MANASTIR LJUBOSTINJA

Monahinja Evgenija Dugo, sa voštanicom u  ruci, stoji monahinja Evgenija pred ikonom Majke Bogorodice i moli se. Moli Gospoda da pomene usnulog slugu svog Lazara, da mu oprosti svako zemaljsko sagrešenje koje učini rečju, delom ili pomišlju. A baš ovde, na mestu gde manastir sada beše, njih dvoje se i upoznali. Bilo je to na dan svetog Stefana. Venčali se, decu izrodili, a onda dodje do boja. Onog krvavog Kosovskog. Njen muž, srpski knez Lazar, izgubi glavu za čast svoga naroda. I šta preosta neutešnoj kneginji, kosovskoj udovici, no da priđe Gospodu, da se moli za narod i dušu svoga Lazara. Ali ne pođe sama. Povede sa sobom i Jelenu, suprugu Uglješe Mrnjavčevića, i još sedam nesrećnih udovica. I okončaše svetovni život Milica i Jelena, i nastaviše da žive kao Evgenija, Jefimija, Irina, Hristina... Sve do sudnjeg dana i kraja ovozemaljskog života.

Zadužbina knjeginje Milice

.Kada se prođe veliki most na Moravi u Trsteniku, asfaltni put vas vodi uz ljubostinjsku reku. Posle svega četiri kilometra stižete pravo pred manastir Ljubostinju. I kao da je sam Gospod mesto za hram izabrao. Između dva brda, gde tišini prija jedino zvuk crkvenih zvona. Velika manastirska kapija i prolazak kroz nju nikog ne ostavlja ravnodušnim, bez obzira na to da li dolazite kao vernik ili turista. Letopisi kažu da je  manastir Ljubostinja zadužbina  kneginje Milice. Izgradnja svetinje je počela pred sam Kosovski boj, a predanje kaže da je Milica, sluteći nesreću, želela da napravi manastir daleko od „očiju sveta“. Crkva je posvećena Uspenju presvete Bogorodice, a sam pogled na ovo remek delo srednjovekovne arhitekture, visoko kube, bogate rozete i ornamente oko vrata i prozora, doprineće utisku da se nalazite na mestu uzvišene lepote. Crkva je delimično oslikana i pre Kosovske bitke, a u letopisu je zapisano da je na poziv knjeginje Milice, tada već monahinje Evgenije, 1403. godine, u manastir došao i zograf Makarije iz Zrza. Svoje ime je ispisao na luku iznad vrata koja vode iz priprate u hram, a zapadnom delu priprate je oslikao porodicu kneza Lazara. Nažalosost, od nekadašnjeg živopisa je malo šta ostalo. Imala je Ljubostinja u svojoj istoriji i lepih i ru žnih dana. Krajem 17. veka manastir je opusteo, da bi već u 18. veku ponovo zaživeo. Turci ga uporno pale, ali se iz pepela još upornije diže. U manastiru danas živi i Gospodu se moli veći broj monahinja. Osim bogosluženja, svakodnevno se mogu videti i na imanju, u vinogradu, za ručnim radom... Poznate su njihove rukotvorine kao što su, na primer, pletene korpe ili razni vezovi, a pažnju posetilaca će privući i ikonostasi pleteni od pruća.

Negovale lepu reč Kada je Lazar Hrebljanović stradao na Kosovu polju, Srbijom je jedno vreme upravljala kneginja Milica. Upravljala i narod od Turaka štitila. A onda je upravu zemlje predala sinu Stefanu Lazareviću, a sama se uputila u Ljubostinju da primi monaški postrig. Krenula je sa njom i Jelena, kćerka gospodara Drame i žena  despote Uglješe. Njihov monaški život ostaće  upamćen po skromnosti, tišini i mudrim rečima. Monahinje Evgenija i Jefimija su dane provodile u molitvi, sa tugom u srcu. Ljubostinja im je vidala neprebolne rane ovozemaljskog života. Kneginja i despotica su negovale lepu reč. Još iz njihovog vremena ovaj manastir je poznat po prepisivačkoj školi. U zlatu, na svili, Jefimija je izvezla ćivot za pokrov kneza Lazaru. Sada je ovo umetničko delo neprocenjive vrednosti izloženo u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Poznata je i njena zavesa kojom je darovala manastir Hilandar. Monahinju Jefimiju, veliku spisateljicu toga doba, opevale su i pesme savremenika. Obe monahinje su ovde i umrle. Milica, odnosno Evgenija, sahranjena je na levoj strani ulaza u crkvu, a Jefimija na desnoj. Što bi se reklo: i u radosti, kao žene vladara, i u žalosti, kao udovice,  i u životu i u smrti – vazda zajedno. Legenda kaže da je Milica u trenutku smrti svoje najbolje drugarice, pesnikinje Jefimije, dala sarkofag  koji je sebi namenila. Na sarkofagu je  uklesan cvet ljiljana, koji simbolizuje devičanstvo, nevinost i koji se često pripisuje Bogorodici. I danas se u molitvama ljubostinjskih monahinja pominju Evgenija i Jefimija, žena od kojih život ove svetinje i započe.

Crkva za pokoj duše

Na istočnoj strani manastirske porte je podignuta i lepa crkvica svetog velikomučenika Georgija, koju podiže Dara Toholj za pokoj duše rano preminulog sina Borka. Ikonostas crkvice je od pletenog pruća, rad ljubostinjskih monahinja. Rušen pa obnavljan Manastirski letopis pominje i 1732. godinu i duhovnika Arsenija, koji je vodio jednu vrstu mona ške škole. Za vreme austrijsko-turskog rata ljubostinjski monasi su imali zapaženu ulogu, posebno iguman Vićentije Jovanović. Krajem 18. veka, tačnije 1788. godine, u Ljubostinju dolazi i Koča Anđelković (kapetan Koča) koji tada pozva narod na ustanak. To je dalo povod Turcima da pohvataju kaluđere, a manastir zapale...Posle par godina manastir je obnovljen.

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

Недеља 19. по Духовима

"И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете узети, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да узму опет онолико. Али, љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Највишега, јер је Он благ и неблагодарнима и злима. Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив." (Лк.6,31-36).

"Јер Богу тако омиље свет, да је сина свога јединороднога дао, да нико који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн.3,16). Он је љубав и то извор љубави; дарежљив је, дуготрпељив, многомилостив. Ако се искрено кајемо, увек је спреман да нам милосрдно опрости грехе. Он је по речима псалмопевца Давида: "спор на гнев и веома благ. Не гневи се једнако, нити се довека срди. Не поступа с нама по гресима нашим, нити нам враћа по неправдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост Његова к онима који Га се боје." (Пс.102,8-11).

Највећи пример милосрђа према људима показао је, Господ Исус Христос, који је себе принео на жртву, ради спасења рода људског. Сишао је са неба на земљу, да би нас уздигао са земље на небо. Дајући људима духовна блага по своме милосрђу Господ Исус Христос бринуо је о људској потреби за њихов живот; хранио је хлебом гладне, лечио болесне, тешио жалосне, бодрио малаксале, подизао пале и посрнуле, васкрсавао умрле, опраштао грехе људима који су се искрено кајали. Неисцрпно је милосрђе Божије. Безгранична љубав и свемоћ његова, који обнавља лик човечији и препорађа.

Писци светих јеванђеља његових, сведоче нам, да немоћи људске и болести нестају на реч Христову. Њему се и природа покорава на његову заповест и смрт пушта из својих ланаца узете људске животе. Сетимо се оног догађаја из светог јеванђеља од јеванђелисте Луке, у коме се говори о васкрсењу сина јединца жене удовице из града Наина. "И потом иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. " (Лк.7,11-12).

Можемо замислити бол, тугу и жалост мајке која сахрањује свога сина јединца – наду и утеху своју – храниоца свога, јер је била удова. Њену бол делили су са њом и многи суграђани. "И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: Момче! Теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој." (Лк.7,13-15).

Слушајући овај јеванђелски текст, свакоме је јасно да није била жеља Христова, да покаже своју свемоћ, већ су велика љубав и милосрђе побудили Христа да васкрсне тог младића. И како да се овде не помену речи Светог Атанасија Великог, који је писао, да је Господ пришао, не да покаже себе, но да излечи и научи сараднике своје, да и они деле своју љубав и помоћ људима који су у нужди. Целокупно јеванђеље Христово је проповед љубави и милосрђа, које су се проповедале људима, не речима колико делима – непосредним примером. Крст, страдање и васкрсење доказ су његове љубави и милосрђа према људима.

Јавивши се апостолима својим после васкрсења, три пута је узастопце упитао апостола Петра: "Симоне Јинин, љубиш ли ме већма него ови?" На Петров одговор: "Господе, Ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус; паси овце моје: (Јн.21,16-17). То трикратно питање Христово Петру о љубави према Христу и заповест: да чува овце његове, означава такву љубав, која је једновремено и љубав према онима за које је он дошао с неба, принео себе на жртву за све људе свих времена.

У тој и таквој љубави је суштина светог јеванђеља и хришћанства, које захтева да се човек одрекне себе, да би нашао себе у Богу и ближњему своме; у служењу Богу и ближњима. Та и таква љубав испуњавала је и срце апостола Петра; када је три пута одговорио Христу: "Ти све знаш, ти знаш да те волим".

По примеру Спаситеља света и апостоли су били милосрдни према људима. Трудили су се да помогну онима који су у беди или болести. Саветовали су своје следбенике да буду пажљиви према страдалницима. Тако апостол Павле говори о љубави: "Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича не надима се" (1. Кор.1,13,4).

Животно искуство показује да је милосрђе резултат љубави и без ње оно не може постојати. Само искрена љубав покреће хришћанина на добра дела, дела милосрђа. Први хришћани све што су имали, из љубави делили су свима који су били у нужди. Свети оци позивали су чланове цркве на дела милосрђа. По речима Кипријана Картагенског, милосрђе је уподобљење Оцу небеском,"оно без мучеништва доноси венац славе". Свети Јован Златоусти каже:"Милосрђе је најбоља добродетељ, изнад девствености и испосништва. Спаситељ ће на дан страшног суда да помиње само дела милосрђа".

Постарајмо се да свом земаљском животу, међу људима немилосрдно делимо своју љубав и милосђе браћи угроженој, које ће њима помоћи и избавити их из телесних недаћа, болести, а нама на страшном суду биће приписано као добро дело.

Протојереј-ставрофор

Хаџи-Радосав Ст. Митић