„ЈА САМ СА ВАМА И НИКО НЕ МОЖЕ ПРОТИВ ВАС“

АКАТИСТ БОГОРОДИЦИ У ЧАСТ ЊЕНЕ  ИКОНЕ
 „ЈА САМ СА ВАМА И НИКО НЕ МОЖЕ ПРОТИВ ВАС“
(Пред овом иконом се молимо за непосредну заштиту Пресвете Богородице)




КОНДАК 1

Теби, изабраној од свих нараштаја Владичици света, Дјеви Богородици, приносимо похвалне дарове, јер и сада као и некада пале подижеш, немоћне укрепљујеш, болесне исцељујеш, од видљивих и невидљивих непријатеља избављаш, оне који сумњају уразумљујеш, пале духом соколиш, учиш нас да верујемо у благодатну моћ светих икона Твојих и удостојаваш нас да са захвалношћу и скрушеним срцем Теби певамо:

Радуј се, небесна Мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш.

ИКОС 1

Ангели на небесима прослављају величину и савршенство Твоје, о Мати и Дјево, јер си нам Премилостивог Бога и Спаситеља родила. Ми, пак, на земљи, подражавајући их усуђујемо се да грешним устима тебе у песмама величамо и овако ти кличемо:
Радуј се, јер Ти се на небу непрестано диве!
Радуј се, јер Те на земљи са радошћу поштују!
Радуј се, јер злобу и духовну таму одгониш!
Радуј се, јер оне што теби прибегавају миром и љубављу испуњаваш!
Радуј се, јер Сина Свога молиш  да помилује нас, грешне!
Радуј се, јер нам од Своје иконе реке милости изливаш!
Радуј се, наша Небесна  Мати, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас - нашим душама благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 2

Провидевши духовним очима да долази време страшног богоборства, Свети праведни Јован, назван Кронштатски благослови да се наслика света икона Твоја,  Богомати,  да буде помоћ  и заштита свима који су у невољи и који припадају Теби и са надом у спасење Твоме Сину и Богу нашем кличу: Алилуја!

ИКОС 2

Икона ова разум људски просвећује, јер не одгонимо непријатеље својим моћима,него силом Божијом и заступништвом Богомајке, која из Своје иконе бујицу чудеса излива, да је као Свемоћну Заштитницу славимо:
Радуј се, брзо укрепљење палих и изнемоглих!
Радуј се, од демона и злих људи сигурна Заштитнице!
Радуј се, јер нас у часу искушења и недоумице уразумљујеш!
Радуј се, залуталима прави пут налазиш!
Радуј се, јереси и расколе искорењујеш!
Радуј се, брза одгонитељко таме богоборства!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 3

Сила безбожних гонитеља устаде на хришћане и зби се поругање светиња њихових. Отац Серафим, назван Вирицки, доби и сачува свету икону Твоју, Богомати. Нека они који прибегавају заштити Царице Небеске, монаси и сви верни, крепљени силом Божијом, са трепетом и љубављу запевају Спаситељу Богу: Алилуја!

ИКОС 3

Препуна великих чудеса, којима нема броја, Пресвета Дјева кроз Своју свету икону помаже свима што јој са вером и љубављу притичу и овако Јој кличу:
Радуј се, Царице неба и земље!
Радуј се, Мати Господа Вишњега!
Радуј се, јер обиље чудеса изливаш!
Радуј се, јер безбожност богоборства изобличаваш!
Радуј се, јер оне који Ти се са вером моле брзо услишаваш!
Радуј се, јер узбурканост наших душа смирујеш!
Радуј се, Небесна мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 4

Разбесне се олуја богоборног безбожја и оскрнави светиње православне. Допусти Господ најезду непријатеља,  да се кроз невоље наш народ очисти и сузама опере и да се, уразумивши се, покаје и  покајавши се, запева Спаситељу Богу :Алилуја!

ИКОС 4

Чувши за невоље народа, отац Серафим у својој келији узе на себе подвиг Саровског старца, па дању и ноћу овако вапијаше:
Радуј се, јер грешнике за покајање припремаш!
Радуј се, јер грешнике који се кају не одбацујеш!
Радуј се, јер Сина Твога и Бога нашег умилостивљујеш!
Радуј се, јер жалост нашу у радост претвараш!
Радуј се,јер нас од видљивих и невидљивих непријатеља избављаш!
Радуј се, јер од изненадне смрти спасаваш!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 5

Видевши како се од Бога послана благодат излива из свете иконе Мајке Божије, људи се са свих страна стекоше у село Вирицу и, добивши исцелење душе и тела, Сину Пресвете и Пречисте радосно клицаху:Алилуја!

ИКОС 5

Видесмо велику силу благодати исцелења и помоћи, коју си Блага Мати, примила од Сина Твога и Бога нашега, Ти је милосрдно шаљеш свима који Теби долазе и овако кличу:
Радуј се, умрлог дечака васкрсење!
Радуј се, неизлечивих болести исцелење!
Радуј се, тела наших здравље!
Радуј се, од окова греховних ослобођење!
Радуј се, у Вишњи свет ступање!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима : Ја сам са вама и нико не може против вас душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 6

Проповедајући свој скори одлазак из ове прежалосне и многометежне долине, старац предсказа ново место на коме ће се налазити света икона Богородице, где ће, са љубављу према Свемилостивом Богу, у Тројици слављеном клицати: Алилуја!

ИКОС 6

Засијавши радост жалосној игуманији која је примила стари разрушени манастир Светог Георгија, али га својим снагама није могла обновити, Ти јој дарова велику милост, показавши јој на чудесан начин Своју свету икону, да са страхом и љубављу пред њом запева овако:
Радуј се, јер нас никада Своје материнске помоћи не лишаваш!
Радуј се, јер оне који Те љубављу по Богу воле покриваш!
Радуј се, јер немир житејског мора брзо стишаваш!
Радуј се, јер онима који Теби долазе објављујеш: Ја сам са вама
Радуј се, јер нас храбриш и речима: Нико не може против вас!
Радуј се, небесна Мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас- душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 7

Људи испуњени жељом да се спасу угледаше икону као Саму Царицу Небеску која је дошла са светим Апостолима Јованом и Јаковом у манастир Светог Георгија на празник Пресвете Богородице и са умилењем ускликнуше Господу: Алилуја!


ИКОС 7

Показала си нову милост, Богородице Дјево, преко чудотворне иконе Своје, изливајући из ње чудеса, помажући свима који јој са вером притичу и кличу:
Радуј се јер Сина Твога и Бога за нас молиш!
Радуј се, јер велику љубав имаш према грешницима који се кају!
Радуј се, јер непријатеље Божије страшно кажњаваш!
Радуј се, јер синове противљења изненадно уразумљујеш!
Радуј се, јер силне војске демонске из Свете Русије одгониш!
Радуј се, јер своја богољубива чеда штитиш!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас- душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 8

Видесмо необично чудо Твога старања о обитељи Светога Георгија, како си оне који у њој живе и труде се, и на молитву у њу долазе прихватила, бодрећи их у монашким подвизима, избављајући од невоља и жалости и учећи све да Христу Богу, Који нас Тобом спасава, поју : Алилуја!


ИКОС 8

Све си уразумила страшним кажњавањем искушенице која је хтела да тајно из манастира побегне. Када се покајала,Ти си јој милост показала, да би сви научили да у време тешких искушења прибегавају Твојој светој икони, умилно ти кличући:
Радуј се, јер заустављаш извршење непромишљених поступака!
Радуј се, јер помажеш  онима који хоће да жању спасење!
Радуј се, јер монахе у подвизима крепиш!
Радуј се, палих брзо подизање!
Радуј се, Посреднице нашег спасења!
Радуј се, наша Заштитнице и у врлиновању Помоћнице!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 9

Свако биће људско Те прославља, Господе, радујући се Теби, Створитељу, Искупитељу и Судији Који долази, јер си нам дао Своју Мајку као сигурно прибежиште и заштиту свима што Теби, истинитоме Богу кличу: Алилуја!


ИКОС 9

Многоречити говорници могли су само да се задиве када чуше глас Божији и Богородице: Ја сам са вама и нико не може против вас. А ми, који се уздамо у свету и савршену вољу Божију, поштујемо Те Пречиста, кличући овако:
Радуј се, Блага Мати Благога Цара!
Радуј се, јер хиташ да овце Христове сабереш!
Радуј се, Заштитнице сиротих и туђинаца!
Радуј се, свих увређених Покровитељко!
Радуј се, јер изливаш сладост онима који се моле!
Радуј се, Дародавко вечних добара и блага!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима: Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК 10

Желећи да спасеш свет,Ти си, Владичице у свим градовима и селима објавила неизрециво чудо проналаска свете иконе Твоје да видећи Те како у сјају и слави у њих долазиш, радосно Троједином Богу узвикну: Алилуја!

ИКОС 10

Стена си и неописива чистота, неизрециво милосрђе, победа која све побеђује, Богоизабрана Девојко, погледај на нас који се увек смирено пред Твојом иконом молимо и певамо Ти, Благодатна, овако:
Радуј се, непресушни изворе милости!
Радуј се, јер свима духовну жеђ утољаваш!
Радуј се, Милосрдна Заступнице за нас грешне!
Радуј се, јер се непрестано за нас Христу  Богу молиш!
Радуј се, спасења нашег надо и прибежиште!
Радуј се, милостива за нас пред Богом Посреднице!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима : Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!

КОНДАК  11

Благодарне песме приносимо Ти ми, грешне и непотребне слуге Твоје, Богородице Дјево. А Ти, ипак достојно хвале штитиш све оне који се Теби обраћају и Богу кличу: Алилуја!

ИКОС 11

Имамо Те као светлоносну свећу, Пресвета Мати и Дјево, јер нас просветљујеш светлошћу Сина Твога и јер си нам даровала Своју победоносну икону, да се не спотакнемо у ноћи последњих времена, него да, Тобом  чувани, послужимо Господу у светлости Његовој, уздајући се у Тебе:
Радуј се, рана греховних Исцелитељко!
Радуј се, у Царство Божије Путеводитељко!
Радуј се, јер си на Својим рукама носила Сведржитеља свега!
Радуј се, златна врата Царства Небеског!
Радуј се, јер нас светлошћу Сина Свога просветљујеш!
Радуј се, јер се гледањем иконе Твоје наслађујемо!

Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима : Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!


КОНДАК 12

Зажелевши да благодат дарујеш људима Својим, Ти си нам, Владичице, даровала икону Своју и са њом обећање: Ја сам са вама и нико не може против вас, које никада не може укинути нико од наших видљивих и невидљивих непријатеља. Свемилостивом Богу, који има такво божанствено промишљање о нама кличемо: Алилуја!

ИКОС 12

Певајући о чудесима Твојим, Свемоћна Владичице, знамо те као топлу и брижну Заштитницу, јер сви који Теби притичу не остају постиђени, него Тобом увек чувани, кличу овако:
Радуј се, утехо невољних!
Радуј се, оградо оних који се у Бога уздају!
Радуј се, Ти, од које наши непријатељи дрхте!
Радуј се, јер они који имају икону Твоју ликују!
Радуј се, јер прослављаш оне који Тебе славе!
Радуј се, велика заштитнице Русије и свих хришћана у свету!
Радуј се, Небесна Мати наша, јер Својим речима : Ја сам са вама и нико не може против вас - душама нашим благодатну силу дарујеш!


КОНДАК 13

О, Пресвета, Пречиста, Преблагословена Богородице Дјево Марија, Свемилостива Мајко Бога и људи, погледај на жалосне душе наше и смилуј се, Пречиста; узнеси праведном Судији Своју многомоћну молитву да помилује нас грешне. Погледај на нас, Свеопевана Богородице, засијај просвећење помраченим срцима и обасјај стадо Своје, Пречиста, да спасени Тобом радосно запевамо Богу: Алилуја,Алилуја, Алилуја!

(овај Кондак се чита три пута)
И опет се чита ИКОС  1  - Ангели на небесима прослављају величину и савршенство Твоје...и опет КОНДАК  1 - Теби, изабраној од свих нараштаја, Владичици света...

Молитва пред иконом Богородице “Ја сам са вама и нико не може против вас“:

О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову, да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: Ја сам са вама и нико не може против вас!
     Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици; монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла: ја сам са вама и нико не може против вас!
     Моли се за нас, Пресвета Владичице Богородице, Господу Богу нашем, Који милује и спасава, да нас не остави незастићене и да нас прими у Царство Своје, јер је и Он Сам казао вернима Својим: Ја сам са вама и нико не може против вас.
     Њему приличи слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Чисто срце Господ жели

http://youtu.be/y2mn44IYTu0

Преподобна мати Петко,
Моли бога за нас.

Чисто срце господ жели,
Јеванђеље тако вели!

Чиста дјева ти остаде!
Чисто срце богу даде,

О предивна светитељко,
Наш узоре Света Петко.

Преподобна мати Петко,
Моли бога за нас.

Ум пречисти господ тражи,
Без маштања и без лажи!

Ти му даде ум пречисти!
Ко анђелски такав исти,

О предивна светитељко,
Наш узоре Света Петко!

Преподобна мати Петко,
Моли бога за нас.

Душу чисту Господ иште,
Ко небесно светилиште!

Такву душу ти одгаји!
Што на небу сад се сјаји,

О предивна светитељко,
Наш узоре Света Петко!

Преподобна мати Петко,
Моли бога за нас.

Помози нам молитвама,
У животним невољама!

У облачној земној туги!
Засветли нам слично дуги,

О предивна светитељко,

Наш узоре Света Петко!

Песма Светом Великомученику Георгију Победоносцу

Георгије мучениче, Георгије победниче,
кроз муке си победио и на небу прославио.
Све си сматр'о јефтиније од Истине, Георгије!
За Хришћанство све си дао, уз живога Христа стао!!!

Георгије мучениче, Георгије победниче,
трвен, ломљен страшном муком, беше држан Божијом руком...
Твоје муке беху лаке због Божије руке јаке.
Све се теби поклањамо, твоје име прослављамо!

Георгије мучениче, Георгије победниче,
о, смилуј се данас нама заштити нас молитвама.
Пред престолом Христа Бога, нашег спаса свемоћнога,
да се муке не страшимо - да трпљењем победимо!!!

"Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека".

             
Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

              Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1 3 8 9. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.
За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

              С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,

а небеско увек и довека".

Тропар (глас 3):

Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.


ПРАЗНОВАЊЕ

У време када је Христос предао дух Свој Оцу, у свим православним храмовима се износи Плаштаница. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. Плаштаница се поставља испред олтара, на посебно украшен одар, који представља гроб Христов. Верници у највећем реду и са дубоким поштовањем, прилазе Плаштаници и целивају је. На Велики петак се стрго пости (храна се спрема на води), зато што све мисли и молитве треба да буду упућене Господу и подсећању да је Он Себе принео на жртву, из љубави према свима нама.


Тропар (глас 2):
Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.

                                    

"БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..."

СВЕТИ ЈУСТИН (НОВИ) ЋЕЛИЈСКИ
ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

"БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..."

Своју Беседу на Гори, у којој излаже вечне, и стога увек нове, божанске истине, Спаситељ држи на гори. Погледај, вели Свети Златоуст,како је Христос био далеко од славољубља и гордости. Он није водио за собом народ, него када је требало да исцељује, Он је сам ишао свуда, посећујући градове и села. А када се скупило много народа, Он седе на једном месту и то не у граду, не ни на сред трга, него на гори, - учећи нас тиме да ништа не чинимо из славољубља, да се удаљујемо од вреве, нарочито када треба философирати и размишљати о важним питањима. Када је сео, приступили су Му ученици. Видиш ли како они напредују у врлини, и како су брзо постали бољи? Народ је мотрио на чуда, а ученици су желели да већ чују нешто узвишено и велико. То је п побудило Христа да почне проповед. Он је не само исцељивао тела, него је и душе лечио: час је чинио једно, час друго. Том бригом, како о души тако и о телу, Он затвара бестидна уста јеретика, показујући тиме да је Он виновник свеколиког живота. Тако је поступио и сада. Еванђелист каже: Отворивиш уста своја, учаше их. Зашто је ово додано:отворивши уста своја? Да бисмо дознали да је Он учио чак и онда, када је ћутао, не само када је говорио; учио, час отварајући уста, час проповедајући делима својим.[1]

Народ приступа Исусу, вели Блажени Теофилакт, да би видео чудеса, а ученици - ради науке. После чудесних исцељења тела Он лечи и душе, да бисмо сазнали да је Он - Творац и душа и тела. Речено је: огпворивши уста своја. Да ли је то излишно? Није, јер је Он учио и не отварајући уста. На који начин? Својим животом и чудесима. А сада их је учио, отворивши уста.[2] Речено је, вели Блажени Августин, да је Он отворио своја уста, док је у Старом Завету обичавао да отвара уста пророка.[3]

Прва Спаситељева мисао у Беседи на Гори, и у овој прва Божанска врлина, и у првој врлини - прво блаженство јесте: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. - Посреди су три стварности: блаженство, сиромаштво духом и царство небеско, али су толико испреплетане међу собом, толико зависне једна од друге, да сачињавају једну недељиву, органску стварност, једну недељиву еванђелску истину. Ту је главно ово: прво блаженство и само царство небеско припада сиромашнима духом.

Ко је сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим бићем осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње убог, да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који је јединн богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да ниједна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако се не хране Богом, не обесмрте Богом. Сиромашан је духом човек који свим бићем својим осећа да је сав људски дух његов крајње сиромашан према свебогатом Духу Божјем, и сва људска мисао његова - крајње сиромашна Према свебогатој мисли Божјој, и сав људски живот његов - крајње сиромашан према свебогатом животу Божјем, те се он непрекндно труди и мучи да свој дух допуни и усаврши Духом Божјим, да своју мисао усаврши и довршн Богом, да свој живот испуни и обесмрти Богом.

То осећање сиромаштва духовног - почетак је хришћанства. Јер оно непрестано подстиче човека да се богати Богом (ср. Лк. 12, 21). А Бог је толико богат свим што је бесмртно и вечно, да је човек, ма колико се богатио Њиме, увек пуки сиромашак према Њему. То чини, те осећање духовног сиромаштва стално прати хрншћанина на васцелом путу његовог еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дуго.м иуту он подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством. Јер се у самом осећању духовног сиромаштва налази бесмртно осећање изузетног блаженства, блаженства за које знају само - сиромашни духом. То и јесте прво духовно чудо које чудесни Господ Христос чини са својим следбеницима: прва врлина, иако тешка и мучна, сва је испуњена блаженством; и уколико је човек више упражњава, утолико се више по целом бићу његовом разлива ово изузетно блаженство. И стога је хришћанин све жеднији тог милог, тог блаженог осећања. И нигде краја његовом блаженству, јер нигде краја његовој смерности, Да, смерности! Јер друго име за сиромаштво духом јесте: смерност.

Смерност је почетна врлина, и почетак свих врлина; као што је гордост почетни грех, и почетак свих грехова. Треба још додати: смерност је и душа свих еванђелских врлина. Јер без ње - свака еванђелска врлина постаје порок. Стога је смерност - темељ хришћанства, на коме хришћанин зида помоћу осталих светих врлина своју "вечну кућу" (2 Кор. 5, 1). У сфери мишљења, смерност се пројављује као смиреноумље[4]; насупрот гордости, која се у сфери мишљења пројављује као гордоумље. Смиреноумље значи: смирено умовати, смирено мислити, држати ум свој у границама вере и светости (ср. Рм. 12, 3). Смиреноумље захтева од човека дуго и истрајно благодатно вежбање у владању над својих мислима, осећањима, расположењима. Ту човек сваку своју мисао, и осећање, и расположење ограђује огњеним појасом смерности, вере и молитве, да не скрену и залутају у примамљиве прашуме греховних сласти и саблажњиве поноре лукавих страсти.

Блаженство прве богочовечанске врлине, смерности, зависи, као и сва остала блаженства, од Једино Блаженог: Бога и Господа. Смерност духовно везује човека са Богом, који и разлива по души његовој блаженство кроз смерност и ради смерности. На тај начин човек доживљује као прву еванђелску стварност ову истину: прво човеково блаженство зависи од Бога, са којим га, као са извором свих блаженстава, духовно сједињује прва еванђелска врлина, смерност. Уз ову прву иде друга еванђелска стварност: смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. То до неслућених размера појачава блаженство сиромашних духом. Они заиста живе на земљи као на небу: јер је њихово царство небеско. Они још за живота на земљи имају царство небеско и његова блаженства, јер је Господ рекао: њихово је царство небеско, а не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје грађанин неба, сажитељ Анђела. Њоме он преноси темељ свога бића са земље на небо, где ни мољац греха не квари, нити лупежи - страсти - поткопавају и краду дуцшна вечна богатства. Смерност води у царство небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света небеска бића: Арханђели и Анђели. За њих су божанске врлине - једини закони живота, једина правила живота. Стога је Свети Ипарије у праву када каже да нам је Господ у својој Беседи на Гори "прописао правила небеског живота" - coelestis vitae praecepta constituit.[5] Jep je позив Христових следбеника да буду анђели на земљи. To су у пуној мери постигли многобројни Светитељи, које Црква назива и земаљским анђелима и небеским људима. А они су то постигли, на првом месту, тиме што су прву блажену еванђелску врлину, смерност, претворили у своје стално и неизменљиво расположење.

Иако напоран подвиг, човек доживљује смерност као прву небеску радост, као прво блаженство, у коме и јесте царство небеско. Јер смерност на невидљив, али сигуран, начин сједињује душу смернога са Господом Христом који је срцем смеран (Мт. 11,29). Очигледна је еванђелска истина и стварност: смерност је сила, чудотворна и блажена сила, која се излива из Господа Христа и улица у христоносце. Ако божанска, апсолутна смерност, има тело и лице, онда је Богочовек Христос и њено тело и њено лице (ср. Флб. 2, 39). У Њему она је доживела и своју свевредност и своју вечност. Као таква, она изгони из човека главну стваралачку силу греха: гордост.

Смерност је Бога учинила човеком (ср. Флб. 2, 39), да би човека учинила богом по благодати. А где је Бог, ту је и небо, и царство небеско; ту и рај. Јер гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и његов рај претворила у пакао. То што је гордост урадила с првоанђелом на небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у човекову душу, и зацари се у њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није друго до апсолутно царство гордости. Гордости - која неће Бога, мрзи Бога, одриче Бога. Гордости - којој не треба Бог. Ако би хтело да се говори о проклетствима људским, онда би прво било ово: Проклети горди духом, јер је њихово царство зла - пакао.

Искуство сведочи: смерност је прво блаженство за човеково биће, а гордост - прва мука. Другим речима: смерност је рај, гордост је пакао. Пример? Светитељи смерношћу доживљавају рај joui овде на земљи; а гордељивци гордошћу доживљују пакао још овде на земљи. Ако хоћете: анђео и јесте оваплоћеље смерности, бесмртне смерности пред Богом, а ђаво - оваплоћење гордости, бесмртне гордости пред Богом. Зато је христолика смерност сила са којом се нерадо бори ђаво. И ако се бори, не може је никада победити. Напротив, то је сила којом човек, као најсигурнијим оружјем, побеђује ђавола. У једном сусрету, то је сам ђаво признао великом подвижнику, Светом Макарију Египатском. Ти постиш, говорио је он Светом Макарију, а ја никад не једем; ти бдиш, а ја никад не спавам. Али има нешто чиме ме побеђујеш. А шта је то? упита Свети Макарије. Твоја смерност, - утучено одговори ђаво, и ишчезе.

Прво еванђелско блаженство сачињава и прву еванђелску заповест. Заповест као блаженство, - то је нешто ново, зар не? Да, сасвим ново. Бити блажен у самом подвигу, у самом доживљају, у самом делању, иако тешком и врло тешком, иако мучном и врло мучном, - то је новина Богочовекових спасоносннх врлина. Смерност, прва еванђелска врлииа, јесте и подвиг и доживљај и делање. Пошто је увек потребна хришћанину, он је мора стално доживљавати као свој непрекидни подвиг и непрестано духовно делање. Значи: ова врлина има почетак а нема завршетак. И стварно, човек њоме доживљује своју прву бесмртност, своју прву вечност, јер ствара у себи осећање, расположење, које нма трајати бесмртно, вечно. У исто време, човек тиме проширује себе на сав свет, на сва небеса, на само царство небеско; постаје бескрајан, бесконачан. То је прва његова бескрајност, прва његова бесконачност. И то не - црна бескрајност, мрачна бесконачност, већ светла, мила, божанска, христовска.

Прва реч у Беседи на Гори је: блажени. А дотле: Све дотле људи нису знали за право блаженство. Били су проклети. Јер су свуда око њих, изнад њих, испред њих, испод њих били безбројни греси, безбројне смрти. А међу њима, а заробљени од њих, могу ли људи бити блажени? Сигурно не, све док робују њима. Али, да би се људи осетили блажени у овом свету, потребно је да најпре своје осећање присаједине Христовом осећању света. То је једини начин да проклетници греха и смрти доживе као блаженство и овај живот и овај свет. Даје им се бескрајно много, а тражи се од њих бескрајно мало. Шта? - Да смире душу и срце пред Христом Богом најпре, а затим - пред свима људима и пред свима тварима. Другог излаза нема из пакла свеопште људске проклетости и уклетости. Не треба се варати: ништа се Божје, ништа рајско, ништа небеско, ништа блажено не може у овом свету ни доживети, ни стећи, ни имати без - смерности. Зато је сушта божанска истина све што је речено у првом блаженству: Блажени сиромашпи духом, јер је њихово царство небеско.

Тумачећи прво блаженство, богомудри благовесмик Свети Златоуст пита: Шта значи: сиромашпи духом? и одговара: То значи - смерни и скрушени срцем. "Духом" је Спаситељ назвао душу и расположење човеково. А зашто Он није рекао: смиренп, него: сиромашни? Зато што је ова друга реч изразитија од прве. Сиромашнима Он називаовде оне који се боје и дршћу од заповести Божјих. Њих и кроз пророка Исаију Бог назива својим угодницима, говорећи: На кога ћу погледати? На сиромашнога и на скрушенога духом и на онога који дршће од речи Мојих (Ис. 66, 2). Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко - врло много. Ову другу врсту смерности хвали и блажени пророк, када, описујући нам не просто смерно срце већ веома скрушено срце, каже: "Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити" (Пс. 50, 19). Такву смерност назива блаженом овде и Христос. Све највеће невоље, које притискују сву васељену, дошле су од гордости. Тако и ђаво, који раније није био такав, постао је ђаво од гордости. Тако и први човек, саблажњен од ђавола пагубном надом, пао је и постао смртан; он се надао да постане Бог, а изгубио је и оно што је имао. Тако и сваки после Адама, маштајући о својој једнакости са Богом, падао је у безбожност. Пошто је, дакле, гордост врхунац зала, корен и извор сваке безбожности, то Спаситељ и спрема лек који одговара болести, поставља овај први закон као чврст и безопасан темељ. На том темељу се може без опасности зидати и све остало. Не буде ли пак тог темеља, онда, макар се човек до небеса подизао животом, све ће се то лако срушити и имати рђав завршетак. Нека се човек одликује постом, молитвом, милостињом, целомудријем или неком другом врлином, све се то без смерности руши и пропада. Тако се десило с фарисејем. Пошто се био попео на сам врх врлина, он се сурвао с њега и изгубио све, јер није имао смерност, - мајку свих врлина. Као што је гордост - извор сваке безбожности, тако је смерност - почетак сваке побожности. Стога Христос, желећи да са кореном ишчупа гордост из душе слушалаца, и почиње од смерности.[6]

Поводом првог блаженства Свети Григорије Ниски каже: Ко је добровољно осиромашио себе од свега порочнога, и не склања у своје скривнице ниједну ђаволску драгоценост, него пламти духом, тај се, по речима Господа Христа, налази у блаженом сиромаштву, чији је плод - царство небеско. Господ каже: блажени сиромашни духом. Говорили смо, и сада опет понављамо: крај добродетељног живота је уподобљење Богу. Али Бестрасни и Чисти је потпуно неподражљив за људе, јер никако није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти. Ако је једино Бог блажен, као што каже апостол (1 Тм. 6, 15), а за људе је учествовање у блаженству могуће кроз уподобљавање Богу, - то пак подражавање је веома тешко -, онда из тога следи, да је људском животу блаженство недоступно. Али, и у Божанству има нешто што се, као могућно, предлаже за подражавање онима који желе. Шта је то? - Сиромаштво духа; тако Св. Писмо назива добровољно смиреноумље. Као пример тога апостол показује сиромаштво Божије, сиромаштво Христово, говорећи: Он, богат будући, нас ради осиромаши, да се ми Његовим сиромаштвом обогатимо (2 Кор. 8, 9). Пошто, дакле, све остало што се односи на Божанску природу, премаша меру људске природе, а смерност је нешто сродно нама који по земљи ходимо, од земље смо начињени, и у земљу се враћамо, - то се и сам човек, који се уподоби Богу у ономе што је за њега природно и могуће, облачи у то блажено обличје. И нека нико не сматра да се напредовање у смиреноумљу постиже лако и без напора. Напротив, то је теже од сваког другог добродетељног потхвата. Откуда то? Отуда што је непријатељ нашег живота, када је човек, примивши у себе добро семе, заспао, - посејао у нама главно од супротног семења: кукољ гордости. Јер оно чиме је себе сама збацио на земљу, тим самим је и бедни род људски одвукао у општи пад; и за природу нашу не постоји такво друго зло као што је ова болест, изазвана гордошћу. Пошто је страст охолости прирођена скоро свакоме ко припада роду људском, то Господ од тога и почиње блаженства: као неко првобитно зло Он чупа гордост из наше навике тиме што саветује да се уподобљавамо добровољно Осиротеломе, који је истински блажен, да бисмо, у чему можемо и колико снаге имамо, уподобивши се Њему добровољним сиромаштвом, учествовали и у блаженству. Речено је: "Ово да се мисли међу вама што је у Христу Исусу, који, ако је и био у обличју Божјем, није се отимао да се испореди с Богом, него је понизио сам себе узевши обличје слуге" (Флб. 2, 57). - Зар има веће осиромашење од овога: Бог узима обличје слуге? Зар има веће смирење од овога: Цар свих бића ступа у заједницу са нашом убогом природом? Цар над царевима и Господар над господарима добровољно се облачи у обличје слуге; Господ твари борави у пећини; Сведржитељ не налази места у гостионици него Га мећу у јасла неразумних животиња; Чисти и Свецели узима на себе прљавштину природе људске, поневши на себи и све сиромаштво наше, претрпљује чак н смрт. Видите ли меру добровољног сиромаштва? Живот доживљује смрт; Судију воде на суд; Господ живота свега постојећег подвргава се осуди судије; Цар свеколике надкосмичке силе не отклања од себе руке извршилаца казне. У томе, вели апостол, треба да видимо меру смиреноумља.[7]

Постоји и друга врста сиромаштва, мисли овај свети мислилац, која такође служи за стицање небеског богатства. Господ каже: "Продај све што имаш и подај сиромасима; па хајде за мном, и имаћеш благо на небу" (Мт. 19. 21). И овакво сиромаштво није далеко од сиромаштва у првом блаженству. "Ето ми смо оставили све што смо имали, вели ученик Господу, и за Тобом идемо; шта ће дакле бити нама" (Мт. 19, 27). А какав је одговор на ово? - Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Сиромашан је духом ко је телесно богатство заменио душевним богатством, ко је земаљско богатство стресао са себе као неки терет, да би, поставши узвишен и ваздушаст, узлетео горе, к Богу. Како се то постиже, показује псалмопевац: "Просу, даде убогима; правда његова траје вавек века" (Пс. 111, 9). Ко је ступио у заједницу са сиромашнима, изабрао је себи оно што и Онај који нас ради осиромаши. Господ је осиромашно, да се и ми не бисмо бојали сиромаштва. Али Онај који је нас ради оспромашпо, царује над целокупном твари. Стога, осиромашиш ли са Осиромашеним, онда ћеш и ти царовати са Царујућим. Јер блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско.[8]

Господ није рекао, вели Зигабен, блаженн сиромашии имањем, већ: блажени сиромашни духом, то јест они што су смирени слободном вољом и душом.

Овде је сиромашним назван смеран; сиромашан = πτωχος; долази од κατεπτηχεναι, што значи: бојати се. Јер смиреноуман - ο ταπεινοφρων - се увек боји Бога, као онај који Му никад није угодио. Гле, какав је темељ поставио учењу! Јер пошто је високоумље - η υψηλοφροςυνη - и ђавола сурвало, и првозданог (Адама), који је хтео да постане Бог једењем забрањеног плода, истерало из раја, те постало корен и извор свих зала, Господ као лек против њега прописује смиреноумље и поставља га као корен и темељ врлина.[9] У смерности духа Господ је поставио темељ савршеног блаженства.[10]

"БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ..."

СВЕТИ ЈУСТИН (НОВИ) ЋЕЛИЈСКИ
ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

"БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ..."

Блажени који плачу, јер ће се утешити. То је друга небеска истина, и у њој друго небеско блаженство, које Христови људи доживљују на земљи. Плач - блаженство! То је парадокс, зар не? Да, парадокс. Али парадокс који људи доживљују, те се његова стварност не може порицати. Тај парадокс сачињава друго духовно чудо које Господ Христос чини у души својих следбеника. А оно, гледано изнутра, и логично је и природно једном неодољивом логичношћу и једном неодбацивом природношћу.

Блажени су који плачу, али - не сви. Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на две врсте: једно је плач еванђелски, спасоносни, а друго - плач узалудни, убитачни. Сваки плач који је изазван нечим еванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и води

Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који ма на који начин доводи човека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а горак је сваки онај плач који ма на који начин удаљује човека од Једино Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу. "Плаче немоћна злоба, вели велики богоугодник нашега века, Свети Јован Кронштатски; плаче унижена гордост; плаче незадовољена сујета; плаче увређено самољубље, и - мало ли бива сујетних суза? Али, то су сузе грешне, сузе бескорисне, сузе крајње убитачне за оне што их проливају, јер проузрокују смрт душе".[1]

Блажени су који плачу због грехова својих, јер покајничко расположење води и одводи Ономе који једини има власти и моћи и љубави опраштати грехе. Блажена је она "жалост по Богу" која доноси покајање, и у покајању спасење; "а жалост овога света смрт доноси" (2 Кор. 7, 9). Разлије ли се смерност по души, човек сав духовно прогледа, и све своје грехе угледа. Тада цело његово биће узаври тугом и жалошћу, и он у богочежњивом узбуђењу лије сузе над собом пред Утешитељем благим. А Он, Свемилостиви и Свенежни, благо разлива божанску утеху по расплаканој души покајниковој, а са њом и кроз њу и - бескрајно блаженство.

Блажени су који плачу и за своје и за туђе грехе. А који не плачу ни за своје ни за туђе грехе, зар су људи? На њих се и односе оне горке речи из уста Свеблагог: "Тешко вама који се смејете!" (Лк. 6, 25).

Јер ce на гробљу смејете. А земља је огромно гробље. На њој је не само гроб до гроба, него и гроб на гро6у, и ко зна докле тако у дубину, у њену црну дубину! Зар има места смеху, када сваког тренутка умире стотине и стотине људских бића на овој планети? Та човек, сваки човек има безброј разлога не само да плаче него да из гласа кука над родом људским и над собом као човеком због страшних и неизбројивих грехова људских који пустоше наш земаљски свет. Помислите, колнко се злочина дешава у свету сваког часа! А колико ли тек увреда, колико бесрамности, колико прљавштина, колико зависти, колико пакостн, колико саблазни, колико рђавих мисли, колико ружних осећања, колико гадних речи, колико саможивих жеља - поплави наш земаљски свет за један минут, а камоли за један сат, или за један дан, или за једну годину, или - за хиљаде и хиљаде година! Сада има око три милијарде људи на земљи. Ако само по једна рђава мисао изађе из сваког срца људског, то је - три милијарде рђавих мисли за један дан! А колико би дана требало једном човеку само да их преброји и поређа једну до друге! Када би човек имао хиљаду хиљада очију, и све плакале над гресима људским, ипак би то било бескрајно мало, да човек довољно оплаче себе и своју сабраћу - људе: све људе свих боја, свих раса, свих култура, свих вера. Да, ту је потребан дар суза, онај свети дар суза који Господ дарује својим изабраницима: светитељима и праведницима. А дарује га, да би свети саосетљивци и самилосници плакали за оне многобројне људе који никада над собом не плачу, кајали се за оне који се не кају, молили се за оне који се не моле, волели за оне који не воле.

Блажени су они који плачу за више добра у људима и међ људима, јер га је мало; који плачу за више љубави, јер је и ње мало; који плачу за више правде, јер је и ове мало. Блажени су сви који плачу за више истине, за више молитве, за више поста, за више радости, за више милосрђа у људима и међ људима. Блажени су они који плачу за више светлости, за више бесмртности, за више вечности, за више Анђела, за више Бога и свега Божјег у људима и међ људима. Блажени су, јер док плачу - Утешитељ благи, Дух Свети: Дух Истине, Дух Правде, Дух Љубави, Дух Радости, Дух Бесмртности, Дух Вечности, Дух Светлости невидљиво разлива по разнеженим и расплаканим душама њиховим и Светлост, и Истину, и Правду, и Љубав, и Радост, и Бесмртност, и Вечност.

Блажен је човек који за време молитве Пресветој Богомајци заплаче од радосног умиљења што постоји Она - чудесна Молитвеница за сав род људски и свемилостива Помоћница у свакој беди и невољи. Блажен је човек који заплаче од радосног усхићења што постоји тако диван, тако човекољубив, тако свемилосрдан Спаситељ света као што је Господ Христос. Блажен је човек који заплаче од радости што има око себе толике хиљаде хиљада светих сведока Благовести Христове, те га сви уче, и помажу, и потпомажу у његовом идењу, у његовом бауљању за Господом Христом. Блажен је човек који плаче од радости што постоје многи људи који живе по заповестима еванђелским, и што има много тајних еванђелских дела, еванђелских подвига, еванђелских расположења. Блажен је човек који плаче од молитвене захвалности што је чудесни Богочовек начинио Цркву од Анђела и људи, те их измешао да живе заједно као браћа и сабраћа. Блажен је човек који плаче од умиљења пред смерношћу, пред милосрћем, пред човекољубљем, пред страдањем, пред трпљењем кроткога Господа Исуса. Блажен је човек који у молитви заплаче тронут страдањем неког Мученика или подвигом неког Светитеља. Уопште, блажен је човек, сваки човек, који плаче пред ма чим и за ма чим светим, еванђелским, Божјим.

Све су те сузе, уствари, сузе благословене, сузе блажене, сузе радоснице. Све њих проходи, прожима и покрива она света, она божанска радост, за коју нам христоносни Апостол наређује да је увек имамо: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! (Флб. 4, 4). Зашто? Зато што је Господ васкрсао - и смрт уништио, васкрсао - и грех опростио, васкрсао - и ђавола победио, васкрсао - и живот вечни нам даровао; васкрсао - и круну свега нам послао: Духа Светог, Утешитеља благог. А са Њим по душама нашим разлио: вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечно Милосрђе, вечну Утеху. Све нас то теши у нашем плачу, у нашим тугама, у нашим страдањима за Христа. То и претвара наше сузе у сузе радоснице, и наш плач - у блаженство. Зар се не радовати, свагда радовати; и зар не плакати, од радости плакати - што је тако дивно, тако чаробно, тако мило, тако свемилостиво, тако свенежно, тако свемоћно биће, као што је Господ Христос, сишло у наш тужни, у наш грешни, у наш јадни земаљски свет? Па не само сишло, него и остало ту, с нама, међу нама, дајући нам непрестано све своје: све божанско, све бесмртно, све вечно, све блажено. Зар због свега тога не треба бнти увек блажен, у свима сузама, у свима тугама, у свима страдањима за Њега - блажен?

Учење на Гори, вели Свети Златоуст, Господ Христос излаже не у виду поука или наредаба, већ у виду блаженства, чинећи на тај начин своју проповед привлачном за све. Он није рекао: тај и тај је блажен, него - сви који тако поступају блажени су, те био ти роб, бедник, божјак, просјак, необразован, ништа ти то не смета да будеш блажен, ако будеш имао дотичну врлину. Почевши од онога од чега је првенствено и требало почети, Спаситељ прелази на другу заповест, која, како изгледа, налази се у опреци са мишљењем целе васељене. Јер док сви сматрају за блажене оне што се радују, а за несрећне оне што тугују, сиротују и плачу, дотле Он блаженима назива ове друге, говорећи:блажени који плачу, иако их сви сматрају за несрећне. Но, Христос је пре овога и чинио чуда, да би људи, и када Он прописује оваква правила, имали више поверења у Њега. И овде Он подразумева не просто оне што плачу, већ оне што плачу за грехе своје, јер постоји и други плач, уопште недопуштен, - плач за житејске ствари. На то указује и апостол Павле, говорећи: "Жалост овога света смрт доноси, а жалост која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје" (2 Кор. 7, 10). Људе са таквом тугом Христос овде и назива блаженима; и то не просто људе који тугују, већ људе који силно тугују. Стога и није рекао: блажени који тугују, него: блажни који плачу. Стварно, и ова нас заповест учи свакој побожности. У самој ствари, када човек, који оплакује смрт деце, жене, или неког сродника, за време те туге не подаје се ни љубави према богатству и телу, ни славољубљу, не љути се на увреде, не кида се од зависти, нити се одаје некој другој страсти, већ бива сав обузет тугом, зар онда неће далеко више показати своју бестрасност према свему томе они који како треба оплакују своје rpeхе? А каква ће им бити награда? Јер ће се угтешити, каже Спаситељ. Реци ми, где ће се утешити? И овде, и тамо. Пошто је ова заповест сувише тешка и мучна, Он и обећава оно што је највише може олакшати. Ако дакле хоћеш да имаш утеху - плачи! И немој сматрати да ове речи имају преносни смисао. Заиста, када Бог теши, макар човека задесиле хиљаду невоља, све ће их он савладати, јер Бог увек награђује труд преизобилно. То је урадио и овде када је рекао да су блажени они који плачу, - не што би плач био вредан тога, већ по своме човекољубљу (то јест, награда је обећана не према важности дела, него према љубави Његовој к људима). Они који плачу оплакују грехе своје, а за њих би, у самој ствари, било довољно да добију опроштај и оправдање. Али, пошто је Господ Христос веома човекољубив, Он и не ограничава награду на опроштај казне и отпуштање грехова, него још чини такве људе блаженима и даје им велику утеху. А Он нам наређује да плачемо не само за своје грехе, него и за грехе других. Тако су поступали светитељи, као: Мојсије, Павле, Давид; сви су они често оплакивали туђе грехе.[2]

На првом месту, вели Свети Григорије Ниски, блаженим се може признати плач за грехе и погрешке. Јер заиста није недостојно блаженства оно стање душе, када она, огрезла у рђавоме, ипак оплакује свој порочни живот.[3] Али она Спаситељева реч о блаженству оних који плачу има дубљи смисао. Јер када би она указивала само на покајање за грехе, онда би било доследније називати блаженима оне који су плакали, а не оне који свагда плачу. Послужимо се поређењем: ми називамо срећнима оне болеснике који су се излечили од своје болести, а не оне који се непрестано лече, јер то показује да они пате од неке неизлечиве болести. Али, постоји и други разлог због кога не треба сматрати да се ова Спаситељева реч односи само на оне што плачу за грехе. Јер има много људи који су провели живот беспрекорно, и, по сведочанству самога Светога Писма, који су се одликовали сваким добрим делом. Зар у Јована Претече има љубави према имању? Зар у пророка Илије има идолослужења? Који је то мали или велики грех из њиховог живота познат историји? Шта онда? Зар ова Спаситељева реч претпоставља да су ван блаженства и они којима није био потребан покајни плач? Зар не би било ружно сматрати такве људе лишенима божанског блаженства зато што нису грешили и плачем грехе лечили? Или, у таком случају, није ли боље грешити него живети безгрешно, када је само покајницима дата у део Утешитељева благодат? Јер је речено: блажени који плачу, јер ће се утешити.[4]

Развијајући своју мисао, Свети Гршорије вели: Мени изгледа: Спаситељева реч назива блаженом не тугу већ свест о добру, због кога човек тугује јер га нема у животу.[5] А то добро, то благо било је дато човеку кроз боголику душу. Ми људи били смо заједничари тог божанског блага. И оно што сада као у загонетки замишљамо о том благу, све је то било у човека: нетрулежност и блаженство, владање собом и самосталност, живот без жалости и бриге, бављење оним што је божанствено. Библија сведочи о томе говорећи да је човек, створен по лику Божјем, живео у рају, и наслађивао се плодовима тамошњег дрвећа; а плодови су тог дрвећа: живот, знање и томе слично. Када смо све то некада имали, како да не закукамо над садашњом својом бедом када је упоредимо са ондашњим блаженством? Оно што је било узвишено - понижено је; створено по лику небеснога - оземљанило се; постављено да царује - постало је роб; створено за бесмртност - отруљено је смрћу; оно што је уживало у рају - преселило се у крај болести и мука; оно што је неговано у бестрашћу - заменило је то животом страсним и краткотрајним; оно што је било самостално и слободно - сада је под влашћу тако великих и многобројних зала, да је немогуће избројати наше мучитеље. Јер свака страст у нама, чим преовлада, постаје наш господар, и наше мисли употребљава као своје слуге. Тако: раздражљивост, гнев, страх, бојазан, дрскост, стање туге и задовољства, мржња, свађа, нечовечност, суровост, завист, ласкање, злопамћење, неосетљивост, и све страсти које дејствују против нас, сачињавају списак мучитеља и господара, који нашу душу као каквог роба потчињавају својој власти. Ако пак неко преброји још и невоље што сналазе тело, које су тесно сједињене са нашом природом и нераздвојне су од ње - мислим на различне и разноврсне болести, од којих у почетку човечанство није патило, - онда ће несравњено више пролити суза, гледајући какве су невоље заузеле место некадањих блага. Стога Онај што плач чини блаженим, изгледа, тајно учи душу да упире поглед на истинско благо и да не рони у садашњу саблазан овог живота. Јер је немогуће човеку, који марљиво разгледа све то, живети без суза.[6]

Зашто су блажени који плачу сада? Зато што ће се утешити кроза све векове векова. А утеха ће им бити општење са Утешитељем, јер је дар утехе властито дејство Духа Светога.[7] На тајанствен начин Утешитељ благи учествује у свима нашим богочежњивим молитвама, у свима нашим христочежњивим уздасима, у свима нашим небочежњивим молбама (ср. Рм. 8, 26), и по целом бићу нашем разлива неку неисказану милину, љубав, и блаженство које савлађује све смрти у свима световима (ср. Рм. 5, 5; Откр. 21, 4).

УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ

                                


Многа чудеса која су везана за Господа нашег Исуса Христа, уверила су народ да је баш Он тај који је дошао да спасе свет. Приликом Његовог доласка у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Пут пред Њим био је затрпан цвећем. Долазак Његов са нестрпљењем су очекивала деца и када Га угледаше почеше клицати: "Благословен који долази у име Господње. Осана Сину Давидовом". 
Међутим, беше ту и оних који осетише завист и уплашише се овог Сина Божијег, и пожелеше да Га убију. Сковаше заверу свештеници јеврејски и чекаше погодан тренутак за то. 
Ушавши у град, Јерусалим, излечи све хроме, болесне, убоге и слепе. Тај дан када Христос уђе у Јерусалим назива се Цвети и празнује се у недељу пре Васкрса. За њега је везан обичај да свештеник освећује врбове гранчице, које народ односи својим кућама и ставља их поред славске иконе. 

Тропар (глас 1): 
Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.