U njemu je opisano kako je Bog, da bi ljudima kazao Sebe, poslao Boga Logosa, koji se ovaplotio i postao čovek i kao čovek kazao ljudim sve što Bog ima, sve što Bog hoće sa ovim svetom i sa ljudima u njemu. Otkrio je Bog Logos plan Božji o svetu i Božju ljubav prema svetu. Bog-Reč kazao je ljudima Boga pomoću reči, ukoliko reči ljudske mogu obuhvatiti neobuhvatljivog Boga. Sve što treba ovome svetu, i ljudima u njemu - Gospod je kazao u Svetom Pismu. Na sva pitanja On je u njemu dao odgovore. Nema pitanja, koje može mučiti dušu ljudsku, a da na njega nije u Svetom Pismu dat ili posredan ili neposredan odgovor. Ljudi ne mogu izmisliti više pitanja, no što ima odgovora u Svetom Pismu. Ne nađeš li odgovor u Svetom Pismu na neko svoje pitanje, znači da si ili postavio besmisleno pitanje ili nisi umeo čitati Sveto Pismo i iz njega iščitati odgovor.
U Svetom Pismu Bog je kazao:
1) šta je svet; odkuda je; zbog čega postoji, čemu gredi, čime će se završiti;
2) šta je čovek, otkuda dolazi, kuda ide, iz čega je, radi čega je, čime će se završiti;
3) šta su životinje, šta biljke; čega radi su; čemu služe;
4) šta je dobro; odkuda je; čemu vodi, radi čega je; kako se stiče;
5) šta je zlo; odkuda je; kako postoji; zbog čega postoji i čime će se završiti;
6) šta su pravednici i šta grešnici; kako se od grešnika postaje pravednim i od pogorđenog pravednika - grešnik; kako se služi Bogu, a kako đavolu; sav put od dobra do zla, od Boga do đavola;
7) sve - od početka do kraja; sav put čovekov od tela do Boga, od začeća do vaskrsenja iz mrtvih;
8) šta je istorija sveta, istorija neba i zemlje, šta istorija čovečanstva; njihov put, cilj i završetak.
Uopšte, Bog je u Svetom Pismu kazao sve što je ljudima trebalo kazati. U Svetom Pismu se nalazi biografija svakog čoveka, svakog bez izuzetka. U njemu svaki od nas može naći sebe detaljno, podrobno opisana i prikazana: sve svoje vrline i mane koje imaš i možeš imati i ne imati; naći ćeš puteve kojim duša tvoja, i svačija, ide od greha ka bezgrešnosti i sav put od čoveka do Boga i od čoveka do đavola. Naći ćeš načine kako da se oslobodiš greha, naći ćeš, jednom rečju, svu istoriju greha i grešnosti, i svu istoriju pravde i pravednika. Jesi li tužan, u Svetom Pismu ćeš naći utehe; jesi li žalostan - radost; jesi li gnevan - ukroćenje; jesi li sladostrasan - celomudrije; jesi li nemudar - mudrost; jesi li rđav - dobrotu; jesi li zločinac - milost i pravdu; jesi li čovekomrzac - ljubav. U njemu ćeš naći lek za sve svoje poroke i mane, i hranu za sve svoje vrline i podvige. Jesi li dobar, Sveto Pismo će te naučiti kako da postaneš bolji i najbolji: jesi li osetljiv, ono će te naučiti angelskoj nežnosti; jesi li pametan, ono će te naučiti mudrosti. Voliš li lepotu i muziku stila i reči, nema je lepše, ni dirljivije, no što je imao u Jova, i Isaije, i Solomona, i Davida i Jovana Bogoslova i Apostola Pavla... Tu se muzika, anđelska muzika večne istine Božje obukla u reči ljudske.
Što čovek više čita i izučava Sveto Pismo, sve više i više nalazi razloge da ga što duže i neprekidnije izučava. Ono je, po reči Svetog Zlatousta, kao mirisan koren, koji sve više miriše što se više tare.
KAKO TREBA ČITATISVETO PISMO
Koliko je važno zašto treba čitati Sveto Pismo, isto je toliko važno znati kako treba čitati Sveto Pismo. Sveti Oci, na čelu sa Svetim Zlatoustom, najbolji su vođi u tome. Sveti Zlatoust je, tako reći, napisao peto Evanđelje. Sveti Oci preporučuju ozbiljnu pripremu za čitanje i izučavanje Svetog Pisma. Priprema se sastoji u čemu? Najpre u molitvi. Moli se Gospodu da ti prosveti um - da razumeš reči Svetoga Pisma, i oblagodati srce - da osetiš istinu tih reči i život. Budi svestan da su to reči Božje, koje ti On lično govori i kazuje. Molitva u vezi sa ostalim vrlinama evanđelskim najbolje osposobljava čoveka za razumevanje Svetog Pisma.
A kako čitati Sveto Pismo?
Molitveno, sa strahopoštovanjem, jer je u svakoj reči po kap večne istine, a sve reči - sačinjavaju bezobalni okean Večne Istine. Sveto Pismo nije knjiga, već život; jer su reči njene - duh i život (Jn 6,63), zato se i mogu shvatiti ako ih učinimo duhom duha svog, i životom života svog. To je knjiga koja se čita životom - praktikovanjem. Prvo valja doživeti, pa razumeti. Tu važi ona Spasiteljeva reč: Ko hoće tvoriti - razumeće da je ova nauka od Boga (Jn 7,17). Tvori, da bi razumeo. To je osnovno pravilo pravoslavne egzegeze. U početku čovek obično brzo čita Sveto Pismo, pa onda sve sporije, dok najzad ne bude počeo čitati reč po reč, jer u svakoj reči otkriva - beskrajnu istinu i neiskazanu tajnu. Svakog dana pročitaj najmanje po jednu glavu iz Novog Zaveta, ali uporedo s tim praktikuj po jednu vrlinu. Praktikuj dok ti ne pređe u naviku. Recimo, prvo opraštanje uvreda. To da ti bude svakodnevna dužnost. I uz to se moli Gospodu: Gospode blagi, daj mi ljubav prema uvrediocima mojim!... I kad tu vrlinu pretvoriš u naviku, onda će ti lakše biti svaka druga za njom, i tako redom do poslednje. Glavno je: čitaj Sveto Pismo što više. Što razum ne razume, srce će osetiti; a ne razume li ni razum, ni srce ne oseća, ti ipak čitaj, jer čitanjem seješ reči Božje po duši svojoj: a one tamo neće propasti, već će postepeno i neprimetno preći u prirodu duše tvoje, i na tebi će se zbiti Spasiteljeva reč o čoveku koji baca seme u zemlju, i spava i ustaje noću i danju, i seme niče i raste, da ne zna on (Mk 4,26-29). Glavno je: sej, a Bog je koji daje i čini da posejano uzraste (1. Kor. 3,6). Samo ne hitaj sa uspehom, da ne bi ispao sličan čoveku koji danas seje, a sutra već hoće da žanje.
Čitajući Sveto Pismo ti unosiš kvasac u testo duše svoje i tela svog, koji se postepeno širi, prožima dušu, dok je svu ne prožme i ne uskisne evanđelskom istinom i pravdom. U svakom slučaju, Spasiteljeva priča o sejaču i semenu može se primeniti na svakog od nas. Nama je u Svetom Pismu dato seme Božanske Istine. Čitajući ga, mi to seme sejemo po duši svojoj; i ono pada i na kamenita i na trnovita mesta duše, a po nešto i na dobru zemlju srca našeg - i donese rod. A kad ugledaš rod i okusiš ga - ti ćeš od slasti i radosti pohitati da i kemenita i trnovita mesta duše svoje raskrčiš, pooreš i zaseješ semenom reči Božje.
Znate li kada je čovek mudar u očima Gospoda Hrista? - Kada sluša reči Njegove i izvršuje ih. Početak je mudrosti - slušati reči Božje (Mt 7,24-25). Svaka reč Spasiteljeva ima moć i silu iscelenja i od fizičkih i od duhovnih bolesti. „Reci reč i ozdraviće sluga moj“ (Mt 8,8). Spasitelj reče reč - i ozdravi sluga kapetanov. Kako nekad, tako i sad, Gospod neprestano izriče reči Svoje i tebi i meni i svima nama. Samo nam se valja zaustaviti, udubiti u njih i primiti ih - kapetanovskom verom. I čudo će se desiti s nama i ozaraviće duša naša kao što je ozdravio sluga kapetanov. Jer je u Evanđelju napisano i ovo: I dovedoše k Njemu besomučnih mnogo, i izgna duhove rečju, i sve bolesnike isceli (Mt 8,16). To on čini i danas, jer je Gospod Isus juče i danas Onaj isti i vavek (Jevr. 13,8).
Na Strašnom sudu sudiće se onima koji ne slušaju reči Božje i teže će im biti na dan Suda nego Sodomu i Gomoru (Mt 10,14-15). Pazi, na Strašnom sudu će se tražiti od tebe da daš računa, što si uradio sa rečima Božjim, da li si ih slušao i usvajao, da li si im se radovao ili si ih se stideo. Ako si ih se stideo, i Gospod će se postideti tebe kada dođe u slavi Oca svoga sa Anđelima svetim (Mk 8,38). Malo je reči ljudskih, koje nisu puste i prazne, zato je malo onih zbog kojih nećemo biti osuđeni (Mt 12,36). Da bi to izbegli, treba učiti i naučiti reči Božje iz Svetog Pisma, učiniti ih svojima, jer ih je Bog zato saopštio ljudima, da bi ih oni usvojili, a kroz njih i samu Istinu Božju.
U svakoj reči Spasiteljevoj ima više večnosti i neprolaznosti nego li u celom nebu i celoj zemlji sa celokupnom njihovom istorijom. Zato je On rekao: Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći (Mt 24,35). To znači: u rečima Spasovim je Bog i sve Božje, zato ne mogu proći. Usvoji li ih čovek, on postaje neprolazniji od neba i zemlje, jer je u njima sila koja obesmrćuje čoveka i čini ga večnim. Izučavanje reči Božjih, i ispunjavanje, čini čoveka - srodnikom Gospodu Isusu. To je On sam objavio kad je rekao: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božju i izvršavaju je (Lk 8,21). To znači: slušaš li, čitaš li reč Božju - upola si brat Hristov; izvršuješ li je - potpun si brat Hristov. A to je radost i privilegija veća od evanđelske. Izučavanjem Svetog Pisma, po duši se razliva neko blaženstvo, koje ne liči ni na što zemaljsko. O tome je Spasitelj govorio kada je rekao: Blaženi su koji slušaju reč Božju i drže je (Lk 11,28).
TAJNA REČI
Velika je tajna reči. Toliko velika da se samo drugo Lice Svete Trojice - Gospod Hristos - naziva u Svetom Pismu: Reč = Logos. Bog je Reč (Jn 1,1) - sve reči koje dolaze od te večne i apsolutne Reči pune su Boga, božanske Istine, Večnosti, Pravde. Slušaš li ih - Boga slušaš. Čitaš li ih - čitaš neposredne reči Božje. Bog-Reč postade telo, postade čovek (Jn 1,14), i mutavi i mucavi čovek - progovori reči večne istine i pravde Božje.
U rečima Spasiteljevim ima nekog soka besmrtnosti, koji čitanjem reči Njegovih kap po kap kaplje u dušu čovekovu, i oživljava je iz smrti u život, iz prolaznosti u neprolaznost. To Spasitelj objavljuje govoreći: Zaista, zaista vam kažem: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima život večni... i prešao je iz smrti u život (Jn 5,24). - To znači: slušanjem, izučavanjem reči Božje - učiš se besmrtnosti i večnosti, učiš se besmrtnom i večnom životu, a veruješ li u njih punom verom - već si naučio šta je život večni i prešao si iz smrti u život. Zato Spasitelj odlučno tvrdi: Zaista, zaista vam kažem: ko održi reč moju neće videti smrti do veka (Jn 8,51). Svaka je reč Hristova puna Boga, zato, kada uđe u dušu čovekovu, ona je očišćava od greha. Zato je Spasitelj na Tajnoj Večeri govorio učenicima Svojim, tim neodstupnim slušaocima reči Njegove: Vi ste već očišćeni rečju koju vam govorih (Jn. 15,3). Sve što je u Svetom Pismu napisano to Gospod Hristos i Njegovi Apostoli nazivaju: rečju Božjom, rečju Gospodnjom (Jn 17,14); Dap. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Kor. 2,17; Kol. 1,15; 2 Sol. 3,1). I ako je kao takvu ne čitate i ne primate - ostaćete u mraku mutavih i mucavih reči ljudskih, praznih i pustih.
Svaka reč Božja - puna je Istine Božje, koja kada uđe u dušu, osvećuje je na svu večnost. Zato se Spasitelj obraća molitvom Ocu Svom nebeskom: Oče! osveti ih Istinom Svojom, reč je Tvoja istina (Jn 17,17). Ne primaš li reč Hristovu kao reč Božju, kao reč Istine, to laž i otac laži, koji je u tebi, ustaje na nju.
U svakoj reči Spasiteljevoj ima mnogo nadprirodnog i blagodatnog; i to je ono što oblagodaćuje dušu čovekovu, kada je reč Hristova poseti. Zato Sveti Alostol sav domostroj spasenja naziva „rečju blagodati Božje“ (D. Ap. 20,32); „rečju Istine“ (Ef. 1,13); „rečju života“ (Flb. 2,16). Kao živa, blagodatna sila, reč Božja dejstvuje u čoveku čudotvorno i životvorno, ako je čovek sluša sa verom i prima verom (1 Sol. 2,13). Sve je opoganjeno grehom, ali se sve očišćuje - rečju Božjom i molitvom, sve - svako stvorenje od čoveka do crva (1 Tim. 4,6). Istinom, koju u sebi nosi, Silom, koju u sebi ima, reč Božja je oštrija od svakog mača i prolazi taj do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srca (Jevr. 4,12). Nema ničega tajnog pred njom i za nju. Zato što svaka reč Božja ima u sebi od večne Reči Božje - Logosa - ona poseduje silu da duhovno rađa i preporađa ljude. I rađajući se od Nje, čovek se rađa od Istine. Otuda Sveti Apostol Jakov piše hrišćanima da ih Bog Otac porodi rečju istine (1,18), a Sveti Petar veli im da su preporođeni rečju života Boga, koja ostaje vavek (1 Petr. 1,23). Sve Božje reči, koje je Bog govorio ljudima, dolaze od Večne Reči - Logosa, koji je Reč života i daje život večni. Živeći tom Rečju - čovek oživljava sebe iz smrti u život; ispunjujući sebe večnim životom - čovek postaje pobeditelj smrti i učesnik u prirodi Božjoj (2 Petr. 1,4), i blaženstvu njegovom neće biti kraja.
U svemu ovome glavno je, najglavnije je vera i osećanje ljubavi prema Gospodu Hristu, jer se pod toplotom tog osećanja otvara tajna svake reči Božje, kao što se pod toplotom sunčanih zrakova otvara krunica mirisavog cveća. Amin. n
Predavanje oca Justina,
profesora i vaspitača Bogoslovije, održano na bratskom sastanku Bogoslovskog
bogomoljačkog bratstva Sveti Sava,
u Sremskim Karlovcima, 22. decembra 1929.
Na ovaj dan, Gospod Isus Hristos je osuđen od ljudi.
Na Veliki petak, Crkva i verujući praznuju spomen Hristovog stradanja.
Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice vaskršnje ili bogojavljenske. Na šporetu vri voda sa bojom [varzilom], domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena, a deca obigravaju oko mjke, i broje sveže ofarbana jaja, čiji broj raste svakoga časa. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove 'čuvarkuća'.
Simbolika Farbanja jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalina Mironosica [to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom, neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju], putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: 'Hristos Vaskrse'. Crvena boja simboliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.
Vaskršnje slavlje Kada svane dan Vaskrsenja Hristova, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova, dugo, zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika. Domaćin sa svojom čeljadi odlazi u crkvu na svetu vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: 'Hristos Vaskrse!' i 'Vaistinu Vaskrse!' Taj pozdrav traje sve do Spasovdana
Tucanje jajima. Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače. To predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, 'Hristos Vaskrse' i 'Vaistinu Vaskrse'. Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.
'O vaskrseniju se tuku šarenim i crvenim jajima, tj. udaraju vrhovima jaje o jaje, pa koje se razbije ono uzme onaj koji je razbio.To čine kod namastira i kod crkve i nepoznati ljudi, ali treba najprije da vide jaje jedan drugome: jer neki probiju jaje odozdo te iscijede žujce i bjelance, pa naliju voska da je tvrđe. Drugi dan vaskrsenija [u ponedjeljnik] ko ne ode u crkvu na jutrenju, onoga [npr. u Srijemu i u Bačkoj] hoće da poliju vodom ili da bace u vodu; zato se kaze onda: danas idu godišnjaci u crkvu [tj. oni koji idu samo od godine do godine]. Od vaskrsenija do Spasova dne govori se, kad se dvojica sretnu na putu, ili kad koji kome dođe u kuću: Ristos vaskrs [mjesto dobro jutro, pomoz' Bog i dobar veče] i odgovara se vaistinu vaskrs; tako i kad se pije, mjesto spasuju se i na zdravlje.' [Srpski rječnik: Vuk Stefanović Karadžić, Nolit, Beograd, 1977.] 
U nekim našim krajevima, sačuvan je dirljiv običaj, da se farbana vaskršnja jaja nose na grobove preminulih predaka To svedoči o narodnoj veri, da su svi ljudi pred Bogom živi, i da umrli naši preci treba da osete vaskršnju radost i slavlje.
