Јеванђеље о следовању Христу - Св. Николаj Жички

Матеј, 10, 32-38; 19, 27-30. зач. 38.


Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена?

Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова?

Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?

Не шаље.

И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога - далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.

А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем? Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике!

Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камо ли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити:

А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: "Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!" А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме - бићеш спасен (Рим. 10, 9 - 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека.

Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?

Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. - Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли - Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном Суду пред Оцем небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. - (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: "Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то - небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава". Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана. Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас.

Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. - Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан.

Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол.

Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој.

Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце.

Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, - мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају.

Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола - шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим.

А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима - рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други.

Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, - јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, - него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде.

Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима:

И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју Хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало - чак и у самом почетку њихове апостолске мисије - сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни.

По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни.

Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља - Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви - речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим!

Ову је недељу Црква посветила Свим Светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и "најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом", Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих!

Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном Суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме Суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места.

Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први.

Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Sve nesreće i nevolje se dešavaju po Božijoj volji

Sve u svetu, što čak izgleda i zlo (sem greha) se dešava po Božijoj volji. Bogoslovi to objašnjavaju na sledeći način. Začetak zla je greh. Svaki greh ima svoj 1) uzrok, i 2) njegovu neizbežnu posledicu – ispravljanje kaznom. Uzrok greha je lažljivost ili svojevoljnost goredljivog grešnika; kazne se kao gorke posledice svojih uzroka dešavaju po Božijoj volji, radi ispravljanja ili iskorenjivanja greha. Dakle ako iz pojma greha odbacimo njegov uzrok – lažljivost i svojevoljnost, onda neće biti nijedne od njegovih gorkih ili zlih posledica, koje se ne bi dešavale po Božijoj volji. Kako nevolje pojedinačnog čoveka tako i ovozemaljske takozvane prirodne nepogode, kao što su: glad, suše, epidemije i tome slično, često nemaju neposredan odnos prema grehu pojedinca, već se dešavaju po Božijoj volji. Zato se sve ljudske nevolje dešavaju po Božijoj volji radi dostizanja pravednih ciljeva Božijeg Promisla; samo je greh protivan Bogu (slično tome kako je zlo protivno dobru, ili laž istini), ali ga Bog dopušta radi nenarušavanja lične ljudske volje, ili njegove slobode. 
Zlo, koje nam ljudi čine, nije van Božije volje 

Mnogi se varaju iz svog potpunog neznanja misleći, da samo zlo koje nastaje zbog prirodnih uzroka (to jest: poplave, zemljotresi, nerodne godine, neprijatne atmosferske pojave, bolesti, iznenadna smrt itd.) nastaje po Božijoj volji; jer u najvećem broju takve nesreće nemaju direktan odnos ka gresima. Ali zla dela, koja su posledica protivzakonitih ljudskih namera (kao što su uvrede, ruganja, prevare, lukavstva, kradje, ubistva itd) se dešavaju nezavisno od Božije volje i Njegovog Promisla, ali zahvaljujući ljudskoj zlobi i razvraćenoj ljudskoj volji, koja sama pričinjava i nanosi bližnjima svakovrsno zlo. I zato se ne samo u davno prošlim vremena, već i danas često čuju žalbe: «Oskudica u hrani i neophodnim sredstvima za život ne potiče od Boga, već od zelenaša». Te žalbe su žalbe ljudi koji ne znaju za Boga: one nisu dostojne hrišćanina. 

Temu, o kojoj trenutno govorimo, čemo pojasniti primerom. Neko, ko je namerio da liši bližnjega sve njegove imovine i želeći da ispuni svoje namere u tajnosti, prikrada se tako da ga niko ne primeti u njegovu kuću, stavlja zapaljene stvari pod nju i neprimetno izlazi iz kuće. Uskoro nastaje požar; plamen se povećava, i prebacuje zbog vetra i na druge zgrade; ljudi sa svih strana trče da gase vatru i da zaštite od požara susedne kuće. Piroman takodje trči sa drugim ljudima kako bi gasio požar, ali on ima drugu nameru: on se koristi požarnom stihijom i iznosi iz zapaljene prostorije stvari kao da bi ih tobože spasao od požara; a u stvari ih pljačka i skriva. Iako sva ova dela koja je počinio piroman predstavljaju neposredan uzrok štete koju je podneo domaćin kuće i lišavanja njegove imovine, ukoliko se razmatraju isključivo same po sebi to jest nezavisno od zle namere piromana, one se ni po čemu neće razlikovati od takozvanih fizičkih nepogoda. One su od Boga: slično tome, kao što po Božijoj volji grom ubija čoveka, munja pali kući ili drvo, uragan raznosi pokošeno seno, tako i piroman: on ne može ni da udje u kuću, niti da izadje iz nje, niti da podmetne požar, bez Božijeg dopuštenja. Sama ta dela su bezrazlična – nisu ni zla, ni dobra, jer mogu da posluže kako na zlo, tako i na dobro. Ali, zla volja, lukava namera, kojima je rukovodjen piroman, i čiji uzrok više nije Bog, već slobodna volja piromana. To je njegov greh, iako mu je Bog dozvolio da na delu ostvari svoju zlu nameru; jer je Bog mogao i da spreči to delo, da Mu je to bilo ugodno. Ali Gospod nije sprečio ostvarivanje te zle namere, već je dopustio njeno ostvarenje po Svom pravednom Sudu. O uzrocima takvog dopuštenja će biti reči kasnije. 

Ako u Bogu nije začetak našeg moralnog pada (koji i jeste jedino istinsko zlo) onda to ne može ni biti: “Čisto oko Njegovo ne može videti zla” (Avvak. I, 13) i “zavole pravdu, i omrznu bezzakonje” (Ps. XLIV, ), onda je potpuno istinito da se sve nevolje, koje se dešavaju zbog sporednih uzroka, razumnih ili nerazumnih, bez obzira na koji način se dešavaju, dešavaju po Božijoj volji, koja se šalje Njegovom krepkom Desnicom, po Njegovom Promislu. Ljubljeni! Bog je usmerio ruku da te udari; Bog je pokrenuo jezik onoga koji vredja ili klevetnika da te uvredi ili okleveta; Bog je dopustio nečastivom da te savlada. Sam Bog potvrdjuje to ustima proroka Isaije, govoreći: “Ja sam Gospod, i nema drugog; nema Boga sem Mene; Ja sam te opasao, dok nisi znao za Mene…Ja dajem svetlost i tamu, stvaram mir i nevolje; Ja, Gospod, radim sve to” (Is. XLV, 5, 7). To još jasnije potvrdjuje prorok Amos: “Da li u gradu biva nevolja a da je Gospod ne dopušta” (Amosa III, 6)? Kao da govori: nema nijedne nevolje, koja se ne dešava po Božijem dopuštenju, koje dozvoljava zlu nameru, a pritom za njeno ostvarenje ukazuje na način i daje snagu. 

Tako Bog, želeći da kazni cara Davida za greh njegove preljube sa Urijinom ženom i za ubistvo samog Urije, grehom mešanja krvi njegovog sopstvenog sina sa njegovom ženom govori Davidu preko proroka Natana: “Evo, Ja ću podignuti na te zlo iz doma tvojega, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvojemu (Avesalomu), te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakomu. Jer ti si učinio tajno (to jest preljubu i ubistvo), ali ću Ja ovo učiniti (to jest Avesalomovo mešanje krvi) pred svijem Izrailjem i svakomu na vidiku” (2 Car. XII, 11, 12). Ovu misao je veoma dobro objasnio blaženi Avgustin, govoreći: “Na taj način Bog ispravlja dobre ljude preko zlih”. 

Nepošteni carevi, kao Božija orudja 

Božije pravosudje takodje često koristi nepoštene careve i zle knezove, kao Svoja orudja, radi učenja trpljenju pravednih i radi kažnjavanja nepoštenih za njihove prestupe i postupke. Evo primera: Bog, preko proroka Isaije, preti razvraćenom izrailjskom narodu, njegovim pogubljenjem i pustošenjem Palestine od strane Asiraca, govoreći: “Teško Asiru, šibi gnjeva Mojega, ako i jest palica u ruci njegovoj Moja jarost. Na narod licemjerni poslaću ga, i zapovijediću mu za narod na koji se gnjevim, da plijeni i otima, i da ga izgazi kao blato na ulicama. Ali on neće tako misliti i srce njegovo neće tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrijebi mnoge narode” (Is. X, 5-7). Ovde Bog jasno pokazuje da to nije volja asirskog cara, već Njegova sveta volja koja se ostvaruje pomoću Asiraca. On ih naziva palicom gneva i šibom negodovanja Njegovog na bezzakonja Izrailja, i Sam Sebi ih pripisuje kao kaznu. “Ja sam ih poslao”, - kao da On govori, “da uzmu njihov plen i umire nepokorne Meni i veoma pogordjene umom svojim: oni su odbacili veru u Jednoga Boga, i poštovali mnogobožačke idole bezumnim i surovim obredima i žrtvama. Sam asirski car (izvršavajući Božiju volju) će misliti drugačije, smatrajući da to radi po svojoj sopstvenoj volji, i neće se urazumiti, već će se usredsrediti na ubijanje i konačno istrebljenje naroda; medjutim, on će poslužiti Mojoj volji. A kada kaznim ljude Moje ratom sa Asiricima, i ispravim ih, o! teško tada žezlu tome, teško Asircima, jer ću ih kao nepotrebno orudje baciti u oganj”. Na isti način treba gledati i na druge pravedne kazne, koje Bog popušta na nas radi naših nepravdi. 

Rimski imperator Tit, je pri opsadi Jerusalima, sam lično obilazio njegove zidine i videvši jame, pune telima mrtvih ljudi, iz kojih je isticala krv, teško je uzdahnuo i podigao je oči i ruke ka nebu, i rekao: “Bože milostivi, to nije moje delo!” 

Zbog čega je moguće “protiviti se” Bogu u nevoljama? 

Neko može da nas upita: ako je istina da nas sve nevolje snalaze po Božijem dopuštenju, onda je znači uzaludno da se protivimo Njegovoj svetoj volji? Uzaludno je upotrebljavati lekove u bolesti? Zbog čega voditi naoružane pukove protiv neprijateljskog napada? Zašto da mu dobrovoljno ne predamo ključeve naših utvrdjenja i ne pustimo ga u našu zemlju a na našu pogibelj? Zbog čega ne sledimo blaženog arhijereja Lupa, koji je pozdravio Atilu sledećim rečima: “Pozdravljam te Atila, biču Božiji!”. Odgovaram onima koji postavljaju ovo pitanje da se rušilački ratovi i slične nevolje ne dešavaju bez Božije volje, i to je jasna stvar (kao što smo pokazali ranije); ali odatle ne sledi da se ne treba ni naoružavati protiv neprijatelja, niti pribegavati lečenju naših bolesti, smatrajući te postupke suprotnim Božijoj volji. Medjutim bolesniku je nepoznata Božija namera o periodu trajanja njegove bolesti, i zato njemu nije zabranjeno da pribegava različitim sredstvima isceljenja. I kada već, posle upotrebe mnogih lekovitih sredstava ne ozdravi, onda može da bude uveren da je to Božija volja da trpi dugotrajnu i tešku bolest. Tako smireno rasudjuj svaki bolesni brate da je Bogu ugodno da još budeš bolestan. Ali pošto ne znaš da li Bog ima nameru da stradaš do smrti, onda nije greh da pribegavaš sredstvima za isceljenje radi ozdravljenja ili olakšanja bolesti. Bezgrešnost lečenja se dokazuje još i time da ukoliko Bogu nije ugodno da ti povrati zdravlje, On može da liši svako sredstvo njegove isceliteljske sile. Tako treba rasudjivati o neprijateljima i ratovima. Bog je više puta dopuštao neprijateljima da porobljavaju izrailjski narod, da taj narod ne bi činio loša dela i zaboravljao na Boga svoga; I Izrailjci su se ne znajući Božiju volju suprotstavljali svojim neprijateljima. Ali su zato drugačije postupili kada im je prorok Jeremija otkrio Božiju volju da se pokore caru Nabuhodonosoru. Na isti način, ukoliko požar uz svo staranje naroda i požarne brigade ne može da bude ugašen, onda je očigledno da je Božiji sud odlučio da ta kuća ne samo da treba da bude zapaljena već i da treba da izgori radi ispitivanja trpeljivosti Božijih prijatelja i kažnjavanja neprijatelja. Na sličan način treba rasudjivati i o svim drugim dogadjajima u našem životu. 

Pouke blaženog Avgustina 

“Pogledajte, ljubljena braćo, - poučava blaženi Avgustin, - nikada ne govorite: to mi je djavo uradio (tu nesreću mi je naneo pokvareni neprijatelj), već sve što ti se dešava, i dobro i zlo, pripisuj Bogu svojemu, znajući da djavo ne može ništa da ti uradi, ukoliko Svevišnji Bog, Koji ima vlast nad životom i smrću, ne dopusti mu da ti nešto uradi radi kazne ili tvoga ispravljanja. Kazne Bog dopušta za nečasne, koji svesno postupaju protiv svoje savesti, javno odbacujući istinu itd., a ispravljanje popušta na one sinove koji su u nečemu pogrešili: “Kara onoga, koga prima” (Jevr. XII, 6). I ne nadaj se da ćeš ostati bez kazne ukoliko ne misliš da budeš odvojen od nebeskog nasledstva: “Kara svakog sina, koga prima (priznaje za naslednika)”. Da li je to tako? Da li svakog? – Gde si hteo da se sakriješ od kazne? Kara svakoga i niko ne biva izuzet od kazne: neka ti bude jasno da Sam Jedinorodni Sin Božiji, ne učinivši nikakav greh, nije bio izuzet od kazne”. Ova pouka je zaista dostojna blaženog Avgustina. 

Priča o Josifu 

Setimo se Josifa Predivnog, prvog velmože posle cara u Egiptu. Kakve je on nevolje i zla dela trpeo pre nego što je dobio najveću čast i vlast! Najpre je imao problema sa bratskom mržnjom; ona je bila uzrok porodične netrpeljivosti prema njemu, i povećavala se i dostigla takav stepen da je bio prodan kao zarobljenik Ismailćanima i odveden u Egipat. Ni tamo nije naišao ni na šta bolje: naklonost njegove gazdarice prema njemu se pokazala štetnijom i pogubnijom za njega, nego bratska mržnja. Jer kada je taj predivni mladić zavoleo čistotu i celomudrenost, nije pristajao na sablažnjive predloge svoje gazdarice na preljubu, i tada ga je ona oklevetala pred njenim mužem i bez krivice je bačen u tamnicu, gde je proveo tri godine. I zaista, on nije tog trenutka posle svog dolaska u Egipat bio uz počasti postavljen na trijumfalni presto, već je išao ka njemu trnovitim stepenicama najvećih nevolja i nezgoda. Sve se to dešavalo po nepostižnom Božijem Promislu, u šta nas uverava i sam Josif, koji je naposletku rekao svojoj braći: “Niste me vi poslali ovde (u Egipat), već Bog” (Post. XLV, ). “Ne bojte se, zar sam ja mjesto Boga? Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini što se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod” (Post. L, 20). Sveti Zlatoust o ovome rasudjuje na sledeći način: “O tome nije dovoljno samo slušati, već treba i mi sami da postupamo na taj način. Dakle, umirimo i utešimo one koji su nam učinili zlo, ne uzimajući im to za krivicu, već podnoseći sve trpeljivo i dobrodušno. Jer mudri Promislitelj Bog nevolje Svojih prijatelja obraća u radosne dogadjaje. Često nam nanesena uvreda donosi veliku sreću; mnogi su padali i kroz svoj pad dolazili do onoga što je za njih najbolje. Božiji Promisao, radi ostvarenja Svojih ciljeva, ne koristi samo dobre postupke, već i grehovne padove. Da li si spoznao Josifove puteve? – uništi zlobu njegove braće, udalji njihovu zavist, odbaci njihov predlog za Josifovo ubijanje – i iskorenićeš sve to što je doprinosilo očuvanju celog Egipta … Želiš li da pratiš nepostižnu tajnu Hristovog iskupljena celog ljudskog roda? – uništi srebroljublje u srcu Jude Iskariotskoga, kao i zavist Judeja prema Hristu Spasitelju: zajedno sa tim bi udaljio spasenje celog sveta, Hristovu prolivenu krv i smrt. Iskoreni djavole – tog trena će se umnogome smanjiti blagočestivi podvizi, pobede i nagrade dobijene za njih. Istrebi mučitelje – kako će nastati sveti mučenici? Takvi su zakoni Božijeg Promisla: dostizanje dobra ne samo kroz vrlinske, već i kroz zlobne ljude pa čak i preko samih djavola. Josifovu prodaju od strane njegove braće je zaista uredio Sam Bog, ali samo izvršenje iste, pokriveno zlobom braće, je bila delo njihove zlobne volje”. 

Davidov odnos prema svom uvrediocu Simeju 

Kada je car David pobegao od nepokornog sina Avesaloma koji je ustao protiv njega, neko od Simeja, iz roda doma Saulova, istrčao pred Davida i počeo da ga vredja najuvredljivijim rečima: “Odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovče! Obrati Gospod na tebe sve krvi doma Saulova, na čije si se mjesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesolomu sinu tvojemu; eto te sada u tvom zlu jer si krvopija” (2 Car. XVI, 5). Eto poražavajućeg obrasca ljudske zlobe! Avesa, brat Joava vojnog načelnika, je videvši takvo vredjanje Davida, rekao: “Zbog čega taj mrtvi pas zloslovi gospodina moga, cara? Otićiću, i skinuću mu glavu”. Ali car, uvidevši u tom odnosu Božiju volju, postaje zaštitnik svog gonitelja, govoreći svojim saputnicima: “Ostavite ga neka zloslovi, jer mu je Gospod naredio da zloslovi Davida: ko može da kaže – zašto ti to radiš?” – Simej je teško sagrešio, proklinjući Davida, jer iako ga je Bog upotrebio kao orudje za vredjanje cara, on nije bio uzrok njegove zlobne volje: On ju je samo mudro upotrebio radi kažnjavanja Davida. Slično Davidu, svako od nas treba da razmatra napade i zlobe zlih ljudi, čiju samovolju svemilostivi Bog koristi radi urazumljenja nevinih, ili kazne krivih. 

Starčeva krotost 

Sveti Dorotej priča da jedan starac bogougodnog života, tokom nekoliko dana nije mogao da uzima hranu zbog bolesti svog želuca. Pomoćnik je želeći da ukrepi starca hranom, smislio da pripremi za njega prijatniju i ukusniju hranu. On je iz dva suda, koji su ličili jedan na drugi, uzeo greškom za spremanje hrane taj, u kome se čuvalo staro pokvareno ulje. Tako je pri svoj svojoj dobroj želji da ugodi starcu, izobilno usuo u njegovu hranu ne med, već skoro bukvalno rečeno samu smrt, spremivši mu takvo jelo koje ne bi jeo ni gladan pas. Bolesnik je jedva probao hranu koja mu je donesena i tog časa je shvatio grešku svoga pomoćnika, ali je prećutao i jeo na silu. Potom, kada njegov želudac više nije mogao da prima tu hranu, odložio je kašiku, ne izgovarajući ni reči o neodgovarajućoj hrani. Ali pomoćnik je počeo da ga nudi da uzme još više tog predivnog jela, govoreći: “Spremao sam ga sa trudom i usrdnošću; ono će ukrepiti tvoje zdravlje”. Dobri starac ne samo da nije izgovorio gnevnu reč na pomoćnika, već se ni u mislima nije prognevio na njega i odbio je da uzme hranu samo zbog toga što je već sit i što ne može više da jede. Tada je pomoćnik sam probao to jelo i tog trenutka se bacio pred starčeve noge i s tugom mu rekao: “Ubio sam te časni oče, zbog čega si svojim ćutanjem sakrio moju nepopravljivu grešku?” – “Ne smućuj se sine moj; da je Bogu bilo ugodno da jedem slatko, ti bi mi doneo slatko”. Pritom sveti Dorotej primećuje: starac je rekao istinu, da da je Bogu bilo ugodno da bolesni starac jede ukusnu hranu, onda On ne bi dopustio da pomoćnik napravi grešku ili bi pokvareno ulje pretvorio u sveže. Tako, slično starcu, postupa onaj, ko u svemu priznaje Božiji Promisao: on ni u kome ne želi da vidi zlonamernost, nikoga ne podozreva, ali istinski priznaje da sve što se sa njim dešava biva po Božijem Promislu i volji. 

Zahvalna molitva carice Irine 

Grčka carica Irina se kada je u Carigradu bila svrgnuta sa carskog prestola od strane prezrenog sluge, obratila Bogu sledećim rečima: “Zahvaljujem Ti Gospode što si Ti mene sirotu nedostojnu postavio na carski presto; ali pošto si dopustio da budem lišena tog prestola, smatram to posledicom svojih grehova; neka bude sa mnom volja Tvoja! – U svemu lošem i dobrom neka bude blagosloveno Ime Gospodnje”. Istina je da niko ne može da nam naškodi u tome, u čemu sami škodimo sebi. Zbog toga je tačno rekao blaženi Avgustin:”Veruj Gospodu Bogu bez ikakve sumnje, i prepusti Mu se u potpunosti, koliko je to u tvojoj snazi: tada te neće odbaciti, i neće prestati da te privlači k Sebi, i neće popustiti nikakvo zlo na tebe, iako bi ti bio ubog i neznatan”. Ovu pouku svako od nas treba da zna u potpunosti i treba čvrsto da drži na umu sledeće: ništa protivno nama ne može da se desi bez Božije volje i dopuštenja; ni djavo i niko od ljudi ne mogu da nam naškode, ukoliko to Bog ne dopusti. Treba čvrsto verovati, da iako nas postižu najteže nevolje po Božijem dopuštenju, On ih kao vrhovni Car šalje na nas kao najmilostiviji Otac na našu korist, radi našeg urazumljenja i ispravljanja, i radi naših nepravdi i greha. Tako da shodno tome, niko drugi sem nas samih ne može da nam naškodi. 

СВЕТИ ОЦИ О ДЕПРЕСИЈИ 1

Зашто си жалосна, душо моја,
и зашто ме смућујеш?
Пс. 42, 5

1. ДУХ ТУГЕ

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

свети Јован Касијан (+ 435)
Борба са осам главних страсти

2. ОЧАЈАЊЕ ЈЕ ПОСЛЕДИЦА НЕДОСТАТКА ВЕРЕ

Роптање, нетрпељивост, малодушност, а поготово очајање су греси пред Богом. То су изопачене последице богохулног неверја.

свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
Христова чаша

3. УМЕРЕНА ТУГА МОЖЕ ДОНЕТИ КОРИСТ

Сви демони одводе душу у сластољубље. Само демон туге доноси смутњу, тако што пресеца сваку душевну сладост и суши је тугом, будући да дух жалостан суши кости (Пр. 17, 22). Међутим, умерени напади туге отшелника чине искуснијим, јер га охрабрују да презре сва добра овога света и да искорени свако задовољство. Уколико, пак, напади трају дуже, онда га они терају да се више не брине о својој души или га присиљавају да бежи на неко друго место. Чак је и Јова мучио овај демон: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30, 24).

Символ овога демона јесте аспида, чији отров у малој количини уништава друге отрове, али у већој количини убија свакога ко га прими. Том демону је свети апостол Павле предао коринтског безаконика, али је одмах затим написао: Потврдите љубав према њему, како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7-8). Апостол је знао да демон туге, упркос томе што измучи човека, може га привести истинском покајању. Зато је свети Јован Претеча назвао "породом аспидиним" оне које је обузео овај дух и који су прибегли Богу: Ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама (Мт. 3, 7-9). Уосталом, свако ко подражава Авраама и напусти земљу и свој род (Пост. 12, 1), постаје јачи од овог демона.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о различитим рђавим помислима

4. ЖАЛОСТ ЈЕ САМО ОД ОВОГА СВЕТА

И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.

свети Јован Богослов (+ 101)
(Отк. 21, 4)

5. ЖАЛОСТ ПО БОГУ И ЖАЛОСТ ОД ОВОГА СВЕТА

Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари.

свети Павле (+ 67)
(2. Кор. 7, 8-11)

6. СТРАХ РАЂА ЖАЛОСТ

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави.

свети Јован Богослов (+ 101)
(1. Јн. 4, 18)

7. ЖАЛОСТ ЈЕ ДЕО ЧОВЕКОВЕ ПРИРОДЕ

Свети Григорије Ниски рече да се птице и остале животиње радују, јер нису словесне, док човеку, иако је обдарен разумом, туга никада не допушта да се радује. Јер, каже он, ми се не удостојисмо ни познања благослова који смо изгубили. Зато нас природа учи да тугујемо, јер је живот пун боли и патње, попут изгнанства у коме царује грех.

свети Петар Дамаскин (12. век)
Двадесет четири поглавља о духовном животу

8. ДУХОВНА СМРТ

Пасти у окамењену неосетљивост је исто што и умрети. Имати помрачен ум је исто што и изгубити вид телесних очију. Онај ко је пао у неосетљивост, лишен је животворне силе, док онај ко је помраченог ума, лишен је Божанске светлости којом човек може да види и у којој је виђен.

свети Григорије Синаита (+ 1346)
Главе о заповестима и догматима

9. ПОД БОЖИЈОМ СМО КАЗНОМ

Грех је препустити се туговању. Ми смо прогнани у овај свет, а изгнаници не размишљају о увреди и повреди. Ми смо под Божијом казном непрекидних лишавања и невоља. Ми смо болесног тела и душе, а горки лек оздрављује болесне.

свети Теофил Кијевопечерски (+ 1853)
Јеросхимонах Теофил

10. ГЛАВНИ ПРОТИВНИЦИ СПАСЕЊА

Старац Гаврило се увек трудио да сваког охрабри да би био духовно јак, постојан на путу спасења и да би одагнао сваку досаду и жалост, јер су то главни непријатељи спасења.

новомученик Симеон Холмогоров (+ 1937)
Житије старца Гаврила

11. БЕЗНАЂЕ

Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...)

Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима

12. ВЕЛИКА РАДОСТ ДЕМОНА

Демон се много радује очајању, често је писао свети Варсонуфије у својим делима. Неопходно је да схватиш да је очајање сатанска сила, ђавољи дах и отровна мисао која рањава оне који су обманути. Самоубица и човек који очајава себи наносе једнако зло, јер и очајање умртвљује ревност и живот душе и баца је у смртну жалост и немарност. Ова обмана лукавога поробљава само незналице, које не познају довољно Христову Личност и Његову бескрајну доброту. Господ каже: не желим смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.

монах Јован Вранос
Илустроване поуке Светих Отаца

13. ДЕМОН УНИНИЈА

Демон унинија, који се још назива подневним демоном (Пс. 90, 6), мучнији је од свих других. Он монаха напада око четвртога часа (око десет изјутра) и окреће се око његове душе све до осмога часа (два по подне). Почиње тако што га наводи да са незадовољством примети да се сунце споро креће, или да се уопште не креће, и да дан траје педесет сати. Затим га подстиче да често гледа кроз прозор, или излази из келије да посматра сунце, или да види колико је још остало до девет часова и да истовремено погледа тамо-амо не би ли угледао некога од братије. Затим у монаху побуђује озлојеђеност према месту, начину живота и рукодељу, подстичући осећање да нема више љубави међу братијом и да нема никога ко би га утешио. Уколико га је неко у последњих неколико дана увредио, демон га подсећа на то, подстичући тако његово незадовољство. Затим у њему побуђује жељу за другим местима, где би лакше дошао до оног за чим потребује, или му напомиње рукодеље које су мање тешке и корисније. Поред тога, додаје да се Богу може угодити на сваком месту и да Му се може поклањати на свакоме месту. Потом, повезујући тако сећање на рођаке и некадашње изобиље, пророкује дуг живот испуњен аскетским подвизима, користећи сва лукавства како би натерао монаха да најзад напусти келију и дотадашњи живот. За тим демоном не долази одмах други. Међутим, ако се монах избори са њим и победи га, после таквог подвига наступа мирно стање и душа се испуњава неизрецивом радошћу.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о делатном животу

14. ПАТЊА РАЂА СМИРЕЊЕ

Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несумњиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот, предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз искушења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су широм врата гордости.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

15. БЛАГОДАТ СЕ ПОСТЕПЕНО ВРАЋА ДУШИ

Не смућујмо се кад се нађемо у тами. При томе мислим на ону посебну таму у којој душа понекад, као усред валова, изнемогне. Без обзира шта човек ради, било да чита Свето Писмо или испуњава правило, таму смењује тама.

Налазећи се у оваквом стању, човек напушта своје рукодеље, а веома често није у стању ни да му се приближи. Тај час је испуњен очајањем и страхом - наду и веру у Бога душа потпуно одбацује и сва се испуњава сумњом и страхом.

Међутим, Бог не оставља душу дуго у таквом стању, већ га брзо окончава (1. Кор. 10, 13).

Саветујем ти следеће: ако немаш снаге да владаш собом и паднеш ничице на молитву, покриј се мантијом преко главе и спавај, док те не прође тај час таме. Само не излази из келије.

Овом искушењу се највише подвргавају они који теже трезвеноумљу, и који на том путу траже утеху вере. Стога их у тај час највише мучи и тишти колебање ума. Оно је често праћено хулним помислима, те човек понекад почиње да сумња у Васкрсење и све остало о чему је боље и не говорити.

Они који се баве физичким радом, у потпуности су ослобођени ових искушења. Њих напада друга врста туге, позната сваком човеку, која се по начину делања разликује од ових и сличних искушења.

Блажен је онај ко то претрпи, не напуштајући келију. Уосталом, ова борба се не окончава за један час, и благодат се у душу не усељава одједном, већ постепено. Једно смењује друго - искушење и утеха.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

16. О НЕИЗМЕРНОЈ ТУЗИ

Дужи период прекомерне туге срца за чулним, помрачује и узнемирава ум. Таква туга истерује из душе чисту молитву и благост, а уноси болну патњу срца. Њој последује неизмерна окамењеност и неосетљивост, те демони стога често бацају у очајање оне који се одлуче да воде духован живот.

свети Симеон Нови Богослов (+ 1022)
Подвижничка и теолошка поглавља

17. КАКВА ПУСТОШ ВЛАДА БЕЗ БЛАГОДАТИ!

Видиш каква само пустош влада без благодати, како је душа немарна и равнодушна према свему духовном. То је стање добрих пагана, Јевреја преданих Закону и хришћана који воде бестидан живот, не мислећи на свој унутрашњи живот и однос са Богом. Они ни тада не осећају такав бол, јер они, за разлику од тебе, не знају за плодове благодати. Будући да им се с времена на време деси да искусе неку врсту духовне утехе - природне, не благодатне - они се примирују.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

18. ТУГА

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила.

свети Серафим Саровски (+ 1833)
Мала руска филокалија

19. ВРСТЕ ТУГЕ

Постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је, наиме, туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.

свети Јован Дамаскин (+ 776)
Источник знања

20. ЖАЛОСТ ПО БОГУ

Адам плаче: Не мили ми се овај свет. Не миле ми се високе горе, ни лугови, ни шуме, ни песма птица; ништа ми више није мило. Душа је моја у великој жалости: ожалостио сам Бога. И када би ме Господ поново узео у рај и тамо бих плакао и жалио: зашто сам ожалостио Бога Кога волим?

свети Силуан Атонски (+ 1938)
Поуке

21. ОЧАЈАЊЕ

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи.

Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...)

Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...)

Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...)

Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима

СВЕТИ ОЦИ О ДЕПРЕСИЈИ 2

Размишљах, и омалодуши се дух мој. 
Пс. 76, 4.

22. ТУГОМОРА

Не изазива демон униније, већ управо униније снажи демона и намеће рђаве мисли. То нам може посведочити свети Павле; ни он се није плашио некаквог демона, него превелике жалости, када је писао Коринћанима да напокон опросте грешнику његов грех како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7).

Али претпоставимо, ако хоћеш, да те демон напада, а униније је одагнато из твоје душе: каква ће штета бити од тога? Какво нам зло, велико или мало, може демон причинити сам по себи? Униније, међутим, и без њега може нанети велико зло, и већина од оних, који су себи намакли омчу око врата, или се ножем заклали, или се утопили у рекама, или се на неки други начин убили, одлучила се за такву насилну смрт вођена унинијем; ако се међу таквим људима и нађу и неки бесомучници, њихова погибија се не сме приписати демону, него утицају и снази унинија. Како је уопште могућно човеку да не искуси тугомору? Могућно је уколико, одбацивши мишљење гомиле о некој ствари, буде управљао мисли ка Вишњем.

свети Јован Златоусти (+ 407)
Слава Господу за све!

23. СЛУЖЕЊЕ БЛИЖЊЕМ

Знаш ли да се Христос посебно брине о теби када ти ниспошље тугу? Мир у Господу ћеш стећи само онда када се предаш на служење ближњем. Део душе нестаје увек када осудиш ближњег и када си незадовољан својим животом. Отуда и потиче жалост.

свети Алексије из испоснице светог Зосиме (+ 1928)

24. ИСКУШЕЊЕ ИЛИ КАЗНА

Сједињење човекове душе са Богом, што је и сама суштина унутрашњег делања, није нешто што зависи од нас. Господ посећује душу и она заједничари са Њим. Душа се пред Њим радује и Он је испуњава духовном топлином. Господ се потом повлачи, душа одједном остаје празна и сама не може ништа да учини док се Добри Посетилац људских душа поново не врати.

Господ се повлачи да би искушао душу, или, пак, да би је понекад казнио. То се не дешава толико због спољашњих сагрешења, колико због неког унутрашњег зла које је душа прихватила.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

25. КАЗНА ЗБОГ ГНЕВА

Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености... У највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, лагања, пркоса, осуђивања или гордости.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

26. ДУШЕВНА СВЕТЛОСТ И ТАМА

Колико си већ пута постајао свестан дужности коју ти налаже савест - дужности да останеш са Богом, не стављајући ништа и никога изнад Њега? Можда те свест о овој дужности никада није ни напустила. Нека она непрекидно преовладава у теби, јер је, на крају крајева, то наш истински циљ. Када смо са Господом, и Господ је са нама - тада је све светлошћу обасјано. Када се подигну завесе и сунце засија, соба се испуњава светлошћу. Ако навучеш завесу на један прозор, биће тамније, а кад их навучеш на све прозоре, у соби ће бити потпуни мрак. Тако је и са душом. Када је свим својим силама и осећањима окренута Богу, све је светло, радосно и смирено. Међутим, када пажњу и осећање усмери ка чему другом, светлост се умањује. Што је више ствари које окупирају душу, то је већа тама обузима и на крају може наступити потпуна тама. Она не наступа само од помисли, колико од осећања. С друге стране, мање је вероватно да ће таму донети тренутак у којем нас обузму осећања, у поређењу са непрекидном страственом везаношћу за неки предмет. Међутим, очигледно је да од спољашњег грехотворења наступа тама над тамама.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

27. НЕДОСТАТАК РАСУЂИВАЊА И ДОСТОЈАНСТВА

Човеков живот подразумева послушност Богу. То је нешто најузвишеније што се на земљи можемо достићи. Међутим, у послушности треба расуђивати и бити достојанствен. У противном, наш живот се може страшно злоупотребити.

старац Нектарије Оптински (+ 1928)

28. ЗАШТО ПОНЕКАД ТУГУЈЕМО

Зашто се после дужег разговора са неким осећаш тужним? Зато што се током разговора твоја пажња одваја од Бога. То Господ не може да прихвати и Он те опомиње тако што те чини тужним. Навикавај се да, без обзира шта чинио, непрекидно будеш са Господом. У Његово Име чини све, трудећи се да све ускладиш са Његовим заповестима. Тако никада више нећеш бити тужан, јер ћеш увек имати на уму да Богу чиниш.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

29. ИСКУШЕЊА ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ

Када демони виде да истински желиш да се молиш, свашта ти предлажу: подсећају те на разне ствари, побуђују ум да их следе, а када он не успе да их пронађе, ум постаје потиштен и јадан. Док ум пребива у молитви, демони га и даље испуњавају помислима о тим стварима, како би се човек потрудио да нешто више сазна о њима и тако изгубио плодове молитве.

ава Евагрије (+ 399)
О молитви: 153 поглавља

30. НЕ ТРАЖИТЕ СПОЉАШЊЕ УЗРОКЕ

Понекад се ономе кога обузме туга чини да би му било лакше да дигне руку на себе, или да буде лишен сваког осећања и саме свести, него да и даље пребива у овом неописиво мучном стању ума. Из оваквог стања би требало изаћи што је могуће брже. Не заборави да дух туге рађа свако зло. Хиљаде других искушења произилазе из њега: узнемиреност, гнев, осуђивање, роптање на сопствени живот, хулне помисли, непрекидно мењање места. Душа која је у таквом стању избегава људе, верујући да су они извор те несреће, а не схвата да је узрок њене болести у њој самој.

свети Серафим Саровски (+ 1833)
Духовна биографија

31. ПОРЕКЛО ТУГЕ

Туга се рађа од малодушности, лењости и празнословља.

Свети Серафим Саровски (+ 1833)
Духовна биографија

32. РАДОСТ

Радост није грех. Она одагнава сваку бригу од које долази туга, од које нема ничег горег јер она са собом доноси све негативно.

свети Серафим Саровски (+ 1833)
Духовна биографија

33. КРОЗ ЖАЛОСТ БОГ ПОМАЖЕ

Жалост је добар знак. Зар ти није познато да се, када човек тражи молитве Отаца, или када од Бога тражи помоћ, жалости и искушења умножавају да би га проверила?

свети Варсонуфије и Јован (+ 6. век)
Духовно руковођење

34. ДЕМОНИ КРИЈУ СВОЈА ДЕЛА ОД НАС

Без обзира на очајање у које нас демони могу бацити, они теже да сакрију његов разлог. Они вребају погодан тренутак да би изазвали бол и тескобу, само да не бисмо схватили њихов узрок, но да бисмо роптали на тешке околности, не схватајући њихову препреденост.

свети Пајсије Величковски (+ 1794)
Мала руска филокалија, четврти том

35. ЛУТАЊЕ И РАСЕЈАНОСТ МИСЛИ

Од расејаних мисли долази до поспаности и дубоког, незајажљивог сна. Тама одвлачи човека у грех, а грех доводи до страшног душевног мучења. Будући да заслепљеност и помраченост ума, како смо то већ напоменули, потичу од лутања, расејаних мисли и немогућности да обуздамо чула, требало би да на сваки начин избегавамо искушења овога света, да стражимо над својим чулима и обуздавамо их исто као што уздима обуздавамо коња, те да се тако удаљавамо од злих дела.

свети Пајсије Величковски (+ 1794)
Мала руска филокалија, четврти том

36. ЗНАК ХРИСТОВЕ ЉУБАВИ

Христос као да је рекао: Носио сам крст за спасење рода људског. Када некога желим себи да призовем, прво га обасипам жалостима и његово срце најпре пробадам стрелама натопљеним пеленом туге. То чиним да би тај човек био мртав за екстремне заносе и пролазна задовољства. Значи, невоља је израз моје љубави.

старац Макарије Оптински (+ 1860)
Писма духовног руковођења

37. ДУГИ ПЕРИОДИ ТАМЕ И ПАТЊЕ

Могуће је да је неописива меланхолија која те тишти и спречава сваку добродетељ, само искушење, које би требало да докаже чврстину твоје одлуке и чистоту твоје љубави према Богу. Наша љубав према Богу се не пројављује само као духовна радост. Штавише, постојана храброст, непоколебљиво одржавана кроз дуге периоде таме и патње, још више сведоче о тој љубави.

старац Макарије Оптински (+ 1860)
Писма духовног руковођења

38. ПАТЊА ЧИНИ СРЦЕ ПРИЈЕМЧИВИМ ЗА БОГА

У патњи се дешава нешто што помаже срцу да прими откровење Божије.

о. Серафим Роуз (+ 1982)
о. Серафим Роуз: живот и дело

39. ДУША ТУГУЈЕ БЕЗ БОГА

Куд год да се човекова душа окрене, осим према Теби, она бива прикована за жалости, макар да се задржи и на лепим стварима.

Блажени Августин (+ 430)
Исповести

40. НЕДОВОЉНА ПРЕДАНОСТ - ИЗВОР МНОГИХ ЖАЛОСТИ

Уколико човек жели да живи духовно, онда он духовном животу мора безрезервно да посвети васцело биће. Управо ова одлука застрашује многе, па се стога осећају примораним да служе два господара, што постаје извор многих жалости. Господ нас призива да Му предамо васцело, а не само део срца, васцелу душу, а не само један њен део. Он од нас не тражи да Му половично служимо, већ Господ жели васцело наше срце и душу, да Му предамо сав живот наш. Морамо достићи управо такво стање, уколико желимо да уживамо плодове обећања Господњег да ће нам дати све што тражимо. Међутим, изгледа да ми стално заборављамо на своју дужност и обавезу према Њему.

новомученик Валентин Свентитски (+ 1936)
Православна реч, бр. 111

41. ОЧЕ, КАКО ВАС ЈЕ БОГ САЧУВАО?

Великом борбом и многим трудом, који су остали невидљиви другим људима. Али, и кроз грехе! Чак и када сам грешио, и то је било по Божијем допуштењу, из Његове љубави према мени, зар не? Све због мог вечног спасења, зар не? Чак и када сам знао да неко искушење превазилази моје снаге, чак и евентуални падови - све ми то беше на корист. Јер, греси ме доведоше до суза, а сузе до ревности. Сузе нас уводе у свету тајну покајања, те се човек постепено враћа својој некадашњој снази и ревности. Авај човеку, који нема вере! То је још страшније! Ако верник изгуби ревност, то и није тако страшно, као када се то деси човеку слабе или мале вере. Таквоме ће бити веома тешко да је поново задобије.

старац Сампсон (+ 1979)
Православна реч, бр. 177

42. УТЕХА КОЈА ДОЛАЗИ КРОЗ ПОДНОШЕЊЕ СТРАДАЊА

Подношењем страдања, учимо се трпљењу и нади. Што је већа патња, то је веће уздање у Христа, а самим тим човек је у могућности да утеши и ближњега који пати.

о. Серафим Роуз (+ 1982)
Царство небеско

43. НЕ ЗАБОРАВЉАЈ СМИСАО ЖИВОТА

Живот нам је дарован да би он нама служио, а не ми њему. Идолатризовањем живота, човек, пре или касније, престаје да схвата његов смисао, те запада у стање депресивне збуњености. Он, попут коња, наставља да вуче то бреме очајања, да би га на крају изненада заробила сама неосетљивост. Уколико жели да буде слободан, човек не сме да заборави смисао живота.

старац Нектарије Оптински (+ 1928)

44. ОЧИНСКА КАЗНА

Када се чамотиња укорени у нама, душа мора да поведе велику битку. Овај окрутни, деспотски дух, јавља се заједно са духом туге или му следи, а посебно напада отшелнике.

Када страховити насртаји ове страсти уђу у човеково срце, он не може ни да помисли да ће их се икад ослободити. Тада му непријатељ убацује помисли да ће се патња, у случају да је издржи, наредних дана увећавати, јер га је Бог напустио и не чује његове вапаје. Или пак, човек почне да верује да то проживљава упркос Промисли Божијој, те да само он тако пати.

Међутим, то није баш тако. Господ не кара само нас грешне, већ и саме светитеље, који Му угодише. Он то чини попут брижнога Оца, Који кара своју децу како би она задобила што више врлина.

свети Нил Сорски (+ 1508)
Скитско правило, шеста страст
Ризница руске духовности

45. ВЕНАЦ ЗА ТРПЉЕЊЕ УНИНИЈА

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.

Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења.

свети Нил Сорски (+ 1508)
Скитско правило, пета страст
Ризница руске духовности

46. ЖАЛОСТ ПРИХВАТИ КАО РАДОСТ

Док смо на земљи Господ нам шаље тешке жалости, које нас одвајају од овога света. Другим речима, Он нас тако ослобађа од привезаности за све што је земаљско. То значи да су и жалости дар Божији. Зашто их не бисмо прихватили са истом благодарношћу као и радости?

игуманија Арсенија (+ 1901)
Житије игуманије Арсеније Медведске

47. ТЕЖАК ЖИВОТ ЈЕ СПАСОНОСАН

Увек имај на уму: Ако је твој живот тежак и пун жалости, онда си на правом путу. Али, ако живиш у раскоши, богатству, почастима и телесним задовољствима, на путу си пропасти. Заиста, немогуће је задобити смирен ум без дугогодишњег подношења многих жалости и мука.

Ми не волимо жалости, упркос томе што нам оне доносе корист, а страшно нас привлаче раскош и задовољства, која нас духовно и телесно уништавају.

о. исповедник Илиан Светогорац
У потрази за истинском мудрошћу

48. СЕЋАЊЕ НА ДЕПРЕСИЈУ НАС ПАРАЛИШЕ

Чим човек позавиди ближњему или га лиши нечег материјалног (хране или новца), његово срце одмах доживљава духовни удар, који поробљава и притиска душу. Затим, када се човек касније сети свих који су били гладни, он занеми, а његов ум бива поробљен и помрачен. Такво стање је у ствари последица одлуке његовога срца, будући да је оно извор човекових помисли. Тада крв почиње убрзано да струји и слива се у главу, те васцели човек запада у веома тешко и неприродно стање. Тако Господ шаље праведну казну због немарности према ближњем.

свети Јован Кронштатски (+ 1908)
Мој живот у Христу

49. ПЛОДОВИ ЖАЛОСТИ

Неизмерна туга којом, макар и ненамерно, пробадаш срце ближњега ће ти се вратити. Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7,2).

свети Јован Кронштадски (+ 1908.)
Мој живот у Христу

50. БОГООСТАВЉЕНОСТ

После тога се чудимо, зашто нас је Бог напустио? Како то да смо постали предмет непријатељског изругивања? Како то да су нас надвладали сви народи и да нас нападају да би нас немилосрдно опљачкали? Требали би се, међутим, чудити преобиљу милосрђа Божијег. Како то да на нас није послао огањ са небеса, као што се десило Кореју и онима са њим? Како то да нас није живе послао у ад, растворивши због нас земљу и откривши бездан и провалију, као што се десило Датану и Авирону и читавом оном скупу? Како то да нас није у потпуности предао свеопштој погибељи, као што се дешавало незнабожачким народима? Ми смо, заиста, били незнатно кажњавани за наше грехе.

свети Григорије Палама (+ 1360)
Господе, просвети таму моју!

51. ОСУДА ЗБОГ ОДСУСТВА ПОКАЈАЊА

Они који сагрешише нипошто не треба да очајавају! Јер, не бивамо осуђени због мноштва зала, већ зато што нећемо да се покајемо и познамо чуда Христова, како сведочи сама Истина о Галилејцима, чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама, Мислите ли да су, рече Господ, ти Галилејци били грјешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 2-5). Не видиш ли да бивамо осуђени због тога што немамо покајања.

свети Марко Пустињак ( + 4. век)
Поуке свети Марка

52. ВРЕМЕ ЗА УНИНИЈЕ

Бог није унео униније у нашу природу ради тога да бисмо му се предавали неразумно, неправовремено и у свим околностима, нити ради тога да бисмо себе саме уништавали, него како бисмо од њега задобијали највећу корист. А на који начин можемо стећи корист од унинија? Уколико му се будемо предавали у право време; а време за униније није у оно време у коме нам се зло наноси, него оно у коме зло чинимо. Ми смо пореметили ред и помешали времена; чинећи велико зло, не скрушавамо се ни на кратко, а поднесемо ли макар мало зло од некога, клонемо духом, предајемо се безумљу, журимо да одустанемо и да се избавимо од живота. Због тога нам се такво стање унинија и чини несносним и тешким, каогод и гнев и похота, на које су се такође жалили они који их нису ваљано и на одговарајући начин користили. Овде се дешава исто оно што се збива са лековима које нам преписују лекари: када се користе за лечење болести којима нису намењени и на које не делују, него код потпуно другачијих стања, они не само што не избављају болесника од мука, него још и додатно појачавају болест. На потпуно истоветан начин делује и униније, и то је природно.

свети Јован Златоусти (+ 407)
Слава Господу за све!

53. ПАТЊА ОЧИШЋАВА ОД ГРЕХА

Обрати пажњу на циљ сваке нежељене патње, па ћеш увидети да је то очишћење од греха.

свети Марко Пустињак (+ 4. век)
Двеста поглавља о духовном закону

54. ШТЕТА ОД СЕЋАЊА НА ПОЧИЊЕНЕ ГРЕХЕ

Живо сећање на почињене грехе, повређује добру наду. Јер, ако се они, праћени тугом, поново узбуркају у души, удаљавају нас од наде. С друге стране, ако слике пријашњих грехова нису пропраћене покајањем, онда поново уносе стару прљавштину.

свети Марко Пустињак (+ 4. век)
О онима који мисле да се оправдају делима

55. ДЕМОН НЕЗАДОВОЉСТВА

Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о делатном животу

56. УСАВРШАВАЊЕ ДОЛАЗИ ОД БОРБЕ

Речено је да Бог демонима допушта да нас нападају из пет разлога. Први је да, кроз нападе и одбране, научимо да разликујемо врлину од греха. Други разлог је да бисмо врлину, коју смо задобили борбом и трудом одржали чврстом и непроменљивом. Трећи разлог је да не бисмо напредовањем у врлини мислимо високо о себи, већ да бисмо се учимо кротости. Четврти је да, искусивши сву подлост греха, савршено га замрзимо. Коначно, пети и најважнији разлог је да, ослободивши се од страсти, не заборавимо на сопствену немоћ и силу нашег Помоћника.

свети Максим Исповедник (+ 662)
Четристо глава о љубави

57. УМ ПОМРАЧЕН ОЧАЈАЊЕМ

Када је душа смућена, узнемирена гњевом или дубоким очајањем, ум, без обзира на труд, не може да одржи сећање на Бога. У потпуности помрачен насртајима страсти, човек губи сваки облик њему својствене перцепције. Стога и не може да се пројави непрекидно сећање на Бога, јер је та способност ума опхрвана страстима. С друге стране, када се душа ослободи ових страсти, онда чак иако је ум тренутно заборавио на објекат своје чежње, он се одмах враћа на првобитно добро дело сећања на Бога.

свети Дијадох Фотички (+ 486)
О духовном познању

58. ГОРДОСТ ЈЕ КОРЕН ТУГЕ

Кажеш да те општа морална слабост, сопствена неспособност да се одупреш искушењима и одбациш страсти неописиво жалосте, што само сведочи о томе да рачунаш да се спасеш само сопственим снагама.

Међутим, саветоваћу ти следеће: Када си већ доспео у такво стање, требало би да се ослободиш сваког греха који те тишти, али само по цену уништавања корена свих грехова. Мисао о том греху те вероватно никада није жалостила, јер никада ниси ни сумњао да је он присутан. Тај грех је твоја гордост.

Али, ако смо кротки, Бог нам помаже да се боримо против греха. Ако смо горди, Он то не чини. А како можемо постати кротки ако себе не видимо онаквим каквим уистину јесмо најгори од свих грешника? Или, ако не клечимо у покајању?

старац Макарије Оптински (+ 1860)
Писма духовног руковођења

59. ЛУКАВОСТ ПАЛИХ ДУХОВА

Наша патња је на први поглед толико безначајна, да ју је немогуће сматрати патњом уопште. Међутим, то је само лукавост нашег искусног непријатеља, коју је стекао кроз дугу борбу са бедним човеком. Пали дух види да окрутна, груба и директна искушења у људима побуђују ватрену ревност и постојаност. Он је то увидео, па је променио тактику. Променио је своја сурова искушења у слаба, али подмукла, чије је дејство изузетно снажно. Она у нашем срцу не побуђују ревност и борбу, већ га држе у стању колебања, а ум испуњавају сумњом. Таква искушења раслабљују и постепено исцрпљују човекове душевне силе, бацају га у тугу и лењост, и тако га, због његових слабости, уништавају и чине стаништем страсти. Наравно, Богу је у потпуности позната ова сатанина вештина и начин његове борбе против данашњих монаха. Бог данашње подвижнике награђује исто као и оне древне, иако је борба првих мање очигледна од других.

Не смемо се предавати немарности, тузи и лењости, већ, супротно томе, сву пажњу и енергију усмеримо на испуњавање јеванђелских заповести. Кроз такву послушност ћемо открити безбројне обмане непријатеља и његове лукаве замке. Тако ћемо моћи да схватимо да су, наизглед безначајни, проблеми и искушења данашњице, исто као и некадашњи велики проблеми, усмерени ка томе да удаље човека од Христа и униште истинско хришћанство на земљи, остављајући при томе само спољашњу форму, која обмањује човека. Тада ћемо познати да су мала искушења, испланирана и изведена са адском охолошћу, у сатаниним очима, успешнија од озбиљних, очигледних и директних напада.

свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
Арена

60. САМОПОУЗДАЊЕ

А ја, бедни, имајући више поверења у властито мишљење, него у здраво расуђивање мога старца Василиска, нисам више ишао са њим да сакупљам бобице, већ сам остајао у својој келији, предајући се строжијем посту, дужим молитвама и читању. Какав, дакле, беше исход мог отпора и неслагања са мојим старцем? Потпуна немарност за молитву и свако богоугодно дело, расејаност, униније, осуђивање, нека врста отуђења од старца и савест која је грцала под овим тешким бременом. Убрзо, нашавши се у оваквом стању, почео сам да очајавам. Да милосрђем Божијим и старчевим молитвама нисам увидео своју грешку, пао бих у стање потпуне прелести и духовне смрти. Почео сам да се оштро прекоревам, схвативши како је погубно, живећи у послушности старцу, одвојити се од његовог начина размишљања. Када је старац касније дошао у моју келију, пао сам ничице пред њега и са покајничким сузама затражио опроштај. Загрлио ме је прерадостан онако како је некада отац загрлио свога блуднога сина, и са пуно љубави ми опростио. Како је изговорио речи опроштаја, одједном сам се променио. Сви мучни насртаји непријатеља распршише се попут дима и одмах осетих да сам се вратио у некадашње душевно стање: мир, радост, љубав и послушност свом духовном оцу.

старац Зосима (+ 1833)
Старац Зосима

61. НЕУМЕРЕНОСТ И ВЕЗАНОСТ ЗА ОВОЗЕМАЉСКО

Насртаји страсти, узбуркујући и прљајући море мира и тишине, потапају душу. Такво море се може прећи само у светлом и празном броду потпуног самосавладавања и нестицања. Јер, неумереност и везаност за овај свет узбуркују страсти које преплављују срце и за собом остављају само муљ и прљавштину помисли. Тако, након смућења ума, помрачује се срце, које за собом повлачи и тело. Затим се у срцу и у души пројављују немарност, тама и смрт, те срце и душа бивају лишени, њима својствених, осећања и способности.

свети Григорије Синаита (+ 1346)
Излагања о заповестима и догматима

62. БОЖИЈЕ ПРИСУСТВО У ВРЕМЕ СТРАДАЊА

Какву све муку Бог није припремио за човека овога доба! Као да човек већ није довољно пропатио!? Па, и није, будући да кроз страдање још увек није спознао Божије присуство. Бог допушта да човек пати да би му се кроз патњу открио. Он жели да сав човек постане патња. Како је само окрутан тај Бог!? Не, управо бескрајна и неизмерна љубав Божија допушта толика страдања. Човек себе сматра довољним, па зато и мислимо да можемо само сопственим напорима побећи од сопствене судбине. Побећи! То је наша једина помисао. Само желимо да избегнемо лудост и пакао модерног живота. Али, не можемо побећи!!! Потребно је да прођемо кроз тај пакао и да га прихватимо, знајући да је његов узрок љубав Божија. Какав је само то јад! Толико патити, не знајући зашто и мислити да нема разлога за то. Разлог је љубав Божија. Не видимо ли је како сија у тами - слепи смо. Господе Исусе Христе помилуј нас грешне! Пресвета Богородице, моли Бога за нас!

о. Серафим Роуз (+ 1982)
Живот и дело

63. ОЧАЈАЊЕ КАО ГОРДОСТ

Човек на једном истом месту може и да се спасе и да пропадне. Сатана је био најлепши анђео, који је увек стајао пред Богом, па је због гордости пао. Јуда Искариотски је био један од Дванаесторице апостола, па је због среброљубља издао Господа, а затим из очајања извршио самоубиство. И многи други су нестали на сличан начин.

С друге стране, грешни цариник се оправдао једном кратком молитвом. Добри разбојник, већ распет, такође је био спасен једном кратком молитвом и ушао је у Рај заједно са Самим Господом. Наш Господ је гордим и среброљубивим књижевницима и фарисејима рекао да ће цариници и блуднице ући у Царство Божије пре њих, јер су се покајали након проповеди светог Јована Крститеља, док горди учитељи то нису учинили.

о. Васијан Псковски
У потрази за истинском мудрошћу

64. СТРАДАЊА СУ СРЕДСТВА У РУКАМА БОЖИЈИМ

Послушај! Сам Бог каже: и призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме (Пс. 49, 15). Невоље нас утврђују у вери и уче да светску славу сматрамо ништавном. Чврсто веруј да нас, без Божијег допуштења, никаква патња или туга не могу посетити, нити длака са главе пасти. Иако смо склони да за своју несрећу окривљујемо зле намере или слабости ближњега, то су, у стварности, само средства у рукама Божијим, средства нашега спасења. Стога, имајмо срца и молимо се нашем Господу, Који стално бди над нашим спасењем и подређује му и оно што сматрамо срећом и оно што сматрамо несрећом.

старац Макарије Оптински (+ 1860)
Руска писма духовног руковођења

65. ГДЕ ЈЕ ГОСПОД МОЈ?

- Порекло Где си Господе, Светлости моја? Зашто си сакрио од мене Лице Своје? Душа Те моја дуго није видела и зато тугује за Тобом и са сузама Те тражи. Где је Господ мој? Зашто Га не видим у души својој? Шта му смета да живи у мени? Значи да у мени нема смирења Христовог и љубави према непријатељима.

свети Силуан Атонски (+ 1938)
Поуке

66. ЧУВАЈ БЛАГОДАТ БОЖИЈУ

Када примиш небески дар трпљења, стражи над собом, да би сачувао благодат Божију, како се грех не би неопажено ушуњао у твоју душу или тело. Ако немарно и непажљиво пустиш да грех продре у тебе, и то нарочито онај грех коме је твоје слабашно тело посебно склоно, а који поробљава тело и душу, благодат ће те онда напустити, остављајући те огољеним и усамљеним. Тада ће се жалост, дата ти на спасење и заштиту, тешко надвити над тобом, сломити те тугом, потиштеношћу и очајањем, попут онога ко чува дар Божији без благодарности. Зато хитај да истинским и одлучним покајањем, чистотом и даром трпељивости, очистиш своје срце, будући да дар Духа Светога обитава само у чистоме.

свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
Христова чаша

67. ДРЖИ СВОЈ УМ ЧИСТИМ

Не прљај свој ум задржавањем гневних и похотљивих помисли у себи, да не би, отпавши од чисте молитве, потонуо у дух туговања.

свети Максим Исповедник (+ 662)
Четристо глава о љубави