Свети Спиридон Тримитунски Чудотворац

Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипа. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.

Када је свети Спиридон путовао на Свети Први Васељенски сабор, ваљало му је успут преноћити у једној гостионици. Јеретици аријанци ноћу тајно заклаше његова два коња одсекавши им главе. У свитање слуга светог Спиридона виде какву су пакост јеретици приредили светитељу, и обавести о томе светог Спиридона. А он, уздајући се у Господа, нареди слузи да одрезане главе припоји коњским труповима. Слуга поступи по наређењу: но у брзини он главу белога коња приложи к трупу вранца, а вранчеву главу к трупу белца, и тог тренутка коњи оживеше, и стадоше на своје ноге. И свети Спиридон продужи свој пут на тим коњима, и сви људи који га сретаху на путу чуђаху се вранцу са белом главом и белцу са враном главом. Тако јеретици бише посрамљени.

2) На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици। Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светог Тројици: три Лица а један Бог

Свети Спиридон је био велики ревнитељ за чистоту Православља,тако да сe више пута чудесно јављао да разобличи јеретичка учења и посрами паписте и остале јеретике и лажна учењa.Једно велико чудо се десило у Грчкој непосредно после промене календара:У једној малој црквици Грци "новокалендарци"су започели вечерњу службу на Божић 25.деценбра по новом календару,само што је свештеник започео певати Божићни тропар једна икона је почела сама да удара по зиду на коме је била окачена. Бука је била све јача и јача тако да се верни народ узнемирио,један верник је узвикнуо "то је икона Св.Спиридона данас се он прославља по старом календару,свештеник је одмах започео да пева тропар Св.Спиридону и икона се одмах умирила,већи број верника видевши то чудо пришло је старокалендарској Цркви.Сви су прославили Бога и његовог угодника Св.Спиридона!

ЦРКВА ХРИСТОВА У ВРЕМЕ АНТИХРИСТОВО

Према учењу Светог Писма и Светих Отаца

И на овом камену сазидаћу

Цркву Своју, и ни врата паклена

неће је надвладати. (Мат. 16,18)
Истинита је реч, чврсто обећање.

Црква је непоколебива, чак и

ако сам пакао крене на њу и

владари таме изазову потрес.

Свети Атанасије Велики

Антихрист ће се појавити непосредно пре другог доласка Христовог, према Светом Писму (Дан. погл. 7, 11, 12; Откр. погл. 12, 13, 17, 20; Мт. погл. 24; Марк. погл. 13; Лука погл. 17, 21; 2. Сол. погл 2) и према учењу Светих Отаца Цркве (Свети Јован Дамаскин вели: "Мора се знати да ће Антихрист доћи пре но што дође крај света")

Каква ће средства непријатељ Божји употребити да би успоставио своју власт над "сваким језиком, коленом, и племеном" (Откр. 13, 7)? Да ли ће бити у стању да успостави своје злобне законе међу људима и хоће ли завладати Светом Црквом? Његова намера је да искорени веру у Исуса Христа као Богочовека и Спаситеља, и да собом, као новим предметом обожавања, замени Христа. Он ће покушати да разори Христово учење и Свете Тајне, отворено пропагирајући себе као јединог Христа и бога. Да би остварио своје циљеве, он неће користити само обману и лажна чудеса, него ће такође предузети страшно гоњење против оних који се одупиру његовој власти. И мада ће успоставити своју владавину над многима, он неће успети да завлада Црквом Христовом.

Сам Спаситељ је рекао да ће Јевреји Антихриста препознати као свога месију. "Ја дођох у име Оца Својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити" (Јов. 5, 43). Видимо да је вера у два Христа немогућа. Онај који прихвати правог Христа, мора одбацити лажног; а онај који прихвати лажног, мора се одрећи правог Христа – Месије. Стога Иринеј, Лионски светитељ, Антихриста назива отпадником од Христа који ће захтевати да се узвиси изнад свега и да му се клањају као Богу. Апостол Јован пише: "Ко је лажљивац осим онога који одриче да Исус није Христос? Ово је антихрист, који се одриче Оца и Сина" (1. Јов. 2, 22). Према томе, у складу са Светим Писмом, најсуштаственији и најочитији знак Антихриста биће његово одрицање божанскости Господа Исуса Христа.

У Првој посланици Еванђелист Јован јасно сведочи да Антихрист неће потајно одбацити Господа Исуса Христа који је у телу дошао, него ће то отворено учинити (1. Јов. 4, 3). Речи "који не исповеда" не значе само скривено одбијање вере у Христову Божанственост, него је то одбијање отворено, показано пред другима. Овим речима Спаситељ исказује исту идеју (Лука 12, 8; Мат. 10, 32; Марко 8, 38). Уопште, у језику Светог писма реч "исповедати" користи се као појам отвореног, гласног потврђивања истине која је извесна и овај појам се разликује од унутарње, скривене вере (упор. Рим. 10, 10; Тит. 1, 10; Јн. 1, 9; 2. Јн. 1, 7; Рим. 10, 9). Апостол Јован користи појам "не исповеда" да означи отворено одбацивање Христове Божанствености. "Кушајте духове" вели он, јесу ли од Бога... сваки дух који не исповеда да је Исус Христос у телу дошао није од Бога"... Он унапред упозорава да ће Антихрист отворено одбацивати Оца и Сина. Упозорење је врло прецизно да Хришћани не би упали у замке Антихристове у дане кад се Он јави.

Као и Свети Јован, и Апостол Павле предсказује да ће последњи непријатељ Христов јавно устати против Господа Исуса Христа и Његове Цркве. Непријатељска дела јеретика која су у Павлово време већ почела да се јављају и наставила се после његовог представљења Господу (Дела, 20, 29), он зове "тајном безакоња" (2. Сол. 2, 7) јер на тајанствен начин они су покушавали и покушавају да унесу забуну у Цркву Христову. Свети Павле Антихриста назива откривењем тајне безакоња, које ће доћи након коначне отпадије од вере (2. Сол. 2, 3-9): "Да вас нико не превари никаквијем начином, јер неће доћи док не дође најприје отпад, и не покаже се човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже изнад свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сјести у цркви Божјој као Бог показујући себе да је бог. Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам код вас био? И сад знате што задржава да се не јави у своје вријеме. Јер се већ ради тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава. Па ће се онда јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својијех, и искоријенити свјетлошћу доласка Својега; којега је (безаконика, нап. прир.) долазак по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажнијем чудесима".

Тако је рана саборна Црква учила кроз уста Својих чувених Отаца и Учитеља. Свети Иринеј је писао да ће Антихрист да се покаже безверним, неправедним и безаконим као одступник. Свети Иларије сведочи да кроз јеретике аријанце ђаво покушава да убеди људе како Христос није јединородни Син Божији него син по благодатном усвојењу. Кроз Антихриста он ће убеђивати људе да Христос није Син Божији чак ни по усвојењу, на тај начин потпуно срамотећи име истинског Христа. Блажени Августин каже да ће Антихрист спречавати крштавања деце, мада ће бити родитеља који ће радије издржати сва мучења него да оставе децу некрштену. Свети Јероним предсказује да ће непријатељ Христов победити преко удружења Јевреја одбијајући свете заповести Христове, док ће, према Светом Јефрему Сиријанцу, Звер ставити свој печат – зли запис на десну руку и на чело човеково да овај не би могао да се прекрсти. На челу ће жиг спречавати човека да свето име Спаситељево чува у својим мислима. Змија ће ставити свој знак уместо Крста Христовог. У складу с овим, несумњиво је да ће он забранити помињање имена Господа и Спаса у току свог времена. (Такође, види "О Христу и Антихристу" Светог Иполита, Римског, и Тумачења Откривења Светог Андреја Кесаријског).

Поред отвореног одбацивања Божанствености Спасове, Његовог односа према Богу Оцу и Његовог учења, Антихрист ће за себе приграбити божанско достојанство и шириће ново, безбожно учење, које ће бити у супротности са учењем Христовим. Господ јасно указује на то да ће "други доћи у име своје" (Јов. 5, 43), то јест не у име Бога Оца, у чије име је дошао наш Спаситељ, а ни у Христово име, него ће доћи у своје име; шириће нову науку, не признајући ниједан ауторитет изнад свог. "Видите ли", вели Јован Златоусти", да Он за Себе увек каже како је "послат", да Му је суд дат од Оца, да Он ништа не чини сам од Себе – да би овим речима могао да спречи све њихове изговоре за неверје? Али ко је онај за Кога Христос каже да ће "доћи у име своје"?

Он овде говори о Антихристу, и даје несумњив доказ њиховог неверја. "Ако Мене као Бога љубави гоните, то бисте још више морали чинити у случају Антихристовом". Јер Он неће рећи да је од Оца послан, него ће у свему поступати супротно – неће рећи да долази по Очевој вољи, него ће тирански грабити оно што му не припада, и тврдиће да је он Бог над свима. Као што каже Свети Павле (2. Сол. 2, 4): "Који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сјести у Цркви Божијој као Бог, показујући себе да је Бог". То значи да ће "доћи у име своје".

Свети Апостол Павле детаљније учи како ће Антихрист прогласити себе за Бога и отворено тражити од људи да му се клањају као таквом (2. Сол. 2, 3-4). Овим речима Свети Павле предсказује да ће Антихрист председавати међу оним хришћанима који су припадали истинској Цркви, али су отпали од ње, и као свој углаву препознали Христовог непријатеља, обожавајући га. "У храму ће Божијем он седети", вели Свети Иринеј, "обмањујући оне који му се клањају, као да је Христос". Пазитељи од Бога постављени управљају Црквом Божијом (Дап. 20, 28) којима је вођење хришћана поверено од самог Спаситеља, али који без обзира на све сматрају себе слугама јединог Пазитеља, Онога Који је Христос; да би показао како Антихрист неће надгледати Цркву на овај начин, и да вођом Цркве неће сматрати Господа Исуса Христа, свети Апостол каже да ће он приграбити господовање над Црквом као узурпатор божанске величине. Рекавши да ће се подизати више свега што се зове Бог, или се поштује, тако да ће седети у Цркви Божијој као Бог, он одмах додаје "показујући себе да је бог". Ово нам говори да ће Антихрист отворено искати божанско поклоњење за себе, не само показујући себе као Бога, него тврдећи да он јесте Бог, представљају се као Бог.

Према Светом Писму, Свети Оци уче следеће:

Свети Иринеј Лионски: "непријатељ ће седети у храму Јерусалимском, да би себе показао као Христа. Захтеваће да га сви њиме зачарани као Христа обожавају. Антихрист ће тражити поклоњење као да је он Бог".

Свети Иполити Римски: "Испунивши се гордошћу, Антихрист ће почети да се преузноси и велича себе као Бога и изригнуће хулу на Христа". Чинећи ово тако отворено да ће наредити да се побију сви који му се не клањају као Богу.


Свети Амвросије Милански: "Лажни пророк ће прорицати о Антихристу и тврдиће и да је он Христос, а и сам безаконик лично настојаће да све обмане како је он – Христос".

Свети Јефрем Сиријанац: "Многи ће веровати у Антихриста и славиће га као Бога", и "Многи ће се клањати мучитељу с дрхтањем вапијући – Ти си наш спаситељ".

Блажени Теодорит Кирски: "Антихрист неће објавити да је он само највиши од свих лажних богова, него ће седети у Храму Божијем као Бог... Јевреји, који нису поверовали у Господа, као да је Он био непријатељ Божји, вероваће у Антихриста који ће себе прогласити богом над свима".

Свети Јован Дамаскин: "Јевреји, који нису прихватили Господа Исуса Христа као истинитог Сина Божијег и Бога, примиће обмањивача који ће себе звати Богом!"

Тако је читава рана Хришћанска Црква веровала да ће последњи непријатељ Христов, који ће одбацивати Господа Исуса као Сина Божијег, отворено себе називати Христом и Богом. Каква ће средства користити Антихрист међу људима да би ослабио њихову веру у Господа Исуса Христа и Његово Еванђеље? – Према Светом Писму и Светим Оцима, да би спровео своју демонску замисао, непријатељ ће, с једне стране, користити стална и жестока гоњења настојећи да њима из крила Свете Цркве одстрани слабије чланове њене; на другој страни, користиће лажна чуда и знаке, да би преварио, ако је могуће и изабране.

Наш Спаситељ је прорекао да ће овакве невоље снаћи вернике пред сам крај света. Кад су га Свети Апостоли питали какви ће бити знаци Његовог доласка и краја света, Господ им је објаснио да ће први знак бити разорење Јерусалима и Храма, а овом опису краја додао је и појаву лажних пророка, ратове између народа, умножење безакоња, потпуно хлађење узајамне љубави, због чега ће многи мрзети једни друге.

Спаситељ је нарочито живо приказао слике различитих невоља као знакове краја света: "Јер ће бити невоља велика какова није била од постања свијета досад нити ће бити; и да се они дани не скрате, нико не би остао, али изабранијех ради скратиће се дани они" (Мт. 24, 21-22). У то време спасење ће бити могуће путем наде у Бога и дуготрајног трпења патњи. Господ наш упозорава Своје следбенике да у то време не верују лажним пророцима или Антихристу (Мт. 24, 23-26). У књизи пророка Данила (11, 44 и другде), а нарочито у Откривењу Јовановом (погл. 11, 7; 13, 7, итд.) налазимо напомене о великим невољама које ће узнемирити Свету Цркву у те дане, у последње дане.

Свети Оци се слажу са учењем Светог Писма када кажу да ће Црква издржати сурова и стална гоњења од стране Антихриста од којих ће једино спасење бити долазак Сина Божијег.

Свети Јустин Мученик каже да "човек отпадије" неће само хулити на Најузвишенијег, него ће се наоружати против Хришћана, гонећи их.

Свети Иринеј Лионски зове Антихристово време временом суровости и тешког прогона Цркве, које ће бити горе од сваког претходног у историји.

Свети Иполит пише да ће Антихрист, осиони гордељивац, наредити народима да смрћу казне све Хришћане који одбију да му се клањају као Богу. Свети Кирило Јерусалимски наставља: "Он ће бити познат по својим злочинима нечовештва и безакоња, превазилазећи све неправеднике и неваљалце који су му претходили: размећући се против свих људи, а највише против нас Хришћана, дух убилачки, немилосрдни и лукави" (Катихезе 5, глава 12).

Свети Јефрем Сиријанац не нарочито жив начин слика последње гоњење Хришћана које ће спровести Антихрист. Он каже да ће Антихрист свима који у њега не поверују поступати на "оштар, суров, пун мржње, страшан, убилачки начин", да ће "у то време деца умирати на грудима мајки, и мајке ће умирати над својом децом, а очеви ће умирати са својим супругама и децом на тргу, и никога неће бити на сахрани". "Јер Антихрист ће доћи да би уништио људе, да би рањавао", каже Свети Јован Златоусти. "И каква све средства он тада неће употребити! Промениће и одбациће све, што својим заповестима, што страхом који ће уливати. Биће страшан на сваки начин: силом својом, суровошћу својом, безаконим наредбама својим.

Блажени Августин каже да ће у Антихристова времена ђаво бити ослобођен, зато ће веће насиље бити од ослобођеног ђавола него кад је био свезан, и гоњења овог времена превазићи ће сва претходна гоњења по својој суровости. Он ће све силе своје употребити за прогон Цркве.

Сличне мисли налазимо изражене у делима Светог Андреје Кесаријског и Светог Јована Дамаскина.

Као додатак суровим прогонима, Антихрист ће употребити превару да би обмануо Хришћане. Према Светом Писму, у ту сврху ће му служити лажна чудеса и знаци. Господ је говорио о чудима која ће слуге Антихристове чинити. Он је рекао да ће, према спољашњој појави својој, и учинку који ће остваривати на људе, ова чуда изгледати као истинита. Лажни христоси и пророци "показаће знаке велике и чудеса еда би, ако је могуће, преварили и изабране" (Мт. 24, 24). Необична природа ових знака ће, према речима Спасовим, бити таква да ће и изабрани бити угрожени опасношћу преваре. "Обмана ће тада бити силна због знакова преварних", бележи Свети Јован Златоусти.

Свети Павле има посебну мисао о чудима која ће Антихрист спроводити. Он вели (2. Сол. 2, 9-10): "Којега је долазак по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажнијем чудесима. И са сваком пријеваром неправде међу онима који гину: јер љубави истине не примише, да би се спасли". Ове речи показују разлику између лажних чуда Антихристових и истинитих чуда Христових. Прво, Апостол је рекао да ће Антихрист имати велику моћ и чинити чудеса, али упозорава Хришћане да не мисле како је овај у стању да чини истинска чудеса. Стога он Антихристова чудодела назива лажним.

И заиста, чуда ће му бити лажна. Свети Амвросије Милански вели: "Баш као што је Син Божији, оваплоћен, поставши човеком, доказивао да је Бог Својим знацима и чудесима, тако ће се Сатана отворити према човеку, да би лажним чудесима себе Богом показао." Она су лажна по свом пореклу, јер исходе од оца лажи кроз кога ће доћи Антихрист. Стога, уче Оци Цркве, "Сатана ће се служити Антихристом као оруђем, делајући кроз њега". По својој суштини, чуда ће бити лажна јер неће превазилазити природне законе свемира – како их превазилазе истинска чуда, која се чине у складу са вољом Божијом, јер ова (воља) побеђује законе природе. Иако лажна у сваком погледу, чуда ће изгледати као права. У додатку, ове Апостолове речи указују на лажна чуда и превару – подмуклост, које ће Антихрист користити као средство за побеђивање над слабима у вери. Рекавши да ће непријатељ Божји доћи са "сваком силом, и знацима он додаје и сваком пријеваром неправде међу онима који гину, јер љубави истине не примише да би се спасли" (2. Сол. 2, 10).

Свети Златоуст вели: "Слуге Антихристове, који су претходили Апостолима, преварише многе". Они ће доћи, каже Спас, "и превариће многе". Али они који ће се појавити пре другог доласка Спасовог биће лукавији од првих: "чиниће знаке велике и чудеса, еда би преварио, ако је могуће, и изабране." Овде он не говори само о Антихристу, већ и о онима који му служе".

Објашњавајући Христове речи: "Кад вам кажу – Ено га у пустињи, не излазите; ено га у собама – не верујте", Свети Јован Златоусти пише: "Гледајте како нас Христос упозорава. Не излазите, вели он, у пустињу... Он не каже да се иде тамо и да се не верује, него да се уопште не излази. Јер ће у те дане искушење бити велико због преварених знака".

Свети Кирило Јерусалимски учи да ће непријатељ Христов бити "чаробњак врло искусан у вештини преваре и чарања. Он ће врачати и чинити лажна чудеса да би кушао људе тако да ће се њима чинити да васкрслог човека, иако он неће заиста васкрснути. Видећете кљасте како ходају, слепце који су изненада прогледали, иако они неће заиста бити исцељени".

Брижљиво разматрајући чудеса Антихристова, свети Јефрем Сиријанац пише: "Планине и острва ће израњати из мора наочиглед свију, али ће све ово бити обмана и нестварно. Уз ово, он ће обмањивати свет и све ће очи засенити. Многи ће му веровати и славиће га".

Сва наша позивања на Свето писмо и Свете оце, показују да ће Антихрист употребити окрутност и силу, као и превару с лажним чудесима да би искоренио веру у Господа Исуса Христа. Блажени Августин запажа: "Прво гоњење Цркве, када су Хришћани принуђивани да приносе жртве идолима уз претњу прогањањем, мучењем и смрћу, било је силом спроведено. Друго гоњење Цркве спроводили су лажни учитељи и лажна браћа, служећи се лукавством и обманом. Треће гоњење биће од Антихриста, и биће најопасније од свију јер ће се састојати од силе, лукавства и преваре. Силу ће употребљавати да би спровео своју вољу, а лажна чуда да би обмануо".

Коначни исход Антихристове побуне против Цркве биће тај да ће он на своју страну привући оне "који љубави истине не примише да би се спасли". Према Светом писму, Антихрист ће владати не само умовима и срцима оних који су Христа одбацили, него ће с њима створити и читаву заједницу, а они ће га препознати као свог поглавицу и следиће његова наређења. Писмо често спомиње да ће Антихрист бити цар и освајач који ће заратити с многим владарима и поразити их, ригајући хуле на Бога, и тлачећи свеце Божије (Дан. 7, 23-25).

"Сви рани писци Цркве уче да ће пред крај света бити десет царева... и да ће устати једанаести мањи цар (Антихрист) који ће поразити тројицу од десеторице..., и победивши их, остала седморица ће се потчинити његовој власти".

У Светом Писму царство Антихристово описано је као друштво супротно Цркви Божијој чак и у својој спољашној организацији. У Откривењу видимо да ће Сатани бити допуштено да дела слободно, да из свих народа сабере људе под своју власт и са њима да опколи табор светих вољени град (Откр. 20, 7-9). Свети Августин тумачи ово "Биће то последњи прогон који ће претходити страшном суду; у читавом свету ће Света Црква бити изложена слугама ђавољим".

Свети Иринеј Лионски вели да ће Антихрист завести царство у које ће сабрати, под својом влашћу, неверујуће Јевреје.

"Христос је Цар, па је и Антихрист цар. Господ је сабрао своје стадо да не би лутало, и Антихрист ће на сличан начин сабрати своје заведене људе".

Свети Јефрем Сирјанац сведочи: "Многе класе и народи развиће сличну мисао, и са великом радошћу прогласиће Антихриста за цара".

Свето Писмо недвосмислено сведочи да ће сви припадници царства Антихристовог имати посебан жиг, којим ће се разликовати од Хришћана (Откр. 13, 16-17): "И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звијери, или број имена њезина".

Како ће људи доћи у стање такве заслепљености у коме ће људско биће, какво су и они сами, прогласити за Бога? Хоће ли човечанство изгубити свој здрави разум? Ова обмана ће се јавити у време у коме ће вера људска у Бога Истинитог увенути, и зато ће их Бог "дати у покварен ум, да чине што не ваља" (Рим. 1, 2). Предаће их у покварен ум због безбројних преступа њихових, због њиховог противљења Истини и крајње покварености срца. Стога ће они бити заслепљени и неће бити у могућности да разликују истину од лажи, па ће истину Божију претворити у лаж, и обожаваће твар и служиће јој уместо Творцу (Рим. 1, 25). "Јер љубави истине не примише да би се спасли. И зато ће им Бог дати силу пријеваре, да вјерују лажи: да приме суд сви који не вјероваше истини, него вољеше неправду" (2. Сол. 2, 10-12). Ови ће људи заборавити Творца и служити створење. У то време ниједно видљиво створење по сили и моћи неће моћи да се упореди са Антихристом, нити ће имати утицај какав је његов, који ће он остваривати средствима за застрашивање и заслепљивање људи, тако да ће они обожавати ово необично биће.

Мада ће Антихрист свој утицај проширити на сваки народ на земљи, Света Црква Христова постојаће све до другог славног доласка Господњег. Сам Господ је обећао Својим Апостолима: "Сазидаћу Цркву Своју и ни врата паклена неће је надвладати" (Мат. 16, 18). Под речју "Црква" треба подразумевати све оне који су верни Христу и следе Његово учење. Речима "врата паклена" Спас означава сваку врсту прогона Цркве, на пример, искушења, јереси, и све силе које враг користи, укључујући и Антихриста. Свети Атанасије Велики пише о обећању Господњем које се тиче очувања Цркве: "Истинита је реч, чврсто обећање. Црква је непоколебива, чак и ако сам пакао крене на њу и владари таме изазову потрес".

Свети Јован Дамаскин учи: "Чак и ако "врата паклена" устану против Цркве, то јест, уста јеретика, оруђа демонска, они неће победити Цркву, иако ће се и наоружати, неће је потући".

Речи "неће је савладати", према Светом Златоусту, значе да Цркву не могу уништити никаквим начином. "Оно што је Господ створио ниједан човек не може уништити".

Зато што је Спаситељ дао Своје обећање о несумњивој и бескомпромисној непоколебивости Цркве, ми треба да чврсто верујемо да нема тих непријатељских средстава која могу да је разоре. Никаква гоњења Атнихристова неће срушити оно што је Господ саздао. У једној од својих проповеди Митрополит Филарет Московски вели: "Непријатељи Цркве устаће против Цркве, али је неће сломити. Колико дуго? Несумњиво, до свршетка времена. Јер, када би били у стању да је сломе у неком од будућих времена, тада Господ, Свевидац времена не би рекао тако одлучно да она неће бити надвладана".

Пре Свог Вазнесења Господ је силно утешно обећање дао Својим ученицима. Следећим речима упутио их је да проповедају Еванђеље, охрабрујући их и подстичући на трпење да би издржали предстојеће борбе: "И ево Ја сам с вама у све дане, до свршетка вијека" (Мт. 28, 20). "Зар не видите силу Христову? Зар не видите сигурност ових речи? Он неће бити само са Апостолима, већ са свим људима који у њега поверују. Јер, Апостоли не могу живети до краја света, већ Он свим верницима, као једном телу, поручује: "Ја сам с вама, Ја ћу скршити све препреке".

На другом месту Господ вели (Јов. 14, 16); "И ја ћу молити Оца, и послаће вам другог Утешитеља, да буде с вама вавијек". Свети Златоуст пита: "Шта значи кад Он каже – да буде с вама вавијек? Значи исто оно што и речи Исуса Христа, које он каже за Себе:"И ја сам с вама у све дане, до свршетка света".

Ово происходи из обећања да ће Дух Свети Својом благодаћу увек пребивати у Цркви, никад је не остављајући без Своје заштите и осигурања.

Уз тврдњу да ће Света Црква опстати до свршетка времена, Свето Писмо нам казује да ће и у та последња, тешка времена опстати изабраници Божији. Говорећи о Свом другом доласку, Спас је рекао: "И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И сабраће изабране Своје а великијем гласом трубнијем; и сабраће изабране Његове од четири вјетра, од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31). Ове речи јасно сведоче да ће све до другог доласка бити људи – угодника Господа Бога, не само на једном месту, већ на разним местима.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије Кад со обљутави

Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити?
Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе
напоље и да је људи погазе.
(Мт. 5,13)

"Наше време наликује на последње. Со обљутави. Међу највишим црквеним пастирма сачувало се тако слабо, помрачено, нејасно, неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спасење! Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је - по допуштењу Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)! -овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа, свети Игњатије (Брјанчањинов).

Немамо ли ми, у наше врема, много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи ? Јер се у том погледу-у погледу потпуног духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница-у последњих сто година заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше Отаџбине - Русије.

жалосни "прогрес", по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавањy краја.

И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!

За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости стремио истинском духовном и добродетељном животу, па и сам представљао узор таквог живота, ово не пише без основа, пошто је, кока знамо из његовог житија, све то лично преживео.

Своја разочарења и огорчења у том поглеу изложио је писмено на многим местима "Аскетсих опита", "Аскетских проповеди", "Дарова савременом монаштву", "Отачника" и других дела која су до нас дошла и која чине вредну библиотеку за свакога ко се занима питањима духовног живота, а нарочито за онога, ко жели не само да "философира" (што често бива сасвим бесплодно и бескорисно!), већ и да живи духовним животом каквиј је одиста живео сам свети Игњатије. Његова су дела вредна за нас управо стога што су плод личног духовног опита.

Насликавши мноштвом својих дубоко поучних дела савршену слику духовног живота хришћана, онакву каква је била предочена у житијима светих угодника Божијих током целе хришћанске историје, а нарочито- у учењима светих подвижника вере и благочешћа из првих векова хришћанства, свети Игњатије прелази на "последња времена", и при томе обележја "последњих времена" показује у њему савременој епохи (пре више од сто година). За нас је значајно да свети Игњатије, како сам истиче, за све тражи одговор и упутство код древних отаца-подвижника, да веома мало говори "од себе" и сопственим речима, излажући тако у својим расуђивањима њихове мисли, а понекад и дословно преузимајући њихове изреке.

Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог Отачника: "Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћићемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију; унапред су указали на начин делања у таквим околностима. У последње време - рекао је један од њих- они који буду истински служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству Небеском ће се показати већима од отаца прослављених због знамења" (4-ти одговор преподобног Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!"

Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест - где недостаје смирење, него се тежи слава, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга -тамо нема истинске ревности Богу.

Чега има?

Има- "само дволичности", наводи свети Игњатије речи свето Тихона Задонског.

"Бој се дволичности- поучава даље свети Игњатије- бој је се најпре код самог себе, а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена овом времену и у стању да зарази сваког, при најмањем скретању у лакомислен начин живота" Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служење свету прикрива служењем Богу, која тражење пролазних добара предпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном свешћу".

То је тек једна карактеристика на коју је он у својим делима не једном скренуо пажњу, јесте- нестајање благодатних учитељаистински добродетељног духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна- умножевање лажних учитеља обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, како "не бисмо примили вука за пастира", нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећ је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готова немогуће пронаћи "старца", попут стараца- учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити Светим Писмом и делима светих отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним "руководитељима, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса" је због тога морао да поднесе.

Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни које човека одвлече од искреног и нелицемерног служења Богу.

Тешко свету од саблазни; јер потребно је да доћу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати- по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се,, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији када дође, хоће ли наћИ веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева- Црква, биће оборена мачем- погубним насиљем саблазни- и пуста сасвим (Јез. 38,1).

живљење по Богу постаће веома тегобно.

Постаће такво стога, што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, и срце, иако испуњено добром вољом, будући подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.

"О, несрећног ли времена! О, несрећног ли стања!- кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни- О, беде моралне, коју људи не примећују, иако је несравњиво већа од сваке извикане вештаствена беде! О, беде, која у времену има почетак, али не и крај, него се наставља у вечност! О, беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује!"

Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају "живот по Богу". А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани, док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде када им се на то укаже: "О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је тако било!" и томе слично.

Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе И загорчавају "Живот по Богу", све су ти, каже свети Игњатије, водљивазнамења "отпадништва", о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је и у наше време већ почело и брзо напредује.

"Устројити живот по Богу- по речима светог Игњатија- веома је тешко због раширености и свеопштости Отпадништва.Отпадници, који су се намножили, себе називају и представљају "хришћанима" (!) јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њихивој доброј намери да се спасу и угоде Богу- како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења" у последње време ће прави монаси (то се, моначно, односи на све истинске хришћане!) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободни служити Богу и избећи притиске Отпадништва и отпадника који воде у служењу сатани.

Како онај ко види то што се у свету сада дешава- све до већ отвореног служења сатани- може рећи да време још није наступило?

Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.

Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: "Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начи неприметан за гомиле обузете сујетом и случењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљују од људи, препуштајући их ("свет") њиховом паду".

Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле. Отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему.

А ево шта даље казује свети Игњатије:

"Испуњава се прорштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега.

Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму".

Због тога код истинског, заиста- верујућег хришћанина, не може бити никакве "панике" при сагледавању мрачне слике Отпадништва, које се некако сасвим наивно и неразумно боје они, који пре свега "не примећују" Отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк. 13,7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и важе сваки догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да га бујица Отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.

Свети Игњатије нам даје упутство:

"Отпадништво је по Божијем допуштењу- не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком..."

Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и "прикључити се"?

Наравно да не! Ево шта нам је чинити:

"Удаљи се од њега и чувај- то је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај".

У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светиеља!

Ето зашто је злочин ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге "да својом немоћном руком зауставимо Отпадништво", дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се "удаљимо" и да се - чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве- светог Григорија Богослова: "ћутањем се издаје Бог". Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људске душе!

Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету:

"Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија!"

Зар ми то не видимо? До скора је изгледал немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свида унаоколо, овако јасно одрицање од Христаи одбацивање свих моралних принципа.. Не само тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци- они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.

Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас нама испуњавају:

"Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је мален и биће све мањи и мањи..."

Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету.. Само нарочита милост Бољија могла би да заустави свепогубну епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене.

Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којим би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе".

Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало- из области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења- из области људских страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још пожурити.

"Чујте, шта ви говорите- кажу неки- о каквом паду Цркве може бити реч, када имамо тако изричито обећање Христово:Сазидаћу Цркву Своју, И врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно "Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква неће изчезнути са лица земље, него ће постојати.

Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуномоћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих.

Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима пакла", без обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом".

Ето о чему говори свеи Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања!

"Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства- каже он даље- Сасуди Духа Светог коначно су свуда пресушили, чак и у манастирима, и тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Бижијег може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачуи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спасавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они што се спасавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављењаза вечност".

Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу.

Старац Исаиа ми је говорио: "Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре."

Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећИ шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност.

"Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадн ика у делу спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији, Чувај се жеље да спасеш ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст- што се дешава врло често.

Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило!

"Спасавај се да би душу своју сачувао- речено је Духом Божијим остатку хришћана"- тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.

Ми смо већ ступили у доба отпадништва о коме је сведочио свети Игњатије. Отпадништво се шири све силније и силније, као прехдодница доласку непријатеља Христовог: оно треба да припреми зацарење Антихриста и да се "прослави са њим, после чега ће отпочети страшни период последње и одлучујуће борбе ђавола са Богом и Христом Његовим".

О томе, полазећи од пророштва многих Отаца Цркве, говори свети Игњатије у својој значајној књижици "О чудесима и знамењима".

Појава Антихриста биће природна последица "недостатка људи са духовним познањем и расуђивањем", "одсуства истинског Богопознања" и "прихватања ђавољих дела као као дела Божијих".

Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће његова појава на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања, тих у суштини антихришћанских прилика и антихришћанске духовне усмерености света, ето зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о многим антихристима (1. Јн. 2,18), ето због чега се може говорити о појави "духа антихристовог" у свету, много пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томе- никако не значи узимати на себе право да се "предскаже" време јављања Антихристовог, које, по учењу Речи Божије, никоме није у потпуности познато иако се јављају многа његова обелажја.

Неопходно је говорити о овоме, да не бисмо подлегли Антихристу које ће бити необично искусан обмањивач и преварант, способан чак и лажна знамења и чудеса да твори.

Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за душу погубној преласти говори свети Игњатије:

"Уочи другог доласка Христовог, акда хришћанског духовног познања и разуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно творити чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и непросвећеност: даће им "знак са небеса" који они раже и ишчекују. Његов је долазак, како каже свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примеше љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10). Видећи ова чудеса, незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без задржавања и премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради властите обневиделости, признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије, и- Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен (преп. Јефрем Сирин). Људи не могу да схвате да његова чудеса немају никакав добар и разуман циљ, нити имају неко одређено аначење, да су туђа истини, испуњена лажју, да представљају злобну, бесмислену и чудовишну глуму, усмерену на изненађење, довођење у недоумицу и самозаборав, на завођење, обману, на освајање чарима раскошног, али у суштини испразног и тупавог утиска који остављају.

Не изненађује што ће отпадници од хришћанства, пошто су непријатељи истине, Антихристова дела примити одушевљено и беспоговорно: они су се већ припремили за отворен и активан дочек сатаниних посланика и оруђа, његовог учења и дела његових, тако што су на врема ступили у духовно општење са сатаном. Али је дубоку пажњу и сузе завредело то, што ће Антихристова чудеса и дела ставити на муке и саме изабранике Божије".

Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за оне који лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, за оне који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде очигледне доказе тих бесомучних припрема за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ продале душе своје сатани за земна блага: за слободно, необуздано задовољавање похоте телесне, похоте очију и надменост живљења, то јест: сластољубље, среброљубље и славољубље (1. Јн. 2,16) !

Треба знати и схватит колико ће велико бити лукавство Антихристово и како ће брзо он деловати, да ће се чак и изабраници Божији, то јест истински хришћани, обрести "на мукама", јер неће бити у стању да га истог часа "прозру" и разобличе- пошто пре свега неће умети да препознају Антихриста.

Узрок овој потешкоћи, као и уопште снажном утицају Антихристовом на људе, по речима светог Игњатија "биће скривен у његовој пакленој подмуклости и дволичности, којима ће вешто да прикрије зло, затим у његовој необузданој и бестидној дрскости и најоданијој сарадњи коју ће му пружити пали духови, те на крају, у способности творења чудеса, која ће, иако лажна, пленити својом величанственошћу".

Подмуклост и дволичност су црте нарочито карактеристичне за наше време. Веспитањем у том духу, човечанство се припрема за што лакше и безболније примање Антихриста.

"Људска машта- вели даље свети Игњатије- немоћна је да представи себи таквог злотвора, какав ће бити Антихрист; људско срце, чак и порочно, није у стању да поверује како зло може да досигне онај степен који је достигло у Антихристу. Он ће да се разгласи,као што су чинили његови предходници, назваће себе проповедником и утемељивачем исправног Богопознања: они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника праве религије, па ће му се присајединити. Он ће себе прогласити за обећаног Месију- радосно ће му у сусрет поћи ученици мудровања по телу; видећи његовуславу, моћ, генијалне способмости, господарење природним силама, прогласиће га богом и постати његови следбеници (преп. Јефрем Сирин, беседа 106).

Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу се истине Еванђеља. примиће Антихриста онаквог каквим се он представља; као кротког, милостивог, испуњеног љубављу и врлинама- покориће мy се као најузвишенијем у добродетељима (преп. Макарије Велик, беседа 31). Антихрист ће понудити човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног живота, понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти- они који чезну за земаљским (добрима) прихватиће Антихриста и прогласити га за свог господара (Благовесник, тум, Јн. 5, 43)".

То је жива слика онога што ми сада већ лако опажамо, иако самог Антихриста, као конкретне личности, још нема. Међутим, његове "претече" у свету делују на сличан начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви савремени токови црјвеног живота, какав је "екуменизам", или ватрени пазив на уједињење "у име хришћанске љубави", сав тај процват чисто земаљске културе и цивилизације, усмерене на задовољавање људских жеља и страсти, као и данашње одушевљење "филантропијом". Колико је само опрезности и мудре предострожности потребно да бисмо разлужили истинито од кривотвореног, искрено од препреденог и дволичног, човека доброг срца од онога који плете своје мреже служећи Антихристовом доласку. Данас је за истините хришћане врло опасно да имају удела са таквим "добротворима" и да се користе њиховим "доброчинствима".

Но то још није све! Антихрит ће, као у неком театру, поразати људима призоре изнезађујућих чудеса за које савремена наука неће имати објашњење; величанственошћу својих чудеса он ће плашити људе и уједно задовољавати њихову неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољавајући њихову сујету и гордост, угађаће мудровању по телу и сујеверју, у недоумицу ће доводити људску ученост: сви они који се руководе светлошћу своје пале природе, оутђивши се од светлости Божије, у заносу ће се поклонити заводнику (Откр. 13,8).

Зачетак свега овога видимо већ сада, па јасно себи можемо да представимо шта ће так донети појава самог Антихриста.

"Знамења Антихриства најпре ће се јавити у ваздушној сфери (преп. Јефрем Сирин, беседа 106): у тој сфери је сатанина власт најјача (Еф. 2,2 и 6,12). Знамење ће нарочито деловати на чуло вида, опчињавајући га и обмањујући (св. Симеон Нови Богослов, о трешем виду пажње). Свети Јован Богослов, сазерцавајући у откривењу догађаје који ће предходити крају света, каже да ће Антихрист чинити велика дела, па ће да учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима (Откр. 13,130. Писмо на ово указује као на највеће знамење Антихристово, а место збивања његовог биће- ваздух: "биће то задивљујући и страшан призор".

И ово се сада већ донекле остварује у виду различитих необичних и раније незамисливих изума, чије се дејство одвија управо у" ваздуху".

"Знамење помаже Антихристову препредену намеру: да му на поклоњење приступи већина људи. Његови противници биће проглашени за смутљивце, непријатеље заједничког добра и друштвеног поретка, биће подвргнути прикривеном или јавном прогону, мучењима и казнама". То нам је такође већ познато! Не само Антихрист, него и преyече и слуге његове у наше су време већ покренули "прикривени ил јавни прогон" свих истинитих хришћана, а понегде, као на пример у Русији, дошло је чак и до крвавих гоњења, мучења и кажњавања. Све се то чини уз најуглађеније изговоре : истински хришћани проглашавају се "народним непријатељима", "непријатељима наше заједнице и друштвеног устројства", "смутљивцима", а у цркви- "расколницима".

"Зли духови, разаслани по васељени, шириће међу људима највиће мишљење о Антихристу, опште одушевљење и неодољиву привлачност према њему" (Преп. Јефрем Сирин, беседа 106).

Нешто слично видели смо у односу према правим претечама Антихристовим каквим су били Лењин и Стаљин. Реч је о својеврсној "проби" онога што ће у доба Антихриста уследити још Већом силином.

У Светом Писму детаљно су предочене све тегобе које ће донети последње гоњење хришћанства, као и бруталност онога који прогони. Нарочито одлучно и одређено звучи име које је Писмо наденуло том ужас-ном човеку: звер (Откр. 13,2), баш као што је пали Архангел назван змијом (Пост. 3,1). Оба имена верно осликавају карактер непријатеља Бижијих. Један делује више у тајности а други- више јавно: јер звери, која је налик свим зверима (Откр. 13,2), сједињујући у себи њихову крволочност, даде змија силу своју и престо свој и власт велику (Откр. 13,2). Настаће страшно искушење за свете Божије: чудеса гонитеља имаће моћ да их преваре и заведу; неограничена власт мучитеља, префињена и промишљена гоњења и притисци, прикривени препреденом домишљато-шћу, довешће верне у најтежи положај; њихова малобројност чиниће их ништавним пред целим човечанством, њиховом мишљању неће бити придаван значај. Општи презир, мржња, клевете, мучења и насилна смрт постаће њихова судбина. Тек ће уз нарочиту помоћ Божанске благодати, и под њеним руководством, изабраници Бижији стећи снаге да се супротставе непријатељу Божијем и исповеде пред њим и пред људима Господа Исуса".

Како нам је и ово све познато: није ли реч о опису нашег времена? Само духовни слепац или онај који је већ ступио у службу Антихристових слугу, неће признати да ми живимо у навечерје царства Антихристовог, да на себи већ окушавамо оно о чему је горе писано!

Но како ће и ради чега људи одбацити Христа и примити Антихриста?

И на ово питање диван одговор пружа нам свети Игњатије- из истих оних разлога због којих су Га одбацили пре више од деветнаест векова и разапели на крсту.

"Хришћанство нам је предано са таквом тачношћу, да непознавање не може бити оправдање онима који се на то позивају. Непознавање може да буде само добровољно. Као што сунце светли са неба, тако светли и хришћанство. Онај који својом вољом затвара очи, нека то што не види или што није упућен, припише својој вољи а не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека, једнако као и узрок примања Антихриста, крије се у самим људима.

Ја сам дошао у име Оца својега, посведочио је Господ Јудејима, И не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43). Они су дакле истовремено названи онима који ће одбацити Христа и који ће примити Антихриста, иако се о Антихристу још говори као о ономе који тек треба да дође. Одбацивши Христа, они су се по склоности хуха присајединили онима који примају Антихриста, па чак и припремила терен за његов долазак много столећа унапред. Извршили су његов највећи подухват:Богоубиство. За њега самог, за време када се појави, није остављено слично злочинство.

И као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу, исто се тако налазио у стању општења са Антихристом, мада их је од њега делио огроман временски размак- размак који се сада, након две хиљаде година, сасвим смањио.

Свети Јован Богослов говори: А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету (1. Јн. 4,3).

Они који су вођени духом Антихриста одбацили Христа, и примили Антихриста духом својим, већ су ступили у општење са њим, потчинили му се и поклонили у духу, признавши га тако за свог бога.

И зато ће им Бог- то јест по допуштењу Своме- послати силу обмане, да верују лажи: да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,11-12).

Праведан је Бог када кажњава. Казна је задовољење (правде) и уједно изобличавање и пресуда људском духу.

Антихрист ће доћи у своје, унапред одређено време. Његовом ће доласку предходити опште Отпадништво од хришћанске вере. Отпадни-штвом од Христа човечанство ће се припремити за примање Антихриста. Само расположење људског духа створиће потребу за обраћање Анти-христу и симпатије према њему, као што се у тешкој болести јавља жудња за смртоносним напитком. Позив је упућен! Људи вапију за генијем над генијима који би материјални развитак и напредовање подигао на вишу разину, а на земљи успоставио благостање, уз које рај и небо постају излишни за човека. Антихрист ће бити логична, очекивана и природна последица општег моралног и духовног стања људи.

Уистину богомудре, пророчке речи великог руског светитеља! Он је о томе писао пре више од сто година, када је живот у Русији био спокојнији и нормалнији него данас, када није било још ни помена ономе што нам је Бог досудио да преживимо један век касније, а нарочито- у последњих педесет страшних, "апокалиптичних" година, када се многима чини потпуно извесно да је крај света сасвим близу, ето ту "пред вратима". И све то што ми сада запажамо у свету, у црквеном и друштвено-политичком животу људи, тачно одговара горе изложеним пророштвима нашег светитеља. Ако бисмо озбиљно поразмислили о свему што се тренутно догађа, постаће јасно да никада пре, кроз целу своју историју, свет није био тако близу Антихристу као у данашње време. Питање је још само- када ће се појавити. Време у коме ће се то збити није нам откривено.

Бескрајну захвалност ми, синов и кћери Руске Православне Цркве, дугу-јемо светом Игњатију, због тога што је пре сто година пред очима нашег разума тако јасно насликао оно што се сада пред нама одвија, и што још треба да се деси, можда већ у блиској будућности. Опоменути смо на све: страшан ћемо одговор добити лакомислено затворимо очи, уверавајући и себе и друге да се не догађа ништа нарочито, да је све потпуно нормално и да треба да се помиримо са тим у души, ничега се не плашећи и ништа не предузимајући, већ "да пливамо низ матицу, као и сви други" или "да идемо у корак са временом?, које нас силовито носи ка Антихристу.

Када со обљутави- Црква престаје бити Црквом, тада настаје псеудо-цркава, које ће примити Антихриста као својег "Месију", осим малог остатка истински верујућих, којих је сваким даном све мање.

И тако, крајње је време за свакога од нас да се определи- где смо и са ким смо: у том "малом остатку истински верујућих", у том малом стаду Христовом, како га је Он Сам назвао (Лк. 12,13), дакле са Христом, или пак са непријатељем Његовим- Антихристом?

Томе нас поучавају богомудра дела светог Игњатија!

СВ. АНТОНИЈЕ КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ

Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечублизу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он остаупештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцелења болних. Представи се Господу 1073 год. у 90 год. свога живота, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији. 

КАНОН молебни Пресветој Богородици (наставници нашој) ТРОЈЕРУЧИЦИ

глас 1.

По благослову свештеника почињемо:

Господе услиши молитву моју; Слава: и ниње: Алилуја. Бог Господ и јави се нама (са стиховима).

Затим тропари, глас 4. :

Богородици сада понизно приђимо грешни и смирени и паднимо у покајању вапијући из дубине душе: Владичице, помози, смилуј се на нас, похитај, пропадамо од мноштва сагрешења. Немој одбити Своје служитеље празне, јер Тебе имамо као једину узданицу. (двапут)

Слава: и ниње: Ми недостојни, Богородице, нећемо никада престати да говоримо о Твојој свемоћи, јер, када Ти не би стајала пред нама и молила се, ко би нас избавио од толиких опасности: ко би нас слободне до сада сачувао? Од Тебе нећемо одступити, Владичице, јер Ти увек спасаваш од свих несрећа оне, који Ти служе.

Псалам 50.

Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мога, и од греха мога очисти ме. Јер безакоње моје ја знам, и грех је мој стално преда мном. Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних. Да се оправдаш у речима Својим, и победиш када Ти суде. Гле, у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја. Гле, истину љубиш, и јављаш ми непознатости и тајне мудрости Твоје. Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега. Дај ми да слушам радост и весеље, да се обрадују кости потрвене. Одврати лице Твоје од грехова мојих, и сва безакоња моја очисти. Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у утроби мојој. Не одбаци ме од лица Твога, и Духа Твога Светога не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога, и Духом владалачким утврди ме. Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити к Теби. Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога, обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје, и уста моја казиваће хвалу Твоју. Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео; за жртве свеспаљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити. По благовољењу Своме, Господе, чини добро Сиону, и нека се подигну зидови Јерусалимски. Тада ћеш благоволити жртву правде, приносе и жртве свеспаљенице, тада ће принети на жртвеник Твој теоце.

КАНОН

Песма 1.

Ирмос: Твоја свепобедна десница крсно се у моћи прослави, јер она, Бесмртни, као свемоћна сатре противнике створивши Израиљу нови пут дубине.

Најсветији Свецара Бога, огњезрачни, гледају на Твој благодатни и живи лик, Дјево Свенепорочна, а ми, служитељи Твоји са радошћу Ти певамо.

Све је изнад ума што показујеш онима, који Те са љубављу славе и који, са вером у Бога, поштују Чиста, свемоћ Твоју, јер Ти се, Богородице, заиста славно прослави.

Слава: Дајући велику благодат јерарху Твоме, Дјево, и ктитору светог храма Твога, Сави, царскоме сину, унапред си одредила да Твоја икона буде непотрошиво богатство Твоје часне обитељи.

И ниње: Заиста се монасима тада, о Владичице, пресвета икона Твоја показа богатством, али и сада, нама, служитељима Твојим, боравећи ту, она даје неизречену част.

Песма 3.

Ирмос: Једини, Који знаш људског бића немоћ и милостиво узевши обличје његово, опаши ме силом са висине да бих Ти певао, Свети, одуховљени храме и неизречену славу Твоју, Човекољубче.

Изиђоше монаси да приме пресвету икону Твоју, Мати Божја и ужаснуше се, бејаху, пак, радости испуњени и појаху: Владичице, Ти си наша похвала, неизречена у благости.

Прихвати се рукама јерејевим божанствено изображење лика Твога, како си изволела; од радости играјући сви појаху: Богородице Пречиста, Ти си тврђава обитељи наше и част и слава.

Слава: Поштујући и раније у обитељи преподобнога просвећене служитеље и слуге Твоје, Чиста, удостојила си, о Дјево Владичице, икону ову Твоју даровати као заступништво онима, који долазе овамо, Богоневесто.

И ниње: Као некада Давид псалмопојац, Дјево Свенепорочна, који пред Божанственим кивотом играше, тако и ми сада, Владичице, стојећи пред часном иконом Твојом, радујући се, именујемо Те блаженом.

По 3. и 6. песми говори ово:

Спаси од невоља слуге Твоје, Богородице, јер сви, по Богу, Теби прибегавамо као неразрушивој стени и заступништву.

Погледај милостиво, Свеопевана Богородице, на љуту озлобљеност тела мога и исцели душу моју од болести.

Свештеник говори јектенију, затим:

Сједален, глас 2.

Мољење топло и стена необорива, милости источниче и света прибежиште, усрдно Ти вапијем: Богородице, Владичице, предухитри и од беда избави нас, једина брза Заступнице.

Песма 4.

Ирмос: Жезал од корена Јесејева и цвет од њега, Христе, од Дјеве процветао си; из горе хваљене сеновите честе, дошао си, оваплотивши се од Безбрачне, бестелесни Боже, слава сили Твојој, Господе.

Заиста је незнан, Дјево, долазак пречисте иконе Твоје: силом Твојом упути се овамо и стаде испред вратница у сијању светлости, знаменујући Твоју велику бригу према обитељи.

Сав лик монашествујушчих, Дјево Богопрослављена, са радошћу Те прими и једну као ваистину Дјево Богородицу, Којој се са страхопоштовањем поклањаху и појаху Теби, Марије: слава сили Твојој, Владичице.

Слава: Унутар светилишта, о Дјево Марије, лик Твој пречасни часно положише као неоцењену ризницу, али Ти си изволела у храму том на престолу предстати ради просвећења Твојих служитеља и као Заступништво.

И ниње: Радуј се, истинита Дјево и Владичице Свете Горе; Радуј се, оних на Атону Песмословље; Радуј се, Покрове свих, који се на Тебе надају; Радуј се, Хиландарске обитељи Чуварко и Надзорнице; Радуј се, Заступнице наша необорива.

Песма 5.

Ирмос: Просветивши сијањем доласка Твог, Христе, и осветивши крстом Твојим крајеве света, просвети срца светлошћу Твога Богопознања, оне, који Те православно певају.

Насртаје противника, у разна времена, икона ова одби, Дјево, исто као и раније нека и сада и занавек спасе обитељ Твоју и служитеље, који су у њој.

Дубина обитава у источнику чудеса, част и благодат се Божанствена показује, а заједно са чашћу и сладост се изражава Царици Матери, која јој доликује.

Слава: Велику Твоју милост у страшни дан подари слугама Твојим милостивим оком, јер, иако смо испуњени греховима, нека не отпаднемо од Твоје самилости, Владичице Чиста.

И ниње: Са пуним страхопоштовањем, Честна, према Твојој милости приносим ово недостојно певање, да бих показао своју благодарност због многих Твојих доброчинстава, Богообрадована Владичице.

Песма 6.

Ирмос: Пророка Јону подражавајући вапијем: живот мој, Боже, избави од трулежи и спаси ме, Спасе света, који узвикујем: слава Теби.

О благодатно давање, Богородичина иконо, Теби вапијем приљежно: сачувај нас, који се поклањамо Теби и спаси све, који Те поштују.

Као Царици обитељи покоравамо се верно: Тебе почитујемо, Чиста, и топло поздрављамо: учи нас и упућивати не престај, Наставнице наша Пречиста.

Слава: Соломонових песама, Песма си најлепша, светих Пророка светло си прогледавање, увек си свету била Божанствено поучавање.

И ниње: Благохвалити Те, као што приличи, немогуће је; глас Гаврилов приносимо ти, Чиста: благодатна Дјево радуј се, радуј се, Цвете неувенљиви.

Спаси од невоља служитеље Твоје, Богородице, јер сви, по Богу, Теби прибегавамо, као неразрушивој стени и заступништву.

Погледај милосрдно, свеопевана Богородице, на моју љуту телесну раздражљивост и исцели болести душе моје.

Спаси од невоља слуге Твоје, Богородице, јер сви, по Богу, Теби прибегавамо као неразрушивој стени и заступништву.

Погледај милостиво, Свеопевана Богородице, на моју љуту телесну раздражљивост и исцели болести душе моје.

Спаси од невоље слуге Твоје, Богородице, јер сви, по Богу, Теби прибегавамо као неразрушивој стени и заступништву.

Погледај милостиво, Свеопевана Богородице, на љуту озлобљеност тела мога и исцели душу моју од болести.

Свештеник говори јектенију: Помилуј нас, Боже, по великој...

Кондак, глас 6.

Заступништво православних непостидно, посредништво Творцу непрестано, не презри гласе молби грешних, већ похитај, као блага, на помоћ нама, који Ти верно вапијемо: ускори на молитву и убрзај на мољење, посредујући увек, оне Богородице, који Те почитују.

И одмах прокимен: Учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено (Пс.44,17)

Ђакон или свештеник говоре: Господу се помолимо.

Певница: Господи помилуј и возглас: Јер си свет, Боже наш, и у светима почиваш и Теби славу узносимо Оцу, Сину и Светоме Духу, ниње и увек и у све векове. Амин.

Све што дише нека хвали Господа.

Нека се удостојимо слушања светог Јеванђеља, Господа Бога молимо.

Премудрост прости, чујмо свето Јеванђеље.

Мир свима.

Читање светог Јеванђеља по Луки:

„А Марија, уставши онијех дана отиде брзо у горњу земљу у град Јудин. И уђе у кућу Заријину и поздрави се с Јелисаветом. И кад Јелисавета чу честитање Маријино, заигра дијете у утроби њезиној и Јелисавета се напуни Духа Светога. И повика здраво и рече: благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје. И откуд мени ово да дође Мати Господа мојега к мени? Јер, гле, кад дође глас честитања Твојега у уши моје, заигра дијете радосно у утроби мојој. И благо оној, која вјерова, јер ће се извршити што јој каза Господ. И рече Марија: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спасу мојему. Што погледа на понижење слушкиње своје, јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; што ми учини величину Силни и свето име Његово; и милост је Његова од колена на колено онима који га се боје. Показа силу руком својом, разасу поносите у мислима срца њихова. Прими Израиља слугу својега да се опомене милости; као што говори оцима нашијем Авраму и сјемену његову до вијека. Марија пак сиједи с њом око три мјесеца и врати се кући својој.“

Слава, глас 2. : Оче, Речи и Душе, Тројице света, очисти мноштво сагрешења наших.

Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој и по мноштву доброте Своје очисти безакоње моје.

(глас 6.)

Не повери ме људској заштити, Пресвета Владичице, него прими молбе слуге Твога, невоља ме обухвата, не могу да трпим стреле демонске, покрова немам, нити имам коме да прибегнем, грешни, увек побеђиван и утехе немам осим Тебе, Владичице, узданицо света и заступнице верних, не презри мољење моје, већ учини да оно буде од користи.

Песма 7.

Ирмос: Тебе, као умну пећ, Богородице, гледамо верни; Као што спасе три младића, Преузвишени, свецели свет обнови у утроби Твојој, хваљени отаца Бог и препрослављени.

Твоја обитељ Хиландарска испуни се светлом славом и чашћу, Дјево, због иконе Твоје, коју, поштујући је, непрестано вапијемо: Радуј се, свехвална Богородице, благословена и свенепорочна Владичице.

Царски, као Царица, даровала си даре Своје Симеону и сину му Сави, које си и осветила на земљи и прославила на небесима, зато спаси њиховим молитвама и нас слуге Твоје.

Слава: Десницу Јованову одсечену Тебе ради, убрзо си опет исцелила и побудила да пише о поштовању икона, зато ову Твоју свету икону с љубављу целивамо.

И ниње: Чудотвори и прима благословено назначење, икона ова, Дјево Блага, коју си Тројеручицом благоизволела назвати и пред којом ће се поклањати у знак тадашњег чуда, коју са страхопоштовањем целивамо.

Ирмос: Чудо надприродно показа пећ што даде росу: не опали младиће, као ни огањ Божанства Дјеву, када у њену утробу уђе, зато опевајући, запевајмо: нек` благослови сва твар Господа и нека Га преузнесе у све векове.

Чудеса натприродна исписује Твоја, увек животворна икона, Дјево, зато к њој прибегавајући са искреним расположењем и топлом љубављу срца, плод ћемо пожњети, Благословена, спасење ћемо стећи и Богородицу славити у све векове.

Показује се као небо светлоносно овај храм Твој, Дјево, светлост најслађа блиста од престола Твога високога на коме се Твоја чудна икона добро учврсти и даре дарује онима, који јој се достојно приближавају и поклањају са страхопостовањем.

Благословимо Оца, Сина и Светога Духа, Господа.

Слава: Сачувај свечасну обитељ Твоју, благодаћу иконе Твоје, од сваке беде, напасти и невоље, молитвама светих Твојих ктитора, Богородице Пресвета, а нас удостој да се молимо, спасавани таквога удела, милосрђем Твојим: да Те опевамо кроза све векове.

И ниње: Прими, Дјево, ово смерно појање, као што Син Твој прими две лепте од свег срца оне удовице, ради јасног показивања благодарења кћери наше, јер Ти, на слободну вољу, а не на речи гледаш, истинита Царице, благословена у све векове.

Хвалимо, благосиљамо и поклањамо се Господу, појући и превазносећи Га у све векове.

Ирмос: Чудеса натприродна показа огњезрачна пећ у древности: огањ не опали младиће, јављајући Христово бесемено од Дјеве Божанствено рођење, зато певајући, ускликнимо: нека благослови сва твар Господа и нека Га преузнесе у све векове.

Песма 9.

Ирмос: Начин чистога рождества Твога, огњепална купина показа, јавивши се као неопаљива, и сада угаси напасти свирепе пећи на нас, молимо Те непрестано, Богородице и величамо.

Име Твоје, Свеопевана, достојно поштовано, славећи опевамо, песму непрекидну смирено приносећи Владичици нашој Свецарици: Радуј се, Богородице; Радуј се, Маријо, многоименована; Радуј се, Маријо свечудна; Радуј се, Благословена, свештени Престоле са кога капљу сунца; Радуј се, наслађивање постника, украсе свих монаха; Радуј се, православних спасење и заступништво.

Слава: Чуварка обитељи предстоји и монаха свих наставница, Хиландарска икона пречиста, коју са многом љубављу целивамо и Тебе као Богородицу и Дјеву нашу почитујемо.

И ниње: Ако премудри и свети Јован Дамаскин не узможе достојно опевати доброчинства Твојих пучину, ко ће онда моћи опевати њих достојно? Али, као Богородицу, ми Те непрестано величамо.

О пресветли облаче, Мати Божија, извојуј победу за нас моћном и свесилном десницом Својом и оне у невољама заступи, увређене заштити и грехе разреши Твојих молитвеника, јер све што хоћеш Ти можеш.

Заиста је достојно да зовемо блаженом, Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну и Матер Бога нашега. Тебе, часнију од Херувима и несравњено славнију од Серафима, истиниту Богородицу величамо.

Затим говоримо ове стихире:

Вишу од небеса и чистију од сунчаних зракова, Која нас је избавила од клетве, Владичицу света, песмама почитујемо.

Од многих мојих грехова болује тело, болује и душа моја, Теби прибегавам, Благодатна, Надеждо ненадежних, Ти ми помози.

Владичице и Мати Избавитеља, прими мољење недостојних слугу Твојих, да посредујеш код рођенога од Тебе, Владичице света, буди Посредница.

Певамо усрдно Теби песму сада, свеопеваној Богородици, радосно са Претечом и свима Светима, моли се, Богородице, да будемо поштеђени.

Сва војинства Анђела, Претеча Господњи, дванаест апостола и сви Свети са Богородицом сатворите молитву, да бисмо се спасли.

Друге стихире, глас 2.

Све заступаш, Блага, који са вером прибегавају под свемоћни Покров Твој, другог избављења у бедама и невољама немамо, ми грешни према Богу, обремењени многим греховима, Мати Бога Вишњега, зато Ти припадамо: Избави од сваке неприлике служитеље Твоје.

Стих: Учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено. (Пс. 44, 17)

Свих тужних Радости, и увређених Заступница, и гладних Хранитељка, и лутајућих Утеха, узнемирених Пристаниште, болесних Покрове и Заступнице, старости Жезле, Мати Бога Вишњега, Ти си Пречиста. Похитај, молимо Ти се, да спасеш служитеље Твоје.

Стих: Чуј кћери и обрати к мени ухо своје. (Пс. 44, 10)

Радуј се, Пречиста Дјево; Радуј се, часни Скиптаре Цара Христа, Радуј се, Која си произвела Грозд тајни; Радуј се, Двери небесна и Неопаљива Купино; Радуј се, Светлости свег света; Радуј се, свих Радости; Радуј се, верних Спасење; Радуј се, Заступнице свих православних Прибежиште; Радуј се, Владичице.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и кроза све векове. Амин.

(глас 8.)

Радуј се, Похвало васељене; Радуј се Храме Господњи; Радуј се, Горо сеновита; Радуј се, Прибежиште свих; Радуј се Свећњаче златни; Радуј се, Славо православних часна; Радуј се, Маријо, мати Христа Бога; Радуј се, Рају; Радуј се, божанствена Трпезо; Радуј се, Сјенице; Радуј се, Жезле свезлатни; Радуј се, свих Уздање.

Трисвето: Помилуј нас, Господе, помилуј нас, јер ми грешни, немајући икаквог оправдања, Теби као Владару ову молитву приносимо: помилуј нас.

Слава: Господе, помилуј нас, јер се у Тебе уздамо, не гневи се јако на нас, нити помињи безакоња наша, него и сада као милостив погледај и избави нас од непријатеља наших, јер Ти јеси Бог наш и ми смо људи Твоји, сви смо дело руку Твојих, и Име Твоје призивамо.

И ниње: Милосрђа двери отвори нам, благословена Богородице, да не погинемо ми који се у Тебе надамо, него да се Тобом избавимо од невоља: јер Ти си спасење рода православног.

МОЛИТВА Пресветој Богородици (наставници нашој) ТРОЈЕРУЧИЦИ

О, свемилостива Владичице, Пречиста Дјево Богородице, Која си на Атону, Хиландарског манастира игуманија, Ти си пречудно у Хиландарску лавру сама дошла и стала си у цркви на игумански престо. Дјево Тројеручице, светог Јована Дамаскина одсечену руку створила си здравом, и ја убоги Теби прибегавам тражећи спасења. Као што си (руку) исцелила милошћу Својом, спаси, помилуј и исцели, Чиста, телесне моје болести и душе моје немоћи, да бих Те певао и славио у векове. Амин.

Тропар, глас 1.

Данас нам засија радост целога света, јер се дарова Светој Гори Атонској чудотворна икона Твоја, Владичице Богородице, са приказивањем Твоје три пречисте и нераздељиве руке, ради прослављања Свете Тројице; призиваш верне и оне који Ти се моле да то познају: да двема држиш Сина и Господа, а трећом показујеш да си прибежиште и покров онима који Те поштују, и да избављаш од свих беда и напасти, да сви који притичу Теби са вером, примају изобилно ослобођење од свих зала, од непријатеља заштиту, тога ради и ми заједно са Атоном вапијемо Ти: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом.

Кондак, глас 8.

Данас наста весело Твоје славље Богомати Пречиста, сви верни испунише се радости и весеља, јер се удостојише да много опевају предивно јављање часне иконе Твоје и рођенога од Тебе Младенца, истинитога Бога, Кога двема рукама грлиш, а трећом од беда и напасти нас избављаш, и од свих зала и неприлика.

Служба ова врши се месеца јула, 12. дана
Дело: Григорија Хиполита (1855.), Атон