ŽITIJE SVETOG RAVNOAPOSTOLNOG VLADIMIRA velikog kneza Kijevskog

Veliki knez Kijevski i sve Ruske zemlje samodržac Vladimir beše sin Svjatoslava, unuk Igora i svete Olge, a praunuk Rurika koga Varjazi pozvaše na knezovanje Rusijom. Rurik imađaše presto svoga kneževstva u Velikom Novgorodu; a Igor Rurikovič posle smrti svoga oca prenese presto u Kijev, i tu mu sveta Olga rodi sina Svjatoslava. Svjatoslav Igorovič imađaše tri sina: Jaropolka, Olega i Vladimira, ne od jedne žene. Deleći trojici sinova veliku kneževinu Rusku, Svjatoslav dade najstarijem sinu Jaropolku Kijev, srednjem Olegu Drevljane, a najmlađem Vladimiru Veliki Novgorod. Posle smrti velikoga kneza Svjatoslava Jaropolk udari na brata svoga kneza drevljanskog Olega, ubi ga i njegovu kneževinu uze sebi. Doznavši za ovo, velikonovgorodski knez Vladimir se uplaši da njegov najstariji brat Jaropolk ne učini i sa njim to isto, i pobeže preko mora k Varjazima. Jaropolk onda uze pod svoju vlast i velikonovgorodsku kneževinu.Nakon ne mnogo vremena Vladimir sabra veliku vojnu silu, delom od Varjaga, delom od drugih pokrajina ruskih, pa krenu na Jaropolka, pogubi ga i uze kneževinu kijevsku, i bratovlju ženu poreklom Grkinju, i postade samodržac cele zemlje Ruske. On postavi idole u Kijevu na uzvišenim mestima, prinošaše im žrtve, i sav narod privođaše k idolopoklonjenju. One pak koji nisu hteli da se klanjaju idolima, on naredi da se predaju na smrt. Tada i bi ubijen blaženi Teodor hrišćanin sa sinom svojim Jovanom[5], jer ne hte da se pridruži idolopoklonicima, niti da sina svog da na žrtvu demonima. Ostali hrišćani, koji od svete Olge behu prosvećeni, i radi kojih ona i crkvu podiže na Askoldovoj mogili, neki se iz straha krijahu i bežahu, neki se tajno držahu svete vere, a neki se opet vratiše svome pređašnjem neznabožju. I gde beše hrišćanskih crkava, idolopoklonici ih porušiše. U Kijevu behu ponameštani od Vladimira ovi odabrani idoli: vrhovni idol Perun, za koga verovahu da je bog groma, munja i kišnih oblaka; drugi - Volos, bog stoke; treći - Pozvizd ili Vihor, bog vazduha; četvrti - Lado, bog veselja; peti - Kupalo, bog zemaljskih plodova; šesti - Koljada, bog koji se praznovao zimi; i mnogi drugi manji bogovi. Po naređenju ovog velikog kneza, takvi bogovi behu ponameštani ne samo u Kijevu nego i po svima ostalim krajevima ruske države, i neznabošci im se klanjahu i prinošahu žrtve. Takvo isto idolosluženje vršaše i u Velikom Novgorodu, jer Vladimir posla tamo da upravlja ujaka svog vojvodu Dobrinju, brata matere svoje. Po ugledu na Vladimira, on iste idole postavi, nadenuvši im ista imena.Pored idolopoklonstva Vladimir paćaše i od drugoga zla: neuzdržljivo se valjaše u telesnim požudama kao u blatu, jer beše kao i drevni Solomon veoma ženoljubiv, i nenasit u telesnom sladostrašću, i imađaše mnogo žena i vrlo mnogo naložnica, i življaše pogano nalazeći se u idolopokloničkoj zabludi.No kada preblagi Bog, koji ne želi smrti grešnicima, po prevelikom i neiskazanom milosrđu Svom blagovole Rusku zemlju, pomračenu tamom idolobesja, prosvetiti svetlošću svete vere i na put spasenja uputiti, On im za rukovodioca izabra ovog velikog kneza Vladimira, kao nekada Rimljanima i Grcima cara Konstantina Velikog, a pre toga svima narodima svetog apostola Pavla. Jer On koji je naredio da iz tame zasija svetlost, zapali u Vladimirovom srcu zoru tajanstvene svetlosti, i razbudi u njemu želju za poznanjem istine i pretvori ga iz neznabožnog idolopoklonika u pobožnog hrišćanina, i od gonitelja - u novog apostola i učitelja Rusima; i on toliki ruski narod ote iz čeljusti ada i večne smrti, i privede ponovnom rođenju u život večni svetim krštenjem.Nije neumesno da ovde spomenemo u koja su se vremena Rusi pre Vladimira delimično krštavali. Najpre se Slavenoruski narod krsti od svetog apostola Andreja Prvozvanog. Ovaj sveti apostol stigavši do Kijevskih gora, blagoslovi ih, i pobivši krst na visokom bregu proreče da će se tu podići grad i da će na tim mestima zasijati blagodat Božija. I ljude koje tada nađe tamo on nauči svetoj veri i krsti ih. Zatim sveti apostol pođe i u ostale krajeve ruske, gde je sada Veliki Novgorod, i gde su drugi znameniti gradovi, i svuda koje god ka Hristu mogade obratiti, prosveti ih svetim krštenjem.Opet se krsti Rusija u vreme grčkoga cara Vasilija Makedonca i svetog patrijarha Fotija, koji uputiše u Rusiju arhijereja Mihaila. U to vreme knez Igor Rurikovič beše maloletan i kneževinom upravljaše njegov rođak i vaspitač Oleg. Kada grčki arhijerej stiže iz Carigrada u Rusku zemlju, da neznabožni narod nauči svetoj veri, ljudi željahu da najpre vide neko čudo od njega. Arhijerej ih upita: Kakvo čudo zahtevate? - Oni mu rekoše: Knjiga koja uči vašoj hrišćanskoj veri, neka bude bačena u oganj, pa ako ne izgori, po tome ćemo poznati da je vaša vera dobra i istinita i Bog koga propovedaš veliki. - Arhijerej, uzdajući se u Boga, naredi da se naloži veliki oganj pred svima, pa podigavši ruke k nebu pomoli se govoreći: Proslavi ime Svoje, Hriste Bože! - I rekavši to, metnu u oganj knjigu Sveto Evanđelje, i knjiga ne izgore. Jer kada sva drva izgoreše i oganj se ugasi, Evanđelje se obrete celo, ni najmanje nepovređeno od ognja. Videći to čudo, mnogi ljudi verovaše u Hrista i krstiše se.Još se Rusija krsti u dane velike kneginje Olge[6], žene velikog kneza ruskog Igora Rurikoviča, majke Svjatoslavove, a babe Vladimirove. Ona, kao što piše u njenom žitiju, otišavši u Carigrad, primi svetu hrišćansku veru i dobi na svetom krštenju ime Jelena. Po povratku otuda, ona u Kijevu i ostalim ruskim gradovima mnoge privede k veri i svetom krštenju, ali ne mogade sve prosvetiti, jer i sina svog Svjatoslava ne mogaše nikako usavetovati da primi hrišćanstvo.Ovim krštenjem u Rusiji, koje beše pre Vladimira, ne mogade se raširiti i utvrditi sveta vera, jedno zbog čestih ratova, a drugo zbog knezova, odanih neznabožnom idolopoklonstvu. Konačno se sva Rusija prosveti u dane velikoga kneza Vladimira, pošto se najpre on sam prosveti i poznade pravi put spasenja, i sve izvede na njega, bilo primerom svoje pobožnosti, bilo svojim vladalačkim naređenjem. A to prosvećivanje otpoče ovako:Kada Vladimir postade čuven zbog hrabrosti, samodržavnosti i veličine svoga carstva, stadoše dolaziti k njemu predstavnici raznih naroda hvaleći mu svoju veru. Najpre dođoše muhamedanci, i Vladimir ih upita: Kakva je vera vaša? - Oni mu odgovoriše: Verujemo u Boga koji je na nebu, a imamo proroka Božjeg Muhameda; on nam dozvoljava da imamo žena koliko ko hoće i da uživamo sve telesne slasti, samo naređuje da se obrezujemo, i da svinjskog mesa ne jedemo, i da vina ne pijemo. Pored toga muhamedanci pričahu o svojoj veri i druge stvari neslavne i stidne, o kojima ne dolikuje pisati. Vladimir sa nasladom slušaše o ženama, pošto beše ženoljubiv, ali mu se ne dopade obrezanje i nepijenje vina. I reče im: Mi ne možemo da živimo bez vina, pošto u Rusiji svako veselje i prijatnost biva uz podnapijanje.Dolažahu k Vladimiru izaslanici i od Nemaca, i od rimskog pape, i od ćesara zapadnog, i od ostalih knezova; i svaki govoraše za svoju veru da je dobra, ali se nijedna od njih ne dopade Vladimiru. Još i Jevreji dođoše k Vladimiru i govorahu da je njihova starozavetna vera bolja od svih vera. Vladimir ih upita: Gde je zemlja i carstvo vaše? - Oni mu odgovoriše: Naša zemlja je Jerusalim i Palestina, i njena okolina. Ali pošto gresima svojim razgnevismo Boga, Bog nas raseja po celome svetu, a zemlju našu dade hrišćanima. - Vladimir im na to reče: Kako vi druge učite vašoj veri, a sami ste odbačeni od Boga vašeg? Jer kad bi vas Bog ljubio, On vas ne bi rasejao po tuđim zemljama. Zar i nama želite takvo rasejanje? - Rekavši to, on ih otera sa očiju svojih.Posle sviju ovih k Vladimiru dođe od grčkih careva Vasilija i Konstantina i od patrijarha carigradskog izaslanik sa darovima, Kiril filosof, muž izvrstan, obrazovan i bogonadahnut. Ovaj filosof Kiril dugo govori Vladimiru o hrišćanskoj veri, počevši sa stvaranjem sveta, pa preko svih proroštava sve do ovaploćenja Hristova, i Njegovog dobrovoljnog stradanja i krsne smrti radi spasenja ljudskog, i Njegovog trodnevnog vaskrsenja, i vaznesenja na nebo. Zatim mu izloži učenje o drugom dolasku Hristovom, o vaskrsenju mrtvih, o Strašnom sudu, o beskonačnim mukama spremljenim za grešnike, i o nagradi pravednicima u nebeskom carstvu. Onda mu predade poslati dar: veliku zlatotkanu zavesu, na kojoj beše umetničkim tkanjem izobražen Strašni sud Božji, i odvajanje grešnih od pravednih: pravednici stajahu s desne strane Sudiji, i na toj desnoj strani beše izobražen raj i carstvo nebesko; a grešnici stajahu s leve strane, na kojoj behu izobraženi geena ognjena, strašni likovi demona i razne muke u paklu.Pažljivo razgledajući sve to, Vladimir raspitivaše filosofa za svaku stvar. Filosof mu o svemu govoraše podrobno; i reče mu: Kada Hristos Bog naš dođe u slavi Svojoj s neba na zemlju da sudi živima i mrtvima i da svakome da po delima njegovim, tada će pravednike postaviti s desne strane Sebi i poslati ih u Svoje nebesko carstvo na večno veselje, a grešnike će postaviti s leve strane Sebi i poslati ih u geenu ognjenu neugasivu, u beskonačne muke.Slušajući to, Vladimir uzdahnu i reče: Blago onima koji stanu s desne strane, a teško onima koji budu s leve! - Filosof mu reče: Ako i ti, care, prestaneš sa zlim delima i primiš sveto krštenje, udostojićeš se stajanja s desne strane; ako pak ostaneš u neznabožju, onda će i tvoje mesto biti s leve strane. - Pažljivo slušajući filosofovo razlaganje i razmišljajući, Vladimir reče: Počekaću još malo, dok tačnije ispitam o svima verama. - I pošto obdari filosofa i njegovu pratnju, on ih s češću otpusti u Carigrad.Kada grčki filosof otputova, Vladimir sazva sve svoje bojare i starešine i reče im: Eto, k meni dolaziše mudraci od raznih naroda: od muhamedanaca, od Nemaca, od Rimljana, od Jevreja, i od drugih naroda; i svaki od njih hvaljaše svoju veru. Posle sviju dođoše i Grci, i ispričaše više od drugih mnoge divne stvari u svojoj veri, kazujući sve od početka sveta do sada; oni vele da postoji drugi svet i drugi život, i da će posle smrti svi ljudi vaskrsnuti, i ako je ko učinio što dobro u ovom veku, taj će se u budućem radovati živeći besmrtnim životom; a grešnici će se večito mučiti.I rekoše mu bojari i starešine: Niko nikada ne kudi ništa svoje, nego hvali. Ti pak, veliki kneže, imaš mnoštvo mudrih ljudi, pa ako hoćeš da tačnije poznaš istinu, pošlji najbolje između njih u razne zemlje i narode, da vide i ispitaju svaku veru i kako ko služi Bogu svome, i kada se vrate, oni će i tebi i nama kao očevici ispričati sve podrobno i tačno.Vladimir posluša ovaj savet i posla ljude razumne i pametne u razne zemlje, da razmotre vere i bogosluženja svakog naroda i jezika. Oni proputovaše mnoge zemlje i carstva, pa najposle dođoše i u Carigrad, i kazaše grčkim carevima, Vasiliju i Konstantinu, zbog čega su došli. Carevi se obradovaše, i odmah obavestiše o njima svjatjejšeg patrijarha. Patrijarh naredi da se ukrasi crkva praznično; on se obuče u najskupocenije arhijerejske odežde sa mnogim episkopima i sveštenicima za služenje božanstvene liturgije. Na liturgiju dođoše carevi sa Vladimirovim izaslanicima; uvevši ih u crkvu izaslanicima dadoše takvo mesto, sa koga se lako moglo videti i čuti sve. A oni, videći neiskazanu krasotu slave Božije kakvu nigde nikada ne videše, i slušajući preslatko crkveno pojanje kakvo nikada ne čuše, divljahu se veoma i držahu da se nalaze ne na zemlji nego na nebu; u to vreme obasja ih nebeska svetlost, i oni postadoše kao van sebe od radosti duhovne, kojom se tada srca njihova ispuniše. Po završetku božanstvene liturgije carevi i patrijarh prirediše ruskim izaslanicima veliki prijem i gozbu, obdariše ih mnogim darovima, pa otpustiše.Kada se izaslanici vratiše k Vladimiru, Vladimir opet sazva svoje bojare i starešine, i naredi izaslanicima da pred svima ispričaju šta su videli i čuli. Oni onda stadoše pričati sve po redu o veri svakoga naroda i o njihovim bogosluženjima, ali se slušaocima ne dopadoše te vere. Zatim počeše pričati šta videše kod Grka. Kada dođosmo u Carigrad, kazivahu oni, Grci nas uvedoše u svoju crkvu gde oni Bogu svome služe, i tamo videsmo takvu krasotu i slavu, da naš jezik to ne može iskazati: odežde njihovih jereja behu najčudesnije, bogosluženja veoma divna, držanja svih ljudi pobožno, pojanje toliko slatko, kakvo nigde ne čusmo; i nas obuze neka radost, i mi ne osećasmo sebe, niti znađasmo da li smo na zemlji ili na nebu. I nema u celom podnebesju takve lepote i preslavnog bogoslavlja kao što je kod Grka. Zbog toga verujemo da je vera njihova istinita, i samo sa tim ljudima živi Bog istiniti.I rekoše bojari Vladimiru: Da grčka vera nije dobra i istinita, tvoja baba Olga ne bi primila tu veru, jer ona beše žena veoma mudra. - Tada Vladimir, po dejstvu u njemu blagodati Svetoga Duha, stade se po malo prosvećivati u umu svom i poznavati pravu hrišćansku veru, i želeti je. Ali pošto pored njega ne beše takvog čoveka koji bi ga brzo priveo ostvarenju njegove namere, jer svi bojari i savetnici behu pomračeni tamom neznaboštva, stoga se odloži njegovo primanje hrišćanske vere i krštenje. Štaviše, kod njega se pojavi zamisao da krene u rat na Grčku zemlju, da osvoji neke gradove i dobije hrišćanske učitelje koji bi ga naučili veri.Skupivši vojsku, Vladimir krenu na Tavrikiju i zauze prvo grad Kafu. Zatim dođe pod Herson, prestoni grad te zemlje, koji se nalažaše na obali Evksinskog Ponta i imađaše izvrsno pristanište. I opsede grad taj, i silno ratovaše na njega ne malo vremena, i ne mogaše ga osvojiti, jer grad beše utvrđen i grčka vojska što beše u njemu junački se boraše. I poručivaše Vladimir Hersonjanima da mu se dragovoljno pokore ako žele da ima milosti prema njima; ako pak to ne učine, onda će njihov grad držati pod opsadom makar tri godine, dok ga ne uzme, ali onda neće imati milosti prema njima. Međutim Hersonjani ne pridavahu važnost Vladimirovim porukama, iako trpljahu oskudicu u gradu, jer šest meseci već behu pod opsadom. No neiskazano promišljanje Božje ne samo o Grcima nego i u celom ruskom rodu udesi da se grad Herson preda Vladimiru na sledeći način. Hersonski protopop Anastas napisa Vladimiru na streli ovo: "Care Vladimire! ako hoćeš da zauzmeš grad, potraži na istočnoj strani u zemlji vodovodne cevi kroz koje teče u grad voda za piće; preseci ih, i na taj način liši grad vode, pa će ti se građani primorani žeđu predati". Napisavši tako na streli, protopop nateže luk i pusti strelu ka Vladimirovom šatoru. Strela pade pred šator; a kad je uzeše i videše na njoj grčko pismo, odmah je odneše Vladimiru. Vladimir dozva tumača za grčki jezik; ovaj mu prevede poruku, i Vladimir naredi da se brižljivo potraže na istočnoj strani te cevi. Kad ih pronađoše, presekoše ih, te grad lišiše vode, i građani iznemogoše od žeđi. Pritešnjeni žeđu oni se i protiv svoje volje predadoše Vladimiru. Vladimir svečano uđe u grad, ali nikome ne učini ni zla ni nepravde.Po zauzeću Hersona i cele Tavrikije Vladimir uputi grčkim carevima ovako pismo: "Evo, zauzeo sam vaš slavni grad Herson i svu zemlju Tavrikiju. No čujem da imate sestru, divnu devojku, dajte mi je za ženu. Ne htednete li mi je dati, ja ću sa vašim Carigradom učiniti što učinih sa Hersonom". - Primivši ovakvo pismo od Vladimira, grčki carevi se ožalostiše ne malo, jer njihova sestra Ana nije htela da pođe za neznabošca. Ali se Grci bojahu vojne sile ruske i hrabrosti Vladimirove. I carevi otpisaše Vladimiru ovako: "Nama hrišćanima ne dolikuje da svoju sestru damo za neznabošca. Ako hoćeš da je dobiješ ti se onda odreci svojih idola i veruj u Hrista istinitog Boga, kao što i mi verujemo, i primi sveto krštenje, pa ćeš bez prepreka uzeti sebi za suprugu sestru našu, i bićeš s nama u ljubavi kao istoverac, i još ćeš carstvo nebesko naslediti".Dobivši takav odgovor od grčkih careva, Vladimir im ponova uputi ovakvo pismo: "Ja zavoleh vašu veru od onoga vremena kada se moji izaslanici, koje bejah poslao da ispitaju razne vere, vratiše i podrobno ispričaše kako je vaša vera bolja od svih ostalih vera, i vaša bogosluženja kojima služite Bogu vašem divnija nego kod drugih naroda. Stoga hoću da primim vašu veru, a vi mi pošaljite episkopa da me krsti, i sami sa sestrom svojom dođite k nama, ili mi sestru svoju pošljite za suprugu, pa ću vam vratiti Herson sa celom Tavrikijom".Dobivši ovako dobru vest, grčki carevi se obradovaše velikom radošću i stadoše sestru svoju savetovati i moliti da pođe za Vladimira. I govorahu joj: Smiluj se na hrišćansko carstvo! jer ne pođeš li za njega, on neće prestati da pustoši zemlju našu, i bojati je se da i Carigradu ne učini što i Hersonu. Ako se pak Vladimir zbog tebe krsti, i Gospod preko tebe obrati k sebi zemlju Rusku a Grčku oslobodi teških i čestih ratova i najezda ruskih, ti ćeš zadobiti večnu slavu i naslediti večno blaženstvo.Princeza Ana, iako ne željaše, ipak pristade na savet i molbu svoje braće, i sa suzama reče: Neka bude volja Gospodnja! - I poslaše je carevi morem u lađama sa arhijerejem Mihailom, i sa sveštenicima, i sa uglednim velikašima. Kada stigoše u Herson, svečano ih dočekaše i u carski dvor uvedoše. No na nekoliko dana pred dolazak princeze Ane, Vladimir se razbole od očiju i oslepe. I poče sumnjati u hrišćansku veru i u krštenje, i smućen govoraše sebi: Bogovi ruski se razljutiše na mene što hoću da ih ostavim i drugu veru primim, zbog toga me i kazniše slepilom. - Princeza pak Ana posla mu ovakvu poruku: Ako hoćeš da ozdraviš i progledaš, primi što pre sveto krštenje, jer se drukčije nećeš izbaviti od slepila svog. Krstiš li se, ti ćeš se osloboditi ne samo telesnog slepila nego ujedno i duhovnog.Saslušavši ovakvu poruku, Vladimir odgovori princezi: Ako se tvoja reč obistini, onda ću po tome poznati da je hrišćanski Bog velik. - I odmah dozva episkopa, moleći ga za sveto krštenje. Episkop ga najpre oglasi i dobro pouči o svetoj veri. Zatim ga krsti u crkvi Svete Sofije, koja se nalažaše usred grada, i nadenu mu ime Vasilije. Pri krštenju pak dogodi se čudo, slično čudu sa Savlom na putu za Damask: jer kada oslepeli Vladimir uđe u svetu krstionicu, i episkop po činu krštenja metnu na njega ruku, odmah otpade od očiju njegovih slepilo kao krljušt, i on progleda; i proslavi Boga što ga privede u istinitu veru; i blagodaraše Hrista Gospoda, radujući se i veseleći se.Videvši ovo čudo, krstiše se Vladimirovi bojari i vojska. I bi radost velika Rusima i Grcima, a naročito svetim anđelima na nebu: jer kada se anđeli raduju za jednog grešnika koji se kaje, oni se nesravnjeno više obradovaše tako velikom broju duša koje Boga poznaše, i zapevaše: Slava na visini Bogu!Ovo krštenje Vladimira, njegovih bojara i vojske izvrši se u godini 988. Posle krštenja bi privedena Vladimiru princeza Ana radi obručenja; a nakon ne mnogo dana oni se venčaše u zakoniti brak. I knez Vladimir povrati Grcima Herson sa celom Tavrikijom; i utvrdivši s njima mir, on se vrati u svoju zemlju. Povede sa sobom i arhijereja Mihaila koji beše došao iz Carigrada sa princezom Anom. I on bi prvi mitropolit cele Rusije[7]. Sa arhijerejem Mihailom Vladimir povede iz Hersona i mnoge sveštenike, klirike i monahe. A uze otuda i mošti svetog sveštenomučenika Klimenta, pape rimskog, i njegovog učenika Fiva, i svete ikone, i knjige, i svaku stvar crkvenu. Povede sa sobom i onog protopopa Anastasa, koji ga strelom nauči kako da zauzme grad Herson. I dođe Vladimir u Kijev s radošću velikom, slaveći Hrista Boga.I odmah se Vladimir s revnošću dade na prosvećivanje prestonog grada svog Kijeva i cele ruske države svoje. Najpre Vladimir naredi da se krste dvanaest sinova njegovih, koje imađaše od raznih žena: Izjaslava, Mstislava, Jaroslava i Vsevoloda od Rohmide, kneginje Polteske; Svjatopolka - od Grkinje, žene bratovlje; Višeslava - od kneginje Čehinje; Svjatoslava i Stanislava - od druge Čehinje; Borisa i Gljeba - od Bugarke; Brjačislava i Sudislava - od neke drute. I krsti ih mitropolit Mihail na jednom izvoru[8], koji se nalažaše u gori nad Dnjeprom. Taj se izvor od onoga vremena pa do sada naziva Kreščatik. Zatim Vladimir posla glasnike po celome gradu, naređujući da se sutradan izjutra saberu na reku Počajnju[9] svi: stari i mladi, veliki i mali, bogati i siromasi, muškinje i ženskinje. Ako se pak ko u to vreme ne nađe na reci, smatraće se za protivnika Bogu i velikome knezu.Sutradan izjutra dođe na reku sam knez sa bojarima, i sa arhijerejem, i sa svima sveštenicima. I sleže se sav grad na reku, bezbrojno mnoštvo muškinja i ženskinja, svakoga zvanja i uzrasta, i to na mesto gde se sada nalazi crkva svetih stradalnika Borisa i Gljeba. I bi im naređeno da se svuku i uđu u vodu, muškinje odvojeno i ženskinje odvojeno, odrasli gde je dublje, mali gde je pliće; i stajahu po grupama u vodi, jedni do guše, drugi do pojasa. Sveštenici pak u svešteničkim odeždama stajahu kraj obale na daskama, naročito za to spremljenim, i čitahu nad narodom molitve propisane za krštenje, i davahu im imena, svakoj grupi posebno jedno ime, i naređivahu im da se tri puta pogruže u vodu, sami prizivajući nad njima ime Svete Trojice, po činu krštenja.I tako se sav narod Kijevski krsti u godini 989, druge godine nakon Vladimirova krštenja. Posmatrajući krštenje tolikog naroda, sveti Vladimir se radovaše duhom; i podigavši oči i ruke k nebu, reče: Gospode Bože, koji si stvorio nebo i zemlju, pogledaj na novokrštene ljude Tvoje, i podaj im da stvarno poznadu Tebe, Boga istinitoga, i utvrdi ih u pravoslavnoj veri, i meni pomozi protiv vidljivih i nevidljivih neprijatelja, i proslavi u Ruskoj zemlji presveto ime Svoje!Po krštenju naroda Vladimir odmah naredi da se idoli porazbijaju i hramovi idolski do temelja poruše. On naredi da glavnog idola Peruna vežu konju za rep i vuku sa gore ka Dnjepru, a postavi dvanaestoricu ljudi da vučenog idola motkama biju. A to on učini ne da bi idol osetio neke bolove, jer je od drveta, bez duše i bez osećanja, nego da bi demonu naneo što više sramote. I dovukavši idola Peruna do obale, baciše ga u Dnjepar, i voda ga odnese daleko i pritera uz jednu visoku goru koja se i sada naziva Perunova.Stari kazuju i ovo: verni uzeše nekog drugog idola i odvukoše na Dnjepar da ga potope, a neki ga nemilice udarahu tojagama; i baciše ga u Dnjepar; kada plovljaše niz vodu, za njim plakahu ljudi, još pomračeni neverjem, koji iđahu obalom i naricahu za idolom: "Vidibaj, gospodaru naš bože, vidibaj! - tojest, isplivaj i na obalu izađi! - idol, pokretan njegovim demonom, izađe na obalu onde gde je sada manastir Vidubicki. No kada neverni htedoše da uzmu idola, verni pritrčaše, privezaše mu kamen, pa ponova baciše u reku i potopiše, a mesto gde beše izišao idol naziva se od toga vremena Vidubiči.I svi ostali idoli, po naređenju velikoga kneza, biše porazbijani, i jedni u vodu a drugi u oganj pobacani. Kijevljani pak koji još behu nerazumni, videći uništavanje i propast svojih starih bogova, plakahu za njima i kukahu, a razumni Kijevljani govorahu: Pametan je knez i njegovi bojari, i oni znaju koji je Bog bolji. Jer da su stari bogovi bili dobri, oni ne bi naredili da se unište, niti bi izabrali drugu veru: bolje izabraše, gore odbaciše.Posle uništenja idola i razrušenja idolskih hramova, Vladimir naredi da se na tim mestima grade svete crkve. U početku on sagradi crkvu svetoga Spasa na onom mestu gde se nalazio idol Perun; zatim podiže crkvu u ime svetog Vasilija Velikog, pošto i sam na svetom krštenju dobi ime Vasilije; i mnoštvo drugih crkava on podiže svuda. No naročito mnogo truda uloži oko podizanja crkve od kamena u ime Prečiste Bogorodice, koja docnije bi prozvana Desjatinaja, koja za vreme Batija bi porušena i ostade samo jedan deo od nje. Ta crkva beše veća i lepša od svih crkava u Kijevu, podignutih u vreme kneza Vladimira; nju sagradiše premudri neimari grčki, i svakom lepotom ukrasiše. Kada ova crkva bi dovršena, pri osvećenju uđe u nju knez Vladimir i, kao nekada Solomon u svome hramu, pomoli se Bogu, govoreći: Gospode Bože, pogledaj s neba i vidi, i poseti vinograd ovaj i usavrši, jer ga zasadi desnica Tvoja! Pogledaj na ove nove ljude Tvoje, čija si srca urazumio da poznadu Tebe, istinitoga Boga! Pogledaj i na crkvu ovu, koju podigoh ja, nedostojan sluga Tvoj, u ime svebesprekorne Matere Tvoje Prisnodjeve Bogorodice. I ko se sa verom i usrđem pomoli u ovoj crkvi, usliši molitvu njegovu, otpusti mu svaki greh, i sve što je korisno podaj mu molitvama Prečiste Bogomatere.Posle takve duge molitve, Vladimir reče: Evo, od svega imanja mog i od svih gradova mojih dajem deseti deo za ovu crkvu Prečiste Bogorodice. - Rekavši to, on to i pismenom potvrdi, i kletvu izreče na one koji bi se usudili oduzeti ono što je dato svetoj crkvi. Od toga doba ta crkva bi nazvana Desjatinaja. I tu crkvu knez poveri gorespomenutom protopopu Anastasu, koga dovede iz Hersona, i unese u nju mošti svetoga Klimenta, pape rimskoga, i podari joj sve skupocene utvari što iz Hersona beše doneo.Knez Vladimir posveti veliku brigu i knjižnom obrazovanju: on naredi da se njegovi sinovi i mnoštvo bojarske dece uče grčkom pismenu, a i za rusko pismo odredi im iskusne učitelje. Pored toga on naredi da se u školu uzimaju i deca prostih roditelja; a mnoge glupe majke plakahu za decom svojom kao da su pomrla.Želeći da svetlošću svete vere prosveti ne samo Kijev nego i svu državu svoju, knez Vladimir posla po svima gradovima ruskim da se krsti narod; na one pak koji se nisu hteli krstiti, on nalagaše veliki danak. I življaše Vladimir bogougodno i pravedno, izmenivši svoje drevne neznabožačke običaje. I bi na svaku vrlinu upućen česnom suprugom svojom princezom Anom, sa kojom življaše po hrišćanskom zakonu. A ostale pređašnje žene svoje, koje imađaše pre krštenja, on bogato obdari pa otpusti, ostavivši svakoj na volju da se, ako hoće, uda za drugoga muža. Prvoj pak ženi svojoj Rohmidi, kćeri kneza polteckog Rogvolda, koja mu beše milija od ostalih, pri povratku svom iz Hersona knez Vladimir posla ovakvu poruku: Ja primih hrišćansku veru i zakon, i treba da imam jednu ženu, koju sada i uzeh među hrišćanima; a ti izaberi sebi između mojih velmoža koga hoćeš, i udaj se za njega. - Ona mu odgovori: Eda li je jedino tebi potrebno nebesko carstvo, a ne i meni? Sem toga, kako ja kneginja mogu podneti da budem sluškinja u sluge tvoga? Stoga neću da se udajem za drugoga muža, nego te molim, unevesti me Hristu tvome. - Kada ona ovo govoraše, pored nje seđaše njen sin Jaroslav, koji beše hrom od rođenja. Čuvši ovakve reči od matere svoje, on zablagodari Bogu za blagorazumnost i dobru odluku njenu, i odmah ozdravi i stade hoditi, iako dotle nije hodao. Vladimir se dvostruko obradova povodom Rohmide: što ona uzrevnova za Hrista, i što se sinu Jaroslavu isceliše noge. Pošto primi krštenje, Rohmida se postriže u sveti anđelski lik monaški, i dobi ime Anastasija.Posle toga Vladimir posla molbu u Carigrad tadašnjem svjatjejšem patrijarhu Sergiju[10], da mu pošalje arhijereje i jereje, pošto je žetve mnogo a poslenika malo. Jer mnogim gradovima ruskim beše potrebna prosveta, a ruskih ljudi spremnih za duhovni čin još ne beše dovoljno, pošto školovanje među njima beše nedavno počelo. Na tu molbu kneza Vladimira svjatjejši patrijarh Sergije posla od Grka episkopa Joakima Heroonca, i druge episkope s njim, i ne malo prezvitera.Uzevši onda došavše k njemu episkope, Vladimir ode u oblast Rostovsku i Suždaljsku, i osnova grad iznad reke Kljazme, i nadenu mu svoje prvo ime Vladimir; i podiže u njemu crkvu Prečiste Bogorodice; i naredi da se svuda ljudi krste i crkve grade, i dade im episkopa. Otišavši odatle u Rostov, on podiže crkvu drvenu, i dade episkopa. Potom otputova u Veliki Novgorod, i tamo ostavi za arhiepiskopa Joakima Hersonca. Ovaj arhiepiskop razruši tamo idola Peruna, sličnog onom kijevskom, i naredi da ga jedni vuku na reku Volhov a drugi da ga motkama biju na veliku porugu demonu. A demon koji u idolu obitavaše, stade gromko kao od bolova zapomagati: "Avaj, avaj! teško meni, teško meni! jer upadoh u ruke ovih nemilosrdnih ljudi, koji me juče kao boga poštovahu, a sada mi tolika zla pričiniše! Lele, lele!" - A ljudi, dovukavši ga na most bijena, baciše ga u reku Volhov, i odmah potonu na dno, pa malo zatim ispliva na površinu i zaplovi uz reku. Jedan se čovek baci na njega motkom, a idol dohvati tu istu motku i baci je na most i udari neke od onih što u bezumlju svom žaljahu za njim, pa opet povikavši potonu i pogibe sa šumom. Sveti Vladimir obiđe i ostale znatnije gradove svoje države, svuda krštavajuđi narod, podižuđi crkve i ostavljajući episkope i prezvitere. I tako, učinivši veliku korist svoj zemlji Ruskoj, on se vrati u svoj prestoni grad Kijev. I tada sveti Vladimir razdeli zemlju Rusku na dvanaest kneževina prema broju sinova svojih. Najstarijeg sina svog Višeslava on posadi u Velikom Novgorodu, Izjaslava u Polocku, Svjatopolka u Turovi, Jaroslava u Rostovu. A kad Višeslav umre u Velikom Novgorodu, on na njegovo mesto dovede Jaroslava iz Rostova, a u Rostovu posadi Borisa, u Muromu Gljeba, u Drevljanu Svjatoslava, u Vladimiru Vsevoloda, u Tmutorokani Mstislava, u Smolensku Stanislava, u Lucku na Volini Brjačislava, u Pskovu Sudislava. I strogo im zapovedi da žive u ljubavi i slozi i da ne vređaju jedan drugoga, niti da povređuju granice jedan drugome, nego svaki da bude zadovoljan svojom kneževinom. Ne manje zapovedi im i to, da svaki u svojoj kneževini umnožava slavu Hrista Boga i ište spasenje duša ljudskih, neverne u veru privodeći i crkve zidajući. Toga radi on svakome sinu dade episkopa i prezvitere.Uredivši ih tako i razaslavši ih u njihove kneževine, sam knez Vladimir življaše u Kijevu, sada već star. I revnovaše sveti knez u dobrim delima, crkve i manastire podizaše i ukrašavaše, izobilnu milostinju svima davaše, bogate trpeze često priređivaše siromasima u svome dvoru. A bolesnicima koji ne behu u stanju dolaziti dvoru njegovom on kolima šiljaše svakovrsne namirnice. Sa susednim državama: poljskom, ugarskom, i češkom, on imađaše mir i ljubav; jedino sa Pečenjezima ratove vođaše, ali ih silom Hristovom pobeđivaše.Sveti Vladimir beše toliko milostiv i milosrdan, da ne hitaše sa kažnjavanjem i okorelih zločinaca. Zbog toga se umnožiše razbojnici, lopovi i ostali raznovrsni zlotvori. I upita mitropolit sa starcima kneza Vladimira: Zašto, kneže, ne kažnjavaš zle? - On odgovori: Bojim se greha. - Na to mu mitropolit i starci rekoše: Ti si od Boga postavljen vladar da kažnjavaš zle a miluješ dobre; zato treba da izviđaš krivice zlih i kažnjavaš ih. Jer ako ne kažnjavaš zle, znaj, ti zlo činiš dobrima, pošto se zbog tvog naređenja umnožavaju zli na zlo dobrima. No ti kažnjavaj zle, da bi dobri živeli u miru.Za vreme svetog kneza Vladimira dođe iz Svete Gore Atonske prepodobni otac naš Antonije i nastani se u varjašskoj pešteri nad Dnjeprom blizu Berestova. Potom se stade približavati blažena končina svetog Vladimira. Ali na tri godine pre njegove končine najpre se prestavi ka Gospodu njegova supruga, velika kneginja Ana, princeza grčka, vinovnica prosvećenja cele zemlje Ruske i spasenja bezbrojnih duša ljudskih. Na kratko vreme pred svoj odlazak k Bogu, sveti Vladimir pozva k sebi sina svog Borisa, jer mu on beše najmiliji. A dogodi se da u to isto vreme dođe u Kijev i Svjatopolk. Utom stiže Vladimiru izveštaj da Pečenjezi idu na Rusiju. Pošto Vladimir beše bolestan i ne mogaše sam izići protivu Pečenjega, to on posla sina svog Borisa sa celom vojnom silom. I stade sveti Vladimir s dana na dan iznemogavati telom; a Svjatopolk ne odlažaše iz Kijeva očekujući, ili bolje - želeći očevu smrt. I pošto knez Vladimir bolova dosta dana, učinivši sve što je potrebno za hrišćansku končinu, on u dobrom ispovedanju predade pravednu dušu svoju u ruke Božije, u petnaesti dan meseca jula 1015 godine.Tako se upokoji sveti veliki knez Vladimir, nazvan u svetom krštenju Vasilije, pošto provede na prestolu velikog kneževstva Kijevskog trideset pet godina. Vlastoljubivi pak Svjatopolk obradova se smrti svoga oca, željan da se dočepa velikokneževskog prestola. I isprva on tajaše smrt njegovu; ali pošto ne mogade utajiti, on prenese česno telo njegovo u crkvu Prečiste Bogorodice, Desjatinuju. I slegoše se k česnom telu svetoga Vladimira svi Kijevljani i okolni žitelji, duhovnici i svetovnjaci, plačući i ridajući kao za ocem svojim i posrednikom spasenja. I prirediše mu svečan pogreb, i položiše ga u mramornu grobnicu u toj istoj crkvi koju on podiže. Zatim odrediše da se i spomen njegov praznuje kao svetog i ravnog apostolima, jer svu zemlju Rusku on prosveti svetim krštenjem. Rečeno je Gospodom: Ko jednoga grešnika obrati od zablude i odvoji dragoceno od rđavoga, biće kao usta Božija (Jerem. 15, 19; Jak. 5, 20). Utoliko pre onaj, koji je tolike grešnike neznabožnog naroda obratio k Bogu od pagubne prevare idolske i od nedostojnih načinio ih dostojne Bogu, obrete se kao usta Božija i bi uvršćen među svete u carstvu Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast, slava, blagodarnost i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Николај Берђајев ЉУБАВ

Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

У утопији будућности што је развија Версилов, генијалној по снази прозирања, људи се придружују једни другима и љубе једни друге, јер је нестало велике идеје о Богу и бесмртнности. "Ја замишљам, драги мој", говори Версилов момчету, "да је битка завршена и да борба мирује. После проклетстава, нечистоте и граје, настало је затишје и људи су остали сами, као што су желели: велика пређашња идеја оставила их је; велики извор снаге, који их је досад хранио и грејао, нестаје, као оно величанствено сунце што човека зове на слици Клода Лорена; али то већ беше такорећи последњи дан човечанства. И људи су наједаред приметили да су остали сасвим сами, и одмах су осетили да су веома осиромашили. Драги мој дечаче, ја никада не могу да замислим људе као неблагодарне и оглупавеле, Осиротели људи одмах би се присније и са више љубави наслањали једни на друге; они би једни друге ухватили за руке, поимајући да су они сами једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности, и она би се морала заменити; и цело големо изобиље пређашње љубави према ономе који је био бесмртност, обраћало би се у свој природи, свету, људима, сваком зрну. Они би искрено заволели и земљу и живот и у толикој мери у коликој би били свесни своје пролазности и коначности, и то нарочитом љубављу, различном од пређашње. Они би у природи примећивали и откривали такве појаве и тајне о каквима раније нису ни слутили, јер би природу посматрали другчијим очима, погледом којим љубавник посматра љубавницу. Они би се пробудили и хитали би да једни друге целивају, журили би се да једни друге љубе, знајући да су им дани кратки, да је све то што им је остало. Они би радили једни за друге, и сваки би цело своје имање уступио свима и већ самим тим био срећан. Свако дете знало би и осећало да му је свако на земљи отац и мати. "Можда ми је сутра последњи дан", свако би мислио гледајући на сунце које залази, "али иако ја умирем, они ће сви остати, и после њих - њихова деца". И та мисао да ће они остати, исто тако љубећи једни друге и дршћући једни за друге, заменила би им мисао о загробном сусретању. Ох, они би хитали да се љубе, да угуше голему жалост у својим срцима. Они би били поносни и храбри према самима себи, али би се бојали једни за друге: свако би дрхтао за живот и срећу свакога другога. Еили би нежни једни према другима и не би се тога стидели као сада, и миловали би једни друге као деца. Кад би се срели, гледали би се погледом дубоким и пуним разумевања, и у погледима била би љубав и жалост".

У тим чудноватим речима црта Версилову слику безбожне љубави. То је љубав супротна хришћанској, љубав која не произлази из Смисла бића него из бесмислице бића, која је управљена не на утврђивање вечнога живота него на искоришћавање пролазног тренутка. То је фантастична утопија. Такве љубави никад неће бити у безбожном човечанству; у безбожном човечанству биће оно што је насликано у Нечистим силама. Јер никад се не појављује оно што је изнесено у утопијама. Али је та утопија веома важна да се схвати идеја Достојевскога о љубави. Безбожна човечност мора довести до свирепости, до узајамног уништавања, до преображавања човека у просто средство. Има љубави према човеку у Богу. Она отвара и подиже у вечни живот лик свакога човека. И само је то истинска љубав, хришћанска љубав. Истинска љубав везана с бесмртношћу, она није нншта друго него утврђивање бесмртности вечнога живота. То је централна мисао за Достојевскога. Истинска љубав везана је са личношћу, везана је с бесмртношћу. То важи и за еротску љубав и за сваку другу љубав човека према човеку. Али постоји и љубав према човеку изван Бога; она не познаје вечног лика човекова, јер овај је само у Богу. Она није управљена на вечни, бесмртни живот,

То је безлична, комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили веру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човеку као дршћућем, бедном створењу, као играчки бесмислене нужности, - то је посдедње прибежиште идеалних људских осећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема "Легенде о Великом Инквизитору" Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.

Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem

Hteli bismo ovde da govorimo o putu koji je ukazao sam Spasitelj. Na pitanje zakonika šta treba činiti da se nasledi život večni, On ga je zauzvrat upitao: „Šta je napisano u Zakonu? Kako čitaš?“ On mu odvrati: „ Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe“. Pa mu Gospod kaže: „Pravo si odgovorio; to čini i živećeš.“ (Lk 10:26-28). Od bližnjega, zaključuju sveti Oci, zavisi i život i smrt naše duše, pošto se ljubav prema Bogu proverava ljubavlju prema ljudima, jer „koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1.Jn 4:20) Stoga je nemoguće spasti se drugačije nego preko bližnjega“, - kaže prep. Marko Podvižnik. „Ne mogu verovati u to – povlađuje mu sv. Jovan Zlatoust – da će dobiti spasenje neko ko ne mari za spasenje bližnjega.“ Nije dovoljno da čovek pazi samo na sebe, da se obazire samo na sebe, zato što je nemoguće postići sjedinjenje sa Bogom Koji je Ljubav, nemajući ljubavi. A ljubav prema Bogu temelji na ljubavi prema bližnjem. Prepodobni Jovan Kolov, jedan od najvećih otaca egipatskog Skita, rekao je: „Nema mogućnosti da se sagradi kuća počevši odozgo, nego treba započeti gradnju od temelja i nastaviti je prema vrhu.“ Kad su ga pitali : Šta znači temelj?“, odgovorio je: „Temelj je naš bližnji, mi moramo da ga pridobijamo i da počinjemo od njega; na njemu se temelje sve zapovesti Hristove.“ Prep. Jefrem Sirin takođe je govorio da ništa ne koristi onome ko nema spasavajuće ljubavi: „Bilo da je neko stekao devstvo, da je postio, da vrši bdenja, moli se, daje svoju zaradu bednima, gradi crkve, ili čini nešto drugo – bez ljubavi to mu se sve ni u šta neće uračunati.“ Prema rečima prep. Amvrosija Optinskog, „Bog prašta čoveku i velike grehove protiv Njega samog, no sagrešenje protiv bližnjega ne prašta, ako se čovek sa njim ne pomiri.“ Ljubavlju se hrišćanin razlikuje od neznabošca. „Kao što se učenik gramatika, govornika, filosofa, pesnika i umetnika i svaki drugi učenik poznaje po svome učitelju – kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov – tako se i hrišćanin poznaje po Hristu, koji nas je toliko ljubio, da je radi nas postao čovek i predao svoju dušu za naše iskupljenje. I stoga, ko nema ljubavi, kako može biti priznat za učenika Hristovog? A naprotiv, ko u sebi ima ljubavi, pa makar on i ne mogao da preuzima na sebe velike podvige i trudove, već je stekao jedino tu ljubav, on će, po zakonu našeg učitelja Hrista, uzići na sami vrh savršenstva svetih.“ „Po tome će svi poznati da ste moji učenici, govorio je Gospod svojim učenicima, ako budete imali ljubav među sobom“ (Jn 13:35).

Simpatija i ljubav

Ali, šta je to ljubav? Može li joj se dati neko određenje? „Ljubav ima mnogo imena i mnogo dela, i izobilje priznaka, i preveliko mnoštvo svojstava – kaže prep. Simeon Novi Bogoslov – ali suština joj je jedna i za sve potpuno nedokučiva, i za anđele, i za ljude, i za svako drugo stvorenje. Ona je neobjašnjiva rečju, nedostupna je po slavi, neistraživa po namerama, večna je, nevidljiva, umom se zamišlja, ali se ne dokučuje.“ Suština joj je očigledno nedokučiva! No pokušajmo da izdvojimo bar njenu osnovnu osobinu. Može se reći da voleti znači smatrati nešto dragim, prijatnim, zato što je dopadljivo po svojim svojstvima i porađa želju da se sa njim bude u tesnom opštenju radi uzajamne sreće. Takva ljubav se naziva simpatičnom, budući da se zasniva na simpatiji, saosećanju i nesvesnoj naklonosti prema nekome ili nečemu. Simpatija se obično zasniva na sličnosti spoljašnjih ili unutrašnjih osobina koje nam se sviđaju kod drugih. Ipak, iako simpatija služi kao osnov za čovekoljublje, ona još uvek ne čini samu ljubav. Ljubav se ne sastoji samo od prijatnih osećanja i čuvstava, već se pre sastoji od blagonaklonosti, od iskrenog raspoloženja duše po kojem čovek želi drugim dobro i po mogućnosti se trudi da mu to dobro obezbedi. Prema određenju Klimenta Aleksandrijskog, ljubav je postojana, razumna, prijateljska, predusretljiva spremnost da se potpomaže korist drugih ljudi. To je ljubav – to je pre delovanje koje počiva na razumnim osnovima. Osim toga, ljubav se prostire na sve, za razliku od simpatije koja voli one koji su joj slični, tražeći međusobno zadovoljstvo od opštenja. Zato simpatična ljubav nema vrednosti pred Bogom, Koji je otvoreno rekao: „Ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grešnici ljube one koji njih ljube.“ (Lk 6:32).

Osobine ljubavi

Istinska ljubav traži ono što je korisno za sve, bez obzira na to ko su ti „svi“ po položaju, običajima, ili veroispovesti. Iz te osnovne osobine proizilaze i sve one druge osobine koje je naveo sveti apostol Pavle (1.Kor 13:4-7). Prva među njima je dugotrpeljivost, zahvaljujući kojoj ljubav odvažno podnosi sve neprijatnosti, uvrede i opadanja, pri tome se ništa ne uzbuđujući. Kao što iskra koja padne u more istog trena iščezava, ne nanoseći moru nikakvu štetu, tako i sve neprijatno i neočekivano što se sručuje na dugotrpeljivu dušu, ubrzo iščezava, uopšte je ne uznemirujući. Druga osobina ljubavi je milosrđe. Ljubav je blagotvorna, i trpeći neprijatnosti nikome ne čini ništa rđavo. Baš naprotiv, ona se trudi da saoseća sa nevoljnikom, nastoji da mu olakša jad, i dok ga ne uteši, dok ne pomogne nevoljniku, ni ona sama ne može da se smiri. Pored toga, ljubav ne zavidi ni na darovima, ni na spoljašnjem blagostanju, ni na uspehu u poslovima, zato što je to protivno njenoj prirodi. Njeno biće želi drugima dobra i ona ne traži da bude srećnija od drugih. Takođe, ljubav se ne gordi, ni rečju ni delom. Ona deluje krišom, obazirući se gde se i šta korisno može učiniti, i ako nađe, čini to bez buke i pokazivanja. Naduvenost je svojstvena za strasnu ljubav, koja dopušta mnogo šta nesmotreno, postupa vatreno u uverenju da je sve što od nje proističe prekrasno i kod drugih treba da izaziva samo zadivljenost, pohvalu. Zato se ona u sve meša sa svojim rasuđivanjem, i iza sebe ne ostavlja ništa sem pometnje. A ljubav se ne šepuri, ne nadima se kao mehur, koji je pun svoje praznine. Ona ne misli za sebe da je bolja od drugih, već razmišlja ponizno. Ljubav ne čini što ne pristoji, ne gadi se i ne gnuša ničega što je na dobro bližnjega. Učiniće sve da pomogne, čak i ako bude primorana da doživi nešto loše i sramotno. Poput roditelja koji se, ma kako da su mudri i krasnorečivi, ipak ne stide da se zajedno sa decom igraju i tepaju, i niko ko ih gleda neće to osuditi, nego će čak i pohvaliti. Ljubav ne traži svoje, jer ljubljeni za nju predstavlja sve, i ona smatra da joj je sramota kad ne može njega da izbavi od sramote. Ljubav se ne razdražuje i ne ogorčuje neuspehom svojih nastojanja ili kada doživi nešto neprijatno od onoga kome pruža ljubav. Blaženi Teodorit piše da „ako se od nekoga doživi i nešto mučno, treba to velikodušno podnositi.“ Ljubav ne misli o zlu, i nikako ni ne pomišlja da bi u postupcima ljubljenoga bilo nešto zlo. Ona u zlu ne vidi zla. Sama ne čini ništa loše i ni od koga ne podozreva prema sebi ništa loše. Takođe ljubav ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, tj. ne raduje se kada drugi stradaju od bilo kakvog moralnog zla, a raduje se zbog onih koji napreduju u vrlinama. Sve pokriva dobrom rečju i odnosom: i uvrede, i ogorčenja, i grehove, i nedostatke voljenih. Sve veruje, šta god ljubljeni kaže, čak ni ne sumnjajući da bi on mogao reći laž. Svemu se nada i nikada se ne zaustavlja ako naiđe na neuspeh, već iznalazi nove načine za činjenje dobra. Ne očajava ako ljubljeni pristane uz nešto loše, nego očekuje od njega promenu nabolje. Sve trpi, to jest vedro trpi neprijatnosti i sve napore rado podnosi, imajući samo jedan cilj – učiniti dobro ljubljenome. I nikad ne prestaje, ostajući postojana i nepokolebiva, i ne slabi čak i kad od voljenoga pretrpi neku uvredu, pošto ne može da ga mrzi ma šta da se desi. Takvim je bojama božanstveni apostol Pavle oslikao bezmernu lepotu istinske ljubavi.

Čovečija ljubav je izopačena grehom

U naše vreme se mnogo i krasnorečivo govori o ljubavi; svi se pozivaju na sticanje ljubavi; pesme se pevaju samo o ljubavi; sav je svet bukvalno opijen idejom ljubavi. Ali, kako kažu sveti Oci, da ne pomisli neko čuvši reč ljubav da je to lako ostvarivo delo. I to nije slučajno. Posle grehopada naša su se svojstva promenila, oštećena su grehom, a naročito se oštetilo svojstvo ljubavi. „Osećaj ljubavi prema bližnjem svojstven je svakoj ljudskoj duši – piše sv. Ignatije Brjančanjinov – ali, kao i svi drugi osećaji, prirodna ljubav je izopačena grehom. U kakvim je samo ranama naša prirodna ljubav, kakva teška rana je na njoj – pristrasnost. Onaj ko je potčinjen pristrasnosti srca, sposoban je za svaku nepravdu, za svako bezakonje, samo da zadovolji svoju bolesnu ljubav.“ Kakve sve strasti nastoje da se prikažu kao najsvetija i najnevinija ljubav! I čovekougodništvo, i lažna poniznost, i pretvorna skromnost, i blud u najistančanijim prikrivenim oblicima – sve to pokušava da se obuče u odeću ljubavi. Ali mi ne treba hrišćansku ljubav da glumimo, već da činimo sve da zaista steknemo tu istinsku ljubav prema bližnjemu.

Samoljublje i pravilna ljubav

Da bi se lakše naučili pravilnoj ljubavi, Gospod je zapovedio da ljubimo bližnjega kao sebe samoga. Rukovodeći se tom zapovešću, mogli bismo se brzo naučiti pravilnoj ljubavi, kad bismo umeli da ljubimo sebe. Bez obzira na svoju neobičnost, osnov takve izjave nalazi se u žalosnom iskustvu čovečanstva. Kako svedoče činjenice, ljudi sebe većinom mrze i trude se da sebi nanesu što više zla. Šta je uzrok tome? Uzrok je to što mi pravilnu ljubav prema sebi zamenjujemo nepravilnom ljubavlju, koja se naziva samoljubljem. Ono podstiče da stremimo nepromišljenom ispunjavanju svih svojih želja iskvarenih grehom. Bavimo se zadovoljavanjem svojih strasti. I upravo time sebi škodimo, upropašćujemo se. Pravilna ljubav prema sebi, kao i ljubav prema bližnjima, sastoji se u ispunjavanju Hristovih zapovesti, jer „ovo je ljubav Božija – da zapovesti njegove držimo“ (1.Jn 5:3). Zbog toga sveti Ignatije Brjančanjinov kaže neposredno i konkretno da bližnjega treba ljubiti na sledeći način: „Ne gneviti se i ne zlopamtiti na njega, ne dozvoljavati sebi da govorimo bližnjemu nikakve prekorne, pogrdne, podsmešljive, zajedljive reči, čuvati mir sa njim, po svojim mogućnostima, ponižavati se pred njim; ne svetiti mu se ni neposredno ni posredno; popuštati gde god se može... Postupaj prema bližnjima onako kako bi ti želeo da oni postupaju prema tebi.“ Zbog toga duhovna ljubav često biva stroga, lišena bilo kakvih izliva nežnosti i umiljatosti, jer onaj koji ljubi istinskom ljubavlju brine pre svega za korist ljubljenoga, a ne za ispunjenje svojih ćudljivih želja.

Ljubav prema svima i prema pojedinima

Je li takva ljubav po svojoj jačini i po svojim ispoljavanjima uvek jednaka? Mada Hrišćanstvo propisuje istu ljubav prema svim ljudima, ono ipak ne isključuje mogućnost da ta ljubav poprima različite nijanse i ima različite stepene, u skladu sa različitim ljudima na koje se prostire. Uostalom, to je i očigledno, jer inače takva ljubav ne bi bila živo ljudsko osećanje. Po učenju prep. Jovana Kasijana, onu ljubav koju zovu „agapi“, što u prevodu sa grčkog znači briga, staranje, moguće je poklanjati svima, ali raspoloženje srca, naklonost srca, poklanja se ne mnogima, već samo onima koji su povezani jednakošću naravi ili zajedništvom vrlina. A opet, i takva se ljubav razlikuje prema okolnostima. Jedna je, naime, ljubav prema roditeljima, druga je prema suprugu (supruzi), druga prema braći, druga prema deci, a druga prema neprijateljima. Čak ni Hristos nije imao jednaku ljubav prema svima. On je osobito ljubio dvanaest Učenika koje je izabrao, a među njima je pretpostavljao Jovana, kojeg je ljubio više nego druge. A ta ljubav prema jednome nije označavala ravnodušnost prema ostalima, nego tek veliko izobilje ljubavi prema njemu.

               

Ljubav prema najbližima

Tako se u odnosu prema ljudima sa kojim hrišćanin dolazi u neposredan dodir može i treba da se ispoljava ljubav nejednaka i u različitim oblicima, tim više što njegova ljubav, budući da je ljudska, može da se prostire faktički samo na ograničen krug ljudi koji se nalaze u njegovoj blizini. Naš bližnji, kako je to jasno pokazao Gospod u priči o milosrdnom Samarjaninu, jeste onaj koji se u datom trenutku nalazi blizu, pored nas. Ljudi koji su postavljeni u tesniju vezu sa nekim čovekom i neposrednu zavisnost od njega, prirodno da imaju pravo da uživaju s njegove strane veću brigu, staranje i sva očitovanja ljubavi. Čovek pre svega mora da ljubi svoje roditelje, braću, sestre. Znamo da sam Gospod, iako je već visio na krstu u neizrecivim mukama, ipak nije zaboravio da se pobrine za svoju Mater, poverivši staranje za Nju svome ljubljenom učeniku. Pravičnost to zahteva. Hrišćani moraju svima da čine dobro, ali, kako uči sveti apostol Pavle, prvenstveno svojima po veri. „Ako li ko o svojima a osobito o domaćima ne promišlja, odrekao se vere i gori je od nevernika“, kaže sveti apostol (1.Tim 5:8). Taj isti apostol svedoči za sebe da bi želeo da bude odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike po telu (Rim 9:3), to jest za jevrejski narod. Doduše, u Svetom Pismu se susreću neke izjave koje, ako se shvate bukvalno, svedoče o i prizivaju na, kako se čini, odricanje od porodičnih veza i na mržnju. Sam Hristos je rekao da je došao da rastavi čoveka od oca, kćer od matere, snahu od svekrve. „I neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi“ (Mt 10:35-36). Ali ovde je smisao taj da ako domaći budu pokušavali da odvuku od sleđenja za Hristom, Kojeg hrišćanin mora da ljubi više nego svoje najbliže, oni onda postaju njegovi neprijatelji. Primetićete, upravo domaći postaju hrišćaninu neprijatelji, a ne on njima, zato što za hrišćanina uopšte ne treba da bude neprijatelja – on je prizvan da ljubi čak i njih. Hristos opominje protiv takve vezanosti za bližnje koja može da se pokaže jača od ljubavi prema Njemu samom i da ne izdrži iskušenje. S toga stanovišta i upravo u tom smislu treba da se shvati i drugo mesto u Evanđelju o mržnji prema svojoj rodbini: „Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik“ (Lk 14:26). Naravno, mržnja kao moralno stanje ne treba kod hrišćanina da ima ikakvu ulogu. Mržnja se ovde razume u smislu spremnosti, rešenosti da se Hrista radi žrtvuje čak i ljubav prema bližnjima. Ta mržnja se naziva bestrasnom, svetom, neporočnom. „Kada naši bližnji po telu imaju nameru da nas odvuku od volje Božije – nastavlja sveti Ignatije Brjančanjinov – pokažimo im svetu mržnju, sličnu onoj koju vukovima pokazuju jaganjci, koji se ne pretvaraju u vukove i ne brane se od vukova zubima. Sveta mržnja prema bližnjima sastoji se u čuvanju vernosti prema Bogu, u neslaganju sa poročnom voljom ljudi, pa makar ti ljudi bili i najbliži srodnici, u velikodušnom trpljenju uvreda koje nam nanose, u molitvi za njihovo spasenje – nipošto ne u vređanju i ne u postupcima istovrsnim sa vređanjem, kojima se izražava mržnja kod pale prirode.“ To isto kaže i prep. Jovan Lestvičnik: „Mi se udaljavamo od naših bližnjih i od njihovih mesta ne iz mržnje prema njima, nego izbegavajući štetu koju nam oni mogu naneti.“ Tako dakle, ako zajednički život sa srodnicima po ploti predstavlja prepreku za život po hrišćanskim načelima, onda hrišćanin, dakako, ne mora da teži saglasnosti sa njima, nego treba da sa njima prekine zajedništvo, usled tog neprijateljstva koje vlada u odnosu prema njemu. Pazite, ne njega prema njima, nego njih prema njemu. U tom smislu Gospod i uči da se odseče ruka, noga, ili izvadi oko, ako nas sablažnjava, iako su nam neophodni. Ali hrišćanin ne treba da prestane da ljubi svoje bližnje. On mora da sačuva tu ljubav koja se na grčkom izražava rečju kao što je „filostorgia“, što označava upravo nežnu ljubav i naklonjenost.

               

Prijateljstvo

Postoji još jedna vrsta ljubavi koja se na grčkom označava slovom „filia“ – drugarstvo, prijateljstvo. Pojam „drug“ povezan je s pojmom drugog „ja“. Čovek kao da vidi u drugu samog sebe, i prima ga u oblast svog života, tako da dva različita života kao da se sjedinjuju, slivaju. Po rečima sv. Jovana Zlatousta: „Onaj koji ima druga, ima drugog sebe.“ Značenje druga može se videti u odnosu između druga i ženika. Kako kaže Evanđelje: „Ko ima nevestu ženik je, a drug ženikov stoji i sluša ga, i radošću se raduje glasu ženikovu“ (Jn 3:29). On nastoji da učini sve da se ženik i nevesta sjedine. I brine se samo za to da tu radost niko ne pokvari. Po rečima prep. Maksima Ispovednika: „Verni drug drugovu nesreću smatra svojom i trpi zajedno sa njim, stradajući do smrti, baš kao što sa njim deli i radosti.“

Ljubav među polovima

Takva treba da bude i ljubav između mladića i devojke, između muža i žene, tj. takva treba da bude supružanska ljubav. U svom pravom obliku ljubav je stremljenje duše ka duši. Ne tela ka telu, nego baš duše ka duši – naklonost srca koja se zasniva na skladu dveju duša, i onda kada ljudi jedno u drugom vide i nalaze svoju dopunu. Takvo osećanje je po svojoj prirodi sposobno ne da se umanjuje, nego da raste. To je osećanje uzajamnog duhovnog stremljenja, a onō duševnō podržava i telesno stremljenje muža ka ženi i žene ka mužu. Kod svetih Otaca mogu se naći duboka određenja supružanske ljubavi. Smisao tih određenja svodi se na to da je takva ljubav organsko spajanje dve duše u jednu dušu, to je želja i snaga da se drugome predaju sve svoje snage, sva sadržina svoje duše i od drugoga uzme sve dobro što on ima. Takva ljubav nije osećaj, strast, telesna naklonost. U nju ulazi neki elemenat razumnosti,  unutrašnje razboritosti,  koja je kadra da trezveno ocenjuje čoveka, njegove moralne osobine. Prava ljubav je spremnost predati sebe, sve svoje snage, u potpunosti drugome. Upravo time se odlikuje ljubav kada čovek voli svojom dušom, svim silama svoje duše. A ako je zaljubljen, to govori o tome da je kod njega uzbuđen jedan strasni deo duše. To je po pravilu povezano sa uzbuđenošću krvi. Svi postupci, reči, razmišljanja kod zaljubljenih izrazito su osećajno obojeni. Takvi osećaji su proizvod tela. U pristrasnoj ljubavi ne voli se čovek, nego osećaj koji on budi; ljubi se opijenost, a čovek se ljubi kao podloga te opijenosti. Zanimljiv je samo predmet strasti, a ne čovek kao ličnost. U tom slučaju čovek ljubi samo sebe i traži prvenstveno svoju korist, svoju nasladu, svoju sreću. Opasnost takve ljubavi još je i u tome što ona po pravilu stvara lažni lik ljubljene osobe. Kada se ljudi pokrenuti strasnom ljubavlju sastanu, i strast se zadovolji, um tad počne da oslikava drugi lik te iste osobe. Taj lik je takođe lažan, pošto se klatno zanjihalo od jedne laži ka drugoj, to jest u početku se taj lik idealizuje, a zatim se naprotiv javlja odvratnost, pa čak i osećanje mržnje. To je bolest koja je opasna zato što bolesnik želi da boluje i boluje do ludila. Od zaražavanja tom bolešću niko nije bezbedan. I sveti Oci kažu da kad se neko iznenada time zarazi pogođen strelom đavola (ili, kako se to svetovno kaže, strelom Kupidona), ne treba očajavati, znajući da mi u sebi nosimo sposobnost da se zaražavamo svakovrsnim strastima. Potrebno je prosto uložiti sve napore u lečenje.

Opasnost u duhovnom rukovođenju

Nešto slično se može desiti i u odnosu sa duhovnim nastavnicima, a takva čuvstva se pojavljuju naroičito kod duhovnih kćeri prema svojim duhovnim ocima. Reći ćemo nekoliko reči i o tome. Duhovno rukovođenje je toliko veliko i važno da bez njega čovek praktično ne može da napreduje. Međutim, ako je Gospod po svojoj milosti poslao čoveku takvog rukovođu, on mora da veoma pazi na odnose sa svojim duhovnim nastavnikom, da čuva čistotu tih odnosa, poznavajući dragocenost takvog rukovođenja. Besovi najpre pod tu tvrđavu postavljaju svoju burad baruta, zato što kad je razruše, mogu lako da zarobe čoveka. Oni koriste raznorazna sredstva trudeći se da te odnose oskvrne strašću, obično bludnom. Kada se duhovna čeda predaju tome iskušenju, može se videti ovakva slika: najpre se središte njihove pažnje sa plača zbog sopstvenih grehova i svesti o svojoj nedostojnosti prenosi na radost zbog opštenja sa poznatim nastavnikom. U tome, naravno, još nema bluda, ali tu mu se krči put. Uskoro đavo pažnju odvlači još dalje, i to na samu ličnost duhovnog oca. I to sve, dakako, pod izgovorom potraživanja blagodati. Za vraga je olakšavajuća okolnost to da je blagodat nerazdvojna od ličnosti. I tako duhovna čeda počinju da traže blagodat svuda i u svemu, pa kad je nađu, ne zanima ih više ona, nego deo tela preko kojeg je dobiju. Tako se oni zadržavaju na spoljašnjem izgledu nastavnika, kod kojeg počinje sve da im se sviđa: i glas, i držanje, i pokreti, i obraćanje. Takav stvoreni lik je idol, kumir koji zaklanja obličje duhovnog oca i zaklanja Boga Kome je duhovni otac dužan da dovede svoje čedo. Pri tome se strasna ljubav ispoljava obično kroz ljubomoru i zavist. Takva čeda postaju ljubomorna zbog svog baćuške. Pa ako primete da on pripušta nekog drugog, oni će zavideti i nastojati na sve načine da oteraju tu osobu, ne dopuštajući joj prilaz obožavanom duhovniku. Dešava im se i to da kad uđu u crkvu i ne nađu tamo svog duhovnog oca, odmah izlaze, zaboravivši čak i da se prekrste. I nehotice se tu nameću reči svetog apostola, kako „svi traže svoje, a ne ono što je Hrista Isusa“ (Fil 2:21). Šta će njima Hristos? Njima treba baćuška! Da se to ne bi dogodilo, sveti Ignatije Brjančanjinov upozorava: „Čuvajte se od pristrasnosti prema nastavniku. Mnogi se nisu čuvali, te su skupa sa svojim nastavnicima upali u đavolju zamku. Savetovanje i poslušanje ugodni su Bogu samo dok nisu oskvrnjeni pristrasnošću. Pristrasnost od ljubljenoga pravi kumira. A Bog se od žrtava koje se prinose tome kumiru sa gnevom odvraća, pa se uzalud gubi život, propadaju dobra dela. Ne pravite u svom srcu mesta ni za kakvog kumira.“

Ljubav prema neprijateljima

Tako se na svaki način treba čuvati, pazeći da naša ljubav bude Hrista radi, jer jedino Hristos može našoj ljubavi darovati pravilnost. Jedino On može da nas nauči da volimo ne samo bližnje, ne samo poznanike, ne samo one ljude koji se prema nama lepo ponašaju, nego i one koji nas mrze i koji su nam neprijatelji. Ljubav prema neprijateljima je plotskom razumu neshvatljiva. No „Hristos – po reči sv. Jovana Zlatousta – nije zapovedio ništa nemoguće. Tako su mnogi premašili Njegove zapovesti. Ko je to učinio? Pavle, Petar, svo sabranje svetih – oni su neprijatelje ljubili tako kako neko drugi ne može da ljubi ni svoje bližnje.“ Setimo se kako je sveti apostol Pavle želeo za svoje neprijatelje, koji su ga gađali kamenjem i bičevali, da ide u geenu  kao za bližnje, a imao je već mogućnost da uđe u Carstvo nebesko. Sveti prorok Mojsej se takođe molio za svoje protivnike koji su želeli da ga ubiju, i želeo je zbog njih da bude izbrisan iz knjige života. Sveti prorok David, imajući mogućnost da usmrti svoga protivnika Saula, ostavio ga je u životu, i to tada kad mu je ovaj radio o glavi. Ako je to bilo moguće još u Starom Zavetu, tim više su ljudi u Novom Zavetu dobili mogućnost da ljube svoje neprijatelje. Ipak, Evanđelje prema neprijateljima propisuje ne slepu, krajnju ljubav, nego ljubav osveštanu duhovnim rasuđivanjem. Evanđelje govori o ljubavi prema neprijateljima, ali istovremeno naređuje da im se ne poverava, tj. da sa njima treba biti oprezan. Spasitelj je, opominjući Svoje učenike, rekao: „Čuvajte se od ljudi: jer će vas predati sudovima, i po sinagogama svojim tući će vas. I pred starešine i careve izvodiće vas mene radi za svedočanstvo njima i neznabošcima“ (Mt 10:17-18). U tim rečima očevidno je uputstvo da se prema neprijatljima odnosi oprezno i mudro. Dovoljno je i to ako se ljubav prema njima ispoljava praštanjem povreda koje su nam naneli, molitvom za njih, blagosiljanjem njih, dobrim rečima o njima, zahvalnošću Bogu za pričinjene napasti i činjenjem dobra za njih, sve do trpljenja telesne smrti za njihovo spasenje.

Odnos prema onima sa drugačijim mišljenjem i odnos prema inovernima

U vezi sa tim postavlja se pitanje: „A kako se odnositi prema neznabošcima i inovernima, tj. prema ljudima koji se nalaze izvan crkvene ograde i nisu naši lični neprijatelji, mada pri tom mogu biti neprijatelji Crkve, a kako prema onima koji su unutar Crkve a imaju drugačije mišljenje?“ U Evanđelju čitamo kako su se Apostoli, smatrajući da behu pravilno postupili, jednom prilikom pohvalili, rekavši: „Učitelju, videsmo jednoga koji ne ide za nama; a tvojim imenom izgoni demone; i zabranismo mu, jer ne ide za nama.“ Na što im je Gospod smesta odgovorio: „Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio i mogao odmah zlo govoriti o meni. Jer ko nije protiv vas s vama je“ (Mk 9:38-40). Tim odgovorom Gospod nije dao slobodu različitosti verskih ubeđenja, što bi se graničilo sa religioznim nehajem i ravnodušnošću, nego je dao neka pravila po kojima je moguće opredeliti svoj odnos prema onima koji se ne nalaze unutar crkvene ograde, a i onima koji imaju drugačije mišljenje. Kako vidimo, učenici zabranjuju nepoznatom im čoveku da izgoni besove Gospodnjim imenom samo zato što on nije spadao među njih. Iako se ne vidi da je on vodio sramotan, nepristojan ili grehovan život, niti da je bio neverujući čovek. Prvi razlog za takav Hristov odgovor jeste nepravilna pobuda koja je podstakla učenike na takvu „duhovnu revnost“. Takav odnos sa strane učenika javio se na osnovu njihovog samoljublja, što se očitovalo u obliku častoljubivosti koja nije želela da deli čast čudotvorstva ni sa kim drugim. Ipak, iako taj čovek i nije pripadao njihovom kružoku, on je čuda činio Hristovim imenom, utvrđivao je veru u Hrista. Stoga, prvo što je Gospod hteo da kaže svojim odgovorom jeste nedopustivost primese slavoljublja i častoljubivosti u odnosu i prema inovernima i prema onima koji imaju drugačije poglede, što sprečava međusobno razumevanje i uzrok je i svih crkvenih podela. Unošenje takvog plotskog elementa u ustrojavanje Hristove Crkve razlog je i beskonačnih svađa unutar Crkve. Osnovni greh u tim podelama je zaboravljanje zapovesti o ljubavi. Samoljubiva revnost, neprijateljstvo, zavist i mržnja prema onima koji misle drugačije, navodno u svrhu očuvanja čistog Hristovog učenja, dovodi do neprijateljstva i podele.

Naravno, u slučaju da neko propoveda krivu veru i odstupa od otačkog Predanja, te ako ni posle višekratnog bratskog i ljubaznog upozoravanja takav čovek ne želi da se odrekne od svoje zablude, od njega se, po apostolskoj zapovesti i kanonima svetih Otaca, treba odvojiti: „Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši; samoga sebe je osudio“ (Tit 3:10-11). Međutim, čovek iz Evanđelja koji nije hodio sa Apostolima za Hristom, nije ni hulio Gospoda i nije bio protiv Hristovih učenika. Dva poslednja uslova Gospod uzima kao osnov za svoj odgovor. Da je taj čovek hulio i bio protiv učenika i njihovog učenja, tj. da je ometao rad na propovedanju Evanđelja, odgovor bi bio drugačiji. I Gospod bi to isto, naravno, zabranio i složio se sa mnenjem učenika. Stoga je ono drugo što je Gospod imao u vidu to da je prema ljudima koji misle drugačije, ali ne hule Hrišćanstvo i ne idu protiv Crkve, moguća trpeljivost.

 Prema onim  ljudima koji drže krivu veru, hule pravoslavno Hrišćanstvo ili neprijateljuju protiv naše Crkve i svetog Predanja, dopuštaju se stroge mere duhovnog protivdejstva i sa njima se zabranjuje svako opštenje, a ako su prethodno bili pravoslavni hrišćani, odstranjuju se iz crkveno-molitvenog opštenja prema propisima kanonskih odredbi. Ali, ni tad verska revnost ne sme biti udružena sa mržnjom. Primera radi, setimo se jednog starca koji je živeo u egipatskoj pustinji. Daleko od njega živeo je neki stari manihejac, kojeg su pripadnici njegove gnostičke vere zvali „sveštenikom“. Taj manihejac je, želeći da poseti jednog od svojih istomišljenika, pošao na put. Noć ga je zatekla kod onog mesta gde je živeo pravoslavni starac. Inoverac je hteo da pokuca na vrata kelije i zamoli za prenoćište, ali se kolebao, shvatajući da taj starac zna za njegovu laževeru. Nećkao se, pretpostavljajući da neće biti primljen. Ipak, nužda ga natera da zakuca. Starac otvori vrata, prepoznade ga, veselo ga primi, postavi mu trpezu i dade postelju. Manihejac leže, razmišljajući o takvom prijemu, i čuđaše se govoreći u sebi: „On nije pokazao nikakvu podozrivost prema meni. To je uistinu sluga Božiji!“ Ustavši rano ujutro, manihejac pade pred starčeve noge i reče: „Od ovog trenutka ja verujem kao i ti, i neću odstupiti od tebe.“ I ostade da živi kod starca.

Hrišćaninu je glavno da čuva duh mira i ljubavi. A tamo gde je uzajamna ljubav vernih jaka i jedinstvo duha među njima ne narušava neka jača različitost mišljenja, razmimoilaženje je u određenoj meri čak i dopustivo. Kako je pisao sveti apostol Pavle korintskim hrišćanima: „Kad se sakupljate u Crkvu, čujem da postoje podele među vama, i nešto od toga verujem. Jer treba i podvajanja da budu među vama, da se pokažu koji su postojani među vama“ (1.Kor 11:18-19). On dopušta određeno podvajanje, ali pri tome zapoveda da sve bude blagoobrazno i uredno (1.Kor 14:40). Naravno, različito mišljenje mora da ima svoje granice. Tamo gde ono narušava jedinstvo duha i ljubavi, gde preti raspadom Crkve, taj isti apostol poziva pastvu na jednomislenost i žuri da to prekine. „Molim vas pak, braćo – govori on u takvom slučaju – imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli. Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih, da su među vama svađe. A ovo kažem zato što svaki od vas govori: Ja sam Pavlov, a ja Apolov, a ja Kifin, a ja Hristov. Zar se Hristos razdeli? Da se Pavle ne razape za vas? Ili se u ime Pavlovo krstiste?“ (1Kor. 1; 10-13).

Sveti apostol Jovan Bogoslov, koji je od Gospoda dobio onu navedenu pouku o snishodljivom odnosu prema onima koji drugačije misle, ipak je kasnije pisao ovakve reči: „Ako neko dolazi k vama i ovo učenje ne donosi, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte se. Jer ko se pozdravlja s njim, učestvuje u njegovim zlim delima“ (2.Jn 10-11). Ovim naređenjem on zabranjuje da se opšti sa jereticima zbog lične bezbednosti. Onaj ko je slab u veri, u slučaju neopreznog opštenja sa inovernim, izlaže se opasnosti da se zarazi njegovim lažeučenjem. Ljubav pak ne zahteva obavezno spoljašnje opštenje sa čovekom od kojeg se može duhovno nastradati. Tim više što se ona može projavljivati, kako smo već rekli, u raznim oblicima ili bar u odsustvu mržnje i razdraženosti. Upravo ljubavlju je postupao svetitelj Leontije koji je živeo u 11. veku u Rostovkoj oblasti nastanjenoj neznabošcima. Na uvrede tamošnjih žitelja on je uzvratio ljubavlju i pažnjom, i plod toga je bilo njihovo obraćanje na veru. Sličan odnos, u ovom slučaju protiv jeretika, propisuje i Crkva u 69. pravilu Kartaginskog sabora: „Posle upoznavanja sa ovim istraživanjem koje može da posluži na korist Crkve, po upućivanju i pobuđivanju Duha Božijeg, izabrali smo kao najbolje da se sa gorepomenutim ljudima postupa krotko i mirno, iako se oni svojim drugačijim mišljenjem sasvim udaljuju od jedinstva Tela Gospodnjeg. Može biti da će tada kad mi budemo s krotošću sabirali one koji drugačije misle, po reči apostola, Bog im dati ‚pokajanje za poznanje istine, i da se izbave iz zamke đavola, koji ih je žive ulovio da vrše volju njegovu‘ (2.Tim 2:25-26).“ Čuvši jednom kako neki vređaju bližnje, prep. Jovan Sinajski im je to zabranio. A kad su oni odgovorili da to rade iz ljubavi i brige o onima koje vređaju, on im je rekao: „Ostavite se takve ljubavi, da se ne bi pokazalo kao lažno ono što je rečeno: ‚Onoga koji tajno klevetaše svoga bližnjeg, njega izgonih‘ (Ps 100:3). Ako istinski ljubiš bližnjega, kao što kažeš, onda ga nemoj ismevati, nego se moli za njega u tajnosti, jer je takav vid ljubavi prijatan Bogu.“

Ima, dakle, razlike između odnosa prema inovercima, prema bogobornim inovercima, prema braći koja imaju drugačije poglede, i prema onima koje su demoni toliko zaveli da su počeli da idu protiv otačkog Predanja. Ipak, vređanje nije znak ljubavi prema bližnjem. I ako veruješ drugačije, čemu vređanje? Zašto zadavati bol? Zar to iziskuje zakon Božiji? Pa on se sav ispunjava u jednoj rečenici: „Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga“ (Rim 13:9). I zato „ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1.Jn 4:20) A ako ne ljubi Boga, nema mogućnosti da postane građanin Njegovog Carstva, u kojem su svi zakoni vladanja zasnovani na ljubavi.

Korževski V. N.