Monaško opštežiće – iz među ideala i stvarnosti

Iguman manastira Studenice Arhimandrit Tihon (Rakićević)

„Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: „Čovek pada zbog toga ili zbog toga“, a ja, kao što sam već rekao, osim ovoga ne znam za drugi pad.“ Ava Dorotej (+620. god.)

„Koliko ja znam, jedini pad za monaha

 je da veruje svom srcu. Neki govore:

„Čovek pada zbog toga ili zbog toga“,

a ja, kao što sam već rekao,

osim ovoga ne znam za drugi pad.“

Ava Dorotej (+620. god.)

Pre četiri decenije, jedan upućenik u Pravoslavlje, Nemac, prof. Ernst Benc, napisao je: „Za oblast istočno-pravoslavnog monaštva takođe važi da se ideal i stvarnost često poklapaju samo delimično ili se uopšte ne poklapaju. Ideal je, međutim, i u vremenima potpune propasti istočnog monaštva uvek iznova spasavan. Stoga nije isključeno da, nakon sadašnje epohe prividno potpunog propadanja pravoslavnog monaštva, ne usledi razdoblje obnove i praktičnog ostvarivanja ovog ideala“ (Ernst Benc, Duh i život Pravoslavne Crkve, Beograd 2004, 105).

Nestajanje (tj. „propadanje“) istočnog monaštva, koje je pomenuti pisac primetio, nije dostiglo krajnje razmere. Mnogi vide današnje vreme kao period započete „obnove i praktičnog ostvarivanja“ ovakvog načina života. „Ideal“ je, izgleda, iznova spasen.

OPŠTEŽIĆE

Ovaj „ideal“ je kroz različite istorijske okolnosti „ostvarivan“ i „obnavljan“ na različite načine. Među njima, nas ovde zanima opštežiteljni način monaškog života. Među mnogim činiocima koji utiču na život monaških zajednica, neke prepoznajemo kao spoljašnje, na koje sami monasi ne mogu bitno da utiču, dok za neke primećujemo da su unutrašnji, na koje sami monasi i te kako mogu da utiču.

REMEĆENjE SPOLjA

Crkva uveliko računa na pomoć muškog monaštva kroz razne službe (sveštenosluženje, razni oblici duhovništva, misionarenje, obnova svetinja, itd.). Monasi, naravno, odgovaraju na ove potrebe. Njihov odgovor potrebama eparhija, tj. Crkve u celini, obično za sobom povlači učestale izlaske monaha iz manastira, a neretko i potpuni odlazak monaha iz matične zajednice, ako je ova uopšte i zaživela. Ovakva situacija donosi određenu korist vernom narodu i Crkvi u celini, ali, s druge strane, skupo košta muške manastire čije se zajednice iznova osipaju i razaraju. Potom se ponovo postavljaju novi počeci i opet se priželjkuje da se dođe do kakve-takve „ustaljenosti“. Za kratko vreme se u manastiru može obnoviti organizovan blagočestiv način života, ali se isto tako brzo može i prekinuti. Ovakvo stanje se teško može izbeći jer su manastiri nepresušni resursi za Crkvu. Bilo bi nezamislivo, i verovatno – samoživo, da muško monaštvo odbija da iziđe u susret ovakvim zahtevima.

Čak i sama mogućnost ozbiljnijih promena remeti unutrašnje spokojstvo monaha. Ovakav sistem iznova daje pobožnom svetu osvežavajuće impulse. Ali, on dovodi do toga da, i pored obnove i praktičnog ostvarivanja monaškog ideala, skoro da ne možemo oko sebe pronaći ustaljeno i istinski zaživelo muško opštežiće.

Ženski manastiri su, u pogledu svega ovoga, u daleko povoljnijem položaju jer su od sličnih obaveza rasterećeni. Jednom ustoličena igumanija sa sestrama ima više vremena pred sobom i bolje uslove da neguje zdrav autoritet u zajednici. Zato su ženski manastiri brojniji i teže se osipaju.

Osipanje muških manastira će mnogima pričiniti radost jer će ići na korist nečijih duhovnih potreba. Verovatno se mnogi monasi ne bi bavili duhovnim radom sa vernicima niti bi neki ženski manastiri dobili služaščeg i duhovnika, itd., da nije došlo do osipanja (da ne kažemo – propadanja) monaških bratstava. Monah koji započne neko korisno služenje koje je više-manje izvan njegove sopstvene opštežiteljne sredine, vrlo često može da ostane zauvek tako „zarobljen“ i da se nikada istinski ne vrati u bratstvo. Ako ne bi postojale granice ovakvim i sličnim aktivnostima monaha (i pored toga što su nekom od koristi), moralo bi da dođe do potpunog ukidanja monaških bratstava. Granice, ipak, donekle mogu postavljati sami monasi ako imaju uslove i ako znaju šta hoće.

Ipak, i pored svesti da bratstva moraju sebe da čuvaju, teško je boriti se protiv ovakve uobičajenosti. Briga za sopstvenu kuću i zajednicu često može biti protumačena kao egoizam i surovost prema drugima, ali ako monasi sami ne budu čuvali svoje zajednice, niko drugi neće im se smilovati.

Naravno, monaštvo može da postoji i bez bratstva. Ideal je iznova spasen. Ali, tada oni delovi položenih monaških zaveta koji se odnose na zajednički život ostaju na nivou mašte i želja. Imajući žeđ za oboženjem, monah i izvan bratstva može na umu imati reči prepodobnog Siluana Atonskog, koji je rekao: „Moje telo je pećina mojoj duši, a moja duša je pećina Svetom Duhu“.

Tužna je sudbina muških opštežića. Ona nekad izgledaju kao drveće kome se redovno potkresuju grane, te iako su stabla zdrava i imaju jak koren, nikada na njima ne možemo videti olistalu krošnju.

MONAŠKI USTAVI?

Možda bi bilo bolje kada bi se i same monaške zajednice borile za minimum vlastite samosvojnosti. Naravno, niko ni ne pomišlja da upotrebi određena poglavlja srednjovekovnih vladarskih tipika u smislu da treba ograničavati nadležnost episkopa. Ipak, minimalno držanje do dostojanstva sopstvene zajednice treba da prethodi tome da drugi tolerišu napredak opštežića. U svemu ovome, monaholjubivost samih episkopa mora da bude odozdo propraćena zdravom eklisiologijom koja dolazi iz samih manastira. Bez jemstva da će u njima biti zdrava crkvena svest (i poštovanje crkvene jerarhije), ni postojanje samih manastira ne može da donese korist Crkvi, već naprotiv, samo probleme.

Ideja da manastiri poseduju tipike, koji određuju i štite ustaljeni način života zajednice, potpuno je u duhu izvornog monaštva. Čak i letimičan istorijski pregled pokazuje da bez jasnog ustava ne može ni postojati opštežiće koje bi bilo stabilno, stabilno u tom smislu da je ustavom omogućeno trajanje ustrojene zajednice. Monaški uspeh Svete Gore se ne krije samo u nepristupačnosti poluostrva, nego upravo u Ustavu, tačnije rečeno – u tolerisanju Ustava od strane Crkve. Svakom srednjovekovnom manastiru se posle izgradnje davala pismena zaštita, koja je, naravno, prethodila dolasku monaha. Međutim, pojava monaštva koje ima krivo i izopačeno shvatanje duhovništva i Crkve (tj. pojava nezdravog zilotizma), u novije vreme, kompromituje izvornu ideju zaštićenog monaškog opštežića. Bežanje iz zajednice ovakvog tipa nije greh već nužnost. Nezrelo monaštvo prisiljava Crkvu da odbaci pomisao o porastu autoriteta samih bratstava u celini, jer – šta će nam nezdrava (i za Crkvu opasna) zajednica koja bi bila dugotrajna?

UNUTRAŠNjI ČINILAC – VEROVANjE SOPSTVENOM SRCU

Ali, pored spoljašnjih činilaca koji utiču na manastir, postoji lični odnos samog monaha prema sopstvenom bratstvu. Kvalitet ovog odnosa je u mnogome u njegovoj vlasti. Pažnju, konkretno, skrećemo na individualizam koji može biti uveden u harmoniju, tj. oplemenjen i kultivisan, a može da bude i neukroćen.

Ava Dorotej, u poukama koje se neposredno odnose na život u zajednici, govori kako neprijatelj („vrag“) „voli one koji se oslanjaju na sebe“. On objašnjava i zašto: „Zato što mu (vragu) oni pomažu i sami sebi pletu zamke“. Potom kaže: „Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: ‘Čovek pada zbog toga ili zbog toga’, a ja, kao što sam već rekao, osim ovoga ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema ništa teže i pogubnije od toga.“ (Pouke ave Doroteja, Manastir Hilandar 1965, 55)

Iz ovih reči je jasno zašto Studenički tipik kaže: „...pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam stvaraju pogubu duši“ (glava 16). I zaista, ko će samome sebi da ukaže na greške? Ko će samoga sebe da izobliči?

Treba znati: drugačije na ovaj problem gledaju pobožni ljudi, drugačije Crkva u celini, a drugačije gledaju oni koji poslušno žive u opštežiću. Može biti da jedino ovi poslednji, koji stvari sagledavaju iznutra (onakvima kakve one zaista jesu), imaju celokupan uvid u ovaj problem i ne sagledavaju ga periferno. Sopstvene nedostatke nam izobličava monaška zajednica, koja se u činu monašenja naziva, ni manje ni više, sveta družina.

„ISKUSTVO PROMENA“ I BUNT PREMA AUTORITETU

Ko je živeo u manastiru kada su se dešavale ozbiljne promene u opštežiću (npr. odlazak neke bratije iz manastira, prelazak bratije iz drugih manastira u njihov, promena igumana...), možda nikada neće moći da se stavi u položaj onoga ko tako nešto nikada nije gledao, onoga ko je od početka svog monaškog puta živeo u stabilnoj zajednici i imao od prvog dana pred sobom jasno postavljen autoritet. „Iskustvo promena“ u zajednici usađuje se u svest monaha i onde boravi kao neki skriven virus koji čeka priliku da se aktivira. Za razliku od ovoga, monah koji je toga bivao pošteđen, po prirodi stvari, biva iskreniji i odaniji poslušnik jer u svome iskustvu nema stečene sklonosti za borbu protiv autoriteta.

Suština problema sa kojima se suočava monah koji se nalazio u bratstvima koja su preživljavala transformacije (čak i najneminovnije, kao što je prirodna smena generacija) jeste u tome da njemu treba više unutrašnjeg napora da prihvati autoritet. Takav monah, ako se u srcu digne protiv igumana, istog trena u svome umu ima već spremne izgovore i opravdanja koja pobunu podstiču. Ako se ne odupre takvim pomislima, ovi „izgovori“ i ova „opravdanja“ (koja će tada da isplivaju iz podruma njegovog iskustva) biće mu dovoljni da ga učine nesposobnim i za najmanje poslušanje. U takvom slučaju, zaliveno prljavom vodom iz ovih podruma, zrno samovolje počeće da klija, sa ciljem da se biljka pojavi na svetlo dana – mržnja prema autoritetu dobiće antropomorfni oblik.

„Iskustvo promena“ je veliki i teško prevladiv hendikep. Onoga ko je ovim natovaren ne možemo mnogo ni kriviti za neke postupke koji bezazlenom poslušniku ni u um ne mogu da dođu. Duh bunta uvek iznova sve „rasuđuje“ i sve „proverava“, ali nažalost – naopako.

LEGALIZACIJA INDIVIDUALIZMA

Bez obzira na sve gore rečeno, odbijamo da neposlušnost prihvatimo kao nešto neminovno. Smatramo da je moguće prevazići ovakva iskušenja, a za takvo nešto postoje i uspešni primeri. Naravno, od borbe za zajednicu se uvek može odustati, što će se verovatno često i dešavati. Postojeće stanje se brzo može „legalizovati“ i „uznaprediti“ iznalaženjem novih obaveza za monaha, na primer obnovom novih manastira, što mnogi smatraju kao poželjno i dobro za Crkvu. Verovanje sopstvenom srcu, budući da često postaje pravilo života, tada se sagledava drugačije. Mi se, iz naše manastirske i ograđene sredine, nećemo upuštati u ovu problematiku jer je ona poverena onima koji stvari sagledavaju daleko šire i koji se brinu o Crkvi. Cilj ovog teksta je ukazivanje na činioce koji iznutra utiču na način postojanja monaških bratstava. Unutrašnja ideja opštežića, ma koliko mi pokušavali da je izbegnemo, jeste kristalno jasna. Ovu ideju Ava Dorotej pojašnjava rečima: „Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu“.

ZAKLjUČAK

Monasi prilikom postriga polažu određene zavete. Ovi zaveti se direktno odnose na život u zajednici. Ako pažljivije pogledamo, u našoj Crkvi, i pored zaista živog muškog monaštva, izuzetno retko možemo naći primer zajednice monahâ koja se ozbiljnije ustalila.

Uzimajući u obzir mnoge činjenice, usudićemo se da zaključimo:

1) Način života muškog monaštva je kod nas poprilično individualizovan i neretko se skoro potpuno sastoji od samostalnog rasuđivanja monaha. Ovakva uobičajenost, tj. postojeće stanje, nije iste duhovne suštine sa duhovnošću monaškog opštežića i pored toga što se naši monasi redovno zavetuju upravo na opštežiteljni način života.

Ako bismo ovo postojeće stanje podvrgli strogoj kritici, morali bismo da kažemo da je neopštežiteljni i individualizovani monaški život „legalizovan“, „amnestiran“ i naknadno (ponekad iznuđeno i nevoljno) priznat od strane pobožnog crkvenog tela. Ovakav način monaškog života se lako utapa u duhovne, kako crkvene tako i narodne, potrebe i time stiče (samo)opravdanje. Ali uzalud se tešimo – ovo „utapanje“ neće moći da izgladi nedoslednosti (tj. suštinske nedostatke).

Ovi nedostaci su nekada plod neizbežnih okolnosti, a nekada nisu. Ponekad potiču od neposlušnosti i duha bunta. Ovaj duh često ne nazivamo pravim imenom, već se istina svesno prećutkuje jer nam je njegov vinovnik koristan kao trudoljubiv van svoje bivše zajednice. Ne ukidamo li ovim ćutanjem nekome šansu da počne sa preispitivanjem sopstvenih postupaka i da započne pokajanje. Na ovakav način sopstvena volja monaha dobija amnestiju i uzdiže se na viši nivo. Samovolja se predstavlja kao nešto dobro, a ne pogubno. Time se nesvesno, daleko bilo, dovodi na nivo norme. Ovakva „tolerancija“ otvara teoretsku mogućnost za izopačenje koje bi (u najekstremnijem vidu) moglo da se definiše ovako: ko se digne na Oca, umesto kazne primiće počasti i projaviće se kao koristan i darovit.

Ali, pošto postoje i mnogi objektivni i istorijski razlozi koji su više-manje uticali na osipanje opštežića, ne možemo biti oštri kritičari, nego kažemo drugačije:

2) Naše muško monaštvo nema dovoljno autonomije, tj. nema uslova da nesmetano unapredi živote svojih zajednica da bi podsećali na ono što se obično zamišlja kada se pomene pojam manastirskog opštežića. Sama mogućnost česte promene igumana unapred čini monaško bratstvo uniženim i izigranim. I ono što se postigne na polju opštežića, neretko je kratkog veka jer zavisi od samilosti spoljnih faktora. Ali, iako monaško bratstvo gleda na ovaj problem duboko iznutra, moramo reći da je cela Crkva šira od opštežića monaha, i njena briga za svet nadilazi i prevazilazi brigu bratstva za sopstveni mir i spasenje. Cela Crkva, kao i uvek, sagledava dalje od izdvojene zajednice, ma koliko ova bila orijentisana ka prepodobnom načinu života. Treba uvek imati u vidu da eklisiologija i duhovnost – Crkva i monaštvo u njoj – moraju imati istu duhovnu osnovu i potku.

Dakle, i pored činjenice da se „ideal i stvarnost“ monaha „često poklapaju samo delimično ili se uopšte ne poklapaju“, ideal opštežića je danas „iznova spasavan“ i spasen. Postoji mnoštvo detalja koji najneposrednije ukazuju na porast svesti o opštežiću, te stoga nije isključeno da ćemo ubuduće napredovati u obnovi i praktičnijem ostvarivanju ovog ideala.

JEDAN UM I JEDNO SRCE

„...da bismo jedno bili svi, isto mudrujući, isto pomišljajući, koje jedan isti pastir napasa i vodi, i kao neki zlatni lanac jedni za druge vezani, jedan drugoga držite se, i u jedno saudite se telo (Ef. 4, 16), pod jednom glavom, po božanstvenom Pavlu, neimarstvom Duha (Ef. 2, 20–22).“

(Studenički tipik, glava 17, O pouci igumana bratiji i o ispovedanju)

Свети Симеон Нови Богослов 27. химнa

Какав треба да буде монах,
која је његова делатност,
и шта је његов напредак и уздизање

Дом душе своје у дворац претвори,
у којем ће Христос, Цар свега, живети
капима суза своји, ридањима и плачем
коленопреклоњењима и уздасима многим;
ако желиш, монаше, истински да монахујеш.
Али ни тада самовати нећеш, јер са Царем бит’ ћеш,
и самотник као што и ми смо - бивајући
с нама од целог света одвојен.
Ето, то је монах бити.
Сједињен са Богом и Царем, ти самац ниси
већ уброја се међ’ све свете, анђелски
сабитијник постваши, сажитељ праведника
и истински сунаследник свих Небесних!
Како сам бити може онај који тамо грађанство има,
тамо где сабор мученика и преподобних јесте,
где је хор пророка и апостола Божијих,
где је небројено мноштво праведника,
јерараха, патријараха и других светих?
Онај у коме Христос обитава, кажите ми,
како рећи може да он сам јесте?
Са Христом мојим Отац и Дух сапребива,
па како сам је, сједињен с’Тројицом као с’Јединицом?
Није сам с’Богом сједињен, иако самује,
иако у пустињи седи, иако у спиљи је!
Но, ко Њега нашао није, ко Њега познао није,
ко Његов Целив примио није, Оваплоћеног Бога
и Слова, тај уопште, авај, монах постао није.
Зато, сам је онај ко од Бога одели се, док ми,
пак, свак’ од нас, од осталих људи сасвим одвојени смо,
па усамљени као сироти сви смо, иако
чини се да јединство и суживот имамо,
мешајући се један с’другим у сабрању бројном.
Уосталом, душом и телом одвојени смо,
што као истинито и смрт показује, која
од сродника и пријатеља раздваја нас
и забораву за све сада вољене препушта,
исто као што ноћ, сан и дела житејска
очигледно јединствао многих руше.
Онај ко келију је своју добродетељима небом учинио,
па у њој кад седи созерцава Њега,
и Саздатеља неба и земље гледа, Њему се клања
и вазда са Светлошћу Незалазном сапребива,
Светлошћу невечерњом и неприступном
од које не одваја се, баш никако не удаљује,
ни дању ни ноћу, ни док једе и пије,
ни у сну, ни на путу или премештању,
тај, како жив, тако и мртав још јасније са
Њим у души целосно сапребива вавек.
Па како од невесте да се одвоји женик,
или муж од жене за коју се везао једном?
Кажи законодавче, неће ли закон поштовати
Онај што рекао је двоје једно тело биће, зар
неће Сам са њом (душом) један Дух бити?
Жена је, значи, у мужу, муж у жени, а
душа је, пак, у Богу, и Бог у души сједињује се
и у свим светима познат бива.
Тако са Богом сједињују се они што покајањем
душе своје у свету овом очистише,
па монаси постају, од других одељују се и
ум Христов примјау, чија и уста и језик
заиста нелаживи су, којим беседе
са Оцем Сведржитељем, којим вазда узвикују:
О Оче, о Свецару, о Створитељу свега и свих!
Келија небо њихово је, а они сунце, па
у њима Светлости Незалазне и Божанске има,
која озарује човека сваког што на свет долази овај,
и од Духа Светог рођен бива.
У њима ноћи нема. Али како?
Рећи ти не умем, јер дрхтим пишући о томе,
размишљајући језа подилази ме,
а учим те како, на који начин живе
они што Богу служе, па сад
Њега упркос свему траже, само Њега, и нађоше Га,
само Њега возљубљаше, само с Њим сједињени посташе
монаси као сами са Једним, па чак
да и у мноштву остављени буду.
Такви су истински монаси, монахујући сами,
који су с Богом јединим и у Богу сами,
од свих мисли и помисли ослобођени,
само Бога созерцавају у уму безмисленом,
као стрела у зиду у светлости утврђени,
или као звезда на небу – шта ли још рећи могу?
Ипак, они у келијама пребивају, као у неком
чертогу светлом, мислећи – они на небу живе;
истина ли може бити, хеј пази, не сумњај!
Будућ’ на земљи нису, иако земља држи их, а
у светлости будућег века живе,
у којој анђели пребивају и шетају,
која начала и власти држи,
која господства и престоле крепи.
Тако, иако у светитељима Бог почива,
али, ипак, свети у Богу живе и на земљи се крећу,
у светлости ходећи као по земљи.
О чуда, они као анђели и Свевишњег синови,
по смрти ће богови бити Њему сасуштаствени, Који
Бог по природи јесте, усиновљењем с Њим сједињени.
А то сад недостаје им, само од тела подржавани,
које покрива их и крије, као заточеници што
у затвору сунце гледају, и зраке његове што
кроз прозор продиру, али целог
не могу да га замисле или појме,
излазећи из тамнице да би га јасно видети могли.
Ето, то мучи их, што Васцелог Христа не сагледавају
иако Васцелог Га созерцавају, нити телесних
окова могу да се разреше, иако од страсти и
сваке пристрасности успокојише се, но од многог
избављени, сад једно држи их.
Тако онај који многим оковима окован је,
и не нада се спас од њих да нађе, а који
успе од већине окова да разреши се, а само
једним везан је, још (увек) и од других страда,
и ваздан усрдно од њега разрешење тражи,
да слободан се јави, да с радошћу ходи,
да за оним за чим чезне похита,
због чега избављење из затвора и желео је.
Њега и сви ми тражимо, Јединог
Који из тамнице може да нас избави!
У Њему, Чија красота заппрепашћује,
ишчезавамо, ум сваки изумљује,
душу сваку рањава и она љубављу пламти,
свезује и са Богом за увек сједињује!
Да, братијо моја, делањем Му прибегавајте,
да, друзи, крепите се, и одрицати се немојте,
против нас зборити немојте, сами варајући се!
Не реците – немогуће је да се Дух Свети прими,
не говорите – и без Њега спасење могуће је,
не казујте – и незнано је ко Њему причастан је!
Не велите да за људе Бог невидећи је,
не говрите – људи светлост Божију не зру,
и у данашње време то могуће није!
Никад то немогуће није, пријатељи,
већ сасвим могуће бива за оне што желе,
што воде живот од страсти чистећи се,
они себи чисто око разума начинише.
За остале греховна гнусоба, потпуно слепило јесте,
које, и овде и тамо, светлости Божанске лишава их,
и не варајте се, у огњу и мраку пратиће их.
Погледајте, друзи, како прекрасан Владика је!
Штедрољубиви Бог, Човекољубац Једини!
Он услишава и милује неизоставно, а и
неизоставно открива се, па објавит' ће нам
и показати светлост Своју светозарну!
Што се колебате, понижени, што сте немарни,
зашто више земно спокојство и славу љубите,
(славу) бесчасну, неславну, празну и сујетну?
Зашто безбрижним живот врлински називате?
Не тако, браћо, није, не заблуђујте се;
као они што живот имају, жену, децу,
па благу и слави привременој посвећени,
стреме и труде се да сан испуне,
тако и сваки покајник и служитељ Божији
треба да се труди и непрестано брине да
му покајање благопријатно буде,
а служење благоугодно и савршено,
јер се тада сасвим с Богом зближава,
цео сједињен бива с Њим у лице се гледајући,
смелост пред Њим стичући сразмерно труду
његовом да вољу Његову испуни, а и ми
да се удостојимо да је вршимо, па да задобијемо
удео у милости са свима ли светима, сада,
колико је у овом веку могуће, а тамо
Васцелог Христа, Васцелог Духа Божанственог
у Оцу да Га примимо у све векове. Амин.

преведено с македонског језика

CUTANJE JE TAJNA BUDUCEG VEKA

Svoje misli ne otkrivaj svima, već samo onima, koji mogu da spasu tvoju dušu.
Prep. Antonije Veliki

Svi znaju da postoji nešto što se zove Tajna Ispovesti, ali obično iz nekog razloga smatraju da nju treba da čuva samo sveštenik. Medjutim to nije tako. Tajna Ispovesti važi za sve. Sam čovek koji se ispoveda takodje treba da se čuva.

Čini mi se da je Tajna Ispovesti pre svega povezana sa pojmom celomudrenosti, s celomudrenim odnosom prema svom duhovnom životu i duhovnom životu drugog čoveka.
Naravno, mi imamo puno pravo da sebe razotkrivamo pred svojim bližnjima, i uopšte tako je i bilo u drevnoj Crkvi, kada su hrišćani javno ispovedali svoje grehe.

Jer se čovek ne kaje samo pred Bogom, već i pred ljudima. Ali Crkva je vrlo brzo prestala sa javnom ispovešću, jer je ona mogla da bude sablazan za druge i iskušenje od bližnjih.
U stvari malo kome se može nešto poveriti. Kažeš nekome: «Ne govori nikome», - a on već prenese nekom drugom i kaže: «Nikome ne govori». A potom se dogadjaji iz tvog života vraćaju do tebe u potpuno drugoj svetlosti i ti shvataš da su te odavno razotkrili, osudili i da pred svima sada stojiš u potpuno drukčijem, izopačenom izdanju.

To je naravno veoma složeno pitanje. Čovek je slobodan da priča o sebi, to je njegovo pravo. Ali u duhovnom smislu bi bilo bolje da se čuva od toga još i zato što ponekad priča o svojim gresima bez pokjanja, a ponekad čak i sa saosećanjem ka grehu. Čini mi se da je bolje uvek biti duhovno celomudren i prikriven.

Ta tajnovitost je veoma važna i zbog toga što zli duh ne pozanje čoveka. Čovek je skriven od nečastive sile. Recimo satana nije znao za Hristovo Ovaploćenje, nije znao da je Bogočovek – Sin Božiji (Njega su nazivali Sinom Božiji, a On je Sebe nazivao Sinom Čovečijim). I zli duh ne može da udje u čoveka ukoliko on sam to ne dopusti preko nekih svojih grehova i strasti. «Demoni ne znaju naša srca, kako misle neki ljudi, - kaže avva Evagrije, - jer samo jedan Srcevidac zna um ljudski ... Ali nešto na osnovu reči, nešto po pokretima oni saznaju ono što je u srcu».

I zato sve što se čoveku dešava, sva njegova iskušenja, greške koje potom svaljuje na demonsku silu, dešavaju se zbog toga što čovek sam otkriva zlom duhu stvari o svom duhovnom životu.
Nekada možemo da se odamo čak i izrazom lica. Zli duh može da prozre čoveka iskušavajući ga pomislima. On pokušava da preko njih «načne» čoveka, i ako ovaj počinje da se bavi tom mišlju, počinje razgovor, put je prokrčen, srce i pomisli su otkriveni, zlom duhu je sve otkriveno i tada može da pobedi čoveka. Ali ako čovek ume da se čuva, ne praznoslovi, ponaša se celomudreno i tajnovito, onda je on nedostupan zlom duhu i ovaj ne može tako lako da pristupi ljudskom srcu.

Čovek je nedostupan zlom duhu i u vreme ispovesti, kada se vrši Tajna Pokajanja. I zato se treba dovoljno taktično i posebno brižljivo odnositi prema svom unutrašnjem miru i čuvati se razmatranja Tajne Ispovesti i duhovnog rukovodjenja u razgovoru sa ljudima. Mogu se naravno podeliti duhovna iskustva sa bližnjima, ali to opet treba da bude tajnovito. Kada su dvoje ili troje sabrani u Ime Hristovo (Mt. 18, 20), tada zli duh ne može da bude prisutan. Ali kada se nešto važno izbrblja u praznoslovljenju, u osudi, u pohvali ili sujeti, tamo gde se našoj iskrenosti dodaje i neka strast, tamo će se odmah naći i lukavi, koji će to obavezno iskoristiti.

Uopšteno govoreći, čovekov duhovni život ne može da bude javan. Čovek treba da čuva sebe i svoje tajno opštenje sa Bogom ...

protojerej Aleksej Uminski

'' Гордост, лицемерје и глупост на једној грани расту ''

Пословица каже да је '' Лењост почетак сваког греха. '' Међутим, то је само један део истине. Цела истина гласи: '' Сваки је грех почетак сваког другог греха ''. Сваки грех носи у себи клице свих осталих грехова. Довољно је учинити само један корак и бити припремљен за извршење свих других. Први преступ, то је извидница која објављује скори долазак читаве војске порока. Али свака историја има само један почетак. И историја греха има свој почетак: гордост. Између небројног мноштва грехова пала је коцка на гордост да она отпочне једну страшну, једну мрачну и једну тужну историју. Историју греха. Из гордости је учињен први грех на небу: отпадање сатане од Творца. Из гордости је учињен први грех и на земљи: отпадање Адама од Творца. И ова улога која је додељена гордости у драми васељенске трагедије као да напомиње величину и моћ њену у гадној породици зла.
Ову тамну почаст уступа и Црква гордости онда када је приликом набрајања смртних грехова ставља на прво место. А симбол Цркве није празна реч. Она је у томе верна копија свога Учитеља. Јер ни она улога, ни ова почаст нису никако ни случајне ни споредне, него дубоко и далекосежно пресудне.

Рекли смо да сваки грех носи у себи зачетак свих осталих. Али потребно је учинити једну надопуну. Сваки грех то заиста чини, али не у истој мери. Док један грех носи у себи само једну наклоност ка другим гресима, дотле други гаји већ готову спремност за њих, а трећи се не може извршити сам, него је увек праћен с богатом свитом малих и великих зала. А она ранг-листа која би хтела да представи плодност греха у овоме смислу несумњиво би морала почети с гордошћу. Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт сваког добра. И пуноћа сваког зла. Зато је сатана постао сатана оног истог тренутка када се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари пстао отац свеколиког зла. Он је постао горд, а гордост му је ставила на главу круну владара таме и смрти.
Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости, нема љубави. Онде где има љубави нема гордости. Зато је гордост гроб љубави. Јер, љубав се не надима, пише Свети апостол Павле. И то је једна од најбитнијих особина љубави. Горд човек, пак, не може се ни замислити без надмености. Љубав значи сакривање туђих недостатака. Гордост значи истицање својих вредности. Туђа врлина је за љубав извор непрекидне радости. Туђа врлина за гордост, пак, представља извор прикривене мржње и потајне зависти. Љубав отворено оплакује пад ближњега. Гордост се овоме паду тајно радује – јер јој је један такмац мање. Љубав своје добро приписује другоме. Гордост туђе добро присваја себи. Љубав у туђим манама види саму себе. А гордост у својим недостацима види недостатке само других. Љубав види код ближњих и у нелепоме лепо. Гордост, пак, види код ближњих у лепоме нелепо. Љубав служи ближњему. Гордост служи, искључиво, самој себи. Љубав, најпре мисли на друге, а најпосле на себе. Гордост најпре мисли на себе, а најпосле на друге. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: Љубите ближњега свога као самога себе (Мк 12,33).
И више од самог себе. Јер је речено: А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога (Јн 15,13).

Половична љубав није љубав. Још мање је '' добро за добро '' љубав. Добро за зло, хлеб за камен, опраштање за увреду, живот за смрт, то је љубав. Једино то. И ништа више. Јер љубав је најочигледнија особина Божија, а особине су Божије као и сам Бог: бескрајне, савршене у својој потпуности и кристалне у својој чистоти, слободне од најмањег труна примесе, ослобођене од беде условљености. Зато љубав може бити само свељубав. Ако у своме свеобухватноме ткиву има ма и један хетерогени атом, она више није љубав која нам је заповеђена: Божанска љубав. Ето, зато је гордост гроб љубави.

Гордост не значи само уништење љубави, него и уништење хармоније, уопште, уништење истине ствари; јер она значи одсуство осећања стварности. Ово последње, највише: одсуство осећања стварности. Колико је само трагикомичан горд човек. Колико је само слеп за стварност у себи и за стварност око себе! Он у себи види све, а ван себе ништа. Он не види свет онакав какав он у ствари јесте: пун даровитих и мудрих људи, далеко даровитијих и паметнијих од њега самога, свет који је богат и у самим генијима. Њему се чини да је читав свет смеса од глупости, слабости и простоте, и да он, његова изузетна и драгоцена даровитост у томе каламбуру неурачунљивости светли неким надземаљским сјајем, као што зрно злата светли у прљавом муљу неке афричке или азијске реке. Горд човек има само једну бригу: показати, обелоданити свету своје неисцрпне вредности. На улици, у кући, у канцеларији, у позоришту, међу друговима, кад једе, кад говори, чак и кад спава, једном речју; у свако време и на сваком месту, главно је да се истакне његова генијална личност, његова племенита отменост и неупоредива достојанственост. Све остале бриге имају вредности само утолико уколико служе овој главној. По његовом дубоком и најинтимнијем убеђењу, кад не би било њега збир читавога света представљао би нулу. По дубоком и најинтимнијем мишљењу кажемо, јер човек се покаткад и од самога себе застиди, у тренуцима када му одједном постане јасна сва огромност његове трагичне комичности. Ова интимност суда о самоме себи једна је од најкарактеристичнијих особина гордости. Врло је мало гордих који би хтели да њихова охолост буде запажена. Они свим силама одбацују од себе прекоре те врсте. Но што је најгоре, они ни сами себи не признају тај грех. И овде, лежи најстрашнија моћ ове најподмуклије од свих болести. Горд човек увек је неискрен и лицемеран. Неискрен, као што смо рекли, на првом месту према самоме себи. Он најбоље зна своја преимућства, он зна докле се она пружају, али он зна и где она престају. Он неминовно зна и види и осећа да у свету, који га окружује, има додуше и нижих људи од њега, али да их има и виших и да је број ових последњих често знатан. Он то види, али то превиђа. Мучна је то борба. Он се, покаткад, да би трагедија била већа, искрено труди да стави самога себе у правилан однос према свету. Но, ови су тренуци, ако их уопште буде, обично врло кратки. Човек се престраши од њиховог исхода – који би значио напуштање оног високог и угодног места које смо бесправно сами себи дали – и опет се враћа старом '' поретку ''.
Да, гордост значи одсуство осећања стварности. А зато баш и јесте стварност најбољи лек против гордости. Мислите да сте од свих наших сапутника баш ви најмудрији, највиши, најбољи? Погледајте марљиво читав воз и разуверићете се. Можда вам неће ни бити потребно да претресате целу композицију. Можда ћете у истом вагону, а можда баш и на истој клупи, у вашем сапутнику, који вам седи лице у лице, или раме уз раме, наћи и мудријег и вишег и бољег човека од себе. Али само једно је потребно: одреците се за време тога претреса свакога и увеличавајућег и умањујућег стакла. Оставите за часак све разнобојне наочаре: и црне и беле, и сиве и ружичасте. Посматрајте голим, здравим оком. Није вам потребан ни микроскоп ни телескоп. Стварност је тако велика, тако блиска и тако јасна да се, на први поглед сва, без остатка опажа. Онај ко хоће види је. И онај који је тражи, наћи ће је.
Гордост је најтајнији, али зато и најраспрострањенији грех. Она је својим кужним клицама заразила скоро све нас. Сви смо ми њени најпонизнији и најпослушнији робови. Гордост се потајно завлачи у све кутове наше душе, проткива све наше мисли, прожима читаво наше делање. Овај гад је највернији од свих наших животних пратилаца, најнеуморнији од свих наших  саветника и најубиственији од свих наших крвника. Гордост је крпељ кога се мало ко успео отрести. Ни једно време и ни један узраст човеков није лишен ње.
Гордост је најеластичнија која се с успехом навлачи на све облике људског духа. Почевши од малог дерана који се кочопери међу друговима на прашњавој улици, па преко уображеног младића који је потајно убеђен да све девојке лудују за њим, до зрелог човека који се бави политиком и који дубоко верује да би све пошло бољим путем само кад би он постао председник владе, или до онога који се назива научником и који с презиром гледа на оне који '' ненаучно '' гледају на свет, или пак до онога, који се огрнуо многоцењеном тогом философа и који '' некако стихијски осећа '' да је усуд баш њему доделио да открије тај многотражени Ding an sich и последњу истину ствари, и до поноситог старца коме је дуги век био кратак да се увери да нема због чега бити поносан – свугде се срећемо с једном и истом гордошћу, с једном истом болешћу, с једном истом трагикомедијом, у ствари, с једном истом трагедијом.
У ловљењу људи сатана се најуспешније служи оном истом мрежом којом је и сам био уловљен. И, уколико се човек више приземљи. утолико лакше и дубље потпада под валст онога зла којим је некад био побеђен некадашњи Луцифер. То је част коју сатана указује својим високим жртвама. Људи вишег духа болују од гордости ниже врсте. Јер добро почиње од горе и завршава се доле. Многи је човек скупо платио своју високу обдареност. Ценом најнижег – највећег – греха. Не треба се заваравати: узалуд ћемо ми своју горду изолованост од друштва и свој суперирни став над околином проглашавати природном појавом духа '' који је обдарен дубоким метафизичким схватањем света и ретком несвакидашњом интуицијом ''. Узалуд ћемо ми свој презирни осмех свету тумачити као '' добронамерну опомену човека који јасно види ''. И узалуд ћемо ми '' оригиналности '' свога држања и понашања, а које имају да на један смишљен начин манифестују нашу супериорност и које ми сваком згодном – и незгодном – приликом показујемо, приказивати као несташне и нетенденциозне детињарије једног високог духа који, с времена на време, тражи разнођења у контрастима свога карактера. Узалуд ћемо се правдати. Гордост, остаје гордост. У суштини једна и непроменљива. Ако и успемо да заварамо друштво, нећемо успети да заварамо сами себе, а ако успемо да заварамо и сами себе, никада нећемо успети да заварамо Онога кога ни сатана није успео заварати. Зато не варајмо се!
Гордост је уништење истине ствари. Јер онај који се горди поставља дистанцу између себе и оних над којима се горди. Сматра себе есенцијално, у суштини бољим, већим, вреднијим, достојнијим од других. Он чврсто верује за себе да је он, у поређењу с осталим '' простим '' светом, биће, неке друге, више врсте. Сетимо се само '' плаве племићке крви '' и Ничеове '' владајуће господске расе ''. А Створи Бог човјека по обличју Својему, по обличју Божијему, створи га (I Мој 5,1). И не створи Бог више врста људи, него створи само: човека. Сви људи су једнаки, изједначени у најосновнијој основи својој, сви су по лику Божијему створени. А то значи да су сви људи једнаки у ономе што људе чини људима. То, опет, значи да су сви људи – људи. Зар није речено: '' Пред Богом су сви људи једнаки ''. Ипак, гордост је ступила у незахвалну борбу са овом истином.
Гордост је, даље, криво и лажно тумачење талената. Људи су сви једнаки, а разлике међу њима само су привидне: разлика је у томе што сам ја примио пет талената, ти два, а он само један. Слуга сам ја, слуга си ти, слуга је он. Исто сам ја, исто си ти, исто је он. Само је Господар хтео да ја учиним више посла, с већим средстима, ти мање са мањим, а да он учини најмање посла, јер су му и средства најмања. Савршенство праведности. Јер коме је више дато од њега ће више и тражити (ср.Лк 12,48).
Ти се веселиш, јер имаш десет талената! И смејеш се ономе што има само један! Пази да ти не преседне весеље. Задат вам је посао. Један човек може исплести једну котарицу за један дан. Ако хоћеш да будеш изједначен с њим у заслузи ти мораш донети десет котарица на његову једну, јер ти имаш десет најамника, а он само једног. Праведан је Бог, бесконачан у својој праведности. Али неправедна је гордост, огромна у својој неправесности. Јер она значи крађу таланата, крађу Божије својине.
Горд човек заборавља да је примио оно што има; он пасивно примљено сматра активно заслуженим. Он туђе сматра својим. Зато је горд човек крадљивац, лопов, насилник, отимач блага које припада једино Богу. Јер мудрост и снага и лепота и доброта припадају само и једино Богу, јер нико није добар осим једнога Бога (ср.Мт 19,17).
Горд човек као да никада није чуо речи: Бадава сте примили, бадава и дајите (ср.Мт 10,89). Или речи: ништа не можете без Мене учинити (ср.Јн 15,5). Он је заборавио да је Апостол Павле рекао: Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који заљева, него Бог који даје да расте (1 Кор 3,6-7).
Горд човек у својој заслепљености, мисли да он чини част Богу. Кад улази у Цркву само што не чека да му се поклоне светитељи с икона поласкани необичном чашћу што им је учињена његовом драгоценом посетом.
Лепо је рекао Ла Рошфуко: '' Врлина не би ишла тако далеко да јој таштина не прави друштво ''. А таштина је гордост у другом издању. Шта мислите колико би било мање учињено добрих дела, колико би било мање написано учених књига, колико би мање било извојеваних сјајних победа, колико би мање било научника, философа, песника, књижевника, јунака на свим фронтовима људскога делања и напрезања, да није било гордости, ове неодступне пратилице сваког нашег подухвата. Гордост је место где је лицемерје дочекало своје највеће славље. Јер многоме је научнику истина била последња брига. Књига се пише да се стекне славно име. То јој је главни, последњи циљ. Ако се њом случајно придонесе нешто и сазнању истине, то је споредни добитак на који се, ако је и без њега слава загарантована, обично ништа и не полаже.
Груба тенденција да се истакне своја велика обдареност и надмоћност често је несуздржано истакнута у списима многих и многих тзв.великана духа. Ништа нема увредљивије за човека који је дошао на конгрес философа, или на неку свечану академију научника и који се нада да ће чути и видети философе и научнике, а угледа само гомилу славних људи. '' Уметност због уметности ''. То је била жеља човека, који је хтео нешто више од свакидашње стварности. '' Уметност због уметника ''. То је потајни циљ већине људи који и чине стварност ниском. Али није то нискост само високих духова. Гордост је заједничко зло свих људи и оних средњих и оних малих. Она је, само, код највиших, најнижа. Почевши од најситнијих свакодневних ситница па све до наших најкрупнијих животних дела, гордост је увек ту, да '' освешта '' све, да оправда све, авај, да осмисли све. Све, све због ње чинимо и ништа без ње. Заиста, људи штедро увесељавају пакао и неуморно растужују небо. И узалуд Црква непрестано виче на сва четири краја васељене: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу ! '' И узалуд се небеса тресу од вечне ангелске песме: '' Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе Његове ''. Правило '' omnia ad maiorem Dei gloriam '' – све за већу славу Божији – ретко је кад добило своје испуњење у лицемерном животу таштих људи. Ако би се човек на овој земљи изашто могао гордити, то би било савршенство у Христу. Но шта видимо? Савршени у Христу су баш најмање горди. Баш они су објавили најнепоштеднији рат овом првом и најодвратнијем чеду пакла. Они стоје с друге стране гордости. Зато и јесу савршени у Христу Господу, најсавршенијој Смерности.
Гордост је најтананија и најраспрострањенија болест, али и битка из које се ретко излази као победник. Борба с гордошћу, једна је од најтежих борби за човека, ако није и најтежа. Познато је да су се многи монаси – подвижници својим огромним трудом пењали до на врх лествице хришћанских врлина, и да су у томе тренутку, онда када су без сумње у себи могли рећи најдрагоценије речи за једнога хришћанина – монаха: Не живим више ја, него Христос у мени (ср.Гал 2,20), да су ти победиоци света баш у томе тренутку свога победничког тријумфа били побеђивани – од гордости!
Колико је моћан у својој злој мудрости исконски непријатељ људи: он је пустио ове борце да поберу победе над свим слабостима које муче људе од Адамовог греха до данас, па их је на крају свих њихових успеха, једним ударцем своје најјаче слабости победио – гордошћу. Јер он, као духовни отац зла, најбоље је знао које је од њих најсилније, и као мудри војсковођа антихристових легиона задржао је свога најстаријег сина за последњу битку – да освети пораз све своје млађе и старије браће.
Ево једног примера светоотачког страха од овог опасног непријатеља. Један од светих отаца путовао је пешке са својим ђаконом. Одједном се на путу пред њима испречи нека велика и отровна змија. Ђакон се уплаши и побегне на страну. Побегне и светитељ. Кад је опасност прошла усуди се ђакон на ову примедбу: '' Свети оче, ако сам ја побегао од змије, то није чудо, јер нити ја имам велику веру нити велика дела. Чудим се теби, јер ти имаш ово обоје, а ипак си се препао и побегао! '' Светитељ му смирено одговори: '' Нисам се ја бојао змије, него сам се бојао гордости у коју сам могао упасти да од змије нисам побегао ''. И сам велики апостол Павле лебдео је пред овом опасношћу: И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша да се не поносим (II Кор 12,7).
Тешка је борба с гордошћу. Ова се побеђује само са једним начином: угледањем на кротко и смирено Јагње Божије.
Да, по лукавом плану отпадника она има много имена. Да би се што боље маскирала и што успешније нас освајала. Неко је зове амбицијом, неко је зове оригиналношћу, неко је, заједно са Ничеом, зове '' вољом за моћ '', неко, заједно са Адлером, '' осећањем своје мале вредности '' или '' жељом за личном највећом вредношћу '', а ми је, заједно са Христовом Црквом, увек зовемо њеним правим именом: гордост.

Постоји једна чудна и присна веза између гордости, лицемерја и глупости. Овај подземни савез открила нам је и народна пословица. Она је своје откриће овако формулисала: '' Гордост, лицемерје и глупост на једној грани расту ''.

'' Свештеномученик Епископ Варнава Настић ''
Београд 2004
о.Саво Б.Јовић