Манастир Морача

Манастир Морача је један од најмонументалнијих православних средњевековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа. Морачки храм је подигао 1252 .године Стефан, син краља Вукана а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала.


Манастирски комплекс се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.


Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству. Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров.

Manastir BEŠENOVO

Ostaci manastira se nalaze na južnim padinama Fruške
Gore u neposrednoj blizini naselja bešenovski Prnjavor. Manastir je
potpuno razrušen krajem Drugog svetskog rata a posle rata i ono malo
što je ostalo razgrađeno je od strane vlasti i meštana. Manastirska
crkva bila je posvećena sv. Arhanđelima. Manastir je prema predanju
osnovao srpski kralj Dragutin, međutin najčešće pominjan datum
osnivanja je 1467, kada je prema jednom izgubljenom zapisu, crkva
oslikana. U turskim zapisima manastir se pominje 1545. kao i u kasnijim
zapisima. Bešenovska crkva, iako prepravljana tokom 19. i početkom
20.veka zadržala je oblik sakralne građevine raškog tipa sve do svoga
razaranja.I konaci izgrađeni između 1730-1771. potpuno su danas
razoreni. U opisu manastira iz 1753. kaže se da su crkva, konaci, zidne
slike veoma stare ali dobrog kvaliteta. U manastirskoj crkvi zabeležena
su dva ikonostasa. Drugi, poslednji ikonostas slikao je Stevan Aleksić
1908. Delovi oba ikonostasa čuvaju se u muzeju Srema u Sr.Mitrovici.


Prema predanju, manastir Bešenovo, čiji se ostaci
nalaze na južnom obronku Fruške gore, uz potok Čikoš, osnovao je srpski
kralj Dragutin krajem XIII veka. Posvećen je sv. arhanđelima Mihailu i
Gavrilu (8/21. novembar). Drugi podaci o osnivanju dovode se u vezu sa
polovinom XV veka, kad se pominje 1467, zapisana na zidu kao godina
oslikavanja manastirske crkve. No, prvi siguran podatak o postojanju
manastira nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (1546), kao i
kasnije tokom XVI veka.


Kada je manastir Vitovnica kod Požarevca - Petrovca
na Mlavi stradao od Turaka, njegovi kaluđeri su sa najvrednijim
liturgijskim predmetima prebegli u manastir Bešenovo. Među tim
predmetima su bili i Četvorojevanđelje, koje je 1557. okovao Kondo Vuk,
te srebrna čaša iz 1662, delo kujundžije Luke (ove dragocenosti čuvaju
se u Muzeju SPC u Beogradu). Celo XVII stoleće karakteristično je po
nemaštini, o kojoj svedoče zapisi o odlascima bešenovačkih kaluđera u
Rusiju radi prikupljanja milostinje (1628, 1648, 1670, 1671). Godine
1656. obnovljene su kelije i trpezarija.

Na osnovu vizitacijskog popisa iz 1753, u kojem je
detaljno opisana manastirska crkva, zna se da je građevina zidana od
opeke, ali se vreme izgradnje ne pominje. U istom popisu govori se i o
trostranim manastirskim konacima, za koje je navedeno da su na južnoj
strani podignuti 1730. i da su građeni opekom, dok se za konake sa
severne i zapadne strane samo kaže da su stari. U popisu je naveden i
stari ikonostas, koji je 1770, po svemu sudeći, delimično zamenjen
ikonama Vasilija Romanoviča. On je od 1907. do 1909. zamenjen
ikonostasom za koji je ikone radio Stevan Aleksić, koji je u istom
periodu radio i zidne slike u unutrašnjosti crkve.

Za manastirsku trpezariju Aleksić je sačinio monumentalnu istorijsku
kompoziciju - „Spaljivanje moštiju sv. Save" (ulje na platnu, 1909).
Posle Drugog svetskog rata ova slika dospela je u Gradski muzej u
Vukovaru, u Bauerovu zbirku, U vreme pomenutog popisa manastir je imao
13 monaha i 12 porodica prnjavoraca. Hram je bio snabdeven ukrašenim
srebrnim i pozlaćenim stvarima, odeždama od svile, kadife, brokata i
atlasa. Od knjiga imao je 22 srpska rukopisa među kojima tri okovana
jevanđelja, 12 mineja i četiri prologa, te 52 knjige ruske i druge
štampe. Ikona je bilo 46. Manastir je imao pokućstvo, bakarne i
gvozdene sudove i burad za vino. Od ekonomskih zgrada bile su kačara,
dve vodenice i dve česme. Što se dokumenata tiče, manastir je u to doba
posedovao šest carskih privilegija i četiri "parčeta" od sultana i
vezira.

Drugi važan popis (1771) svedoči o postojanju visokog zvonika
izgrađenog u sklopu novopodignutog zapadnog krila konaka. Prve pouzdane
podatke o kapeli u zvoniku, posvećenoj sv. Kiriku i Juliti, čije su
mošti čuvane u ovom manastiru (u kivotu načinjenom 1773), pružaju
zapisi na unutrašnjem i spoljašnjem zidu kapele iz 1783. Oni govore o
živopisanju zidova kapele koje je, kako se navodi u zapisu, izveo
Kuzman Kolarić, ktitorstvom Novosađanina Trifuna Jovanovića, u vreme
igumana Silvestera. Ikonu s predstavom sv. Kirika i Julite manastiruje
1766. poklonio slikar Dimitrije Bačević.

U literaturi se često navodi da je Kuzman Kolarić (Kosma, kako piše na
kapeli) naslikao 1786. ikonostas manastirske crkve. Međutim, jedan
objavljeni zapis, na osnovu kojeg se ovo tvrđenje prenosi, stajao je na
ikonostasu manastirske crkve, ali se ne odnosi na slikarski rad na
ikonostasu, već pominje da "semu kivotu molerskago hudožestva ktitor
bist blagopočteni gospodin Luka Kukić, žitelj šanca Laćarka", što bi
značilo da je u pitanju slikana dekoracija kivota u kojem su čuvane
mošti svetih mučenika Kirika i njegove majke Julite. Nztpisje iz 1786,
a zanimljivo je i značajno da je slikar signaturu ostavio latiničnim
slovima: Kosman Kollarisc moller.

Iako prepravljana u XIX i početkom XX veka, crkva manastira Bešenova
zadržala je u osnovi svoj prvobitni oblik jednobrodne građevine raškog
tipa sve do rušenja manastira u bombardovanju 1944, a do tada su
pozicije tornja, crkve i konaka ogradnog zida sa istoka crkve ostale
iste, o čemu svedoči nekoliko fotografija snimljenih između 1885. i
1940. Ostaci Bešenova razgrađeni su neposredno posle rata. Manastir do
danas nije obnovljen, ali je otkrivena osnova crkve i konaka, čime je
ustanovljeno da je bešenovačka crkva bila krstoobrazne osnove,
pravougaonih pevnica i spolja i iznutra, i poligonalne apside. Oltar je
bio na svod. Crkva je imala samo jedan ulaz, sa zapada: „vrata jedna
oraova sedefom nakićena".


Tokom rata manastir je najpre samo opljačkan. Zatim
su se smenjivale ustaške i nemačke najezde, a i jedinice NOV. Zato je u
nekoliko navrata paljen, rušen, miniran, i konačno, 1944. bombardovan.
Nemačko vazduhoplovstvo ga je potpuno razorilo. Manastirske starine i
dragocenosti raznesene su i delimično izgubljene zauvek. Sačuvani su
delovi sa dva ikonostasa i nekoliko knjiga. Čuvaju se u Muzeju crkvene
umetnosti u Sremskoj Mitrovici. 

Cigle i kamen su korišćeni za izgradnju zadružnog doma u selu.

Priliku da sednete ispod ovako stare lipe retko će te imati.


Do Bešenova se stiže putem od Malih Radinaca
(zapadno od Rume) do Crvenog Čota na Partizanskom putu; odnosno od
Iriškog Venca i Crvenog Čota.

Манастир Острог

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори. Посвећен је Светом Василију Острошком.


Налази се надомак Никшића и смјештен је у окомитој стијени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у 17. вијеку. Он је ту и сахрањен и проглашен свецем чудотворцем. Тијело му почива у ћивоту у пећинској цркви. Сам манастир је обновљен 1923-1926. године, послије пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вриједност.


Црква Св. Ваведења (у доњем манастирском нивоу) је осликана фрескама крајем 17. вијека. Црква Св. Крста се налази у горњем манастирском нивоу и њу је живописао мајстор Радул прилагођавајући фреске природном облику стијена. Око цркве су конаци и заједно чине објекат складно сједињеним са природним амбијентом. Mанастир Острог спада међу најпосјећеније на Балкану. У њега долазе вјерници свих религија из свих крајева свијета.

 

 

 

 

 

Манастир Студеница

„ Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту сагради манастир овај на покој и умножеље монашког чина.“

Манастир Студеница по многима је један од најлепших српских и светских манастира не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због дивног предела на коме је саграђен. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. када се исте године на државном сабору најпре одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио добивши име Симеон. Две године по монашењу одлази у Свету Гору где се и упокојио у манастиру Хиландар 1199.год.

Св. Сава на захтев своје браће Стефана и Вукана 1207. године у Србију доноси мошти њиховог оца монаха Симеона. Тело је положено у Богородичину цркву у већ припремљену гробницу. Од 1207. године па до половине друге деценије 13. века Свети Сава борави у Студеници .Под Савиним старатељством манастир Студеница је постала културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије.Свети Сава је написао Студенички типик, у ком је описао живот свог оца Стефана Немање, оставивши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену. Иначе, уједно ово је прво књижевно дело код Срба. Бригу о Студеници наставили су Немањини потомци и остали српски владари. Краљ Радослав унук Стефана Немање, подигао је 1235. године монуменалну припрату испред Богородичиног храма. Српски краљ Милутин саградио је 1314. године малу цркву посвећену светом Јоакиму и Ани.

Некада се у самом комплексу манастира налазило 14 цркава од којих су данас сачуване само 3 које су и богослужбено активне. Време завршетка радова на Богородичиној цркви је 1209. године о чему нам сведочи и ктиторски натпис у ободу куполе:

“Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим Жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког Алексија Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах… великога кнеза Вукана године 1208/9, идникта 9. И мене, који је овде служио, помените Саву грешнаго.”

Дакле, Богородичина црква је живописана у време кнеза Вукана и вероватно уз помоћ коју му је пружио брат Стефан Првовенчани.

Као што је био веома тежак за народ, период турске владавине био је веома тежак и за манастир Студеницу. Турци су најпре на почетку владавине претопили оловну кровну конструкцију у муницију. Опљачканa је након великог аустријско-турског рата (1683-1699) после повлачења аустријске војске. Највећа страдања претрпела је за време првог српског устанка. Студенички монаси пружали су велику подршку устаницима због чега су Турци спалили манастир. Један део монаха склонио се у манастир Враћевшницу са моштима монаха Симона (Стефан Првовенчани), одакле су пренете у манастир Каленић и коначно враћене у Студеницу 1839. године. Само Јоаким Вујић пише о два спаљивања манастира.

Поред паљења манастирска црква претрпела је и нестручну обнову 1846. године, када су сликари преко старих фресака нанели нови слој малтера и насликали нове фреске. Сто година касније 1951. године приликом рестаураторских радова скинут је овај слој.

Манастирска црква грађена је као породична гробница, односно крипта. Са десне стране у наосу налази се гробница са моштима ктитора и родоначелника Немањића, Св.Симеона. Испред олтарске преграде са десне стране је кивот са моштима Св.Симона (Стефана Првовенчаног), а са леве почивају мошти Св.Анастасије.

Манастир ГРАДАЦ

Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.

У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид.

Главна
манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је
најранија грађевина у Србији у којој је готика изражена у већој мери.
Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке
групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима
облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је
готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и
романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве
имају сличности са Студеничком црквом


Назив
места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку,
највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци.
Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она
изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад
манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен
окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе
се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском
утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег
средњовековног манастира, постојала црква.


Богородичина
црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три
одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две
капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују
простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију
чини крстасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска
су раноготичком стилу.


Када сте у цркви, наос одаје утисак много веће
пространости но што очекујете гледајући цркву споља. Снимак је са сајта
манастира.


Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је
конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор,
раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове
наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем
простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху
рашке монументалне архитектуре.

Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над
њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб
и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од
блиских рођака краљевске породице.

Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на
осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос
цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној
средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним
зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде
на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између
којих је смештена мермерна олтарска преграда.


Фасаде
су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане.
Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне
оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су
украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на
лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на
јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу
готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише
грађени портали са луковима преломљеним у темену.



Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.

Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано
утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису
имале утицаја на развој архитектуре у Србији.


Стабилна
ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри
односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју
културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама
Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник
сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких
радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи
за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела
врхунског уметничког домета.


(Фотос са сајта манастира.)


Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично
очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати
фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете
Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање
Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод
преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике
фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.


(Фотос са сајта манастира.)

Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је
по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у
Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном
зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до
Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик
старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим
ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство
Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности,
наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.


Темељи манастирских грађевина западно од цркве,


Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би
могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи-
водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би
ову предпоставку потврђивали.


Градац
смо посетили половином септембра по тмурном дану са облацима који су
били над околним брдима. Стицајем околности поново смо били у том крају
почетком октобра и дошли да направимо снимке и по лепшем времену. У том
другом обиласку, поред западног уаза у цркву затекли смо археолошке
радове. Види се плава цирада која штити откопано.


Испред
Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма. Зид његове
апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био
једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.


Једна од надгробних плоча око цркве.

О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на
основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на
време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и
највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално
градитељство имало замаха.

Чињеница
да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни
век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је
основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.

Црква Св. Николе сликана са источне стране.


Црква Светог Николе је једнобродна цркава са правоугаоном апсидом, што
је део градитељске школе Приморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип
католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно
фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским
православним манастирима.


Унутрашњост цркве Св. Николе.


(Горњи текст је су изводи са сајта манастира Градац)


Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i
bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je
postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975.
izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je
bila u velikoj meri sačuvana.


Последњи поглед на манастир пре но што пут зађе за окуку.


Манастир је на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, поред села
Градац, око 12. км од Брвеника који је на Ибарској магистрали, око 60
км од Краљева и 10 од Рашке. Постоји и пут кроз Голију ка Ивањици али у
време наше посете, по речима мештана, није био у најбољем стању на
једном делу.

МОЛИТВЕ КРАЉИЦЕ ЈЕЛЕНЕ Данило Пећки (око 1270-1337)

Молитва „ ЗА ДЕЦУ УТРОБЕ МОЈЕ МОЛИМ ТЕ “

Добри даваоче светлости Христе, просветитељу оних који су помрачени грехом и обратитељу преварених, бесконачно слово, просвети и очисти мене грешну и страстима омрачену и сву поцрнелу - да ме осудио не би у дан страшнога Ти доласка у најнижим крајевима земље.

Ево мртва сам пре моје смрти, и пре бесконачне муке сама себи мучим очајањем својим. Која ће ме реч избавити у дан страшнога Твога доласка, не имајући да Ти принесем добра дела? Зато пошаљи светлост Твоју и истину Твоју и просвети ми очи срца, да љубављу срца гледам красоте Твоје.

И ка овоме додајем и молим Ти се: колико је деце утробе моје, који су моји синови и слуге Твоје, и синови робиње Твоје, и за њих молим Те, Владико Господе, утврди их у страху од Тебе, да се боје Твога светога имена, и да у свему чине вољу Твоју. (1317.)

Молитва „ УГАСИХ СВЕТИЛНИК ДУШЕ СВОЈЕ “

Јаој мени грешној како погубих време кајања и не знам ста да чиним. Тешко мени јер, задремавши тешким сном, угасих светилник душе своје, јер не знам кад це доћи глас Господњи који каже: Ево женик, ево се дворана свадбена отвара, и женик Христос зове говорећи: Продјите благословени Оца мога.

Овај слатки глас слушајући, они који су Богу послужили у овом сујетном животу са радошћу ће се пожурити у живот вечни. А шта ћу ја јадна учинити? Где ли ћу сакрити множину својих грехова?

Стазу спасења не налазим нигде. Стога Ти, Царе векова, бесмртни Господе, који хоћеш да се сви спасу, даруј и мени недостојној начин да се пре смрти Теби покајем. Мени је довољно ако и два дана будем робиња Теби, Владици моме Христу, и дух свој ти предам не постав робиња бесовима и греху. Јер ево сунце излази на тврди своје, хотећи осветлити васељену, а ја грешна не чекам да Те видим где залазиш, јер боље би ми било да се нисам ни родила.

Свако дисање и свако створење слави Те, Господе, а ја једина заборавих да славим име Твоје. Ста да циним? Зато обраћам се и молим Те: НЕ одврати лица Твога од мене, и не затвори ми срце човекољубља Твојега, да се и до последњег даха свога клањам и прослављам свето и великолепно име Твоје. (1317.)

Молитва „ ТЕСНО МИ ЈЕ ОДАСВУД “

Ох, осуда савести моје и очајање грехова мојих веома смућују душу моју, и немам никакве наде на спасење. Јер гресима упропастих душу своју и у нечистоти безакоња удавих свој ум, и у дубини глиба огрезе тело моје, и нема ми уздизања. Али слушам списе светих књига како нас обраћају на покајање и говоре: Сваки који пада у очајање, веома бива роб сотони. Јер јаце је Твоје човекољубље, Господе, од множине безакоња људских. Божанствени Павле каже: Где се умножи грех, преизобилује благодат.

И шта да чиним ја грешна, пуна стида? Јер покри срамота лице моје и тесно ми је одасвуд. Јаој мени, одакле ћу почети оплакивати своја љута безакоња, која се не могу лако исповедити? Због чега прво да заплачем? Због чега да застењем и због цега да заридам? Због множине грехова или због одлућења од Бога?

Помисли душо, шта ће те срести после изласка твога од тела! Ево ти се спремају разне муке, андјели љути и немилостиви хоће да те ухвате. Пожури сада и узазови ка Господу Богу говорећи: Ја сам земља и пепео. И реци, црв сам, а не човек.

Молим Те доброга, не презри мене, но пази на моју помоћ. Господе Боже спасења мога, који дајеш милост ономе који Те моли, даруј ми време обраћења. (1317.)

Молитва Краљице Јелене Пред Упокојење „ О ДУШО ОКАЈАНА “

Ево време покајања и дан спасења! Пази, душо, да ти ђаво не ослаби ум- јер мало времена боривши се са њим, победићеш, побећи ће од тебе. Не устраши се његове забуне ни замке, јер немоћан је он да стоји пре лицем оних који се боје Господе и имена Господња.

И ево мало ћемо поживети у сујети овога света, пошто долази глас у уши моје, који чујем да овако зове говорећи:

О, душо окајана, о душо грехољубива, ево се сврши живот твој у овом веку и поћи ћеш међу друге људе. Ево остављаш маловремену красту, где си чекала да се на векове нахраниш, јер приступише и рекоше: Зову те, устај и не касни.

Прени се, о душо, бринући се, и у један час повичи у покајању:

Сведржитељу, слово Очево, самосавршени Исусе Христе, који си Своје пречисто трело упалио као и свећу на живоносном Твоме крсту, хотећи да нађеш изгубљену драхму и не трпећи да гледаш род наш поробљен љутом владару света - због многога милосрђа не презри мене, рабе Твоје.

Примио си вољну смрт, слободан будући међу мртвима, и био си положен у гроб као човек - да нас грехом умрле оживиш и узведеш на старо блаженство. Никако не одлучујући се од нас, слугу Својих, добри пастиру умних оваца својих, молим Те, недостојна да се наречем раба Твоја, не предај мене замци лукавога нити ме остави живу сотони. Јер видећи да се свршава мој живот, крепко стојећи чини ми он насиље, у намери да измени ум мој од љубави Твоје. Стога даруј ми крепост силе Твоје, да нападе онога који се са мном бори победим хвалећи пресвето име Твоје чак и до исхода душе моје. Амин! (1317.)

Манастири у Србији

Манастири у Србији

Хиландар	Високи Дечани	Градац	Грачаница
Ђурђеви Ступови	Жича	Каленић	Копорин
Куманица	Крушедол	Манасија	Милешева
Острог	Пећка Патријаршија	Покајница	Раваница
Студеница	Храм Светог Саве	Сопоћани	Соко