Епископ Николај Изнад Истока и Запада

СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА


Исток се страши од демона, Запад се игра са демонима.


Милијарда људских бића на Истоку пази на сваки корак, да се не би дотакли неког демона. Нико тамо није пронашао демоне; за демоне се тамо зна и демони се тамо осећају сваког дана и сваког часа од првог колена људског.


Запад је земља проналазака. Поред многих смртоносних или вашарских проналазака Запад је пронашао да постоје демони. И то је бучно разгласио нарочито у нашем столећу. Но како на Западу нема ништа што би сви прихватили за истину, него је све раздељено „по струкама", по партијама и сектама, то и овај проналазак да постоје бестелесна духовна бића није признат од целог западног човечанства него му је одређено место у једно]' секти људи који се називају спиритисти. Спиритисти су горди што им је дато да разговарају са духовима. Они су радосни што држе везу са духовним светом. Играју од радости, не знајући да им коло води сатана.


Исток не осећа анђеле, добре духове Божје, заштитнике и покровитеље; одавно је престао да их осећа. Остао је само са злим духовима, који му зло чине и које мора да умилостивљава жртвама, сваки дан, сваки дан.


Запад је престао да осећа и сазнаје и анђеле и ђаволе, има већ неколико стотина година. Зато је примио спиритастичко јеванђеље са чуђењем као човек који је нешто знао па заборавио па се опет досетио. Некад је Запад веровао у анђеле и ђаволе. Па је једновремено банкротирао са обе те имовине. Сад му се ђаволи јављају преко спиритиста, и он се буновно досећа. Досећа се али не разликује духове. Радосно поздравља све духове који му се јављају као добре духове. Отупело му је осећање разликовања и распознавања.


Исток нема осећања за добре духове. Запад нема осећања за разликовање добрих духова од злих. Исток се брани од злих духова жртвама, непрестаним жртвама пред идолима од камена и дрвета. Запад, т.ј. спиритистички Запад, предаје се свима духовима који му се јављају било преко медиума, било преко асталчића; и свима поклања пуну веру.


Исток је дубоко песимистичан. Зашто? Зато што зна за зле духове а не зна за благога Бога. Познаје и осећа на својој кожи и на души присуство и дејство злих демона, а не осећа присуство благога Бога који може прогнати зле демоне и заштитити људе.


Спиритистички Запад је површно оптимистичан. Сасвим површно и сасвим глупо. Спиритисти долазе до познања Бога кроз демоне; не кроз ваплоћеног Сина Божјег, Христа, него кроз демоне, који се јављају кроз медиуме, асталчиће, итд. Махом бивши безбожници, спиритисти дознају од ђавола да постоји Бог и душа. И то дознање веома их изненађује и они ненасито изазивају Духове да им штогод рекну и прорекну. На таквом клизавом песку заснована је вера њихова. Они то сматрају нечим модерним, неким модерним проналаском. А да су читали Свето Писмо Божје знали би, да је Свевишњи још кроз Мојсеја опоменуо човечанство да се чува од спиритизма. (5. Мојс. 18, 11.)


Велики Исток је под влашћу демона, а и спиритистички Запад је под влашћу демона. Демонократија дакле у обе хемисфере које се сучељавају са Православљем уопште и са Балканом посебице.


Настаје питање: хоћемо ли ми бити између једне демонократије и друге? Не, никако. Између него Изнад.


Ми знамо да постоји духовни свет. Знамо да постоје зли духови али и добри. Постоји благи Бог који је моћнији од свих духова у опште. Именом Христовим и Богородичиним и крсним знамењем ми прогонимо зле духове а молитвом привлачимо себи добре духове, анђеле светлости, који нас штите и помажу. На тај начин ми се уздижемо изнад незнабожачког и песимистичког Истока.


С друге стране ми се не радујемо јављању духова из онога света, јер знамо да то могу бити духови злобе који нас кушају и са пута спасења одбијају. Још мање призивамо ми духове из онога света и тражимо њихове савете и пророчанства о будућим догађајима. Јер ко тако чини није угодан Богу. Него се надамо у Цара духова, Господа Свевишњега, нашега Творца и Оца небеснога, а не општимо крадом мимо Њега са духовним светом. На тај начин ми се Балканци уздижемо изнад спиритистичког Запада.


И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и изнад. Изнад Истока и Изнад Запада.               Епископ Николај


Изнад 
Истока и Запада

Trpljenje Majke Božje

Beležimo i ovu misao jednog svetogorca: "Majka Božja svakome daje priliku da ostane na Sv. Gori. Ona može i po nekoliko godina da trpi, ali, ako je neko nepopravljiv i ne pokazuje dobru volju da napreduje u smirenju, poslušnosti i neosuđivanju, Ona mu, na kraju, uskraćuje gostprimstvo u Njenom perivoju, i on mora da ode."

ZAŠTO MI SMETATE
Za Papa Janjija, u skitu Sv. Ane, kažu da je prozorljiv starac. Jednom prilikom je nekolicinu posetilaca dočekao na vratima svoje kelije sledećim rečima: "Zašto dolazite kod mene? Ajde, bežite! Zašto mi smetate! Samo grešite: ti si učinio to, ti zgrešio ovo, ti ono! Ajde, idite kućama i kajte se!" Postiđenim posetiocima nije preostalo ništa drugo do da se vrate svojim domovima i da zbog svojih sagrešenja mole oproštaj od Boga - Onoga koji je njihove grehe otkrio prozorljivom Papa Janjiju.

VELIKOSHIMNIK
Jednom prilikom je s. Jefrem Filotejski u veliku shimu zamonašio dvojicu svoje bratije. Jednom od njih se u snu javio neki od većih činova palih anđela i rekao mu sledeće reči: "Pošto si sada postao velikopas (Demon je umesto megaloshimnik (velikoshimnik) rekao megaloskilos (velikopas) - prim. aut), ja ću te izludeti. "Uplašen, monah-velikoshimnik je otišao do starca i od njega čuo ovu pouku: "Vidiš kolika je blagodat i sila velike shime da je demon ne može ni izgovoriti. Nemoj se plašiti. Ako ti se ponovo javi, ti mu odgovori: "Dobro, pošto sam postao velikopas, odsada neću samo lajati na tebe, već ću te i ujedati." Tako je i bilo.

TRI EPISKOPA
Došao je starac Fanurije do suseda, starca Jovana, i počeo da mu priča o poseti koju je imao: "Kuca neko na vrata od moje kelije, ja dođem, otvorim, kad ono tri episkopa u sjajnim, zlatim odeždama, čitavi u svetlosti. Jedan sa dugom bradom mi kaže: "Fanurije, za tri dana doći ćemo po tebe."
S. Jovan se divio prostoti starca Fanurija, koji nije shvatio da je imao posetu Sv. tri jerarha, i da mu je Sv. Vasilije Veliki rekao o danu njegovog predstavljenja, što se i dogodilo: nakon tri dana s. Fanurije se upokojio.

SVETLOST PREOBRAŽENjA
Za Preobraženje Gospodnje, u man. Vatoped, na kraju praznične trpeze usledilo je slovo pouke igumana o. Jefrema. Između ostalog, iguman je rekao da je preobraženjska svetlost, kojom je objavljena božanska priroda Gospoda Isusa Hrista, ista svetlost kojom su svetogorski monasi i jeromonasi prosijali.
Oni su služeći Svetu Liturgiju svetleli kao sunca, odežde su im sijale, iz usta im je izbijala svetlosna vatra. Isto tako, jednom je monahu u nekom od svetogorskih manastira glava sijala i obasjavala keliju, tako da uopšte nije palio sveću ili lampu. A bio je tako prost da to nije smatrao za nešto veliko, misleći da se sa svim monasima dešava tako nešto.
Tavorska svetlost treba da bude cilj svakog monaha, da za njom čezne i izgara, a ne da bude mrzovoljan i čamotan, rekao je još otac Jefrem, iguman Carske lavre Vatopeda.

SVETA GORA U SRCU
Evo i jednog svedočanstva koje je posredno vezano za Sv. Goru. Pitali su blaženopočivšeg o. Serafima Rouza, čiji je sabrat o. German dolazio na Sv. Goru, zašto ne bi išao u vrt Presvete Bogorodice? On je kratko odgovorio: "Mi Sv. Goru treba da izgradimo u svom srcu." Inače, poznato je da je o. Serafim kao monah preduzeo samo jedan duži put, van bliže okoline njegovog manastira.

SVAKODNEVNO PRIČEŠĆIVANjE
Blagoslov Majke Božije se u njenoj monaškoj gradini oseća naročito u vreme posta uoči praznika Njenog Sv. Uspenja. On je po strogosti ravan Časnom postu, čitav se posti na vodi, naravno, osim subota i nedelja, kao i praznika Preobraženja Gospodnjeg. U toku dvonedeljnog posta, u većini svetogorskih manastira, skitova i kelija, u kojima se monasi, inače, uobičajeno pričešćuju četiri puta nedeljno - utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom - blagoslov je igumana da se bratija može svakoga dana pričešćivati, zato jer je osnovna priprema za Sv. pričešće - post na vodi - svakodnevno ispunjen. Svakako da to nije i obaveza, jer svako od monaha ispituje svoje unutrašnje nastrojenje i savetuje se sa duhovnikom, i potom pristupa Sv. Čaši.

SUZE BOGORODICE
Neki od hilandarskih monaha kao svoju rukodelju prave od bobica neke biljke brojanice, koje se zovu "suze Bogorodice". Uz brojanice se dobija papirić na kome je napisano sledeće predanje o tome kako su one nastale: "Po predanju ova biljka "Bogorodičine suze" izrasla je kod raspeća Hristovog od suza Bogorodičinih koje padahu na zemlju. Davno beše monah koji tugovaše mnogo jer ne mogaše naučiti plesti brojanice. Tada mu se prestavi Presveta i pitaše ga: "Zašto tuguješ čado?", a on uzvrati: "Ne mogu naučiti plesti brojanice." Tada mu darova Bogomati ove semenčice govoreći: "Uzmi ove suze moje i uzgajaj ih na rukodelj, te pravi brojanice molitve govoreći: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me" i "Presveta Bogorodice, spasi nas."

Химна Србије

Боже Правде

Боже правде, ти што спасе
од пропасти до сад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.


Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!


Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.


Нек на српској блиста грани
братске слоге знатан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!


Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!


Кад наступе борбе дани
к' победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!


Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!


Отаџбину српску брани
пет вековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род!

http://www.youtube.com/watch?v=zrU119Dq0SA

БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО

БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО,


радуј се Благодатна Маријо, Господ је с Тобом:
благословена си Ти међу женама,
и благословен је Плод утробе Твоје,
јер си родила Спаситеља душа наших.



ИМЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ПРОГОНИ СВЕ ДУХОВЕ - Једна Монахиња у Манастиру постом и молитвама подвизаваше се али је нечастиви много варао преобразивши се у светлог Анђела и долазио је беседити са њом о разним стварима. Одговарао јој је на свако питање. Приликом исповести Свештеник је упита како проводи свој монашки живот? Она одговори: "Добро, молитвама твојим честити оче. " Чувши Свештеник овакав горди одговор снужди се и рече јој: "Немој више говорити тако, треба да си смирена сасвим и ако све доброте испуњаваш треба да говориш да си грешна и слично томе. Али Монахиња одговори: "Знај оче да Анђео долази са небеса и просвеђује ме, зато сам тако рекла".
Свештеник се опомену Апостолског учења где говори: "И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости (2 Кор. 11,14), па јој рече: "Кад ти следећи пут дође тај анђео у посету ти се прекрсти и одма почни да изговараш молитву "Богородице Дјево", ако он буде остао до краја молитве биће то прави Анђео, ако ли исчезне то знај да је нечастиви искушитељ, хоће да те превари и баци у крајњу беду. Овај спасоносни савет прими Монахиња и када јој се поново јави тај Анђео она се прекрсти и одмах почне изговарати молитву "Богородице Дјево" истог момента јави се видно Пресвета Богородица а лажни анђео - нечастиви одмах ишчезе као дим. Монахиња је све то гледала и од страха је дрхтала тако да се и разболела. Дуго се после тога опорављала.


Кад се коме јави било какво виђење јавно или у сну, одмах треба да се "правилно" прекрсти а потом да изговори молитву "Богородице Дјево". Свако треба да зна да се зли духови претварају (узимају облик) у Ађела, сваког Светитеља па се представљају и у самог Исуса Христа. Али не могу носити "Крст" или се преобразити у лик Пресвете Богородице, смета им освештана Богородичина икона. У данашње време разни људи долазе нам на врата, пресрећу на улици итд. Немојмо се расправљати ни са ким, него себе прво оградимо крсним знаком али правилно а потом изговарајмо: "Богородице Дјево" молитву и видећете коме такви служе. Јер ако њиховим господарима смета ова молитва, како ће тек њиховим слугама засметати. Многи су са вером нашли утеху у овој молитви.


БОГОРОДИЧИНО ПРАВИЛО - Изговарај свакодневно молитву "Богородице Дјево" по сто педесет пуга на дан и том молитвом ћеш се спасити. Ово правило је устројено од саме Пресвете Владичице Богородице наше још негде у осмом веку, и читав један дуги временски период држали су га готово сви Хришћани.
Ми Православни верници смо га давно заборавили и занемарили. занемаривши тако и послушање Богородици Путеводитељки, Заштитници и Радости нашој. Свети Серафим Саровски нас је подсетио на њега. Људи су долазили Оцу Серафиму са разним и врло тешким проблемима и он је поред кратког молитвеног правила сваком препоручивао "чудотворну" молитву "Богородице Дјево", да сваки дан пажљиво прочита одједном сто педесет пута.
Свако ко је по савету Оца Серафима држао ово правило. остао му је захвалан читавог живота. По смрти Св. Серафима (1759-1833.) пронађена је у његовој келији (монашкој соби) необична свеска са описима чуда која су се догађала као плод оним верницима који су држали послушање Богородици - Архимандрит Захарија (Старац Захарија чудесник љубави - монахиња Јелисавета).




ПОСЛУШАЊЕ БОГОРОДИЦИ - Монах у Русији чувши за "Богородично правило" узе на себе подвиг, и тајно у својој келији сваке вечери одједаред читао са поклонима 300 пута "Богородице Дјево" Са великом вером, надом, и љубављу молио се Пресветој Богородици анђелским поздравом, и гле чуда, после извесног времена Богомати обдари свог молитвеника даром моћи да лечи многе болести, и да открива мисли људског срца. (Матеј 6,6) (преписано на Св.Гори 1991.год.).

Велики пост – вежбање у врлини

Пост рађа Пророке. Ојачава моћне. Умудрује законодавце. Наоружава јунаке. Вежба борце. Одбија искушења. Станује заједно са трезвеношћу и чистотом. У ратовима чини подвиге а у време мира учи тиховању. Освећује посвећене и усавршава свештенике. Нико не може да се приближи Жртвенику и да заврши божанску Литургију, а да претходно није постио.
После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
Св. Василије Велики, , О посту

Благо ономе ко претрпи до краја

Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас

„Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац Који ме посла“,     (Јн 6,44)

Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.

Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.

Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.

Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.

Најлепши цвет поштења

Нема ниједног човека да живи а да не греши, и зато покајање представља нејлепши цвет поштења; плод овог цвета је васкрсење душе за живот вечни, а миомир плода - благоухање раја благодати у души људској. Свети су говорили да њихови животи нису били ништа друго него једно непрекидно покајање (свети Антоније Велики).

Онај коме је откривен пут покајања очигледно је под окриљем милости Божје, и на њему је нарочити промисао Божји који га позива да се одвоји од земље и крене ка Небу. Црква Христова и није ништа друго него сабор покајника, покајаних грешника којима су се отвориле духовне очи и који су угледали страшно стање у коме се налазе и кренули да га помоћу Божјом поправе.

Неколико миленијума на земљи се смењују поколења људска која у плачу долазе и у плачу одлазе, а Бог све види, све зна, и ћути ...и чека. Чека на Човека. Јер, да нема невоља које чисте и снаже душу, а које помажу духовном узрастању, нико не би ступио у вечност, јер не би био достојан награде.

Непрестано покајање

Бог нас невољама васпитава, а Христов је само онај који носи Његов Крст. И ми смо дужни носити крстове своје и немоћи своје и ближњих, јер није довољно бити добар по природи, него треба бити добар по Јеванђељу, натприродно. Заборављени од Бога немају невоља, препуштени су самима себи, а заборављени су јер су се упорно оглушивали о Божје позиве.

Непрестаним покајањем разликују се синови Божји од синова света. Без покајања нема светитеља, јер за сваку степеницу врлина јеванђеоских неопходно је покајање.

Позив Самога Господа и Светих и Анђела кроз векове не престаје, него бруји свим временима и свим световима, од старозаветних Пророка, до новозаветних Апостола, па преко Откривења и свих Житија светих: покајте се, да вас помилујем! Покајте се, и сами себе унизите, да вас Господ узвиси!

Синови света све раде супротно: сами себе узвисују, а Бог их унижује. Велики грешници су себе сматрали праведним и добрим, јер у тами греховној не виде прљавштину своју, а праведници себе великим грешницима, јер у светлости Христовој виде сваку мрљу греха на својој боголикој души.

Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна  савести против злог непријатеља у нама и око нас.

Ко се покајао, њему се открива шта ће даље чинити. Бог бескрајном љубављу милује срца испуњена покајањем и дарује им радосно стање и осећај вишњег света. Само се посредством покајања прелази из стања душевног у стање духовно, и то једино у Цркви Христовој којој је сам Господ оставио власт да разрешује и свезује грехе (види Јн 20, 23).

 Свету су потребни покајници

Смрт је плата за грех (види Рим. 6,23), и они који живе у тешким гресима, а не кају се за њих, признају да су умрли душом. Богоборном и огреховљеном свету данас треба покајника као светлост и со земљи, за пример живљења по заповестима, јер ће подстаћи многе на покајање: а племенит човек се стиди пред чистијим од себе и следиће његов пример.

Покајање грешника је радост на Небу, јер се по речи јеванђеоској цело Небо радује покајаном грешнику. Човек који се не каје, личи на лукавога. Блаженији је човек који види бездан својих грехова од оног који види анђеле, говоре свети Божји људи. Искуство показује да се човек смирује само онда када у потпуности себе признаје кривим и каје се за грехе не покушавајући да их умањи у туђим очима, каже старац Варсануфије, јер рађа  ,, род достојан покајања“.

Препород грешника кроз покајање је дар благодати. Као што душа оживљује цело тело, тако и душа народна оживљује тело, или умире у гресима пре физичке смрти. Дух душе, а душа тела, јесте - Правда и Истина и Љубав Божја. Ако уредимо свој лични, породични и друштвени живот по правди и истини и љубави Божјој, Бог ће нам помоћи по нелажном обећању свом. Зато само носиоци духа Христовог могу бити носиоци препорода народног. Само они могу остварити јединство духа, душе и тела народног, јер су то већ у себи остварили. А народу који има једно срце и једну душу и јединствен циљ и Бог помаже, и ништа му није немогуће.

Наше данашње време потребује Човека Божјег за вођу духовног и народног, за главу тела која зна богоносни циљ. Црква је чувар здравља душе народне од духовне смрти, и сама мора бити свесна, пробуђена, одуховљена, Логосом Божјим освећена и просвећена. Црква је Божја, вечни богочовечански организам а не само људска организација и неопходно је да слушамо своју Мајку Цркву, која нас васпитава, учи, речју Божјом храни и од зла сатанског брани.

Покајање је тема нашег предавања, и зато смо ушли у дубину,  где се види велика моћ ове свете тајне, јер људи не разумеју суштински смисао покајања, и остају неисцељени, остају у духовној смрти и не користе дарован им лек бесмртности. Имају лицемерни и фарисејски страх од признавања сопствене промашености, јер грех управо и значи то: промашити циљ. Нико и ништа нас не спречава да сами себе ослободимо заблуда којима само као тешким ланцима оковани, у ропству греху и ђаволима којима смо се добровољно потчинили.

 Светосавска христоцентрична култура

Иначе, у једној држави све је важно: и политика, и економија, и култура, али су све оне последице духовне моћи или немоћи. Дух оживљује тело, а Божји дух у нама, ако га стекнемо - све ће уредити како треба. Наш корен треба да буде светосавска христоцентрична култура, и економија, и политика, а не богоборна која у свим делима људским осликава трагедију палога Адама, палих анђела и палих људи, што на овој земљи која је предворје ада граде царство своје. Спаситељ је од земље учинио предворје раја, а људска бића синовима и пријатељима Божјим, само ако ми хоћемо. Бог позива, а човек се одазива, и данас као и у свим претходним вековима. Не треба да завидимо богатима, јер богатство богатих иструне, поједоше га мољци, злато зарђа и благо се потроши - библијска је истина. Нема никог слабијег од оног који преступа законе Божје, као што нема никог јачег од онога ко испуњује законе Божје, каже свети Јован Златоусти. Само треба претрпети до краја. Благо ономе ко све претрпи до краја, славећи и хвалећи Господа.

Безакоња оних који ратују са Богом чине да ће се кућа њихова оставити пуста, (Ис. 5,8). А будући нараштаји ће се питати: где су сад безаконици Новог Светског Поретка?

Бдимо и добро пазимо да будемо сасуди части, а не срама. Последње царство биће Царство Светих, јер свеци Свевишњег преузеће царство на век века (види Дан. 7,18).

Само се Бога треба бојати и творити вољу Његову. Зато „не бој се црвићу мој, народићу Израиљев“ (тј. Српски), ја сам с тобом, говори Господ - али ако ми будемо са Њим. А ми хоћемо ако Он хоће.