СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

На свечасно Успење Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

1. Моју беседу данас чине љубав, жеља и дужност, али не само зато што услед љубави према вама и по дужности свештеничке службе желим да у ваш богољубиви слух унесем спасоносну реч и да њоме нахраним ваше душе, него и стога што ми и љубав и дужност налажу да, више него о било чему другом, уз похвале Цркве приповедам о величини Приснодјеве и Богомајке. Ова жеља, међутим није једнострука него, напротив, двострука, и она узноси, призива и подстиче, а неминовност дужности и приморава, иако реч не може да се приближи ономе што превазилази речи, као што ни око није у стању да нетремице гледа у сунце. Будући да се речима не може исказати оно што речи превазилази, по човекољубљу прослављених дозвољено нам је да им узносимо похвале, а како није допуштено додирнути недодирљиво, речима ћемо испунити дужност и љубав према Богомајци, колико је могуће, изразити похвалама.
2. Ако је пред Господом часна смрт преподобних Његових (в. Пс. 115; 6) и ако се праведника опомињемо похвалама, утолико нам још више доликује да Светој над светима, кроз Коју је наступило свако освећење светима, односно Приснодјеви и Богомајци, помен вршимо уз највеће похвале. Тако, уосталом, данас и поступамо празнујући свето Успење или Пресељење Оне Која је незнатно заостајала за ангелима, а све ангеле и архангеле, и све надземаљске силе што су над њима неупоредиво превазишла по својој блискости Богу сваке твари и по чудима, од века записаним и у Њој извршеним.
3. Због ње беху божанствена предсказања богонадахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на будуће велико чудо васељене - на ову приснодевствену Богомајку: смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу нове тајне везане за њу, заповести Духа што су на различите начине предизображавала будућу Истину, крај или, боље речено, почетак и корен потоњих чуда и дела, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани, у то време најузвишенијим у врлини, да ће они, иако бездетни од младости, постати родитељи у дубокој старости и да ће родити Ону Која ће бесемено родити Сина, надвремено (безвремено) рођеног од Бога Оца пре свих векова, а такође и завет оних што су тако чудесно родили Ону Која ће још чудесније родити, да ће Даровану предати Дароватељу и, услед овог најузвишенијег завета, задивљујуће пресељење Богомајке, још од младенаштва, из родитељског дома у дом Божији, Њено чудесно пребивање у овој Светињи над светињама током вишегодишњег периода где јој је под надзором ангела била доношена неизрецива храна какву Адам није успео да окуси, јер тада не би отпао од живота као што није отпала ни Ова Пречиста, премда је била његовог рода и његова кћи, како би се показало да се Она, незнатно уступајући захтевима природе као и њен Син, сада са земље преселила на небо.
4. После оне неизрециве хране, уследио је најтајанственији домострој зарука ове Дјеве а затим и загрљај, чудесни и надразумни, које се збило посредством Архангела што је слетео с висина, и Божије објаве и поздрави који су преобратили осуду Еве и Адама, исцелили проклетство што је било на њима и претворили га у благослов. Пожелевши тајанствену красоту ове Приснодјеве, Свецарје, према пророштву Давидовом, савио небеса, сишао и осенио је или, боље речено, у Њој се настанила ипостазирана сила Свевишњега, али не посредством примрака и огња, као у случају боговидиоца Мојсеја или као у случају пророка Илије, када је Он кроз буру и облак објавио Своје присуство, него је непосредно и без било какве завесе сила Свевишњег осенила свепречисту и девствену утробу, и између њих није било ничега, ни ваздуха, ни етра, нити било чега од чувствених твари или од оних што се налазе изнад њих: то није било осењивање, него непосредно сједињење.
5. Будући да у природи увек бива тако да оно што осењује утискује свој облик и сопствено обележје у оно што бива осењено, у њеној утроби није дошло само до сједињења него и до уобличења, и оно што се уобличило од једног и другог, тј. од силе Свевишњег и од оне пречисте и девствене утробе, био је оваплоћени Логос Божији. На тај начин се у њој неизрециво настанио и од ње потекао отелотворени Логос Божији, "на земљи се појавио и међу људима живео", обожујући нашу природу и дарујући нам, према речима божанственог апостола, оно у што ангели желе завирити (1. Петр. 1; 12). Ово је натприродна похвала и преславна слава ове Приснодјеве пред Којом уступа сваки ум и свака реч, макар они били и ангелски. И која би, опет, реч могла да искаже оно, што се збило после неизрецивог рођења? Будући сатрудница и саучесница у преузвишеном снисхођењу (умањењу) Логоса Божијег које је кроз Њу извршено, праведно се са Њим сапрославила и саузвисила, свагда увећавајући Своје величанство натприродним делима. Након што се од Ње оваплоћени вазнео на небеса Она се, величанственим делима која је од Њега у себи савршено поседовала а која превазилазе ум и реч, саподвизавала са Њим најпостојанијим и најразличитијим подвигом, молитвама и бригама за читав свет, саветујући и подстичући проповеднике Речи Божије по свим крајевима земаљским. Једино је она свима била подршка и утеха, онима који су је слушали и онима што су је видели, и на сваки начин је садејствовала проповедању Еванђеља, показујући тако умом и речима најузвишенији начин живота и подвижништва.
6. Због тога је и њена смрт животоносна, пресељење у небески и бесмртни живот. Помен те смрти је радосни празник и васељенска светковина, која не само да обнавља сећања на чудесна дела Богомајке, него томе придружује и сећање на опште и ново сабрање светих апостола, доведених од свих народа због овог свесветог погреба, на богооткривена славословља богонадахнутих (апостола), на ангелску стражу, хорско појање и служење око ње, на апостоле који су претходили, следили, садејствовали, супротстављали се, одбијали, штитили, који су помагали и свим силама се усаглашавали са свима што су величали ово животоначално и богопријемно тело, спасоносни лек нашег рода којим се поноси читава твар, на оне што су војевали и скривеном руком се супротстављали Јудејима када су богоборачком руком и духом нападали и насртали на Самог Господа Саваота и Сина ове Приснодјеве Који је невидљиво присуствовао и одавао погребну почаст Мајци. Она је у Његове руке предала Свој богоносни дух, због којега је и Њено тело, сједињено с њим (духом), убрзо било пренето у вечноживо и небеско обитавалиште, као што је и праведно и што јој доликује од почетка па све до сада.
7. Од искона су многи задобили божанску благонаклоност, славу и силу, као што и Давид каже: А мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже, и веома се укрепише почеци њихови. Избројаћу их, и већма од песка умножиће се (Пс. 138; 17-18). Многе кћери, према Соломону, стекоше богатство и многе сатворише силу. Она их је пак све превазишла и узвисила се над свима (Прем. Сол. 31; 29; ова старозаветна књига није укључена у српски превод) и то тако, да се то ни исказати не може. Она је једина постала посредница између Бога и читавог људског рода, јер је Бога учинила Сином Човечијим, а људе синовима Божијим, земљу онебесила а род (људски) обожила, једина међу женама која је по природи и истовремено превазилазећи природу Мати Божија, која је својим неизрецивим рађањем постала Царица сваке земаљске и надземаљске твари. Тако је оне ниже од ње собом узвисила и на земљи показала послушање не толико земаљско колико небеско, поставши посвећењем Божанског Духа са небеса причасница превасходног достојанства и највеће силе, Царица узвишена над најузвишенијима и најблаженија у блаженом роду.
8. Имајући сада небеса за достојно обитавалиште као царски дворац какав јој и доликује, у њега се данас са земље преселила и стала са десне стране Свецара, одевена у одећу позлаћену и украшену, по речима које је о Њој изрекао Пророк Псалмопојац (в. Пс. 45; 13). Израз "позлаћена одежда" подразумева њено богоозарено тело, а израз "украшена" најразличитије врлине. Она је сада једина која са богопрослављеним телом обитава уз Сина на небесима. И заиста, ни земља, ни гроб, ни смрт нису могли до краја да задрже животоначално и богопријемно тело, обитавалиште које је (Богу) било угодније од неба и неба над небесима. Ако се душа, у којој је обитавала Божија благодат, ослободивши се овдашњег узноси на небо а што је очигледно из многих доказа и у шта верујемо, како онда да и тело, које не само да је примило у себе Самог превечног и јединородног Сина Божијег, неисцрпни источник благодати, него Га је и родило, не буде са земље вазнето на небо? Зар ће Она Која је, будући тек трогодишњакиња и не носећи још у себи Наднебеског и не родивши Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама, Која је након таквих и толиких дарова уистину постала преузвишена и надземаљска и по телу, постати земља изложена пропадљивости? Ко ће од оних, који то разборито испитују (истражују), сматрати да би такво нешто било разумно?
9. Због тога се, сасвим природно, тело које је родило богодоличном славом сапрославља са (од њега) рођеним и, сагласно пророчкој песми, након тродневног Васкрсења Христовог саваскрсава и Кивот светиње Његове (Пс. 131; 8: Устани (васкрсни), Господе, у починак Твој, Ти и ковчег (кивот) светиње Твоје). О Њеном васкрсењу из мртвих ученицима је посведочила плаштаница и погребне одежде које су једине остале у гробу и које су једине и пронашли они што су дошли да траже (тело Владичице), слично као што се раније догодило са њеним Сином и Владиком. Није, међутим, било потребно да се Она још задржи на земљи, као што је то било потребно Њеном Сину и Богу, и стога је Она из гроба одмах вазнета у пренебеску област, одакле све до данас на земљу исијава најсјајнија и најбожанственија блистања и благодати, просветљујући са тог места васцелу земљу, због чега јој се сви верни клањају, диве јој се и прослављају је.
10. Како је Бог пожелео да установи образац свега доброг и да Свој лик отворено покаже и ангелима и људима, и Њу је уистину учинио свесавршеном. Сабравши у Њој све, што је разделио украшавајући све остале (појединачно), саздао је украс настао свеопштинсједињењем свих видљивих и невидљивих лепота или, боље речекр, показао је у Њој свеопште сједињење и најузвишенију лепоту свих божанских, ангелских и људских лепота, преузвишену лепоту што украшава оба света која је од земље потекла а сада се узнела на небо и Својим вазнесењем из гроба се чак и над њим (небом) узвисила, сједињујући доњи свет са горњим и све превазилазећи својим чудесним делима и, уколико је Она, као што је речено на почетку, нечим незнатним и заостајала за ангелима будући да је окусила смрт, овим је увеличано превасходство Богомајке над свима. Због тога се данас праведно сви сабирају и саучествују у овом слављу.
11. Доликовало је, дакле, да Она, што је у себи носила Онога Који све испуњава и Који је изнад свега, и сама све превазиђе, и да Својим врлинама и величином Свог достојанства буде изнад свега. Све што су од памтивека поседовали најплеменитији и што им је у довољној мери било раздељено да би били најплеменитији, све што су појединачно поседовали сви богоугодници, како ангели тако и људи Она је, међутим, сама поседовала у свеукупности, сама све усавршила и свим тим неизрециво преизобивала, па је требало да поседује и нешто више од свих осталих, односно да после смрти постане бесмртна и да само Она телесно, заједно са Сином и Богом, обитава на небу. Од тог времена Она отуда излива најобилнију благодат на оне што је поштују и дарује способност да усходе ка Њој Која је сунце (у оригиналном тексту: δίσκος, што вероватно подразумева сунчев диск) тако великих благодати. Будући осим тога обдарена највећом добротом, никада не престаје да нам помаже и да нас изобилно дарује. Они, дакле, који погледају на такво средиште и источник сваког добра, признаће да Дјева усавршава у врлинама оне што врлински живе као што то чувственом светлошћу чини сунце онима што живе испод њега. Ако, међутим, неко пренесе свој духовни поглед на оно Сунце које је људима на чудесан начин засијало од ове Дјеве, поседујући по природи и превазилазећи природу оно, што је Она умножила по благодати, одмах ће се показати да је ова Дјева небо, и да је у односу на све божански облагодаћене и под небом и над њим задобила утолико блиставије наслеђе сваког добра уколико је небо веће од сунца, а сунце лучезарније од неба.
12. Која ће реч, Богомајко Дјево, моћи да изобрази Твоју богоблиставу лепоту, јер се она не може ограничити ни мислима ни речима, будући да превазилази и ум и речи? То је, међутим, могуће опевати јер си нам то човекољубиво допустила, будући да си обитавалиште свих благодатних дарова и пуноћа сваке лепоте и доброте, одухотворена таблица и образ сваке племенитости и сваке благости, као једина Која се удостојила да прими све благодатне дарове Духа, боље речено, једина у Чијој је утроби чудесно обитавао Онај у Којем је ризница свих благодати и Која је била Његова чудесна скинија. Сада си одавде смрћу прешла у бесмртност и праведно се са земље преселила на небо, како би у наднебеским скинијама заувек пребивала са Њим, надзирући отуда Своје наслеђе према свима Га умилостивљујући недреманим молитвама које Му упућујеш.
13. Уколико је међу свима који су се приближили Богу Она најближа, утолико је Богородица удостојена и већих почасти него остали, при чему не мислим само на остале људе, него и на све ангелске чинове. О највишим међу тим чиновима Исаија пише: Серафими стајаху око Њега (Ис. 6; 2, по Септуагинти, код Даничића: више Њега), док Давид каже: Предста Царица с десне стране Теби (Пс. 45; 9). Увиђате ли разлику у положају? На основу тога можете увидети и разлику у достојанству, јер се серафими налазе око Бога, док је у Његовој близини само Свецарица, Којој се и Сам Бог диви и узноси јој похвале, а небеским силама које Га окружују као да говори сагласно речима Песме над песмама: Како си прекрасна, најближа моја (ст. 6; 2, по Септуагинти), блиставија од светлости и цветнија од божанских вртова, преукрашенија него васцели видљиви и невидљиви свет! Она није само у Његовој близини него је, сасвим праведно, и са Његове десне стране. Тамо где је Христос сео на небесима, односно са десне стране Величине, предстала је и Она, вазневши се данас са земље на небо, не само стога што она више од свега чезне за Њим као и Он за Њом, а што следи и по природним законима, него и зато што је Она уистину престо Његов, а тамо где седи Цар, тамо се и престо Његов налази.
14. Овај престо је и пророк Исаија видео усред оног херувимског збора и назвао га "високим и издигнутим", указујући на превасходство Мајке Божије над небеским силама. Због тога уводи и саме ангеле који због Ње прослављају Бога и говоре: Благословена слава Господња сместа Његова (Јез. 3; 12). Патријарх Јаков га је на тајанствен начин созерцавао: Како је страшно место ово, редио је, овде је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска (1. Мојс. 28; 17). Давид, који у самоме себи сједињује пуноћу спасених у свим временима, користи као различите струне или звуке оне што су се (потекавши) из разних народа овом Приснодјевом усагласили у јединственој вери, приступа свескладној песми у њену похвалу и каже: Спомињаћу име Твоје у сваком нараштају и нараштају, тога ради народи ће Те исповедати и славити народи до века и у век века (Пс. 44; 18).
15. Видите ли да васцела твар слави Мајку-Дјеву, и то не само у древна времена него у векове, и у векове векова? Отуда се може закључити да ни Она неће престати да у векове векова буде доброчинитељка васцеле творевине, и то не говорим само у односу на нас, него и у односу на саме бестелесне и надземаљске чинове, јер и они, заједно са нама, захваљујући Њој постају причасници и дотичу се Божанства, те недодирљиве природе. То је јасно показао Исаија, видевши да серафим није непосредно узео жар са жртвеника, него га је прихватио клештима којима се дотакао пророкових усана и тако га очистио. Ово виђење клешта исто је што и оно велико виђење какво је имао Мојсеј, односно виђење купине која је горела а није сагоревала. Ко још не зна да су та купина и она клешта изображавали Девствену Мајку Која је неопалимо зачела Божански огањ, чијем је зачећу служио Архангео? Присајединивши се Њеним посредством људском роду, онај божански огањ је поништио грех света и очистио нас тим неизрецивим сједињењем. Она је, дакле, једина граница између створене и нестворене природе и нико не би приступио Богу уколико Њеним посредством не би био уистину озарен божанским блистањем као истинском светлошћу, јер се каже: Бог је усред њега, неће се поколебати (Пс. 45; 6).
16. Ако је узвраћање сагласно љубави према Богу, ако онога ко љуби Сина љубе и Син и Отац Његов, ако постане обитавалиште и Једног и Другог и ако Они, по обећању Господњем, тајанствено пребивају и налазе се у њему, ко Га је онда љубио више него Његова Мати, не само стога што је Он њен јединородни Син, него и стога што је једино Она безбрачно родила, тако да је та љубав била удвојена, јер није било супружника са којим би је поделила (љубав према Њему)? Са друге стране, ко би више волео Мајку него Јединорођени, од Ње једине неизрециво рођен у последња времена, као што је превечно рођен од јединог Оца? Како да Онај, Који је сишао да испуни Закон, осим Њеног доличног положаја, не преумножи и почаст каква Јој је по Закону припадала?
17. Како је посредством Ње једине дошао к нама, појавио се на земљи и видљиво живео међу људима Онај, Који је пре Ње био невидљив за све, тако ни и у будућем бесконачном веку никакво исхођење божанског просветљења, откривење божанских тајни нити било какав облик духовних дарова ни за кога неће бити могућ независно од Ње. Она пак, Која је прва примила најпотпунију пуноћу Онога Који испуњава васељену, свему одређује меру, раздељује свакоме по његовој могућности, сагласно и по мери његове чистоте, као ризничарка и управитељка богатства Божијег.
18. Како је вечни закон на небесима да мањи кроз веће бивају причасни Суштом Који се налази изван свих граница, а како је несравњиво од свих већа Дјева Мајка, кроз Њу ће постати причасници они што ће бити причасници Бога. Они, који познају Бога, препознаће је као место Несместивог, и они што буду прослављали Бога, непосредно ће, након Њега, прослављати Њу. Она је основа оних што су били пре Ње, заштитница оних што су дошли после Ње, и заступница вечних. Она је основа пророка, начало апостола, упориште мученика, потпора учитеља, слава земаљских и радост небеских, лепота васцеле творевине, почетак, извор и корен неизрецивих добара, врх и савршенство свега светога.
19. О, Дјево Божанствена и сада Небеска, како да опишем све Твоје особине? Како да прославим Тебе, Ризницу славе? И сам Твој помен осветио је оне што се Тебе опомињу, и самом приклоњеношћу Теби ум се очишћује и непосредно се уздиже ка божанској висини, Твојим посредством се просветљује душевно око, а дух се озарује настањивањем Божанског Духа. Ти си постала Управитељка и Свеукупност благодатних дарова, али не зато да би их задржала за Себе него да би сву васељену испунила благодаћу, јер се управитељ неисцрпних ризница одређује зато да би их расподелио. Из ког би разлога иначе чувао богатство које се не умањује?
20. Обилно подари свим људима Својим и васцелом наслеђу Свом милост и Своје благодатне дарове, Владичице, и раздреши окове који нас везују. Видиш каквим смо и коликим несрећама исцрпљени, и сопственим и туђим, и спољашњим и унутрашњим. Својом силом преобрати све то ка бољем: учини да они што су унутра (тј. унутар града) и саплеменици постану кротки једни према другима и одагнај оне што, слично дивљим зверима, нападају споља. Даруј нам своју помоћ и исцељење сразмерно нашим страдањима, расподељујући душама и телима обиље благодати довољно за све, и ако не будемо у стању да је обухватимо, учини нас способнима да је примимо и одмери тако да бисмо, Твојом благодаћу спасени и укрепљени, славили од Тебе оваплоћеног превечног Логоса, са безначалним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у бесконачне векове. Амин.

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић) ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Глава девета

ХРИСТОС ИСЦЕЉУЈЕ СЛЕПОГА ОД РОЂЕЊА

"И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему."
(9:1-3)

И смрт и болест ушли су у човека кроз грех. Других врата којим би оне ушле у род људски нема за њих. И смрт и болест су нешто наследно у људском роду, као и људска, адамовска природа. Наслећујући људску природу, људи са њом наслеђују греховност, смртност и болесност. Али то не значи да је свака болест непосредан резултат личног греха човековог. Узрок многим болестима није ни у једном од догледних предака, али је сигурно тамо, у дубинама људске природе. То нам сведочи сам Спаситељ својим одгооором ученицима: "Ни он сагреши ни родитељи његови". Какав смисао онда имају болести уопште, и посебно болест овог слепорођеног? - "Да се јаве дела Божја на њему". - "Дела Божја? - Исцелење од болести, избављење од смрти, ослобођење од греха. За слепорођеног, и за грехорођеног, - а сваки је човек грехорођен, рођен у греху - то су дела Божја; а све што га задржава у болести, у греху, у смрти, то нису дела Божја, већ или људска или демонска.

"Мени ваља чинити дјела Онога који Ме посла, док је дан.
Долази ноћ када нико не може радити."
(9:4)

У роду људском само су дела Христова очигледно по свему дела Божја, јер је Он - Бог, Богочовек. А у свима делима људским греховносг присуствује макар као сенка, ако не као тешка масивна суштина и неуклоњива стварност. Иначе греховност је ноћ у коју је зашло човечанство и којој нема краја. Само спасење Боточовеком од греха увело је зору и дан у ту мрклу ноћ. Боточовек и јесте "дан" рода људског, јер је сунце безгрешности и бесмртности. Он је и зора и подне; то јест: незалазни дан. Свако негирање Богочовека у човечанском свету, свако одбацивање претставља и јесге помрачење рода људског, свега људског, а најпре савести и душе. А то помрачење је исто и ослепљење: савесг људска обневиди, те не види у Хрмсту ни Бога ни Спаситеља, ни у делима Његовим дела Божја. То је ноћ "кад нико не може радити", - не може радити ништа божанско, бесмртно, вечно, већ грех кроза њ ради само своје, и рађа само оно што је грешно, смртно, пролазно. А дела Божја се јављају у човеку ("да се јаве дела Божја у човеку"), чим се у души његовој роди вера, љубав, молитша, пост, и остале еванђелске врлине. Све су оне саме по себи дела Божја, и у човеку су стваралачке силе божанске које га орасположују и оснажују да и сам може чинити дела Божја.
А дела су Божја - сва дела еванђелска. Сва она одводе Богу и долазе од Бога. Сва су од Христа, и сва воде Христу. Сва она осветљавају пут човеков од земље до у врх небеса, сав пут њихов од смрти у бесмртност, од небића у свебиће. Од њихове светлости и саливен је "дан" Христов, саливено је Сунце правде.

"Док сам у свијету, свјетлост сам свијету"
(9:5)

Док је тих дела у човеку, дотле је и дан Хрисгов у њему, и светлост Христова. Утоне ли човек у грехољубље, тоне у ноћ; нарочито утоне ли човек у христоборство, утоне у страшну помрчину: "Док сам у свету светлост сам свету". Ово важи и у индивидуалном и у колективном смислу: док је Богочовек у свету, сав је осветљен божанском светлошћу, сав је у дану, и живи као по дану, видећи све путеве који воде човека кроз Истниу и Правду у бесмртност и живот вечни; исто тако: док је Богочовек у свету људском - сав је свет у светлости, и иде божанским путевима, а не путевима греха, смрти и ђавола. А кад људи грехољубљем заволе више таму него светлост, онда устају на све што је Христово. Тако у души човековој: све док се држи Христа и Његовог светог Еванђеља, у души му влада светлост, безоблачни дан Христов; а појава греха то је појава облачка; сваки грех по облачак; заволи ли човак грехе и стане живети у њима, онда постепено настаје мрак, док се све не згусне у иоћ, и нестане из душе Христовог дана, Христове светлости. Тада човек не види, већ пипа као слепац. Уствари он рађа слепу душу у себи; он је - слепорођени. Тада му и очи душе не користе; као што не користе човеку ии телесне очи ако нема светлости.

"Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући."
(9:6-7)

И кал (блато) у рукама Христовим постаје лек, лек који лечи од слепила. Заиста Христос светли и кроз оно што обично увећава мрак: заиста је светлост света, и кроз кал - светлост! Кал - преноситељ божанкже светлости! Не потсећа ли то на човеково стварање: у кал тела људског Господ је унео сунчани и светли лик Свој. "И светлост се светли у тами, и тама је не обузе". Кал зрачи, светли логосном светлошћу: као при стварању човека, тако и сада при исцелењу слепорођеног. А и једно и друго за сведочанство њима: да Логос светли из кала и кроз кал, а камоли из боголике душе. Само послушност Логосу - лечи од слепила духовног, на првном месту. Онда човек и у калу види логосну оилу; и грумен кала зрачи божанском светлошћу. И осећа, и види, како из целкоупног космичког кала струји и зрачи логосни смисао твари. То је осетно слепорођеии, и послушношћу дрема Господу Христу исцелио се: "Отиде, и уми се, и дође гледајући". Он се није чудио, нити питао Спаса: шта то радиш? Зар калом мажеш очи моје? Куда ме шаљеш? Него послушно чини ове што му Он ,каже. Да, то је услов при оваком чуду, као при првом у Кани Галилејској: "што вам год рече учините".

"А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је онм, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је Он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он ми рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује сунботу. Други говораху: Како мопже човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима. Опет ријекоше слијепцу: Шта ти велиш за Онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао. И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; а како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо; сам је већ одрастао, питајте њега, нека каже сам за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрстао је, њега питајте."
(9:8-23)

Инквизиција прва: фарисеји никако не желе да признају дело Божје у исцелењу слепорођеног. И ипак га одричу, одричу му божанско порекло. Њих буни начин: "Како ти се отворише очи?" Не желе да признају чудо; а прогледање слепорођеног се не може другче објаснити. Они се хватају и за суботу. "Није овај човек од Бога, јер не светкује суботе". Само не признати дело Божје у свету; и још: присуство Бога у свету. Лако би признали дела Божја у свету, када би признали присуство Божје у свету; нарочито: присуство оваплоћеног Бога. Овако, једно без другог се не може објаснити ни признати. Онда - боље одрећи и само дело? Да, фарисеји "не вероваше за њега да беше слеп и прогледа, док не доведоше родитеље"...
Инквизиција над родитељима. Највештије организовано планско христоборсгво. Дијалектика зла на послу сва: "Како сад види?" - Да, види, али како прогледа - не знамо. Тајна је уопште како човек види. Поготову, кад је у питању слепорођени. Како окати виде, не знамо; како ћемо то знага за слепорођене?

"Тада по други пут дозваше човијека који је био слијеп, и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици Његови? Они га изгрдише и рекоеш: Ти си ученик Његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се сав родио у гресима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље."
(9:24-34)

У својој инквизицији фарисеји се служе лажју; лаж и јесте со христоборсже инквизиције: "ми знамо да је човек овај грешан". Доказе за то? Даје сам прогледали: Бог не слуша грешнике, ни у многим стварима; а камоли у овако једном огромном чуду, јер "откако је света није се чуло да ко отвори очи слепоме од рођења"; а кад је он то учинио, сигургно је велики праведник Божји, јер, "ако ко поштује Бога и вољу Његову твори онога слуша". Ово је дело његово несумњиво од Бога, значи: и Он је сам од Бога: "Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити". Шта на то инквизитори? "Истераше га напоље".

"Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је Он, Господе, да у Њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си Га и Онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем Господе! И поклони Му се. И рече Исус: За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. И чуше ово неки од фарисеја који бијаху са њим, и рекоше му: Еда ли смо и ми слијепи? Рече им Исус: Кад бисте били слијепи не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје."
(9:35-39)

Ево коме Спас открива божанску тајну Своје личнсоти: прогледаломе. То и стварност и символика. Прогледа онај ко у Христу упозна Сина Божјег, који брани Његово божанско порекло, божански карактер Његових дела. За мало - даје се све; ко поверује у мало, Спас му открнва сву тајну Своју. "Ко је Син Божји? - Видео си га, и који говори с тобом, Он је". Говори с тобом кроз Еванђеље, кроз светлост, кроз лишће, кроз ваздух, кроз сваку твар, кроз сву творевину, кроз науку, окроз Своје боговаплоћење, кроз тело човечје, кроз боголику душу људску. Слепорођени је заиста двоструко прогледао: и телесно и духовно; телесно - када му је Спас отворио телесне очи, духовно - када је поверовао у Исуса као Сина Божјег: "верујем Господе! и поклони му се".
Још једну истину открио нам Спас: показао ко су у људском роду прогледали, а ко слепи. Прогледали су они који верују у Христа као Сина Божјег; а слепи су, који то не верују. За ту протледалост вером, Спас је донео људима безброј божанских, богочовечанских чињеница, дела, сведочанстава, доказа. Па кад људи поред свега тога неће да верују у Њега као у Сина Божјег, заиста - постају слепи, заиста ослепе духовно; и тиме сами себе осуђују на вечне муке. А за човечје биће шта су вечне муке, ако не живот без Бога и против Бога.
Ко признаје да својим људским моћима, по грешној немоћи, не види ни смисао света, ни људи, нити може спасти себе од греха и смрти, и исповеда да заиста не види, опада у "оне који не виде", којима Спас због те смерности дарује духовни вид, веру и љубав, и они онда прогледају и виде да им Он - Спас - све то у изобиљу нуди и даје. А који осионо тврде да виде и знају, и без Бога, и без Христа, смисао света и људи, и да се без Христа могу ослободити свих зала, грехова и смрти, и презиру и душу и свет без Њега, они постају духовни слепци, обневиде, и тако ништа не виде како треба да виде, нити виде оно што треба да виде. На там пучу осионе ослепљености и заслепљености налазе се сви хуманисти, сви хоминисти и у философији, и у науци, и у уметности, и у религији. А тај пут води у све смрти...
На том путу су сви фарисеји свих времена, који мисле да без Богочовека знају све и имају све што људима треба: хуманисти окорели и човекопоклоници, тј. идолопоклоници. То су идолопоклоници најгоре врсте: обожавају човека, или човечанство, насупрот Богу: човеком замењују Бога: или човековим разумом, или људским чулима, или људском културом, техником, цивилизацијом, уметношћу. То је најтрајније идолопоклонство у историји рода људског, и стога највећи грех људски. Јер кроз њега човек стално собом замењује Бога, потискује Бога, отстрањује Бога, убија Бога.
А то је најцрње и најпроклетије незнабоштво.