DA LI DECA ISPASTAJU RODITELJSKE GREHE?

«Ako ljubimo jedni druge, onda Bog u nama prebiva, i ljubav Njegova savršena je u nama» (1 Jn. 4, 12) jer je «Bog ljubav i onaj koji prebiva u ljubavi prebiva u Bogu, a Bog u njemu» (1 Jn. 4, 16).

S arhiepiskopom Jovanom Belgorodskim razgovarala Marija Gorodova

- Vladiko nastavljajući razgovor o Višem sudu i Višnjoj pravdi, odgovorite molim vas na pitanje: da li deca plaćaju za roditeljske grehe? Ako se setimo novije istorije zemlje: gradjanksog rata, represije, rušenja crkava, postaće jasno koliko je odgovor na ovo pitanje važan ne samo za konkretnog čoveka, njegovu porodicu već i za celo društvo. Ponekad možemo da čujemo da četiri ili čak sedam generacija odgovaraju za greh koji je počinjen u rodu. Da li je to tako?

- Rasudjivanje o tome da će naredna pokolenja (navode se cifre četiri ili sedam) za grehe otaca, ima starozavetne korene, i u Jevandjelju nećemo naći nikakvih pokazatelja za to. Da, u Knjizi Postanja Biblije priča se o tome, kako su Hamov sin Hanan i njegovo potomstvo bili prokleti i nosili prokletstvo za greh koji je počinio Ham. Ali to je jedinstven slučaj, i prokletstvo je izgovorio Hamov otac Noj, a ne Bog. Sam Noj je “bio čovek pravedan i neporočan u rodu svom” (Post. 6, 9) i imao je tri sina: Sima, Hama i Jafeta, koje je Gospod naredio Noju da povede sa sobom u kovčeg. Kada se potop završio, Noj je sa sinovima izašao iz kovčega i prineli su žrtvu Bogu. Gospod je blagoslovio Noja i njegove sinove i obećao da više voda neće služiti za potop radi istrebljenja svega živog. Čak štaviše, interesantno je da je kao znak tog obećanja Gospod napravio dugu: “Pa kad oblake navučem na zemlju vidjeće se duga (Moja) u oblacima, i opomenuću se zavjeta Svojega koji je izmedju Mene i vas i svake duše žive u svakom tijelu i neće više biti od vode potopa da zatre svako tijelo” (Post. 9, 14-15).
Ali sada je važno da obratimo pažnju na to da su i Noj i njegovi sinovi bili blagosloveni od Boga. I evo šta se dešava dalje: posle potopa “A Noje poče raditi zemlju i posadi vinograd; i napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svojega. A Ham, otac Hanancima, vidje golotinju oca svojega, i kaza obojici braće svoje na polju. A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svojega, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svojega. A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mladji sin, i reče: proklet da je Hanan i da bude sluga slugama braće svoje!” (Post. 9.20-25). To jest prokletstvo Hanana za greh oca njegovog, Hama, je izgovorio Noj – to je Nojevo delo. I prokletstvo je bilo upućeno na Hanana, zato što je Ham kako shvatamo bio blagosloven od strane Boga. Noj je to znao i prosto nije mogao da prestupi taj blagoslov.

- Sada je jasno kako je nastao izraz “hamov greh” i šta to znači. I jasno je zbog čega Noj nije prokleo svoga sina Hama, koji je učinio greh, već unuka. Možda to izgleda nepravedno, ali ipak Hamov postupak je odredio budućnost njegovih potomaka, njihovo mesto u narodu – oni su zaista postali sluge.

- Da, od Hanana su nastala Hananska plemena. Ali već u starozavetnim proročanstvima se daje odgovor Boga na pitanje leži li roditeljska krivica na deci, plaćaju li deca pred Bogom za njihove grehe. Evo šta govori Gospod ustima proroka Jezekilja: “Ali govorite: zašto da ne nosi sin bezakonja očina? Jer sin čini sud i pravdu, sve uredbe Moje drži i izvršuje; doista će živjeti. Koja duša zgrješi ona će umrijeti, sin neće nositi bezakonja očina niti će otac nositi bezakonja sinovljeva, na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova…Ja ću suditi …svakome po putevima njegovim, govori Gospod Bog” (Jez. 18.19-30). A kod proroka Jeremije koji je predskazao Hristov dolazak kaže ovako: “U te dane neće se više govoriti: oci jedu kiselo groždje a sinovima trnu zubi. Nego će svaki za svoj grijeh poginuti; ko god jede kiselo groždje tome će zubi trnuti” (Jer. 31, 29-30). To jest nema odgovornosti pred Bogom za grehe otaca, nema takve teme – ali postoji i to veoma ozbiljna tema grehovne naslednosti.
I da bih završio ovo pitanje rećiću da ako je sudbina onih koji su rušili crkve bila veoma tragična, njihova deca, znam takve primere su odrastala kao dobri, primerni ljudi, često verujući. To jest nema direktne veze izmedju postupka roditelja, i rokova predodredjenosti plaćanja.

- Razumljivo je da dete ne nosi odgovornost za greh roditelja, ali da li duhovno stanje roditelja ima uticaj na stanje deteta? To jest mislim da li su na gubitku deca nevenčanih roditelja, takozvana “nezakonito rodjena deca”, deca čiji su roditelji ateisti ili pripadaju drugoj veri?

- Ne, naravno, o kakvoj šteti može biti govora? Nezakonito rodjenje – to je termin naslednog prava, i nijednog drugog, tako da nema duhovnog značenja. Treba jasno shvatiti da je krštenje duhovno radjanje u Hristu, i u poredjenju sa tom vezom sve druge veze – rodbinske, društvene, porodične, nacionalne nisu tako značajne.

- Da, u Jevandjelju ima priča koja često smućuje ljude koji prave prve korake ka veri. Imam u vidu mesto gde se opisuje kako su k Isusu prišli Majka Njegova i braća Njegova. “Dodjoše pak k Njemu Mati i braća Njegova, i ne mogahu od naroda da govore s Njim. I javiše Mu govoreći: Mati Tvoja i braća Tvoja stoje napolju, hoće da Te vide. A On odgovarajući reče im: “Mati Moja i braća Moja oni su koji slušaju Reč Božiju i izvršuju je” (Lk. 8, 19-21).
- Ova priča ni u kom slučaju ne uči nepažnji ili prenebregavanju prema bližnjima. Ona prosto govori o jerarhiji vrednosti, o tome da je prvo Gospod došao radi svih, a drugo, o tome da je jedinstvo u Hristu iznad svakog drugog jedinstva.

- U vreme Hristovog dolaska u svet u religioznim pogledima Jevreja krvno-rodbinske veze su odredjivale bogoizabranost. Proizilazilo je da ako si ti potomak Avraama, onda ti automatski nasledjuješ Carstvo Nebesko. Ali Hristos je rekao: “Niste vi Mene izabrali, već Ja vas” (Jn. 15.16). I On je ustanovio druge kriterijume odnosa sa Bogom. Rodbinske veze ne mogu da odrede da li će se čovek spasti ili ne. U odnosu prema Hristu sve rodbinske veze su - ništa, jer je Bog – Tvorac, Bog je – naš Otac, a mi smo Njegova deca, i zato se i nazivamo braćom i sestrama u Hristu. Apostol Pavle piše: “Jer ste vi svi sinovi Božiji vjerom Hrista Isusa; jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu” (Gal. 3.26-28). To jest svi smo mi Hristovi i to jedinstvo ima apsolutnu vrednost, vrednost u večnosti. S druge strane, Gospod se radja u bogoizabranom narodu. Jevandjelje ne daje slučajno Njegov rodoslov – time se podvlači i to da svaki čovek treba da zna svoj rodoslov.

- A zašto je to važno, po meni to protivureči tome što ste maločas rekli?

- Uopšte ne. Stvar je u tome što nas Gospod priziva na život u konkretnoj istorijskoj i socijalno-kulturnoj sredini, i ta sredina predstavlja njegovog čuvara i mesto sopstvene realizacije njegovog prednaznačenja. I rodbinska pripadnost pomaže čoveku da prihvati svet u toj prirodnoj, socijalnoj, istorijskoj sredini, u kojoj je on prizvan u život. To je ono što omogućava čoveku da formira i spozna svoju jedistvenost. Mi se svi zovemo jednim imenom – čovek, ali svako od nas ima svoj lik, i s te tačke gledišta pripadnost čoveka konkretnom rodu je veoma važna: tako se formira individualnost, ličnost zadobija nove grane, ipostasi. I s druge strane rodbinska pripadnost pomaže čoveku da se idetifikuje u ovom svetu, medju drugim ljudima. I ako vidimo sa koliko težnje u savremenom svetu teku procesi unifikacije ljudi, koliko je jaka tendencija privodjenja svih ka jednom standardu, može se pretpostaviti da će se povećavati uloga krvno-rodbinskih veza, i upravo će one omogućiti čoveku da ne izgubi i spozna svoju individualnost, da sačuva svoju ličnost.

- Vladika, kakva je uloga porodice u tome? I štaviše jednom ste govorili kako se odnositi prema tim promenama koje ona trpi u poslednje vreme? Danas u porodici mogu da žive i rodjena deca i deca iz prethodnih brakova pa čak i deca iz epruvete (naučnicima se to čini blisko).

- Što se tiče kloniranja, to je pokušaj da se proizvede samo biološki deo te pojave, kao što je radjanje. I u njegovoj osnovi leži pogled na radjanje samo kao na biološki proces.

- Ali ako je to tako onda će nauka ranije ili kasnije prekratiti učešće roditelja u tom procesu jer oni imaju učešće u radjanju čoveka samo telesno to jest ono se može zameniti fermentima, biohemijskim reakcijama itd. To će biti prosto pitanje nivoa razvoja nauke.

- Pritom se zaboravlja da je čovek telo, duša i duh. U takvoj pojavi čoveka o kojoj govorite nema mesta ne samo roditeljima, već ni Bogu. I ako čak radjanje čoveka smatramo prosto fiziološkim aktom bez učešća Boga, onda su i svi naši odnosi – odnosi na nivou telesnog.
Već smo govorili o tome da veoma često supruzi koji su zajedno proživeli dug život u starosti počinju po izgledu da liče jedno na drugo. To pokazuje da postoji nešto što je iznad fizičkog. i to nešto i preobraćava, menja ljude. Znači porodica je više od telesnih odnosa. Ne samo više od veza krvnih, rodbinskih, socijalnih, imovinskih, životnih koje povezuju ljude, već i više od veza tela u širem smislu reči.

- Čini mi se da je sa sličnošću supruga sve jasno jer je rečeno da su “žena i muž jedno telo”, i zato ljudi počnu da liče.

- Nije sve tako jednostavno. U Jevandjelju ima priča kada su Hristu prišli sadukeji koji nisu verovali u vaskrsenje iz mrtvih, i pitali Ga: “Učitelju! Mojsije nam napisa ako kome brat umre i ostavi ženu a djece ne ostavi, da brat njegov uzme ženu njegovu i da podigne sjeme bratu svojemu. Sedam braće beše: i prvi uze ženu i umrije bez poroda. I drugi uze je, i umrije, i ni on ne ostavi poroda; tako i treći. I uzeše je sedmorica, i ne ostaviše poroda. A poslije sviju umrije i žena. O vaskrseniju dakle kad ustanu koga će od njih biti žena?» (Ml.12, 18-23). I Gospod odgovara da «kada iz mrtvih ustanu niti će se ženiti ni udavati, nego su kao andjeli na nebesima» (Mk. 12, 25). To jest u Carstvu Nebeskom postoje potpuno drugi odnosi, i telesni odnosi nemaju život u večnosti. Tako da sve veze koje se ostvaruju samo po jednom fiziološkom merilu nemaju život u večnosti, i znači nedugovečne su. Ali ako su ljudi sjedinjeni duhovnim vezama, sjedinjeni Ljubavlju, onda su njihovi odnosi već usmereni ka večnosti. «Ako ljubimo jedni druge, onda Bog u nama prebiva, i ljubav Njegova savršena je u nama» (1 Jn. 4, 12) jer je «Bog ljubav i onaj koji prebiva u ljubavi prebiva u Bogu, a Bog u njemu» (1 Jn. 4, 16). I zato ljudi koji su sjedinjeni duhovnim vezama, sjedinjeni su Ljubavlju, i tada Duh Ljubavi – zajednica mira deluje na njih tako da oni postaju slični jedni drugima. I tada je porodica zajednica ljudi i ljubavi, a to je ono što već pripada večnosti.

- Znači da upravo ljubav i duhovno zajedništvo čine porodicu nečim većim od običnog zajedničkog života ljudi koji imaju zajedničke srodnike, imovinu, uspomene i čak i decu.

- Da, i obratite pažnju, da takva zajednica ljudi zasnovana na ljubavi omogućava čoveku da otkrije u sebi sve to što mu je Gospod podario, da otkrije sav stvaralački potencijal koji je u njega uložen. Takva zajednica ne zaglušuje te darove, ne pritiska i ne uništava čoveka, već mu naprotiv daje mogućnost za stvaralački, duhovni procvat ličnosti.

СТРАДАЊЕМ СЕ БЛАГОДАТ ДРЖИ У СМИРЕЊУ

Мати Стефанида Бабић (Из часописа “Светигора”)

Страдање је нормално стање нашег живота на земљи. Тако нормално и потребно као што је нормално да једемо хлеб и пијемо воду. Благо оном ко то схвати и прихвати.
Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост...Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат- ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио) ,јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље...; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства.
Али,са крстом све се смирава!
И вољa се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.
Кад би добили огромну благодат,а кад је не би држали у смирењу страдањима,ми би се узнели у радости,па би доспели у прелест,или би постали ледени од горде охолости,или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити.Све у свему,били би у обмани,у једном од разних стања обмане,јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.
Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле он може да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам,а шта је сила Божија у њему.
Крстом Бог штити човека!
Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже,јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше ,јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.
И заиста је најтеже и оно што је лако,и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи,и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу ,онда нам додаје још већи крст,али и већу благодат.
Духовни живот је ЈЕДНА ВИТЕШКА БОРБА ПУНА ЛЕПОТЕ И ДОСТОЈАНСТВА.
Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву,па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се сказаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблема од споља, јер та благодат иритира друге..
Ако су људи око њега смирени ,они реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.
Али,ако су они у несмирењу,гордости,у ма каквом негативном стању,њих та благодат иритира.Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције:или доживљавају клеветно тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије-исто као гордост; на чисте духовне односе , који су са дубоким смирењем,као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића- доживљавају као самовољу).
Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом,он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом.
Он стоји као огњени стуб.
Његов крст је онда ношење туђих слабости и мана.И он тиме добија венце са Неба,а од самих страдања он добија озбиљност,уздржање,опрезност,трезвење,мудрост. И РАЗУМЕ ДРУГЕ И ПРАШТА ИМ.Самоcmиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погreшном циљу),у трезвењу(да не приписује себи оно што је Божије)...
Присилна страдања , против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам , добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона.Наравно, то је дар од Бога , такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.
Што човек дубља страдања прима-своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа. Излив Љубави Божије.
Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду,и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије , које Он на покајне грешнике излива.
Они који су дубоко уронули у тај дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као ВАСПИТАЊЕ и као лекцију у школи спасења.

† † †

http://www.youtube.com/watch?v=ykc_lpbqASg