Молитва светог Јефрема Сирина

Господи и Владико живота мојего, дух праздности, унинија, лјубоначалија и празднословија недажд ми.

Дух же целомудрија, смиренномудрија, терпенија и лјубве даруи ми, рабу твоему.

Јеј, Господи Царју, даруи ми зрјети моја прегрешенија и не осуждати брата моего, јако благословен јеси во вјеки вјеков. Амин.

Живота моего - мога живота; дух праздности - склоност ка испразности, или лењости; униние - безнадежност; лјубоначалие - властољубље, тј. љубав ка наређивању и владању над другима; празднословие - изговарање празних речи (пустословље), а такође и изношење ружних и погрдних речи: не дажд ми - недај ми.

Целомудрије - здравомисленост, благоразумност, а такође чистота и непорочност душе; смиренномудрије - свест, о свом несавршенству и недостојности пред Богом и када не мислимо за себе, да смо бољи од других (смирење); терпеније - трпљење је неопходно при подношењу било каквих неудобности, лишавања и несрећа. А такође нужно је и зато, да би се започето добро дело довело до краја; лјубве - љубави (према Богу и ближњима).

Јеј Господи - о, Господе! даруи ми зрјети - дај ми да видим, да спознам.

Под братом овде се подразумева сваки други човек.

Јако благословен јеси - јер си Ти достојан прослављања.

Боже, очисти мја грешнаго.

Православни оци Запада Преподобни Јован Касијан

Његови списи су заиста бисери аскетске књижевности, о њиховом значају говори чињеница да су поуке из тих списа уврштене у све значајније монашке зборнике (Старечник, Добротољубље, Волинослов...)

Преподобни Јован Касијан или Јован Римљанин, како га именују поједини Синаксари, рођен је око 360. године, у угледној и веома побожној породици. Не зна се тачно место рођена светитеља: неки сматрају да је место његовог рођења Мала Скитија у Добруђи (данашња Румунија), док други наводе Провансу, место близу Марсеља у Галској области (данашњи југ Француске). Други став је изгледа тачнији. Иако не знамо да ли је рођен на Истоку или на Западу, са сигурношћу знамо да је Касијан био Латин који је одлично познавао грчки.

У младости је стекао одлично образовање, јер је био веома даровит, али и трудољубив и вредан. Изучивши световне науке, Свети Јован се предаје на изучавање Светог Писма. Како је од детињства растао и био васпитаван у хришћанском духу, Касијан је од малена заволео богоугодан живот. Завршивши школу, са својим блиским пријатељем Германом кренуо је на ходочашће у Палестину. Дошавши у Свету Земљу, негде око 383. године, ступише у Витлејемски манастир и поред колевке Спаситељеве примише монашки постриг. У овај манастир ће се нешто касније, око 386. године, настанити и Св. Јероним Стридонски.

За време свог подвизавања у Витлејему, Св. Јован Касијан и његов пријатељ Герман, упознаше многе пустињаке од којих чуше разне приче о славном подвижничком животу египатских пустињака. Те приче разбуктише жељу у њима за још већим подвигом, те се упутише ка пустињи египатској.

У Египат стигоше око 390. године. Посећујући знамените подвижнике, како оне по пустињама, тако и по општежитељним манастирима, св. Касијан и Герман стигоше до египатског Скита, где упознаше велике оце Макарија и Пафнутија и многе друге богољубиве старце. Такође су обишли и Нитријску и Тиваидску пустињу. Са свим овим преподобним и искусним подвижницима они разговараху о богоугодном начину живота, и од њих преподобни Касијан купи „цвет аскетске духовности који ће касније ставити на папир“.

СУСРЕТ СА ЗЛАТОУСТИМ

Из Египта Св. Касијан и Герман одлазе око 399. године, после избијања чувеног спора између египатских монаха око Оригеновог учења. Спор је избио због тога што су неки од монаха били присталице Оригенових заблуда. Епископ Теофил Александријски поче тада прогонити оне монахе који су оригенисти. Притом он поверова неким клеветама, те из Египта протера и многе невине монахе који напустише египатску пустињу и пређоше у Палестину или Константинопољ. Са њима из Египта одоше и Касијан и Герман св. Јовану Златоустом, у Константинопољ, где овај епископоваше. Испитавши целу ствар Свети Златоуст виде да су монаси Касијан и Герман невини. Тада их он рукоположи, Касијана у чин ђакона, а Германа, који беше старији, у чин презвитера. Св. Златоусти, проповедник Јеванђеља Христовог, сада постаде духовни учитељ Св. Касијану који до краја живота неће престати да хвали мудрост и светост једног од највећих Отаца Цркве, говорећи да све што зна - зна од Св. Јована Златоуста.

Када Златоустог, уз помоћ царице Евдоксије, Теофил неправедно осуди на једном безаконитом скупу 403. године, цар Аркадије га протера и нареди да се све његове присталице изгоне из Конастантинопоља. Св. Касијан је морао да напусти град. Кренувши за Рим 404. године, од константинопољског клира и народа доби писмо за папу Инокентија, у коме се клир и народ жаљаху папи на неправедно прогоњење њиховог архиепископа Јована. После овог напуштања Константинопоља, св. Касијан се више никад неће вратити на Исток.

Дошавши у Рим 405. године, Касијан остаје код папе Инокентија који га рукополаже у свештенички чин. За време боравка у Вечном граду он се спријатељио са чувеним ђаконом Лавом, потоњим епископом римским (О Св. Лаву ћемо писати у наредном броју „Православља“). Герман се упокоји у Риму, а Касијан оде у своју Галију и настани се у Марсељу, око 416. године.

ОПШТЕЖИТЕЉНИ МАНАСТИР

У отаџбини је Касијан наставио да живи подвижнички, по узору на египатске пустињаке. Глас о његовој светости и мудрости се брзо раширио па су се око њега, један за другим, сабирали ученици и убрзо се од њих образова читав манастир. У непосредној близини је основан још један женски општежитељни манастир. Ови манастири су основани и уређени по узору на источњачка општежића. Земни живот преподобног Касијана окончао се 435. године. Njегове мошти почивају у манастиру Св. Виктора код Марсеља, који је он основао. Православна Црква његов спомен слави 29. фебруара.

Преподобни Касијан је, како вели о. Јустин, био образац врлина и монашког духовног искуства. Njегови списи су заиста бисери аскетске књижевности, о њиховом значају говори чињеница да су поуке из тих списа уврштене у све значајније монашке зборнике (Старечник, Добротољубље, Волинослов...).

Два његова најзначајнија дела су: О опитежитељним установама (манастирима) и о осам главних мана и лекова за њих, у 12 књига, и Наговори Отаца, у 24 књиге.

У првом делу прве књиге говори о обичајима палестинских и коптских монаха, о слављену божанског часослова, о методу примања нових монаха и о крепостима које су им потребне. У другом делу говори о осам главних мана: прождрљивост, похота, шкртост, тромост, лењост, таштина, охолост и чамотиња (унинија). Написао је, такође, и један догматски спис О оваплаћењу Господњем, против јеретика Несторија, у 7 књига; дело је написано на молбу ђакона Лава, потоњег папе римског.

Циљ Касијаног аскетског учења је савршенство монашког живота, пре свега анахоретског (пустињског) облика, који представља савршени облик подвижништва.

Захваљујући делима Св. Јована Касијана Запад је открио тајне египатске пустиње.

О Mолебанима

Молебанима се називају кратке службе, у којима се верујући, по својим личним потребама и приликама, обраћаjу у молитви Господу Богу, Божијој Мајци и светима.

Обични молебани, по свом саставу, слични су јутрењу, али у пракси они су значајно скраћени и састоје се из: основних молитава, певања тропара и припева (Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје... Пресвјатаја Богородице, спаси нас... Свјатителју отче Николае, моли Бога о нас... и других), читања Јеванђеља, сугубе и мале јектеније, и закључне молитве, прилагођене предмету мољења, Господу Богу, или Божијој Мајци, или светоме, коме се савршава молебно певање. Некада се такви молебани сједињују са акатистом или са малим освећењем воде. Акатист се чита после мале јектеније пред Јеванђељем, а освећење воде се савршава после читања Јеванђеља.

Осим општег прозбеног молебана постоје и посебни молебани, намењени неким посебним случајевима, на пример: молебан захвални за милости примљене од Бога, молебан за исцељење болесног, молебани за случајеве заједничких несрећа: суше, лошег времена, поплаве, рата. Посебни молебан практикује се у дан Нове Године, пре учења, у Недељу Православља.

О погребењу упокојених

По смрти хришћанина његово тело се омива, одева у чисту, ако је могуће нову одећу и полаже у "саван" (бели покров), у знак тога, да је умрли, при свом крштењу, дао обећање да ће проводити живот у чистоти и светости - или га одевају у одећу његовог чина (или звања), као знак тога, да он иде Господу Богу, да да одговор како је вршио дужности свог звања. На чело умрлог полаже се венчић са изображењем Христа, Богомајке и Јована Претече и са натписом "Свјатии Боже"..., као знак тога, да је умрли, као хришћанин, водио на земљи борбу за правду Божију и умро са надом, по милосрћу Божијем и заузимању Божије Мајке и Јована Претече, да ће добити венац на небесима. На његове руке полаже се крст или нека икона, као знак вере умрлог у Христа, Божију Мајку и свете угоднике Божије. Тело умрлога полаже се у ковчег и до половине се покрива свештеним покровом у знак тога, да се умрли налазио под покровом Православне Цркве. Ковчег се обично ставља на средину собе пред кућним иконама (у предњем углу), окренувши лице умрлог према излазу. Око ковчега пале се свеће у знак тога, да је умрли прешао у област светлости - у бољи, загробни живот. Затим, поред ковчега почиње читање псалтира уз додавање молитава за упокојење умрлог, и служи се парастос (до погребења практикује се посебно молитвено правило при изласку душе, смештено на крају псалтира). Псалми се читају за утеху тужних због смрти умрлога.

Парастос је кратка служба, која се састоји од молитава за опраштање грехова и за упокојење умрлог у Царству Небеском. При служењу парастоса сабрани рођаци и пријатељи умрлога стоје са упаљеним свећама, у знак тога, да и они верују у светли будући живот; на крају парастоса (при читању молитве Господње) свеће се гасе у знак тога, да се наш земни живот, који гори као свећа, мора угасити, најчешће не догоревши до краја, како смо ми предпостављали.

Пре погребења тело се преноси у храм због отпевања; пре изношења савршава се кратка заупокојна служба ("литија"), а за време ношења умрлог поју: "Свјатии Боже"...

У храму ковчег са телом умрлог стављају на средину цркве лицем према олтару и са упаљеним свећњацима, на четири стране ковчега. Служба отпевања састоји се из песама, у којима се кратко изображава сва судбина човекова: због преступања заповести он се изнова претвара у земљу, из које је узет; али, без обзира на мноштво грехова, човек не престаје да буде "образом славе Божије", саздан по образу и подобију Божијем, а потом Св. Црква моли Владику и Господа, по Његовој неизрецивој милости, да опрости уснулом (усопшему) грехе и удостоји њега Царства Небеског. Када се прочита Апостол и Јеванђеље у којима се говори о будућем васкрсењу мртвих, свештеник чита молитву разрешења. Том молитвом се разрешују умрлом забране и греси који су били на њему, за које се он покајао и којих се при покајању он није могао сетити, и умрли се са миром отпушта у загробни живот; текст те молитве ставља се у руке умрлог. Затим, рођаци и пријатељи последњи пут целивају умрлога, опраштају се са њим, после чега се тело умрлога обмотава платном и свештеник посипа њега крстообразно земљом, произносећи: "Господнја землја и исполнение јеја (све, што њу испуњава), вселеннаја и вси живушчие на неи"; ковчег се покрива поклопцем и умрлом се поје "вечнаја памјат".

После отпевања ковчег са телом умрлог се преноси на гробље и спушта се у гроб, лицем према истоку; при томе се савршава кратка заупокојна литија.

На гроб хришћанинов ставља се св. Крст, као символ победе Христове над смрћу и адом, као величанствено и многолисно дрво, под чијом сенком, се покоји хришћанин, као путник после дуговременог путовања.

Имајући истиниту веру у бесмртност човекове душе, свеопште будуће васкрсење умрлих, Страшни Суд Христов и последње давање свакоме по његовим делима, Св. Православна Црква не оставља своја умрла чеда без молитава, а посебно у првим данима после њихове смрти и у данима општег помињања уснулих. Она се моли за њих у трећи, девети и четрдесети дан после њихове смрти.

У трећи дан после смрти уснулог Св. Црква, спомињући тродневно васкрсење Исуса Христа, моли Њега да васкрсне умрлог за блажени будући живот.

У девети дан Св. Црква моли Господа, да Он уброји умрлог у број угодника Божијих, подељених, као и ангели, на девет чинова.

У четрдесети дан савршава се молитва, да Исус Христос, који се вазнео на небо, вазнесе у небеске обитељи и умрлог.

Некада помињање умрлога, по усрдности и вери његових рођака, се савршава свакодневно, у току свих четрдесет дана, са служењем заупокојне Литургије и парастоса; то помињање назива се код Руса сорокоустом.

Коначно, на годишњицу смрти умрлог моле се за њега његови блиски рођаци и верни другови, изражавајући тиме веру, да дан човекове смрти није дан његовог уништења, већ новог рођења за вечни живот; дан преласка бесмртне душе човекове у друге услове живота, где нема места земним болестима, тугама и уздасима.