Отац Јустин (Поповић): Беседа на Благовести

Ево два празника, Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо и који објашњавају шта смо, шта је човек, ко је човек, ради чега је човек на овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан, да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи празник Цвети каже нам да је Господ заиста претворио смрт у сан, у сан из кога Он буди свакога човека као иза сна.
Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог. То је једини одговор. Јер чусте данас из Светог Јеванђеља где се вели да је и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом и народ се скупио да види њега, кога је Господ васкрсо из мртвих као иза сна. И јавили да је Лазар болестан, и да је већ умро. Спаситељ вели ученицима Својим: „Пријатељ наш Лазар заспа“. А оцима рече: „Не бојите ли се да га пробудим“. А оци се питаху у чуду: „Ако је засп`о, пробудиће се. Сваки човек кад заспи у сан, разбуди из сна“. Тада им Господ рече: „Не, Лазар, пријатељ наш, умре“. Шта од тога чекате? 
Људи, пред смрћу немоћни као комарци, као стенице. Чиме се хвалите, ви људи?! Имањем, науком, филозофијом, културом? Све је то ђубре!!! Ти и ја, робови смрти. Сваки човек, роб, страшан роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не. Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету. Нема њему уживања у овеме свету! Сва су уживања лаж!, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.
И гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупредио, које веле: „Већ смрди Господе. Немој да идеш на његов гроб“. А Спаситељ рече: “Не рекох ли вам, ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот. Који верује у Мене ако и умре, живеће“. И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: „Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница?“ Ипак, наређење би извршено, гроб се отвори и Спаситељ узвикну: „Лазаре, изађи напоље!“ И изађе мртвац обавијен платном по телу. И тај Лазар који је четирири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, враћа се поново у своје тело. Ради чега? Да покаже, заиста, по сили и моћи Господа Христа да је смрт сан за Господа. И Он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи и спасе нас од смрти. То, ту победу, нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спаситеља света! Широм свих континената (?)! Ко све не проглашава себе за спасиоца света! Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао. То пише у Светом Јеванђељу како непријатељи Господа Христа хоће, не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се и говори: „Гле, ми смо сведоци. Јуче он изађе из гроба и васкрсе човек!“
Шта је то? Хоће и Лазара да убију. Сведоке да убију! А то се не би дешавало у Цркви Христовој! Ево 2000 година непријатељи крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света. Све Лазаре, да не сведоче! Али, где ће(?) уклонити сведочанство Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског?! Гле, непрекидно, тамо се дешавају Јеванђељска чуда, сведочанства о сили васкрслога Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.
Да, Господ је васкрсењем својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни Тропар „Опште васкрсење“, то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, а онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једна сила која привлачи Господу Христу. По Христу људи, никоме од нас није имање, ни науку, ни филозофију, ни културу! Све је то пролазно! Шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То што нико не може нудити. То нуди Црква кроз векове. И зато је она неуништива! Не што је некад патриотски брани или толики свештеници, него зато што је Црква Христова сам Господ Христос, што Њега, Бесмртног истинитог Бога нико не може убити, нико не може ранити, а нас, сведоке Његове, нека шаљу стотине смрти! Све је то за нас сан, сан, сан из кога Господ буди кад хоће. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: „Ти наши непријатељи, чиме нам прете? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умиремо за Њега, ми побеђујемо све вас и не бојимо се! Пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?“
Да, данашња Благовест се заиста остварује. Бог је постао човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско, тако се вели у једној дивној црквеној песми. Бог постаде човек да би човек постао Бог. То јест, Господ је дошао у овај свет као истинити Бог и живео на овоме свету 33 и по године да нам покаже какав треба да је живот човека у овоме свету. Јер Он је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога Хришћанина, сваког следбеника Његовог, то јест да се трудимо и научимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.
Да, данашња Благовест, и речење Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци да ће родити сина, од Духа Светога зачети Га и да ће Он спасти људе од греха. Људе од греха. То значи, од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? Грех? Грех? Човек, нажалост има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили. То је човек урадио.
И зато је човек стидно створење пред свима животињама и птицама, и пред свима птицама. Да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице и у животиње и у биље!
Свет овај умире! Докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао нову земљу, где ће све бити бесмртно на њој. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Благовест Господа Христа.
Ми Хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који Хришћанин вером у Господа Христа не може да исели из себе, да ослободи себе од њега. Исто тако, Господ свемоћни дао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан, тако пробојна, ништавна личност! Постао је сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима. И ми се Господом Христом наоружавамо, како рече Свети Апостол Павле, „У свеоружје Божије“, свеоружје Божије, и побеђујемо ђавола на свима бојиштима.
А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа који се оваплотио и Бог постао човек, живео на земљи, Својим васкрсењем, својим страдањем, Својим преображењем, Својим вазнесењем спасао људе од греха, смрти и ђавола. То јест, предложио спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека иде“, вели Спаситељ. Тако, ми Хришћани имамо у себи, око себе, у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче да је Господ Христос основавши Цркву, дао нам Свете Тајне, Свете Врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо себе до сада и да некада страшне силе које су побеђивале сав свет.
Како данашње две Благовести, Благовести, Свети празник Благовести и Благовест Свети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота. Ради чега смо, ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовој Јеванђеља. Чиме још? Љубављу Јеванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кроткошћу, свима Светим врлинама. Свака Света врлина је оружје Божије које се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину вечну и Правду Вечну.
Зато се ми Хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми Хришћани сматрамо и верујемо речима Спаситеља који је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди?“ Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, месец, Марс? А знате браћо, оно што ми називамо небески свет, како бар ти научници тврде, тамо има око 200 милијарди свакаквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди, души својој нашкоди? Да, ми можемо да освојимо, од кога освајате месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, који их је расејао као цвеће по небеским пространствима. Како је бедан европски човек када јуриша на небо као на непријатеља.
Али, ми Хришћани целим животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест да је Бог постао човек! И остао у нашем свету, остао у Цркви својој и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам васкрсли Господ Христос. Сви ка васкрсењу хитамо и њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо за Апостолом Павлом, његов савет, његову поруку Хришћанима: „Браните се у Господу, и опет велим, браните се“. Ко је више прихватио Цркву од Апостола Павла? А гле, стална радост, носила га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере, то сведочанство свих Светитеља, а на првом месту Пресвете Богомајке, која нам је Господа родила.
Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Дакле, дан, празник Благовести је њен празник, јер, да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, Једина Свебезгрешна, Једина Свесавршена у роду људском, Пречиста Богомајка, Она нас води, Она нас уводи, Она је све и свја за нас Хришћане, на челу свих Светитеља, коју, ето, у Цркви Христовој, кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ помаже свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина свог кога је родила по бескрајној милости својој и Свечистоти својој.
Нека би она као овог данашњег празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком, и невернику и безбожнику, е да да нађе свој пут кроз овај свет и да се освести, да дође к себи од лудила, да је он, једино онда човек  када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из страховремена у Вечни Живот. Амин.
Благовести 1974.

Свети Григорије Палама: Беседа изговорена на Благовести

1. Набрајајући различита дела стварања и созерцавајући Премудрост Божију у њима, Псалмопојац Пророк је, будући свецело обузет усхићењем, усред писања ускликнуо: Како су велика дела твоја, Господе! Све си премудро створио! Како ћу пак ја, покушавајући да по својим моћима а у циљу прослављења обзнаним јављање у телу Речи Која све сатвори, учинити да моја беседа буде саобразна предмету? Уколико је све испуњено чудом, и уколико је привођење из небића у биће дело божанствено и преславно, колико ли је тек чудесније и божанственије, и колико достојније да буде опевано оно што, будући међу творевином, постаде Бог, и не просто Бог, већ управо оно што истински представља Бога, и то у моменту када наша природа није ни могла, нити пожелела да очува оно достојанство у којем је била саздана, те је стога с правом изагнана у најнижи елемент земље? Чињеница да је наша природа постала једно са Богом, и да нам је тиме подарен повратак у оно боље стање, толико је величанствена и божанствена, неизрецива и недокучива, да је остајала у истинској несазнајности, као од века скривена Тајна, и за свете ангеле, и за људе, па чак и за саме Пророке, премда су они задобијали прозрења благодарећи дејству Духа. Али шта говорим: докле се није збила? – И када се збцла, она ипак остаје тајна: не у смислу да ли се збила или није, већ у другом смислу – на који се начин збила; ми, дакле, верујемо, али не знамо; клањамо се, али не истражујемо; и клањамо се, и верујемо једино посредством Духа. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2; 11), и управо Његовим посредством ми се клањамо и у Њему молимо, – казује апостол.


2. Да је ова тајна несазнајна (досл. непојмљива) не само људима, већ и ангелима и самим архангелима, јасно показује и данашњи празник. Архангел је заиста благовестио Дјеви да ће зачети, али када је Она пожелела да сазна на који ће се начин ово збити, казавши му: Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа, Архангел, не будући никако у стању да објасни овај начин зачећа, и сам прибегава Богу: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће те. Исто би се догодило и да је неко запитао Мојсеја: на који је начин од земље постао човек? Како су из праха саздане кости, и жиле и крв? Како су се у неосетљивом појавила осетила? И како је из Адамовог ребра опет настао човек? Како се та његова кост исправила и разделила и наместила и спојила? На који су начин из те кости настали унутрашњи органи, различити сокови (телесне течности) и све остало? Дакле, уколико би когод оваква питања поставио Мојсеју, он не би казао ништа више осим да је ово учинио Бог, Који је узео прах земаљски и сатворио Адама, а затим узео једно од његових ребара и сатворио Еву; према томе, он одговара Ко је био Саздатељ, али не одговара на који начин се ово догодило. Исто важи и за Гаврила: он казује да ће Дух Свети и сила Свевишњега учинити бесемено Рођење, али не говори на који начин. Ако је потом и поменуо Јелисавету, казавши да је она зачела у старости и будући неплодна, тиме он ипак није изрекао ништа више од чињенице да је у Бога све могуће што каже; шта би он онда могао открити у вези са дејством чијом је силом Дјева требало да зачне и роди?


3. Све што је Архангел казао Дјеви садржало је у себи нешто више, али је истовремено чинило тајну још дубљом, јер он казује: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњеш осениће Те”. А у ком циљу? – Зато што Онај који долази на свет није Пророк, нити је просто човек, као Адам што је, већ ће се назвати Сином Свевишњега и Спасом и Избавитељем рода људскога и Царем Вечним. Као што камење, одваљено са врха планине, стропоштавајући се све до њеног подножја, постаје плен бројних стрмени (или “провалија”), тако су и нас, који смо отпали од заповести дате у рају и блаженог живота у њему и стропоштали се до самога ада, сустигле многе невоље. Последица проклетства изреченог Праоцу, наиме, није само то што је земља произвела чкаљ и трње, у којима не пребива душа, него и то што смо (ми људи) познали далеко горе, многолико трње злих страсти и мрски чкаљ греха. Роду људскоме није, међутим, пао у део само овај јад, који је постао својина наше Прамајке, осуђене да у мукама рађа као последица изреченог проклетства, већ, може се рећи, и читав наш живот постао је сушти јад и мука.


4. Међутим, откако је човекољубиви Бог, Саздатељ наш, по милосрђу Своме приклонио небеса и сишао (к нама), Он је обновио нашу природу, претходно је примивши од Свете Дјеве, и повратио је или, још више од тога, узвео је на божанску и небеску висину. Желећи да оствари, или боље рећи – да у садашње време испуни Своју превечну замисао, Он шаље Архангела Гаврила, како говори еванђелист Лука, у Назарет, девојци зарученој за мужа, по имену Јосифа, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.


5. Дакле, Бог шаље Архангела Дјеви Коју, уз очување Њене девствености, чини Матером Својом искључиво силом благовештења; јер, да је зачела од семена, Онај Који се родио не би постао нови човек, нити би био безгрешан, нити Спаситељ грешнима. Наиме, покретање тела на рађање деце, стихијски се мешајући у замисао што ју је Бог установио о нама, на тај начин овладава нашим способностима, показујући да оне нису сасвим слободне од греха. Због овога и Давид казује: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50,7). Следствено овоме, да је зачеће Божије било од семена, Он не би био нови човек и Зачетник новога живота који никако не стари. Да је Он имао удела са људима старога кова, да је био наследник још оног прародитељског греха, Он не би могао да у Себи носи пуноћу чистога Божанства, и да Своје тело начини непресушним врелом освећења, исто као што не би могао да оскврњење Прародитеља спере обиљем снаге, нити да доцније успостави Своју владавину ради освећења свега постојећег. Стога није ни ангео, нити човек, већ Сам Господ, оваплотивши се у утроби Дјеве и оставши неизменљивим Богом, дошао и спасао нас.


6. Било је потребно (Богу) да и Дјева буде сведок Његовог бесеменог зачећа и помоћница у ономе што се догађало у домостроју (нашега спасења). О чему је реч? О одласку у Витлејем, где су и ангели небески објављивали и славили Рођење Његово. О уласку у храм, где су Симеон и Ана сведочили за Њега, још младенца, да је Господ живота и смрти; о бекству од Ирода у Египат, сагласно свештеним пророштвима; и о другоме, што нема потребе да сада набрајамо. Ради овога је био узет Заручник Јосиф, и ангел је послат Дјеви, обрученој за мужа по имену Јосиф. Израз из дома и рода Давидова односи се на њих обоје: наиме, и Дјева и Јосиф воде порекло од Давида.


7. И дјевојци бјеше име Марија, казује се у Еванђељу; ова реч у преводу значи “Госпођа”, што представља и врлину Дјеве, и потврду девствености, и особеност Њеног начина живота, и марљивост у свему, а што би се једном речју дало исказати као свенепорочност. Носећи господствено (односно са истинском величином) то тако значајно име Дјеве, Марија је у потпуности поседовала чистоту, будући Дјева и телом и душом и душевним силама својим, и богатећи се свим телесним чувствима која немају на себи ничега ни најмање саблажњивог; и све је ово тако у потпуности потврђено, и, онако како то Госпођи приличи, за сва времена ни у чему ненарушено – да је Она попут затворених двери ризнице и књиге запечаћене што свештене списе чува скривене од људских погледа. Стога је за Њу и били писано: Ово је Књига запечаћена и Биће ово двери затворене, и нико кроз њих неће проћи.


8. Постоји још један разлог због кога Пресвета Богородица представља Госпођу по врлини и части, а то је чињеница да Она, Која у девствености заче и на божански начин роди по природи Владику свега света, над свим влада. Осим тога, Она је Госпођа не само зато што је слободна од ропства и што има удела у божанском господству, већ и зато што представља извор и корен ослобођења рода људскога, особито силом Свога неизрецивог и радосног Порођаја; јер жена која је обручена мужу пре је потчињена господару неголи госпођа, нарочито због тога што рађа у великим боловима и мукама, према проклетству изреченом још Еви: С мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Ослобађајући људски род од овога проклетства, Дјева-Мати је уместо оваквога (удела) примила преко Ангела поздрав и благослов јер Еванђеље казује да, ушавши к Њој ангео, рече: Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама! Говорећи речи Господ је с Тобом, он Јој не објављује оно што ће тек доћи, већ оно што је – будући (за Њу) невидљиво – сам видео као нешто што се већ савршава. И поимајући Њу, украшену сваком благодаћу Духа Светога, као стециште божанских и људских дарова, он Њу уистину проглашава Благодатном. Видевши да је готово већ зачела Онога у Коме је Ризница свега, и прозревши да Њена трудноћа неће бити праћена тегобама, као што ће и рођење (младенца) протећи без бола, он Је зове да се радује, оглашавајући Њу као уистину једину Благословену и Славну међу женама, јер није било друге жене, макар и прослављене, која би преизобиљем славе била толико славна да би се могла поредити са Богородицом Дјевом.


9. Видевши га и уплашивши се да то не буде којим случајем какав ангео што долази да преласти, уводећи у заблуду неразумне, слично ономе који негда обману Еву, Дјева прихвата поздрав, али не без намере да га не испита, још увек не разумевајући у потпуности чему је толика Њена близина Богу коју јој је овај благовестио, и смути се, као што је написано, од речи његових, које прими, да тако кажемо, тешка срца, намерна да се чврсто држи девствености. И мишљаше: какав би ово био поздрав? Стога и Архангел, љубљени Божији, истога трена одгони страх Благодатне Дјеве, казујући Јој: Не бој се, Марија! Јер си нашла благодат у Бош! А каква је то благодат? – (Благодат) могућа једино Ономе Који је у стању да учини немогуће, и само за Тебе сачувана пре свих векова. Ево зачећеш\ Зачувши вест о зачећу, говори Архангел, нипошто не помишљај да је девственост Твоја укинута, и стога не брини и не смућуј се; јер, како указује благовесник, када се речи “ево зачећеш” казују Дјеви, то значи да ће зачеће протицати упоредо са девственошћу.


10. Дакле, ево зачећеш, говори, и родићеш сина; јер, располажући оним чиме Ти располажеш и чувајући девственост ненарушивом, зачећеш и родити Сина Свевишњега. Исаија је, прозревши ово много година унапред, предсказао: Ево, Дјева ће зачети, и родиће Сина, и: Приступих Пророчици. А како је Пророк приступио Пророчици? – Исто онако како Јој сада Архангел приступа; јер оно што сада он види, и Пророк је унапред видео и предсказао. Што се пак тиче израза “Пророчица”, он се односи на Дјеву, пошто је Она имала дар пророковања, у шта се свако може уверити на основу песме коју је узнела Богу, а чије су речи наведене у Еванђељу (Лк. 1, 46-55).


11. Дакле, приступи, како се казује, Исаија Пророчици – разуме се, у пророчком духу – и (Она) заче у утроби Својој, избегавши болне трудове још пре но што су наступили, и роди Сина. Архангел Јој сада, међутим, казује: Родићеш сина и наденућеш му име Исус (што у преводу значи “Спаситељ”) и Он ће бити велики. А Исаија би, опет, рекао овако: “Дивни Саветник, Бог силни, Отац вјечни, Кнез мирни. Са овим је сагласан и Архангел, који говори: Он ће бити велики, и зваће се Син Свевишњега. Зашто, пак, Архангел не каже: “Он је велики и Син је Свевишњега”, већ “биће” и “назваће се?” “Зато што говори само о људској природи Христовој, обзнањујући истовремено да ће Га сви познати и прогласити за Таквог; као што је и Павле доцније имао да каже: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се ангелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету” (1. Тим. 3,16). Ангео тада додаје: И даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја; а Онај Чије је царство што постоји у векове, царство којему нема краја, јесте Бог. Њему је отац и Давид, што значи да је Он такође и Човек. На тај начин, Онај Који има да се роди јесте Бог и истовремено Човек, Син Човечији и Син Божији, Који, као Човек прима од Бога и Оца царство беспрејемнствено, као што је то видео и унапред објавио Данило, говорећи: Гледах докле се поставише пријестоли, и Старац сједе… и гле, као Син Човјечији иђаше с облацима небеским, и дође до Старца и стаде пред Њим: и даде Му се власт и слава и царство; власт је Његова власт вјечна, која неће проћи и царство се Његово неће расути (Дан. 7, 9; 13-14).


12. Сешће на престо Давидов и цароваће над домом Јаковљевим: јер Јаков је уистину патријарх свију благочестивих, док је Давид, први међу свима царевима, благочестиво и богоугодно царовао изображавајући Христа, Који ће патријарашку и царску службу спојити у једно небесно начело. А Благодатна Дјева, зачувши ове необичне и божанствене речи што Јој их упути Архангел: Господ је с Тобом и: Ево зачећеш и родићеш Сина Који ће царовати у векове, Сина Свевишњега, изусти: Како ће ми то бити, кад ја не знам за мужа? Иако Ми доносиш Благу вест која је сва од Духа и која стоји изнад сваке телесне страсти, ипак Ми јављаш о зачећу, трудноћи и порођају, што све проистиче из зачећа; али како ће Ми то бити, када не знам за мужа?


13. Дјева ове речи никако не изговара због неверовања речима Архангеловим, већ из жеље да сазна, уколико је то могуће, како ће се то догодити. Због тога јој и Архангел јавља: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће Те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији, јер Ти си ваистину света и благодатна, Дјево, казује Ангео; Дух Свети, са Своје стране, доћи ће на Тебе, и дометањем вишњег освећења, устројиће и припремити у Теби дејство Божије; сила Свевишњега осениће Те, оснажујући Те и уједно сама саздајући људску природу у Теби осењењем и дотицајем, тако да Оно што се роди буде свето, Син Божији, сила Свевишњега која узима облик човека; ето, и Јелисавета, рођака Твоја, која читавог живота беше неплодна, сада, у старости, по вољи Божијој, на чудесан начин носи плод у утроби својој, јер је у Бога све могуће што рече.


14. А како је, као одговор на све ово, поступила благодатна Дјева и Њен божанствени и неупоредиви дух? – Са Своје стране, Она прибегава к Богу и Њему се пружа у молитви, казујући Архангелу: ако ће Дух Свети, по речима твојим, доћи на мене, још већма очишћујући и снажећи Моју природу како бих могла примити у Себе Спасоносни Плод; ако ће Ме сила Свевишњега осенити, обликујући у Мени као човека Бога Који јесте, и устројавајући бесемено рођење; ако је Оно што ће се родити Свето и Син Божији, и Бог и Цар вечни, јер је у Бога све могуће што рече, онда Ево слушкиње Господње; нека Ми буде по речи твојој. И отиде Ангео од Ње, оставивши у утроби Њеној Творца свега Који се спојио са телом, подаривши спасење свету, Коме је Она послужила оваквим спајањем (са телом). Исаија је такође, преко онога што је видео и што је био блажено удостојен да испита, јасно ово изобразио: он је, наиме, угледао да није непосредно (голим рукама) Серафим узео живи угљен са небесног, мисленог жртвеника, већ клештима, којима се дотакао усана његових, дарујући му очишћење. Исто што (је садржано) у овом значајном виђењу клешта присутно је и у виђењу Мојсејевом – имамо у виду купину огњем опаљивану, али несагориву.


15. Ко сада не схвата да Ова Дјева-Мати представља и Купину и Клешта јер је зачећем неопаљиво, уз служење Архангела, примила у Себе Божански Огањ, који је кроз Њу спојио Одстранитеља греха света са родом људским, очистивши нас у потпуности преко овог неизрецивог састава? Следствено томе, Дјева-Мати представља једину границу између тварне и нестворене (Божанске) природе; и сви који знају Бога познају и Њу као Сместилиште Несместивог; и сви који хвале Бога опевају и Њу после Бога. Она је Узрок и оних (благослова и дарова роду људскоме) што пре Ње беху, и Посредница садашњих, и Заступница вечних. Она је Основ Пророка, Почетак Апостола, Тврђава Мученика, Темељ Учитеља. Она је Слава земних и Радост небесних, Украс свега саздања. Она је на небесима нама уготовљени Почетак и Извор и Корен наде.


16. Нека се сви ми удостојимо да ту наду задобијемо Њеним молитвама за нас, у славу Рођенога предвечно од Оца и у последња времена Оваплоћенога од Ње Исуса Христа Господа нашег, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.


Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.