се открива шта ће даље чинити. Бог бескрајном љубављу милује срца испуњена покајањем и дарује им радосно стање и осећај вишњег света. Само се посредством покајања прелази из стања душевног у стање духовно, и то једино у Цркви Христовој којој је сам Господ оставио власт да разрешује и свезује грехе (види Јн 20, 23).

 Свету су потребни покајници

Смрт је плата за грех (види Рим. 6,23), и они који живе у тешким гресима, а не кају се за њих, признају да су умрли душом. Богоборном и огреховљеном свету данас треба покајника као светлост и со земљи, за пример живљења по заповестима, јер ће подстаћи многе на покајање: а племенит човек се стиди пред чистијим од себе и следиће његов пример.

Покајање грешника је радост на Небу, јер се по речи јеванђеоској цело Небо радује покајаном грешнику. Човек који се не каје, личи на лукавога. Блаженији је човек који види бездан својих грехова од оног који види анђеле, говоре свети Божји људи. Искуство показује да се човек смирује само онда када у потпуности себе признаје кривим и каје се за грехе не покушавајући да их умањи у туђим очима, каже старац Варсануфије, јер рађа  ,, род достојан покајања“.

Препород грешника кроз покајање је дар благодати. Као што душа оживљује цело тело, тако и душа народна оживљује тело, или умире у гресима пре физичке смрти. Дух душе, а душа тела, јесте - Правда и Истина и Љубав Божја. Ако уредимо свој лични, породични и друштвени живот по правди и истини и љубави Божјој, Бог ће нам помоћи по нелажном обећању свом. Зато само носиоци духа Христовог могу бити носиоци препорода народног. Само они могу остварити јединство духа, душе и тела народног, јер су то већ у себи остварили. А народу који има једно срце и једну душу и јединствен циљ и Бог помаже, и ништа му није немогуће.

Наше данашње време потребује Човека Божјег за вођу духовног и народног, за главу тела која зна богоносни циљ. Црква је чувар здравља душе народне од духовне смрти, и сама мора бити свесна, пробуђена, одуховљена, Логосом Божјим освећена и просвећена. Црква је Божја, вечни богочовечански организам а не само људска организација и неопходно је да слушамо своју Мајку Цркву, која нас васпитава, учи, речју Божјом храни и од зла сатанског брани.

Покајање је тема нашег предавања, и зато смо ушли у дубину,  где се види велика моћ ове свете тајне, јер људи не разумеју суштински смисао покајања, и остају неисцељени, остају у духовној смрти и не користе дарован им лек бесмртности. Имају лицемерни и фарисејски страх од признавања сопствене промашености, јер грех управо и значи то: промашити циљ. Нико и ништа нас не спречава да сами себе ослободимо заблуда којима само као тешким ланцима оковани, у ропству греху и ђаволима којима смо се добровољно потчинили.

 Светосавска христоцентрична култура

Иначе, у једној држави све је важно: и политика, и економија, и култура, али су све оне последице духовне моћи или немоћи. Дух оживљује тело, а Божји дух у нама, ако га стекнемо - све ће уредити како треба. Наш корен треба да буде светосавска христоцентрична култура, и економија, и политика, а не богоборна која у свим делима људским осликава трагедију палога Адама, палих анђела и палих људи, што на овој земљи која је предворје ада граде царство своје. Спаситељ је од земље учинио предворје раја, а људска бића синовима и пријатељима Божјим, само ако ми хоћемо. Бог позива, а човек се одазива, и данас као и у свим претходним вековима. Не треба да завидимо богатима, јер богатство богатих иструне, поједоше га мољци, злато зарђа и благо се потроши - библијска је истина. Нема никог слабијег од оног који преступа законе Божје, као што нема никог јачег од онога ко испуњује законе Божје, каже свети Јован Златоусти. Само треба претрпети до краја. Благо ономе ко све претрпи до краја, славећи и хвалећи Господа.

Безакоња оних који ратују са Богом чине да ће се кућа њихова оставити пуста, (Ис. 5,8). А будући нараштаји ће се питати: где су сад безаконици Новог Светског Поретка?

Бдимо и добро пазимо да будемо сасуди части, а не срама. Последње царство биће Царство Светих, јер свеци Свевишњег преузеће царство на век века (види Дан. 7,18).

Само се Бога треба бојати и творити вољу Његову. Зато „не бој се црвићу мој, народићу Израиљев“ (тј. Српски), ја сам с тобом, говори Господ - али ако ми будемо са Њим. А ми хоћемо ако Он хоће.

Миливоје М. Јовановић МОНАХ КАЛИСТ

http://www.agape.rs/index.php/biblioteka/duhovno-uzdizanje/51-monah-kalist

http://www.agape.rs/index.php/biblioteka/duhovno-uzdizanje/51-monah-kalist?start=1

http://www.agape.rs/index.php/biblioteka/duhovno-uzdizanje/51-monah-kalist?start=2

МЛАДОСТ

Као дете желео сам да имам коња вранца, чистокрвног арабера, дуге гриве, са белом звездом на челу. Маштао сам како га лепог и разиграног јашем селом и џамбасим, или га упрегнутог у чезе терам по вашарима, све пред очима људи који ми завиде. У сновима сам виђао његове кратке живахне уши, снажан врат, бујну гриву, миловао његово топло тело прекривено црном длаком која се пресијавала, чуо рзање и врисак, и видео себе поносног на њему, у седлу окованом сјајним украсима. Молио сам Бога да мојим родитељима, браћи и сестрама да здравље, а мени доброг коња.

Моји родитељи су били на великим мукама, јер сам тукао сеоску децу и свађао се са браћом и сестрама. Једном сам, у љутини и бесу, ударио неку девојчицу која од тога умало није умрла. Неопрезно сам се завлачио међу коње и бикове и чинио многе опасне несташлуке.

У том времену постили смо све постове. Родитељи су били побожни, особито мајка. Сваке недеље смо ишли у цркву. Носећи најмлађе дете у наручју, мајка је тада љубила врата цркве, затим иконе. Ми, старија деца, чинили смо исто што и она. Свештеника сам поштовао и плашио сам га се као Бога. Једном сам смогао снаге и дрхтећи упитао га: "Оче, је л' да нећеш ти да усмртиш моју мајку? Је л' да она неће да умре?".

По завршетку основне школе, у нашем селу Каонику, родитељи су одлучили да наставим учење у гимназији. Надали су се да ћу тако постати образованији и свеснији и да ћу се уразумити и смирити међу мени непознатим и туђим људима. Пристао сам јер ионако ми је била потајна жеља да се школовањем уздигнем изнад других и да будем бољи од мојих сељана.

Кад сам дошао у Крушевац у гимназију, желео сам да постанем виђен и уважен човек, као што је свештеник, или учитељ, или виши државни чиновник. Свештеник ми се највише допадао зато што у цркви, пред народом, пева и држи проповеди, и што га људи поздрављају, клањају му се и љубе у руку.

Становао сам код неког кафеџије у малој соби уз шталу. Ту су људи свраћали на сат-два, да се одморе, испрезали су коње, а амове остављали у моју собу. Док су се кириџије, господа и богати сељаци гостили печењем и ракијом у кафани, у мојој соби је мирисало на мокру кожу, коњски зној, прашину; увек је неко галамио, или певао, лупао, улазио, излазио.

Тврдо сам био одлучио и зарекао се да завршим школу. Али ми није било лако, јер сам поред учења морао још да вучем воду кафеџији, да храним његове свиње и живину, да цепам дрва куварици. Све је то било предвиђено договором између оца и кафеџије и урачунато као надокнада за мој боравак у тој соби. Слободно време тако рећи нисам ни имао. Сумњао сам, оправдано, у свога оца, да се намерно тако споразумео са кафеџијом, надајући се и верујући да ће учење и тежак рад да ме уразуме, поправе и смире.

Отац ми је давао нешто пара, за џепарац, а једном у петнаест дана доносио је пилиће, јаја, сир, пекмез, сарме. Говорио ми је: "Учи, ако желиш да живиш добро. Ако нећеш, код мене те чека посао: копаћеш или ћеш радити као воденичар, и бићеш бео, прашњав и уморан. Бирај!"

Учио сам углавном увече, при слабом светлу жиже; преко дана нисам могао да стигнем од школе и посла. Уз то, ометали су ме непознати људи, мени туђи. Зазирао сам од њихових сумњичавих погледа без љубави. Осећао сам радост само када бих, за време распуста, одлазио кући у село. Тамо ми је све било познато и драго, па сам постајао слободан и срећан.

Храну ми је спремала кафанска куварица; била је једра, млада и веома лепа жена; једино сам њу у Крушевцу волео. Посебно су ми остале у сећању њене беле и бујне груди и очи црне и крупне. Обилазио сам око ње, само да јој будем у близини, и гледао је издалека док је радила. Ноћу сам је сањао. Желео сам до јој се што више приближим и да се спријатељимо. Радо сам је слушао кад је говорила и са одушевљењем сам радио све што ми је наређивала. Али сам доживео нешто, веома ружно, што дуго нисам могао да заборавим.

Једном сам је, неочекивано, затекао на скровитом месту са газдиним сином, који је био старији од мене. Љубили су се. Видела ме је и одмах кренула ка мени. Очи су јој севнуле од беса и љутине. Уплашио сам се и потрчао брзо у своју собу, молећи Бога да ме избави из невоље. Али помоћи није било. Утрчала је за мном и за собом затворила врата.

Образи су јој били зајапурени, усне још црвене од пољубаца, коса разбарушена, а дојке се њихале испод танке блузе, на брзину закопчане. Мирисала је на љубав, била је још опијена миловањем. Прекинута у заносу љубави, и у страху да ћу другима испричати о њеном греху девојачком, приближавала ми се сикћући као змија. Стајао сам преплашен у ћошку собе. и гледао је, такву, стрепећи шта ће се догодити. Зграбила ме за косу и оборила на земљу. Била је јача од мене дечачића.

Тукла ме дуго, вриштећи: "Ископаћу ти те модре и дрске очи! Нећеш ти више гледати оно што није за гледање! Отроваћу те. ђубре мало! Цркаваћеш лагано, а од твог смрада згрозиће се град Крушевац!"

Притискала ми је коленима груди и трбух и шамарала ме бесомучно. Запамтио сам њен бес и мржњу, и очи којима ме је пробадала као ножевима. Остао сам на поду дуго, измрцварен и скоро у несвести.

To ми се десило на самом крају другог разреда гимназије. Преплашила ме страшно. Био сам сигуран да ће ме отровати храном или на неки други начин убити кад јој се укаже прилика. Са тим уверењем остао сам у граду само још неколико дана, до свршетка школске године, затим сам покупио своје ствари и књиге и побегао у село.

Оцу и мајци сам рекао да сам увидео да нисам способан за школовање, да не волим град и да више нећу, ни један дан, да живим у Крушевцу.

Сељаци су ми се подсмевали и препричавали како нисам способан за учење из књига, него да сам рођењем предодређен да будем воденичар, свињар или коњушар. Подсмехе сам дуго трпео ћутећи, и размишљао шта даље да радим. На крају сам донео одлуку: у селу нипошто нећу заувек да останем!

У петнаестој години упознао саш неког доктора из Ражња, који је говорио: "У овом народу пред сваком кућом су венци љуте паприке. To значи да је народ здрав. Сви иду у цркву, моле се. To значи да верују у Бога, а не верују доктору. За мене овде посла нема!" Рекао ми је још да зна за једну организацију која припрема људе за ослобођење Старе Србије и Македоније од Турака, и да су тој организацији потребни млади људи баш као што сам ја. Обећао ми је, ако приступим, да ћу имати добру храну, одело, коначиште, па и у школу бих могао да идем, ако то будем хтео. а за рат би ме обучавали најбољи стручњаци.

Ја сам у том његовом предлогу слутио прилику да напустим село, па сам о томе почео да мислим и дању и ноћу. To није била редовна војска, већ нарочите јединице за обављање деликатних и тајних задатака, за које су били потребни смели и храбри људи. Нисам могао брзо да се одлучим за одлазак јер сам знао да ми родитељи неће дати благослов за ту врсту војевања, а без благослова родитељског никуда ми се није ишло. О томе како ће мени бити нисам мислио; осећао сам се снажним, и хтео сам да одем заувек из села.

У то време волео сам да читам романе, али и књиге о хришћанском истинитом животу, које сам узимао из цркве. Нарочито сам радо читао житија светих. Заволео сам био светог Атанасија Атонског који је зидао цркве, светог Јована Дамаскина, светог Саву српског, и друге. Моја дужност је била, поред рада у воденици, да сваког дана, пре спавања, породици окупљеној на молитву, прочитам по једну главу из Еванђеља и нешто из посланица Апостолских. У соби, у којој се обављала молитва, сваки укућанин је имао своје место, са ћилимчетом на којем је клечао.

Тих дана, док сам грозничаво размишљао о одласку у војску, остајао сам увече на молитви дуже од осталих. Они су одлазили на спавање, а ја сам клечао пред славском иконом, све док осетим мир, сигурност и умиљење у срцу. Ујутру, пошто бих се обукао, обуо и умио, опет сам се враћао молитви. Молио сам да ми се открије и покаже шта да радим: да ли да идем у војску, или да чекам неку другу, бољу прилику за одлазак од куће.

Једне ноћи, кад сам заспао после дуге молитве, пробудио ме снажан глас, из непосредне близине, овим речима: "Добривоје, изађи и види!" Глас је био јасан, помало заповеднички. Остао сам краће време лежећи на кревету и размишљајући ко би то могао да ме зове усред ноћи. У први мах сам помислио да можда неко од браће збија шалу са мном. Устао сам и погледао под кревет, испод стола и иза завесе. Пошто никог нисам нашао, збуњен и у недоумици окретао сам се једно време по соби, затим сам изашао напоље. При изласку сам се осврнуо и погледао сестру; спавала је дубоким сном. Било ми је јасно да она није чула глас.

На степеништу испред куће одједном сам угледао некакав чунак који се из средине нашег дворишта дизао ка небу. Чунак се дизао вертикално према небу до висине облака, затим се нагињао и у хоризонтали скретао ка југу, а затим се губио у даљини. Био је пречника око пола метра, a сјајан као поцинкован плех. Уплашио сам се од тог виђења и збунио; нисам веровао својим очима. У том сам опет чуо онај глас: "Видиш ли, Добривоје?" "Видим", рекао сам усиљеним гласом. "А знаш ли шта значи то што видиш?" Гледао сам чунак, чуо глас, а ни једно ни друго нисам схватао. "Како бих могао да знам? Одакле ми такво знање?" Одговорио сам полугласно, истовремено покушавајући да видим с ким говорим. Затим ми је глас рекао: "To значи да ћеш бити послат у даљине, да ћеш прећи многе државе, а вратићеш се кад будеш исцељен од рана, потпуно здрав".

Које даљине? Какве ране? мислио сам.

Кад сам поново подигао главу изнад дворишта, виђење је нестало.

Остао сам још кратко време напољу и, уверен да се више ништа не дешава, ушао у собу у којој је спавала моја сестра и даље дубоко и мирно. Био сам узбуђен и дисао сам убрзано; осећао сам свежину ноћи у плућима. Сео сам на кревет у намери да се смирим. Дуго сам размишљао о гласу у виђењу. Трудио сам се да нађем неко објашњење.

Гледао сам икону светог Николе, и крст и Еванђеље на столу прекривеном белим чаршавом, и по ко зна који пут се питао: Како може човек да чује глас, а да не види оног ко му говори? Како ја могу да видим нешто што није природно и што не може да се објасни разумом? Да ли стварно постоји неки други свет, анђели, живот после смрти, Бог?

При тим мислима примећивао сам, и осећао, да се моја свест убрзано мења: отварало се нешто у мени, указивале су ми се веће ширине, висине и дубине, сазревао сам... Брзо је нестајао дечак Добривоје, а рађао се зрео, млад и снажан човек.

Осетио сам жељу да некоме испричам своје виђење; али сам закључио да ми нико не би веровао, да би ме прогласили и лажовом, можда и лудим човеком. Тек неколико недеља касније отишао сам у манастир светога Романа, код Јефрема монаха, кога сам волео, и испричао му све у детаље. Слушао ме је пажљиво, размишљао, полугласно расуђивао, сумњичаво вртео главом, и на крају ми рекао: "He знам тачно, Добривоје, шта би то могло да буде и шта значи... Изгледа мало невероватно. По свом предосећању ако судим, није то за тебе добро. Сачувај виђење са себе. И ћути!"

Тада сам био заљубљен у Радмилу Мирочевић, ћерку отправника возова. О њој сам мислио увек, при раду, на молитви. У сновима сам је виђао насмејану и лепу; пео сам се на таван, или сам бежао у шуму и сатима сам на коленима клечао и молио се Богу да ми је да за жену. Трудио сам се да и она мене заволи као што сам ја њу волео. Одустао сам био и од намере да одем у војску; чак ми је била спласнула жеља да напустим село. Хтео сам само да будем у њеној близини, да је гледам, осећам и мислим о њој. Није ми било тешко да радим у воденици, нити да се за њу молим сатима клечећи; мислећи на њу био сам срећан. Била је то љубав дубока, слатка, болна, тужна и лепа.

Једног дана требало је из наше водениде да се однесе брашно кући њенога оца. Пријавио сам се добровољно да то ја учиним, иако је то био посао нашег слуге. Горео сам од жеље за њом и користио сам сваку прилику да је видим. Радовао сам се док сам товарио брашно на кола. Упрегао сам коње и одјурио к њој галопом.

Затекао сам је саму у кући. Позвала ме је да седнем и послужила слатким од грожђа и хладном водом. Била је према мени љубазна и трудила се да ми угоди. Осмелио сам се убрзо да јој кажем да је одавно волим и да бих, више од свега, желео да се нас двоје узмемо и да ми она постане жена.

У први мах она се зачудила мојим речима, поцрвенела је и оборила очи, и није знала шта да ми одговори. Касније се осмелила и упитала ме:

"Да ли се ти шалиш са мном, Добривоје, или говориш озбиљно?" Одговорио сам јој да је то сушта истина и да сам одавно намеравао да јој све кажем. Двоумила се мало, па је и она рекла да ме воли и да би пристала да се уда за мене, али не зна шта да ми каже јер не жели да буде сељанка, да копа. Спремно сам одговорио да нисам заувек прекинуо школовање, да ћу завршити школу ако она то буде желела.

Нисам је лагао, знао сам да то стварно могу, а био сам уверен да бих за њу учинио и много више од тога.

Био сам пресрећан, као никад пре тога у животу, и смирен као човек коме је велика жеља остварена. Споразумели смо се да никоме ништа не говоримо, да не објављујемо да смо заручени све до пунолетства, док не будемо могли да се узмемо. Пољубили смо се. Златник, који сам био спремио пре поласка, дао сам јој као потврду нашег тајног договора. Она је мени дала чарапе и пешкир.

Мајци сам ипак све испричао. Њој сам веровао и мислио сам да ће она одобрити мој избор и сачувати тајну. Нисам тада знао да је моја породица већ имала друге памере са мном. Наиме, мој стриц није имао деце и хтели су да ме даду њему као посинка, да с њим живим и наследим његову имовину. Моје обећање Радмили покварило је њихове рачуне. Кад је стрина чула шта сам учинио, кукала је да сам полудео чим сам заручио варошанку која неће доћи у село.

Убеђивали су ме данима и ноћима и на крају су ме убедили да она није за мене. Натерали су ме дајој вратим поклон. Био сам очајан. Молио сам мајку да то учини уместо мене, али она није хтела. "Ти си је заручио, ти личио мораш заруке да поништиш! Врати јој њено, а златник јој остави!"

Морао сам да их послушам: узјахао сам коња и отишао. Затекао сам Радмилу на чесми у дворишту, прала је посуђе. Обрадовала се кад ме је видела. Одмах је оставила посао, потрчала к мени и прихватила ми коња. Али ја нисам смео ни да је погледам. Нисам знао шта да јој кажем, седео сам на коњу као да сам био залеђен. Ипак сам смогао снаге и, не устајући из седла, рекао да сам добро размислио и тврдо одлучио да прекинем наш договор. Њој су одмах грунуле сузе на очи. "Како ћу ја сад, и шта да радим. Добривоје? Све сам рекла мајци!" Бледела је и дрхтала. Мени се срце стегло и у грлу се скупљао плач. Молио сам Бога да се земља отвори и да у њу пропаднем. "Ради како знаш и умеш", одговорио сам не гледајући је. Бацио сам њене дарове на земљу, окренуо сам коња и побегао.

Више од месец дана крио сам се и од Радмиле и од људи. Било ме стид. Никоме у очи нисам смео да погледам.

Радмилу сам видео тек после два месеца; био је празник или недеља. Црква је била пуна људи: био сам за певницом са другим појцима. Уједном тренутку, за време свете литургије, погледао сам у народ и спазио је. Гледала је широм отворених очију право у мене и плакала.

И данас. после седамдесет и више година, у грудима ме нешто заболи кад се сетим своје љубави и неправде коју сам том дивном створењу учинио. Волео сам Радмилу, молио сам се даноноћно за њу, Бог ми је услишио молитву и дао ми је, као птицу, у руке, а ја сам погазио Божју милост и девојачко срце.

Тада сам одлучио да одем у Ражањ оном доктору и да му кажем да прихватам његов предлог да приступим тајној организацији за ослобођење Србије. Он ме је убрзо одвео пешадијском мајору Танкосићу, главном организатору и инструктору.

Благослов од родитеља за одлазак у комите нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао.

По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком животу комита, о борби српског народа за слободу, о освети Косова, Лазара, Милоша. Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У народу је расла жеља за ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о страшним злочинима муслимана над хришћанским живљем, о томе како муче, отимају, бешчасте.

Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово!

Код Танкосића смо научили, тачно и најкраће речено, како убити што више људи, а остати жив. Учио нас је да вешто рукујемо бомбама, пиштољем, ножем; да се рвемо, прикрадамо, успостављамо везу, откривамо непријатеља. Могао сам да преполовим цигарету метком из пиштоља на удаљености докле је оком видим, из десет покушаја, скоро свих десет пута.

Научио нас је да мрзимо Турке, и сваког непријатеља, горе него ђавола, а да за свој народ положимо живот ако треба. До сржи смо били прожети мржњом, а опијени идеалима слободе. Можда сам био на погрешном путу и на погрешном месту, али истину говорим кад кажем да је тако било. Мислим да сваки човек мора, и треба, да се бори против непријатеља, али сам дубоко уверен у то да не сме да мрзи човека, већ оно зло које је у њему. Пет стотина година смо подносили ислам, и желели смо свим силама и средствима да се ослободимо ропства азијатског. Не верујем да је тада то било могућно без мржње и великих идеала о слободи.

Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за комитске послове неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели, нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили.

Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди, прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио мушки и срчано, у свему тачно онако као смо били научени: стао је на папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до данас спомињем га у молитвама.

Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко судити. И њега спомињем у својим молитвама.

Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе! Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе; био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе пометњу и ужас.

Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај. Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је директно подржавао Београд!

Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно оружје су нам биле бомбе - четвртасте српске бомбе, пиштољи и ножеви. На турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску позадину.

Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним местима, поново се приближавали неком другом логору...

Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла регуларна српска војска, која се, потискујући Турке, кретала према Куманову и Македонији.

Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене Србина њима мухамеданцима.

Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности својих дела.

Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа, бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити!

Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим.

Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље.

Сањао сам да се провлачим кроз тамне тунеле, дубоко под земљом. Притискало ме нешто и гурало ме доле, у мрак, таквом силом као да ми је на леђа била натоварена земаљска кугла. Истовремено сам осећао неприродан и несвакидашњи страх и зебњу од којих ми се јежила кожа и цвокотали ми зуби, а срце се стезало као да ће препукнути. Сатима сам у сну кркљао и викао. Чим бих се пробудио, скакао сам с лежаја и падао на колена, дизао руке к небу и дрхтећи, испуњен стравом и ужасом, молио сам Господа Исуса Христа да ме спаси. Кад бих се колико-толико смирио, сео бих на лежај и ћутао, неспособан да мислим или било шта да урадим. Напет и од страха изоштрених чула, слушао сам и осећао око себе ледено мртвачко црнило; оно ме је обавијало и додиривало моје тело и будило у њему језу. Знао сам, више слутио, да су ме туђи бол, туђи ужас, туђа смрт, које сам ја проузроковао, сустигли и да ме муче као проклетство. Тек после пакленских мука и дуге молитве, смиривале су ме сузе; читав поток суза истицао је из мојих очију, и са њима је из мене истицала патња. Пуштао сам их да слободно теку низ лице и падају ми на шаке притиснуте на груди, као да су сузе могле са руку да сперу њихова дела...

Снови су ми указивали да треба да променим своје понашање и делање. Али ми разум није прихватао мисао да треба да одустанем од борбе. Млад и неразборит, резоновао сам овако: прадедови моји још од Косова, од пре пет стотина година, шаљу ме у бој; сви људи које знам, шаљу ме у бој; ја хоћу да се борим! Одакле онда у мени ти снови, то црнило, страх, стезање срца - мени који нисам кукавица?! Касније ми се открило, тиме сам се и тешио, да ме све то сналази зато што нисам добио благослов својих родитеља за одлазак у комите.

Зато сам више пута у току дана, а ноћу понајвише, на коленима молио Бога за спас, иако тада још нисам био уверен да Он и постоји.

Кад сам се једном сусрео са мајком, она ми је рекла: "Сине, ти не браниш себе и нас, већ нападаш на људе као вук на овце. Са тобом и око тебе није цео твој народ, ви сте појединци. Веруј ми: није добро то што радиш! Носите отров, да га попијете у случају да вас непријатељ ухвати. То је, синко, смртни грех; не смеш ти себи да одузимаш живот, ниси га сам себи ни дао!" Тада сам донекле схватио и било ми је мало јасније одакле у мени онолики страх и мора.

Кад је српска војска ушла у Македонију, нас непунолетне добровољце вратили су кућама. Био сам пресрећан кад сам угледао своје село и породицу. Грлио сам их све по реду и плакао сам од радости што се опет видимо. Падох на колена и, кајући се горко, од родитеља испросих опроштај што сам без њиховог благослова отишао у комите.

Брзо заборавих своје муке; код куће сам се осећао лак, био сам весео и смирен. Ослобођено напетости и грча, цело моје биће је блистало. Непрекидно сам певушио. Радовао сам се када бих чуо о успесима наше војске. Мала Србија, коју називају европском општином, туче турску царевину. Ослободила је свој народ, отела је Турцима Скадар и вратила га Србима у Црној Гори, Бугарима је ослободила Једрене, Грцима Пелагонију!

Турска је била осиромашила српски народ по сваком питању, изузев у вери и моралу. Зато је, да би се стање поправило, у време пре првог рата, жена у Србији рађала све док је утроба за то била способна; за насилно прекидање трудноће, кад би се вештачки уништио плод, кажњавало се затвором. Прво мушко чедо није подлегало војној обавези. Син првенац је помагао родитељима у подизању млађе браће и сестара.

Домаћин куће био је и старешина, и економ, и на један посебан начин свештеник породице. Живело се у кућама чатмарама покривеним шиндром, у земуницама, вајатима, колибама. Мало је било кућа са креветима, спавало се на земљаном поду, на асурама, рогозинама, или на кожама и слами, уз огњишта, ногу окренутих ка ватришту. Оџаклије су биле усред куће, на ватри и ту су преко целе ноћи горели пањеви, главње, иверје. Хлеб се месио углавном од кукурузног брашна, а јели су се пасуљ, кромпир, купус, сир, сурутка, сушено месо, сланина, пастрма. Од времена кнеза Милана Обреновића, скоро свака српска кућа имала је пастрму.

Школе су биле при манастирима и црквама; монаси су учили децу писмености. Ко би се определио да буде свештеник, морао је две године да проведе у манастиру, да се научи честитом и побожном животу, да се описмени и оспособи да самостално врши службу и води црквене књиге.

Народ је био сложан; људи су се испомагали у својој сиротињи. Родбина, старији, кумови, девојке, жене, поштовани су као светиња. Кад би коме био потребан кум, бирао га је међу часним и поштеним људима. Узимао је онога који је радан, уважаван и поштован од већине. Одлазио би том човеку, пао на колена пред њим и рекао: "Кумим те Богом и светим Јованом, крштавај ми и венчавај децу, донеси ми срећу у кућу." Кад би овај пристао, он би устао са земље и љубио би кума у руку, па у груди.

Кум је поштован као светац. Зато је најчешће и биран у другом селу, да не би у честим сусретима долазило до нежељених речи. Кумом је почињало свако весеље у кући, њему је припадала највећа част. Кад би он долазио, сви укућани, од деце до најстаријих, љубили би га у руку и у груди, у срце био он и врло млад човек.

Приликом женидбе и удадбе, старији су се преко људи распитивали о девојци, о младожењи и пријатељима, о девојачком руху и даровима. Мушкарци су се уздржавали од општења са женама у време трајања поста и женине трудноће, а понеки све док дете доји, а дојило је до две пуне године живота. Свирало се у гајде и свирале. Крвне освете у Србији, међу Србима, није било; тај подмукли и нељудски обичај српска хришћанска душа није могла да прими.

Чували су се људи сваког греха и плашили га се, као самог ђавола. Били су уверени да су у ропству азијатском провели пет стотина година због својих грехова и непоштовања Божјих заповести. Зато су се, поред редовна четири поста, уздржавали од хране, пића, полног општења и ружних речи или мисли, још по недељу дана пред празник неког свеца, да би добили од Бога неопходну помоћ.

Мучен вековима од Турака, српски народ је постао свестан да се може спасти само Божјом милошћу, слогом и међусобном љубављу, па је зато био религиозан и моралан, вичан молитви и трпљењу, као мало који народ у свету.

По селима је било и лудих људи. Болнице за њих није било; чувала их је и о њима се бринула породица, или су вођени у манастире на молитве и исцељење. У односима међу људима изнад свега се ценило поштење, исправан живот и рад. Лопову је име било лопов, нераднику нерадник, блуднику блудник. Девојке су носиле дуге хаљине, чланак на нози се није видео од одеће. Велика срамота и укор, резил, брука, за породицу и родбину, па и за цело село, било је ако девојка роди. Зато се, кад је сушна година, шапутало и говорило од ува до ува да је то због тога што се девојка окопилила, а дете сакрила у неки пањ или у шупље дрво у шуми; суша ће потрајати све док копилче не разнесу звери, птице, мрави и црви. Исто се причало и кад окиша: треба сачекати да дете иструли и воде га однесу па ће се време смирити.

Хајдука је било мало; крили су се по шумама, крали су ноћу стоку, или пресретали људе на путевима и пљачкали. Народ их је називао лоповима. Некима од њих била је уцењена глава на преко педесет дуката. Међутим, с њима су се, углавном, обрачунавали жандари; народ је нерадо учествовао у томе, знало се да то није добро. Неког хајдука, Антонија, убио је сељак и за то дело добио новчану награду. Касније, рађала су му се деца сулуда и богаљаста. Народ је на таквим примерима сазнавао, схватао, да Богу није по вољи ако човек убије човека, био он и хајдук, лопов.

До 1912. године коцкари су деловали јавно. За свој "рад" на вашарима, пијацама и по кафанама, плаћали су држави порез. На почетку сваког јавног скупа добошар је опомињао народ да пази, и обавештавао је колико је коцкара присутно. Жандари су били дужни да штите оне који покажу коцкарску легитимацију. Али ако неко ухвати коцкара да вара, и посвађа се с њим, и чак га убије кад жандар није присутан, није одговарао суду за своје дело.

Волели смо своју земљу, свога краља и владу. Држава није пљачкала свој народ. Осамдесет одсто становништва у Србији били су сељаци. У том времену није било великих разлика између богаташа и сиротиње. Ненормалне разлике међу људима појавиле су се тек између два светска рата, са настанком Југославије.

Људи су поштовали просјаке и сиромашне. Сматрали су их Христовом браћом, анђелима, па је свако радо давао потребитом. Не памти се да је у српском народу неки човек умро од глади. Кад би се огласила црквена звона, људи би код кућа и у пољима престајали са сваким радом. Стајали су и, окренути ка цркви, крстили се и погнутих глава молили Богу, све док су се звона чула. А када је свештеник наилазио, сви су остављали посао и излазили пред њега да затраже и добију благослов. Кад грми и кад је невреме, људи су се уклањали од човека за кога су знали да је псовао Бога, да не би у његовој близини страдали.

Моја породица је била богата; поред земље, имали смо воденицу. Отац је давао брашно сиромашнима и помагао им да обраде земљу. Међутим, једном му се десило да је отерао неку сиротицу. Давао јој је брашно два-три пута, а онда је одбио, рекавши јој да треба да ради и да тако заради хлеб за себе и своју децу. Муж те сиротице, Мида, био је код неког газде слуга. Живели су у колиби са ситном децом. Због деце жена није могла да ради, а мужевљева зарада није била довољна да се прехране. Кад је отац, касније, чуо како они живе, покајао се, и до самртног часа га је то пекло; па и на самрти је то исповедио свештенику као свој велики грех.

Мајка је волела људе, помагала им у немаштини или несрећи, и туговала кад се некоме деси какво зло. Сећам се сиромаха Јефте, који је у селу био пример човека нерадника. Његово царство је долазило, благостање настајало, са зрењем дудиња. Хранио се опалим дудињама и лежао у хладу. Тада он ни за какве паре не би хтео ништа да ради. Мајка није могла, од туге, да гледа како гладује и мучи се једући само дудиње па му је нудила храну. Али он незарађен хлеб није хтео да прими; одбијао је милостињу царски, надмено. Безброј пута га је она молила да макар нешто мало уради како би зарадио за јело кад већ неће да прими милостињу. Једва би га кадикад умолила да насече дрва, па да доручкује. И тада, кад је пристајао, чинио је то само зато да би њој помогао, угодио јој и отарасио је се. Моја мајка је била милостива жена. Радовала се и била срећна кад јој се пружи прилика да помогне човеку у невољи.

У време мога боравка у селу, радио сам код куће, у пољу и у воденици. Сви ратници су се вратили из борби са Турцима, Бугарима и Арнаутима. Покопали смо били мртве и жалили их. Рањеницима су се зацељивале ране.

Предах је трајао кратко време. Осећала се ратна нервоза и само се о предстојећем рату говорило. Знали смо да смо трн у оку Аустроугарској царевини и Бугарима, и да нас они неће дуго оставити на миру. Сваки дан преживљавали смо као последњи дан пред растанак.

Био сам се сасвим одморио и опоравио, и физички и душевно, од српскотурског рата. Шалио сам се са девојкама, понеку бих помиловао и пољубио у образ, користећи њену болећивост због извесног скорог растанка.

Након што је Гаврило Принцип, на Видовдан 1914. године, убио цара Фердинанда и царицу Софију, и пошто је истекао ултиматум Аустроугарске Србији, почео је рат. Моја два старија брата одмах по мобилизацији узјахали су коње и отишли, а ја сам остао код куће, био сам малолетан за мобилизацију. Одлучио сам зато да кренем у рат као добровољац. Мислио сам: куд иде српска војска и сав народ, морам и ја. Обучен сам за рат, борио сам се, па како да седим код куће док други бране отаџбину?!

Јасна ми је била разлика између тога што ћу се сада борити као народни војник, који брани себе и свој народ, и оне врсте ратовања кад сам био комита. Нисам осећао грижу савести што сам намеравао да опет будем тамо где ћу морати некога да убијем; снови су ми били мирни, чисти и окрепљујући. Страшно сам био огорчен на Швабе. Тек што смо отерали Турке и осетили слободу, а они нам не дају да предахнемо, нападају нас у нади да ће нас, исцрпљене претходним борбама, брзо и лако покорити. До нас су допирали гласови да непријатељи наши, а било их је и међу Словенима, нашим комшијама, наздрављају и испијају чаше - часу коначног уништења српског народа и Србије.

Велика је била тада наша жеља за слободом, и велика вера у сопствену снагу наше војске.

Браћа су одвела обадва наша коња, па сам молио оца да и мени купи једнога. Он је, међутим, хтео да ме пошаље у пешадију. Нисам на то пристао; молио сам га и говорио да ћу без коња пре погинути. Једва је после дугих молби пристао да ми испуни жељу. Заједно смо отишли у Свилајнац и купили путастог алата са звездом на челу. Сам сам му прегледао копита, груди, сапи, зубе, да бих утврдио да је то заиста добар коњ, за правог коњаника.

У војску сам примљен као добровољац у Табановцу, тамо где се улива Дрина у Саву, и одмах сам ступио у борбу. Рата се нисам плашио, већ сам га био осетио као комита. Већ код првих окршаја официри су ме приметили, заволели су ме јер сам био млад а вешт и храбар војник. Тукли смо Швабе на Церу, Колубари, око Београда, по целој Србији. Наша браћа Словени: Чеси, Словенци, Хрвати и Срби из Босне и Војводине, нису желели да се боре против нас, и они који су успели дезертирали су из аустроугарске војске и предавали се. Желели су да ми победимо. Зато сам и волео да Швабу, који нашу браћу силом тера на нас, у трку с коња ошинем сабљом преко груди. Тада сам видео како је страшна коњица кад гони војску у бекству: за Аустријанце ми коњаници били смо страшни суд и казна Божја.

При јуришу, у селу Копљари код Аранђеловца, баш кад сам испалио последњи метак из карабина и исукао сабљу, куршум је погодио мога коња директно у срце. Пао је као покошен, а ја сам полетео преко њега са сабљом у руци и пао десетак метара даље. Пошто сам тада остао без коња, прекомандовали су ме у пешадију, у дванаести пешадијски пук.

У предасима, молио сам се Богу да заштити наш мали народ и помогне нам у нашој праведној борби за слободу. Понекад сам остајао на молитви по целу ноћ. Молио сам се за Србију већим жаром и преданије него за Радмилу Мирочевић, моју прву љубав. Те молитве давале су ми снагу и смелост. Узимао сам машинску пушку и бомбе, налазио најпогодније време и место за напад, заобилазио непријатеља или му се привлачио пузећи, и нападао, не гледајући на број противника...

Пошто смо полупали Поћорека и његову војску осрамотили пред светом, из војске сам отпуштен у децембу 1914. године, као малолетни добровољац. Као добар борац, одликован сам са шест одликовања. Али само кратко време био сам у селу као слободан човек; убрзо су почеле нове битке, победе и порази.

Пунолетан сам постао 1915. године. Нас, рођених 1896. године, у српској војсци било је око тридесет и шест хиљада. Те 1915. године, у месецу августу, почели смо да се повлачимо преко Косова ка Албанији.

Када смо напуштали своју државу, тужан, забринут и утучен, осећао сам да ми прети велико зло, да је ситуација озбиљна, први пут откада ратујем.

Гонио нас је непријатељ ухрањен, наоружан, добро обучен, али свирепији од звери. Није желео да нас најури или зароби, већ је као звер био жедан наше крви и журио је да нас што пре уништи и тако заувек избрише српско име између Дунава и Јадранског мора.

Сачекивали смо их, по нас двадесетак у заштитници и тако их задржавали док главнина наше војске одмакне, онда смо се и ми повлачили. Био сам добар стрелац, али никад нисам волео да узмем човека на нишан и да га одстрелим као дивљач. Али морало се због војске која се повлачила. Пуцао сам из машинске пушке у хиљаде људи. Мислим да су многи пали од моје руке.

Уморени даноноћним пешачењем, једном смо тако легли у сламу да се одморимо. Било је то у близини Новог Пазара. Заспао сам брзо. Пробудила ме пуцњава. Ђипио сам из сламе и онако бунован угледао Швабе у стрељачком строју. Пуцали су као у лову на зечеве.

Када су ме опазили онако у слами и поспаног, насмејали су се. Од мојих другова ни трага; наша војска је била отишла, док сам ја тврдо спавао, ушушкан у сламу. Уплашио сам се и грчевито смишљао шта да урадим. Угледао сам у близини дубоку јаругу, са дрвећем по њеној ивици. Пружио сам дуг и лаган корак ка јарузи, непрестано гледајући Швабе; приближавали су ми се уперених пушака, смешкајући се. Били су сигурни да су ме уловили, и чекали прави тренутак да ме одстреле, као јелена.

Коракнуо сам још два пута. И ја сам њих гледао са смешком, као да нисмо непријатељи, већ да се играмо војника и рата. Направио сам још један корак и одједном се бацио поглавушке у јаругу.

Проломио се плотун; на мене су опали лишће и гранчице. Котрљао сам се низ стрмину неких педесетак метара, онда сам ђипио на ноге и потрчао низ поток. Најгоре ми је било кад су почели да ме гађају бацачем. Мине су експлодирале час иза, час испред мене. Једва сам се некако спасао.

Кад сам стигао војску, питао сам своје другове:

"Зашто ме, бре, не пробудисте кад сте пошли?!"

"Јеси ли ти ратник? Треба неко да те буди, а?!"

Били су ме већ отписали. Мислили су да сам погинуо.

Из Косовске Митровице стигли смо у Зур, у Албанији; затим смо преко Пишкопеје наставили пут до Струге. Из Струге смо пошли за Битољ са намером да одатле пређемо у Солун. Међутим, грчка војска нам то није дозволила. Из Битоља смо се вратили у Ђавато, где смо се сукобили и тукли са Бугарима. Онда смо преко Охрида стигли поново у Стругу; и ту смо се око два дана борили са Бугарима.

Тада се у Охриду десило нешто о чему је тешко говорити без суза. Неки пробугарски оријентисани мештани су нас издали. Одали су Бугарима где смо сакрили четири стотине и педесет српских ђака. Бугари су их опколили, похватали и поклали све до једнога!

У Охриду и данас постоји гробље где су сахрањени ти ђаци. Али права истина о њиховом страдању никад се није сазнала.

После смо опет прешли у Албанију, у место Ћефазан. Ту смо уништили топове, запалили кола, поклали волове. Коње, који су вукли кола и топове, повели смо са собом. Кренули смо тада на дуг и неизвестан пут преко планина. Око нас није било дрвећа, ни траве, само го камен, сив, хладан. Ни снега није било. Јели смо жив пасуљ, пиринач, брашно. Брашно је упадало у душник и гушило нас. Многи су помрли од глади. Преживели су само вештији, који су успевали да се домогну хлеба. Ко да поброји све пострадале? Испружени на голом камену, исцрпљени, мршави, смрзнути, изговарали су све тише и тише: хлеба, хлеба, хлеба... Гасили су се са том жељом у срцу и у очима.

У децембу, 1915. године, стигли смо у равницу елбасанску. Ту је било дрва, па смо заложили ватру и први пут, после многих дана, скували смо пасуљ. Елбасан је најлепше место које сам у свом дотадашњем животу видео. Све је ту било лепо и удешено: ред лимуна, ред помаранџи, ред маслина - па опет ред лимуна и тако у недоглед... Задржали смо се мало у месту званом Мали Београд, где је некада живео Јован Владимир, и онда наставили даље.

На том нашем путу сачекивали су нас Албанци са запетим пушкама, иза сваког камена и жљеба. Кога год су могли, убијали су. Узимали су нам оружје, скидали до гола и остављали непокопане, као мрцине. Многи наши војници су тако настрадали. Нису нас нападали кад смо били у већим групама, нису смели да ступе у борбу отворено. Немам речи да опишем те људе, нити начина да искажем своје утиске о њима. Били су свирепи и похлепни. А кад смо кога ухватили и мало га притегли, љубио нам је ноге, претварао се у прашину, само да спасе себи живот.

На том путу мислили смо само на то како да преживимо, и ко ће кога и како да убије. Ни Богу се нисмо молили за спас и помоћ. Остављен на милост и немилост непријатељу, уздао сам се само у себе и своје другове.

Али у најтежим мукама сећао сам се свог виђења, оног у дворишту, и гласа који ми је рекао да ћу ићи далеко на југ, да ћу видети многе земље и да ћу се вратити кући кад излечим ране. Нарочито сам се сећао онога дела говора о мом повратку кући. То ме је храбрило и давало ми извесну наду да ћу преживети рат.

Били смо уверени да је наша домовина, Србија, пропала, и да ћемо бити доживотни емигранти. Осећали смо се јадно, као најнесрећнији људи на кугли земаљској. Само оне који су остали код куће, жене, децу и старце широм Србије, и Црногорце који су капитулирали, замишљали смо несрећнијима од нас, као робље швапско и бугарско. Лакше је нама, који бар нисмо робови, тешили смо се. И добро смо знали да се тој српској несрећи радују наши суседи и браћа по крви, а највише, веровали смо, Фрања Јосиф и Папа римски.

Убрзо смо кренули ка Каваји и Фијери. Прешли смо три реке: Шкумбу, Семену и Војушу, и дошли у Валону. Одатле смо пошли право за острво Видо, морем. Путовали смо италијанским бродовима.

Од тридесет и шест хиљада, рођених 1896. године, колико нас је кренуло на пут преко Албаније, остало је шест хиљада, и то само три хиљаде способних. Више нас је помрло од глади него што је погинуло од Бугара и Арнаута.

Хиљаде мајки и очева, сестара и браће, туговало је за настрадалима даноноћно. И ми који смо преживели жалили смо их, али и радовали се спасењу, ослобођени патњи. Од Крушевца до Валоне преживео сам са три тајина и мало пројиног брашна.

Од острва Вида, на санитетској лађи са исцртаним црвеним крстовима, кренули смо за Бизерту. Путовали смо двадесет седам дана, морем, потом возом у Сиди Абдалу, у болницу.

Тек када смо се мало опоравили, они који су веровали у Бога почели су да се моле и да се надају спасењу. Говорили су нам да спасења нема без искушења, нити васкрсења без смрти. Држали су нам говоре, храбрили нас.

Подстакнут од свештеника, говорио сам и ја војсци. Не сећам се тачно шта сам све тада казао, али знам да је било речи о нашем сигурном повратку кући, о победи и слави. Кад сам завршио, свештеник је упитао:

"Јеси ли ти баш сигуран да ћеш се вратити кући?"

"Да, сигуран сам! Вратићу се и бићу здравији него што сам у овом тренутку."

Кад сам то рекао, уздао сам се у своје виђење. Почео сам у њега све више да верујем.

У Сиди Абдали остао сам неких четири месеца; опорављао сам се и узгред помагао рањеницима. Затим, истим путем, вратио сам се натраг у Бизерту, одатле сам отишао у дубину Африке, у место звано Лазуаз. Ту сам обучаван за борбу у новим условима и са новим оружјем, око месец дана.

Кад смо видели савезничку војску, њихову опрему и наоружање, тек тада је међу нама почело да се гласно говори о повратку у Србију, мада нам је ипак било тешко да поверујемо у то јер смо знали да се јака сила налазила тамо. О повратку су писале наше новине, штампане на српском језику, ћирилицом.

У Сиди Абдали, у Африци, те 1916. године, једном су нас извели из касарни и одвели у другу зграду, пред неку собу, и наредили да прођемо кроз њу полако, у реду један по један. Видели смо две жене на болесничким креветима; биле су парализоване и полусвесне. Лекари су их открили до изнад појаса, а официри нам наредили да их пажљиво погледамо.

Несрећнице, нису имале ни меса ни коже између ногу; штрчала је само прљава жута кост, а испод ње, у доњем стомаку, видела се црева. Као маљем ударени, ошамућени и занемели, били смо згранути до тада невиђеним призором. Ширио се смрад, несношљив и грозан. Рекли су нам да ће оне умрети најдуже за четрдесет осам сати.

Затим су нас одвели у другу собу. Исти нас је смрад запахнуо. Тамо су нам показали мушкарца коме су одсекли оног несрећника. И за њега су рекли да ће ускоро умрети.

Пуковник нам је потом рекао: "Код нас у Србији ове болести скоро и нема. У овој земљи можете и ви овако да прођете, јер је овде ова болест честа. Ако се Бога не бојите, кад чините блуд, бојте се сифилиса!"

Али ми смо били млади људи, па је рђаво расположење од свега тога у нама кратко трајало. У Лазуазу је била подофицирска школа којом је управљао пуковник Томић. Имао је младу и веома лепу жену. Шепурили смо се пред њом и били смо срећни кад би нас погледала. Она је била једина жена Српкиња коју смо имали прилике да гледамо после дуготрајних патњи. Снага нам се враћала, са њом се пробудиле и жеље. Заборавили смо сифилистичаре, и сви смо сањали младу пуковниковицу. Мирисала је на наша поља и ливаде кад цвета трава, багрем, јоргован. Црна коса уплетена у плетенице, очи, њене беле груди, будиле су у нама наду и жељу за животом. У њој смо видели нашу непреболну Србију, наше родитеље, браћу, сестре. Волели смо је више него што се воли лепа жена.

У Бизерти још ништа нисам био чуо о комунистима. Тек 1917. године сазнао сам да се у Солуну побунила једна руска дивизија, комунистичка. Французи су разоружали војнике и ставили их у логор, међу жице. Стицајем околности, касније сам био одређен да их чувам. То је било у пољу Микри, а чувао сам их око два месеца. Слушао сам их кад су нам говорили да не треба да ратујемо и проливамо крв за богаташе и зеленаше, да радници, сељаци и пролетери, у свим земљама, треба да се договоре и да сложно одложе оружје, и да се ослободе власти буржуја. Мислио сам да је заиста лепо то што су они говорили, свиђало ми се то. Али сам истовремено био свестан и знао сам да Шваба и Бугарин неће да одложе оружје док не поробе и опљачкају нас Србе, а да ми морамо оружјем да се боримо и да победимо, ако желимо да се вратимо на своја огњишта и да ослободимо своју домовину.

Док сам чувао побуњене Русе, срео сам два српска монаха из Свете Горе. Један од њих се звао Вићентије Јовић, и био је јеромонах, старешина неког манастира у Србији.

Пре тога сусрета неколико сам година гледао смрти у очи, гладан, смрзнут, или директно у сукобу са људима: ножем, пушком, па и голим рукама. Гонили су нас, уништавали, радовали се нашој несрећи, као да смо били криви већ тиме што смо живи. Многи моји познаници и другови, заслугом бесног и злог човека, завршили су живот у страшним мукама. Веровао сам да може да се савлада и највеће зло, али људску злобу изгледа да је немогуће уништити. Био сам уверен да је са почетком рата ишчезло добро из човека, а да је завладао закон јачега и опште грамзивости.

Док сам стајао по страни и слушао тих и смирен говор двојице монаха, Светогораца, и видео љубав и топлину у њиховим очима и доброту у општењу и смирености у понашању, просто нисам могао да поверујем да још постоје на свету такви људи, без лукавства и мржње. Били су ми некако нестварни, необични, иако сам још од ране младости добро познавао монахе. У њиховом присуству и мене је обузела топлина и радосно ми је куцало срце; као да сам заборавио на рат и на оно што ме још чека, спустио сам мисли у себе, заронио сам у дубину свога бића и намах се сетио Бога и свога виђења пред рат. Први пут сам јасно рекао себи: Добривоје, прешао си многе државе, стигао у далеку земљу на југу, то ти је доказ да је виђење истинито. Што се рана тиче, знао сам да нам борбе тек предстоје.

Тада сам у трену сагледао свој протекли живот, и дубоко осетио да постоји над нама нека вишња сила, која ме је све више уверавала да постоји Бог.

Монаси су се враћали из Париза, где су били завршили теолошке студије. Вићентије Јовић ми је поклонио "Добротољубље" штампано на руском језику. Као стражар, док сам чувао дивизију руских комуниста у Микри, пољу солунском, из те књиге сам читао мистична искуства православних светитеља. Кад су отишли оставили су ми и друге књиге. Читао сам их од исхода до захода сунца, и уз лампу преко целе ноћи. Руски сам боље разумевао него старословенски. Ипак "Добротољубље" нисам могао потпуно да разумем, није ми све било јасно.

Кад сам се сасвим опоравио од пута преко Албаније, послат сам на Солунски фронт, у Могленске планине; распоређен сам био у II чету, II батаљон, XII пешадијски пук, "Пук цара Лазара".

У прво време био сам у месту званом Кравички поток. Наши и бугарски ровови били су удаљени једни од других највише седамдесетак метара. Нападали смо повремено једни друге, стално се чаркали, опробавали се, дању и ноћу. Све је било у реду док они нису набавили однекуд рововско оружје звано мерзер. Тада су нам дојадили, и ојадили нас. Тражили су нас тим проклетим топом насумице, и често нас налазили. Наша артиљерија није могла да уништи њихов мерзер, били смо преблизу једни другима, па је постојала велика опасност да туче и по нама.

Као да се данас збива, сећам се догађаја кад сам на објавници, између два рова, био на стражи. У земљи, а одозго прекривена деблима дрвећа, џакчићима песка и маскирана травом, објавница је имала три пушкарнице: леву, десну и средњу, да бих из ње могао да се браним у случају напада. Била је ноћ, око једанаест, или је прошла поноћ, не сећам се тачно, неки ме глас позвао по имену и рекао ми: "Бежи, Добривоје, погинућеш!"

Тргао сам се, предосећање ме је натерало да брзо истрчим из објавнице и утрчим у спроводницу. Није прошло ни петнаестак секунди, а зрно мерзерско пало је у објавницу. Зрно је пробило кров објавнице, преломило клупу на којој сам сепео, забило се у под један метар у дубину, и експлодирало. Од детонације сам пао и лупио главом о зид спроводнице; задобио сам врло јак потрес, иако сам имао шлем. Онако ошамућен, помислио сам био да сам тешко рањен. Али чим сам отворио очи и устао, знао сам да сам читав. Тако сам се, захваљујући непознатом гласу, спасао сигурне смрти.

Године 1917. водиле су се велике борбе између нас и Бугара и Шваба, на Облој чуки, на планини Кожух. Тукли смо се топовима и лаким оружјем, а излазили смо често и из ровова и борили се прса у прса. Увек сам осећао страх кад је требало да изађем из заклона и кренем у јуриш, на цеви пушака и митраљеза, на бомбе и бајонете. Али у самом окршају страх је из мене сасвим нестајао.

Гинули су крај мене моји најдражи пријатељи, земљаци, комшије; нисам био сигуран да ће ми најбољи друг до краја дана остати жив. Али нисам очајавао, захватио ме чудан мир, равнодушност, у присуству блиске смрти, али смрт ме није потресала као у првим данима рата.

Тада сам, након прочитаних књига, био прилично упознат за хришћанском истином. Сећао сам се и речи оних комуниста које сам чувао у Микри, пољу солунском. Осећао сам бесмисао рата и покушавао сам да се смирим, а да не мрзим људе против којих сам се борио. Покушавао сам да препознам зло које је изазвало хаос међу људима и да к њему усмерим своју мржњу. Утврдио сам да људи нису били у рововима по својој вољи, да су тамо присилно, да изврше вољу и заповести својих нечовечних владара. Желео сам у потпуности да разумем разлоге за мржњу између зараћених страна, али ми то није баш полазило за руком. Помишљао сам шта да учиним да бисмо се помирили, али нисам знао шта ја као јединка да предузмем да престане међусобно убијање и да се вратимо кућама.

Једном, док сам тако размишљао, тројица Бугара су изашла из рова и дошла на извор, удаљен од мене педесетак метара. Били су безбрижни и очигледно срећни што су на сунцу и ваздуху; нису ни слутили да смо ми у близини. По навици, подигао сам пушку и нанишанио у њих. Гледајући низ цев, видео сам их како се смеју и причају, машући рукама. Био сам добар стрелац, могао сам сву тројицу лако да усмртим. Али сам их пустио да се напију воде, а потом опалио из пушке неколико пута у стену изнад њихових глава. Уплашили су се и бацили се на земљу; затим су се, као хрчци, бауљајући, увукли у свој ров. Нисам могао да убијем те људе, који су били радосни, и који су за неколико тренутака заборавили да су ту где влада смрт.

Кад сам касније мислио о том свом поступку, осетио сам у себи радост и рађање необичне благости, миља. Данима сам био испуњентим лепим осећањем. Дичио сам се у себи и тврдо веровао да сам учинио добро пред Богом и пред људима; али сам био свестан да сам прекршио ратно правило.

Добро смо били заклоњени од митраљеза и топова, али нам је много јада задавао онај проклети мерзер. Пробијало је зрно рововске таванице као од шале, а експлозија је дизала у ваздух и по седморицу - осморицу, кидајући их на комаде. Наша команда је морала да одлучи да се рововско оружје уништи бомбама; друкчије нисмо могли да се ослободимо тог зла.

Старешине су тражиле добровољца за извршење акције. Ћутали смо, размишљали, оклевали. Сви смо ми били добри и искусни борци, али се никоме није ишло кроз кишу куршума ка бугарским рововима. Баш тада док смо се колебали, пало је зрно у ров до нашег рова, и усмртило петорицу мојих добрих другова. Уздрхтао сам; желудац ми се скупио од муке. Био сам свестан да сваког од нас чека таква смрт. Знао сам да тај топ мора да се уништи, али се нисам пријавио одмах, нешто од страха, а више због уверења да није у реду да човек сам крене да убија и свети своје пријатеље. И поред свега нисам мрзео Бугаре, али сам знао да морамо нешто да учинимо, да их онемогућимо да нас и даље масовно убијају.

Ћутао сам, и остали су ћутали, али сам знао да ја имам највише искуства у тим вештинама око прикрадања непријатељу и бацања бомби, што сам био научио као комита код мајора Танкосића. Знали су то и они, гледали су ме... Тада сам помислио на своје виђење у дворишту и на глас који ми је говорио: вратићеш се кући излечен од рана... Одмах сам одлучио; жеља да уништим мерзер потпуно ме обузела, нисам могао да издржим а да се не јавим за акцију.

Око четири часа по подне кренуо сам да уништим мерзер. Понео сам шест бомби и пиштољ. Од наших ровова пружала се камена стена висока око пола метра, слична грудобрану, укосо до самих бугарских ровова. Привлачио сам се пажљиво, донекле њоме скривен; ослушкивао сам паљбу из лаких оружја, да бих знао на шта је усмерена бугарска пажња. Страха у мени није било, ни оклевања и несигурности; био сам усмерен само на очување живота и на уништење мерзера. Кретао сам се полагано приљубљен уз земљу.

Допузао сам на око пет метара испред буграских ровова; извадио сам бомбе из торбице и одшрафио их; остао сам у том положају, скривен иза већег камена, све док мерзер није опалио; након експлозије открио сам тачно место где се, налазио. Пуцњи са бугарске стране сасвим су престали, очекивали су ефекат свога топа. Искористио сам тај тренутак. Нагло сам устао и потрчао ка рову. Из блиске близине брзо сам убацио свих шест бомби. Након прве чули су се јауци и кукњава; после шесте бомбе све се било утишало.

При повлачењу Бугари су ме опазили; почели су да туку митраљезима и бомбама. Једна експлозија пребацила ме је преко камена иза којег сам таман хтео да се сакријем. Изгубио сам свест.

Сигурно бих погинуо да ме експлозија није бацила иза камена; тамо сам био од Бугара заклоњен. Бомба ми је сломила леву ногу изнад чланка, пробила лобању иза ува, а од потреса ми је пукла бубна опна. Митраљез ме погодио у десни кук и у груди; један куршум се зауставио у левом плућном крилу. Десна рука остала ми је пребачена преко ивице камена, незаклоњена. Касније су ми другови причали да су је Бугари гађали из пушака. И ту сам имао среће, само су је једном погодили повише лакта.

Лежао сам онесвешћен, био сам у агонији до осам часова увече. Кад се смрачило, дошли су болничари по мене и тада су видели да сам жив. Ставили су ме у шаторско крило и довукли до наших ровова. Онда су ме одвезли у неку варош између Ђевђелије и Солуна, мислим да се зове Ветеркоп. Тек тамо сам се освестио и сазнао да сам уништио мерзер.

Причали су ми другови да је командир /пре рата је био учитељ у Белим Водама код Трстеника/, плакао кад ме је видео у ранама и онесвешћеног. Знао је он колико су ми значиле моје књиге па их је све ставио уз мене на носила, и наредио војницима да их сачувају и да ми их дају кад дођем свести.

Пошто су ме превили, Енглези су ме из Ветеркопа пребацили у Солун у болницу регента Александра. Ту сам био два дана, затим сам француском лађом кренуо за Алжир. Не сећам се колико сам дана путовао морем.

У Алжиру сам први пут у животу видео лифт; било је то у болници. Сећам се да је изнад крова зграде, у којој је била болница, пролазио воз. Чудило ме је како болница може да се налази испод железничке пруге.

Лечили су ме француски лекари. Прво су ми очистили лобању иза ува, оперисали уво и извадили ситне комаде гелера из руке и тела. Били су пажљиви и савесни; учинили су све што је било у њиховој моћи. Снимили су ми плућа рентгеном и утврдили да се у њима налази куршум, у близини срца. Рекли су ми: "Да бисмо извадили куршум, морамо да сечемо грудни кош. Ако то учинимо, треба да знаш да ћеш до краја живота остати неспособан. А ако куршум остане унутра, мораћеш увек да лежиш на десној страни кад спаваш и, уопште, мораш да се пазиш, да куршум постепено сиђе испод срца и да ти не смета. Одлучи сам!"

Размишљао сам и одлучио да ме не оперишу. Операције десног кука и лакта трајале су дуго и биле су болне. Десна рука ми је била укочена после операције, у њој су остали ситни комади експлозивних зрна. Ране су ми све у свему брзо зарастале.

У болници сам читао своје књиге; један ме је рањеник зато звао свештеником. Док сам читао житија св. Јована Дамаскина, често сам у себи понављао једну његову молитву која ми се веома свидела. Мислио сам: зликовци су св. Јовану Дамаскину одсекли руку, и он је молио свету Богородицу да му руку врати. Обећао јој да ће испевати песму о њеној милости и да ће целог живота радити на добро цркве, и она му је молитву услишила. Зашто не бих и ја учинио исто? Дуго сам се молио и обећавао да ћу зидати цркве, или да ћу помагати зидање цркава, и да ћу давати милостињу сиромашнима. Много су ми у тим тешким временима помагале моје књиге. Читао сам их, гутао њихове поруке, и потпуно разумевао смисао тих речи.

Опорављао сам се брзо; устајао сам и кретао се; али ми је сметала укоченост десне руке, стално сам мислио како да је оспособим. Након извесног времена, болничар ме одвео у једну просторију и наредио ми да седнем на столицу која је била причвршћена уз неку чудну машину. Затим ми је укочену руку положио у неко коританце на тој машини и чврсто ју је увезао каишима. Другу руку и тело причврстио ми је каишима за столицу. Мирно сам га посматрао док је радио, не знајући шта намерава да ми учини. Он је у мене гледао пријатељски, смешио ми се.

Пошто ме добро увезао, притиснуо је неко дугме, а машина је одједном почела да ради; оно коританце ми је савијало и исправљало укочену руку, она је крцкала и пуцала.

Мајко моја, како ме то болело! Кукао сам из све снаге, болничар је певао што је могао гласније. Упишао сам се!

Никад више у близину те собе нисам хтео да дођем! Убеђивали су ме и лекари и болничари да издржим терапију, да ће се рука тако сасвим разгибати, али ја нисам хтео ни да их слушам. Бежао сам и крио се; плашио сам се да ме не преваре или да ме силом опет не ставе у ону машину.

Силно сам желео да ми рука оздрави, па сам се непрестано молио Богородици; уз то сам руку масирао, савијао је, парио, шта јој све нисам радио само да је оспособим. Машина је можда само започела, али све остало сам довршио сам, како сам знао и умео. Лечење је потрајало мало дуже, али ме није болело.

Неких седам месеци сам провео у болници у Алжиру. При крају лечења, преко Црвеног крста из Женеве, добио сам писмо од своје породице из Србије. Обавестили су ме да су Бугари обесили мог најстаријег брата у селу Гаглову код Каоника, зато што је срушио железнички мост код Ђуниса. А оца и сестру Бугари су, тражећи новац, толико тукли да су их полумртве однели у болницу у Ниш да се лече, али да нема наде у оздрављење.

Обузела ме таква јарост да сам одскочио од пода до плафона. Крв ми је јурнула у лице, а нека страшна, мени до тада непозната снага, пробудила се у телу. Нисам више осећао ране! Жалио сам за братом и желео сам да га осветим. Желео сам да истог часа јурнем на Бугаре и њихове ровове.

Био сам потпуно заборавио на еванђељску поруку: "Не суди да ти не би било суђено" и "Воли непријатеље своје". Одмах сам затражио да ме из Алжира, из болнице, пребаце у Солун. Међутим, војна комисија ме прегледала и огласила неспособним за борбу. Одредили су ме да будем болничар у болници регента Александра. Кад су ми то саопштили, рекао сам: "Ја хоћу одмах да идем у своју јединицу! Ако ми не дозволите, утећи ћу!" Тако сам их приволео да учине оно што сам ја хтео.

Први и последњи пут у животу радовао сам се што ме је мајор Танкосић обучио вештини ратовања; пољубио бих га, да је био ту. Као никад до тада, жељно сам очекивао окршаје са Бугарима. И осећао сам да, негде у даљини, и мој други брат тако мисли и да се већ свети.

Тада сам обавештен да сам за уништени мерзер одликован Орденом белог орла с мачевима, III реда.

Као што рекох, приволео сам био војну комисију да ми одобри повратак у јединицу. Међутим, нисам могао да прочитам шта је било уписано у моју војну књижицу, јер је писало на француском. Касније сам сазнао да је тамо стајало да могу да учествујем у борби, али у неким лакшим акцијама и под условом да не носим пушку о десном рамену.

Кад сам стигао у своју јединицу, командир се обрадовао, загрлио ме и пољубио, као да смо били најрођенији. У српској војсци, тог времена, није се чуло ни запамтило да је претпостављени старешина загрлио свога војника. Али он је мене заиста волео и радовао се што сам жив и што смо опет заједно. На његово питање да ли сам способан да се борим, рекао сам: "Дајте ми бомбе!"

Дали су ми немачки коњички карабин. Немци су га звали манлихер; био је лак за ношење; калибар му је одговарао француској муницији, али меци нису могли да уђу у шаржер, тако да сам стављао по један метак у цев. Прихватио сам га јер ми није ни био тако важан. Сву наду сам полагао у бомбе и пиштољ. Испробао сам да нишаним десном руком, да бих видео јесам ли исти после рањавања. Био сам способан као и раније; цигарету на удаљености док је око види, ломио сам зрном из пиштоља из десет покушаја скоро свих десет пута.

Из болнице сам дошао августа 1918, а већ 14. септембра почела је офанзива за пробој Солунског фронта. Имали смо око шест стотина топова, плус бацаче и остало оружје. Бугари и Аустријанци имали су, вероватно, још бар толико.

Два дана и две ноћи тукле су хиљаде разноразних топова. У тој "бубњарској ватри", прашина и магла од дима дизале су се у небо окружујући површину од око десет километара. У полутами, која је мирисала на барут и дим, грмело је, пуцало, севала ватра, чули урлици, јауци и запомагања. У сталној напетости и страху, у једном тренутку сам помислио да ћу полудети. Да је била борба прса у прса, или да смо се тукли из ровова, некако се и не бих плашио, овако гранате су падале свуда око мене, земља је прштала: нисам знао где да се сакријем, нити које је место сигурно. Могао сам сваког часа да будем разнет на комаде и да постанем крвава прашина. Кад више нисам знао шта бих, клекнуо сам, руке и главу подигао к небу и завапио:

"Свети оче Николаје, славо моја, спаси ме одавде, молим те. Ако преживим, упалићу ти свећу, од чистог воска, десет килограма тешку. Молим те и кунем ти се!" /Слагао сам га. Упалио сам свећу од два килограма. Нисам могао да нађем више воска, а нисам имао ни довољно пара/. Молио сам и светог Арханђела Михаила: "Свети Арханђеле Михаило, ти си близу Бога, замоли га да ме спасе".

Сутрадан су нас, пешадију, повукли у позадину, да се одморимо и смиримо. Али смо се, убрзо, чим је престала артиљеријска паљба, вратили на положај. Тамо је све горело: земља, дрвеће, трава, ровови, лешеви. Ишли смо кроз смрад, дим и ватру. Бугари и Швабе, на положају испред нас, били су већ изгинули. Само на Слоновом уву, како се звала огромна громада тестерастог камена, било је живих, јер су стенама били добро заклоњени од топова. Кад смо им се приближили, припуцали су и јурнули на нас.

Из позадине су нас тукли митраљезима, па нисмо могли никако да им приђемо. На свом положају били су добро утврђени и заштићени. Пошто нисмо могли, нити смо хтели да одуговлачимо са пробојем њихове одбране, морали смо брзо нешто да смислимо. Команда је одабрала мене и још двојицу; наредили су нам да пронађемо место са којег бисмо могли неопажени да се попнемо на стене. Задатак смо извршили успешно. Наша војска могла је да крене у напад.

Бугари су се огорчено бранили. Ушли смо, на крају, у борбу прса у прса. Ми Срби најбоље смо тобџије на свету, али су Бугари страшни борци на нож. Зато нам је било веома тешко да се боримо са њима у непосредној близини.

Био сам добро припремљен за борбу. Био је тренутак да се светим за брата, оца и сестру. Имао сам пуну торбу бомби и много метака за пиштољ. Сви смо желели да потучемо Бугаре и да се вратимо у своју земљу. Били смо вешти и храбри војници; јуришали смо и борили се као змајеви. Нисам жалио себе. Видео сам пред собом само: освету и пут за Србију.

Кроз дим и прашину опазио сам једног Бугарина; ишао је према мени. Нисам више имао ни једну бомбу, пиштољ је био празан, пушка такође. Бугарин је био близу, нисам имао времена да убацим метак у цев. На моју срећу, и његова је пушка била празна. Јурнули смо истовремено један према другоме; бајонети су нам се укрстили, пушке се судариле и одлетеле увис. Ухватили смо се у коштац.

Два дана и две ноћи тукле су хиљаде разноразних топова. У тој "бубњарској ватри". прашина и магла од дима дизале су се у небо окружујући површину од око десет километара. У полутами, која је мирисала на барут тачно, знам само да сам осетио да је од мене јачи. Нисам му се дао, а њему се, изгледа, журило да ме што пре обори, а онда докрајчи ножем.

Наједном се крај мога ува проломио јак пуцањ. Бугарин је одмах клону и пао пред моје ноге; видео сам му смрскану главу. Гледао сам у њега, збуњен, и тада сам осетио на лицу неку житку масу; клизила је низ чело на лице, и претила да ми затвори очи. Обрисао сам се руком, шака ми је била пуна његовог мозга и крви.

Окренуо сам се и видео свога командира; у руци му је био пиштољ. Рекао ми је: "Убриши се. Убриши лице, Добривоје". Из џепа сам извукао крпу, коју сам користио као марамицу, обрисао се и бацио је на земљу. Командир ми је дао неколико бомби, затим сам напунио пиштољ и карабин и кренуо напред.

Наши су већ стигли на Слоново уво и сасвим су очистили положај од Бугара. Затекли смо три овце, тек су биле одране и још вруће, сир у кантама, паприку. Нису нас очекивали тако брзо. Јурили смо их још километар-два, потом је Тимочка дивизија наставила да их гони. Ми, Шумадинци, били смо у том рату незаменљиви за пробијање фронта, а Тимочани су били ненадмашни у гоњењу непријатеља у бекству.

Након два дана стигли смо у село Конопљиште. То је било прво село у које сам ушао после многих година.

Старешине су ме јавно похвалиле што сам добровољно дошао из болнице и борио се, иако сам био рањен. Предложен сам за Златну медаљу Обилића.

После тога нисам неко време учествовао у директним фронталним борбама. Да не причам којом смо брзином напредовали. Тек кад смо дошли у Банат, у село Враљево, данас Милошево, борио сам се са Мађарима. Иако су знали да смо ми Срби страшни у биткама, Мађари су се храбро борили, али смо их у једној шуми, руком засађених јасенова, брзо разбили. Затим смо преко Арада стигли у Темишвар.

У Темишвару су ми уручена одликовања: Орден белог орла с мачевима, III реда, Златна медаља Обилића и неколико мањих одликовања. У том сам рату добио десет одликовања, плус Албанску споменицу коју сам касније примио.

У Темишвару смо остали целе те зиме. Молили смо старешине да нас пусте кућама, било нам је доста ратовања. Кукови су ме болели; били су нажуљани и модри од опасача о којем су годинама висиле бомбе и пиштољ. "Подмазаћемо пушке и оставити их на сигурно место. Кад затреба, позовите. Бићемо одмах на месту које нам одредите", говорили смо. Нису нас слушали.

Одмарајући се, и даље сам читао моје књиге. Носио сам их од Солуна, кроз све битке, и чувао их као велику драгоценост. Једне ноћи сам се пробудио из сна и онако бунован угледао крај себе две духовне прилике; чуо сам: "Е, сад је дошло време да идеш кући, Добривоје". Истог тренутка су нестале. Примио сам тада то виђење као нешто најнормалније, већ сам се био привикао на свакојака чуда. И стварно је било онако као што ми је речено: убрзо сам био отпуштен и отишао сам кући.

Тако се завршило моје војевање у српско-турском и првом светском рату. Многи су хтели да нас униште, да затру српски народ. Ми, војници, учинили смо колико смо могли, оно што смо морали и што нам је било дужност. Потукли смо тиране и злотворе, ослободили јужнословенске народе вековног ропства, и створили Југославију.

Са мном се збило тачно оно што ми је речено и показано у виђењу оне ноћи у дворишту. Отишао сам на југ, видео многе земље, вратио се кући излечен од рана.

Прво сам се вратио у своје село Каоник, затим сам отишао у Ниш у болницу да видим оца и сестру. Бугари су их толико претукли да им је кожа на леђима била црна и гнојава; очева десна рука била је укочена. Кости најстаријег брата, кога су Бугари обесили, сахранио сам на нашем каоничком гробљу. Отац и сестра убрзо су умрли, и њих сам сахранио.

Поред свакодневне смрти другова током девет дугих година рата, био сам суочен и са умирањем својих најмилијих. Прошло је тада кроз мене много бола, страха, сумњи, разочарања, наде. Глава ми је била препуна незаборавних успомена. За младог човека, какав сам тада био, ти догађаји имали су великог утацаја на будући живот.

У то време човек није морао да буде видовит па да зна да ће рата опет бити. Ја сам у то био сигуран, јер сам добро упамтио људе против којих сам годинама ратовао. Знао сам да ћемо се опет срести. Рат ништа битно није решио нити исправио. Многе царевине су пропале, нове државе су настале, али у људима се ништа у суштини није променило. Било је на претек патњи и мука, али се то брзо заборави, мисли се погорде а похлепа ојачау човеку. Има нечег проклетог и незаситог у нама људима, у онима који су побеснели од богатства, нерада, власти и славе, а који завађају народе и започињу ратове. Да би одједном, брзо, решио проблеме и задовољио жеље за славом и богатством, човек не мисли на своју или туђу муку, ни о могућности личне пропасти и погибије. А разлог за рат је лако наћи при оваквом, ондашњем и данашњем, устројству државе.

Немци и Бугари су нас са таквом мржњом гонили и борили се против нас и многе јаде нам задали, да им никад нећу моћи да заборавим и опростим. Ако је та мржња у њима постојала у току првог рата, зар ће после пораза нестати? Знао сам: још више ће нас мрзети! Турске хоџе су нам из неких својих књига читали да ће за двадесет-тридесет година опет избити светски рат; у "Добротољубљу" исто је то писало; свети Нил мироточиви говорио је о првом и другом рату. Веровао сам да ће до сукоба светских размера доћи. Нисам знао дан и годину, али сумње у мени није било.

***