Монаштво

- Монаси (сам, јединствен) или калуђери (од грчког - добри старац) су људи који се одричу свега пролазног ради Христа и царства небескога и труде се да буду верни Христу до смрти. Растући у љубави према Богу, они врше и посебну службу сведочења реалности царства небеског и његове привлачне моћи.
Почеци монаштва повезани су са са почецима цркве али посебан узлет монаштво је добило у време прихватања хришћанске цркве као званичне државне цркве Римског царства. После уласка у Цркву најширих слојева становништва, првобитни жар хришћанских заједница у неколико је био умањен, па је процват монаштва у четвртом веку дошао као реакција на повлачење идеала савршенства.
Још од раније поједини испосници повлачили су се у египатске и сиријске пустиње на усамљенички живот и потпуну посвећеност Богу. Један од најпознатијих примера оваквог начина живљења био је свети Антоније. Пустињаци или отшелници, међутим, обично нису остајали сами, већ се око њих окупљао велики број оних који су желели њихово духовно вођство.
Некадашњи римски војник, свети Пахомије Велики (292-346) подигао је први манастир у данашњем смислу и уместо у разбацане отшелничке колибице, монахе сместио под један кров. Тај тип монашког живљења познат је у Православљу под именом општежиће (киновитско монаштво, за разлику од идиоритмичког - самачког начина живота) и убрзо се проширио по свим крајевима до којих је допрло хришћанство. Касније се развио и мешовити облик манастира са општежићем и издвојеним испосницама.
За коначно обликовање заједничарског живота велику заслугу имају списи светог Василија Великог . Тек он је увео посебни монашки завет и посебни обред монашења.
Монаси су од тада давали и данас при ступању у монашки чин дају завет послушности, безбрачности и сиромаштва. Манастири никад не могу бити мешовити већ искључиво мушки или женски, руковођени су од старешине који се бира између самих монаха (игумана, то јест игуманије).
Монаштво на Западу кренуло је путем "специјализације" ради учествовања у мисионарским, педагошким, научно-теолошким и црквено-политичким задацима, и тамо су се развили многи "редови". У Православљу је постојао и постоји само један "ред", једна врста монашке одеће; дуга црна раса или риза, цилиндрична камилавка као покривач главе, само један јединствени облик молитве.
Временом утицај монаштва је у оквиру Источног римског царства, Византије, растао до те мере да је негде од шестог века почела да се устаљује пракса да се епископи бирају искључиво из редова монаха.
Монаштво је много учинило на очувању чистоте Православне вере, на одбрани светих икона, на развијању Православне мистике. У време сутона Византије, али и српске немањићке државе, и у српским крајевима осетио се велики утицај мистичког монашког исихастичког покрета потеклог са Свете горе, који је обновио темеље Православне духовности и умногоме помогао опстанку Цркве у периоду турског ропства, а утицај исихазма се у Православљу и данас осећа.
Аскетска литература настала у монашким заједницама на основу подвижничког искуства небројених монаха пружа велике примере онима који крећу на крстоносни хришћански пут, а монаштво још увек живи у свим помесним Православним црквама, јарко сведочећи истине Православне вере.

ЈЕРУСАЛИМ-ЦРВКА СВ. АРХАНГЕЛА Плач иконе св. Саве Освећеног

Икона св. Саве Освећеног је проплакала.

ХИЛАНДАР, КОЛИКО ЉУБАВИ У ЈЕДНОЈ РЕЧИ

Кроз његово име Божија милост се излива на православне и друге праведнике. А како га описати:



Хиландар је пре свега непресушни извор духовне мудрости, Божији храм на земљи благословеној, дом Светог Саве и Светог Симеона, заштитник верних српских владара и српског народа као и свих православних; део је врта Пресвете Богородице, кога је даровала српском народу на спасење и духовну радост. Он је извор најтоплијих спасоносних молитви, борац против неразума, немудрости и неморала данашњег времена; он је позив Господа Исуса Христа да се вратимо поштењу, мудрости и части наших предака, чувар је моштију више од сто светитеља. У Њему се налази један од највећих делова Часног Крста. Његови зидови вековима пркосе времену, чувајући Тајне Божије и за будућа покољења.

Хиландар је добио име по своме обновитељу, војводи Хиландариосу. Касније то име је потврђено као Богоугодно следећим догађајем:

Наиме, на месту где се налази данашњи Хиландар, међусобно су се поубијали војници једне те исте војске, која је послата да ороби манастир:

"Непријатељ беше кренуо са две стране на ову Свету обитељ и то у два супротна правца. У том паде густа магла. Нападачи, не видевши да пролазе манастир, наиђу једни на друге и не разазнајући се у тмини, поубијаше се тако да их је од хиљаде једва троје остало. Ово троје видевши у овоме прст Божији, оду у манастир, испричају калуђерима целу ствар и сами приме образ монашки." Реч хилиас значи хиљаду, а андара - магла.



Самим доласком на тло Свете Горе, посетилац може осетити светост ове земље. Велику радост је већ могао видети у раздраганом лету великог броја галебова на путу ка њој. Ова земља је удостојена Богородичиним доласком и благословом да буде врт тиховања и молитве свим оцима који су свој живот посветили Богу. Богородица је тада благословила, да је Света Гора земља мушкараца и да на њу не сме крочити женска нога. Тешка манастирска врата отворена су сваком добронамерном мушкарцу, који је дошао да се поклони великом броју светиња. Неизрецива је радост поклонити се икони Мајке Божије Богородице Тројеручице, за коју су везана многа чуда:



Икону Богородице насликао је Свети апостол Лука на табли, на којој су обедовали Господ Исус Христос, Пресвета Богородица и праведни Јосиф. Она је била породична својина Јована Дамаскина, када је у 8. веку кулминирала јерес иконоборства, чији је покретац био византијски самодржац Лав трећи Исавријанац. Јован Дамаскин, подстакнут Божијом ревношћу, дошао је у сукоб са јереси овога цара. Калиф града Дамаска, лажно обавестен од стране византијског цара да је Јован завереник против калифата, нареди да се Јовану одсече десна рука, што је одмах и извршено. Када је онај дан Јован приклањао вечеру, замоли да му се да Његова одсечена рука. Држеци левом руком своју одсечену десну руку и спајајући је са телом, он се целе ноћи молио пред иконом Богородице и после неког времена уморан заспа. У сну му се јави Богородица и рече му да му је рука исцељена, а да заузврат треба да настави своју праведну борбу против иконоборства. Пробудивши се он виде да му је рука потпуно здрава, једино је на месту где је била одсечена остала црвена нит, да га подсећа на ово чудо. У знак захвалности Свети Јован се постарао да на доњој левој страни иконе припоји у сребру изливену руку, сличну одсеченој. Због тога се ова икона Пресвете Богородице назива Тројеручицом.



Тројеручица је први пут својом топлином озарила манастир Хиландар када ју је донео Свети Сава, из манастира Светог Саве Освећеног из Палестине, где се замонашио Свети Јован Дамаскин. Свети Сава Освећени је пред своје блажено упокојење дао заповест да се по његовој смрти игумански штап причврсти за његов гроб. Тада је прорекао да ће у будућности у манастир као поклоник доћи један царски син његовог имена и да ће приликом његовог поклоњења гробу, игумански штап пасти. Освећени је заповедио да се том царском сину као благослов да игумански штап, заједно са иконом Богородице Млекопитатељнице. Знајући за ово пророство Светог Саве Освећеног, Свети Јован пре своје смрти остави завештање, да се и његова икона Богородице Тројеручице да том истом царском сину. После пет векова, хиландарски монах Сава долази да се поклони гробу Светог Саве Освећеног. Тада игумански штап паде, а монаси којима је завештање пренето, испунише жељу Светих и дадоше Светом Сави игумански штап и иконе Богородице Млекопитатељнице и Тројеручице. Тада је Свети Сава донео ову икону у Хиландар.

У 14. веку икона Богородице Тројеручице прелази у власништво манастира Студенице. Пред напад Турака, монаси овог манастира су се постарали да спасу највредније драгоцености , па су икону Тројеручице привезали на леђа једном магарету кога су пустили да иде вођено вољом Пресвете Богородице. Магаре је прешло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. Угледавши га манастирски оци похиташе да скину икону са леђа магарета, након чега је магаре пало мртво. На том месту, данас постоји капела, као знак сећања на тај чудесни повратак иконе Мајке Божије, којој певамо:

"Радуј се, јер си твојој светој вољи бесловесно магаре чудесно покорила,
Радуј се, јер си на магарету Икону Твоју благодатну из Србије на Атон чудесно пренела,
Радуј се, јер си пустињу светогорску миомирисом светиње испунила,
Радуј се, јер си хиландарску обитељ милошћу својом облагодатила". 

Због велике почасти, као знак благодарења Богу, монаси су ову икону поставили на горње место у олтару Саборне Цркве. Неколико десетина година касније, Игуман манастира Хиландара умире. Тадашње браство је било сачињено од монаха различитих националности, па је сваки предлагао свог сународника за новог Игумана. Пошто никако нису могли да се сагласе, Пресвета Богородица решава тај проблем. Неколико јутара икона Мајке Божије сачекала је монахе који су долазили на јутрење на игуманском месту. Они су је враћали у олтар, мислећи да је неко греском померио икону. На крају монаси одузеше кључеве еклисиарху за кога су сумњали да је починитељ овога дела и сами закључаше врата претходно проверивши да неко није остао унутра. Када су следеће јутро ушли у Цркву, видеше да икона поново стоји на игуманском престолу, схватише да она сама тако хоће и заблагодарише Богу. Док су разговарали о овом догађају у манастир дође један пустиЊак свима познат по својим врлинама и рече им да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да она постаје Игуманија и да они међусобно треба да се помире. Од тада, икона Пресвете Богородице Тројеручице није померана са свог игуманског престола. Сви монаси пре служеЊа у Цркви врше поклоне пред Њом, као пред Игуманијом.



"Радуј се, јер срца братије, која узима благослов од Иконе Твоје, испуњаваш страхом и побожношћу"

Брижне душе наших хиландарских отаца, послале су копију иконе Богородице Тројеручице у Србију да се пред Њом могу поклонити сви они који нису у могућности да оду на Хиландар. Наш град био је удостојен посетом ове Иконе у трајаЊу од 5 дана.

И данас се пред иконом Богородице Тројеручице догађају чуда. За то, најбољи доказ су предмети од злата и сребра најчешће у облику исцћељених делова тела, који представљају дарове излечених поклоника, а који су искачени пред иконом Мајке Божије.

"Радуј се, Помоћнице наша, Која нам помажеш Иконом Својом, Тројеручицом"

У манастиру Хиландару је, све благословено. Божија милост пројављује се и кроз лозу Светог Симеона.

После упокојења Светог Симеона, за време службе, из његовог гроба и са његовог лика на зиду потекло је миро, које је одмах чинило чуда. Свети Сава је Свете мошти свога оца пренео у Србију, у манастир Студеницу, где се и данас налазе. Иако је Свети Сава овим испунио жељу свога оца, хиландарски монаси су били јако тужни сто је Свети старац отишао од њих. Њима на утеху, из гроба Светог Симеона изникла је лоза, која бесплодним супружницима по њиховој вери даје потомство. Свети Симеон се по упокојењу јавио монасима и рекао им, да све док лоза рађа, дотле ће и његов благослов бити над Хиландаром. Лоза излази из његовог гроба, пролази кроз зид Цркве напоље и грана се уз специјално за њу направљену конструкцију. Монаси кажу да она већ 800 година сваке године, без изузетка, рађа плодове.

Најпознатије чудо везано за ову чудотворну лозу, десило се у 16. веку, када је солунски паша који није имао деце дошао у Хиландар и затразио грожђе. Ускоро, благодарећи овој лози добио је сина, кога је из захвалности донео у Хиландар да служи манастиру. Монаси су му рекли да је његов син показатељ Божије милости према њему и да он треба да га задржи. Ипак, желећи да се некако одужи манастиру и братији, паша је Хиландару поклонио велико имање ван граница Свете Горе које се зове Каково. Са тог имања манастиру данас стижу највећи приноси. Хиландарци свакоме ко затражи дају ово грожђе, са упуством за употребу. Наравно, грожђе помаже само онима који имају чврсту веру.



Не постоји довољан број речи да се опише Хиландар. Ваљда се таква светиња и не може описати речима. Његова главна Црква Ваведења Пресвете Богородице, два висока кипариса у порти, Његова трпезарија, високи пирг Светог Саве, нетакнута природа, плене сваког посетиоца и у души му изазивају осећај Богоугодног смирења. Хиландар још представљају и духовношћу плене Крст цара Душана, пирг краља Милутина, непресушни бунар Светог Саве. Његова костурница чува кости многих упокојених монаха. Његова башта под западним зидом привлачи пажњу својим изгледом јер “њој је равна само башта рајска и прекрасна авлија версајска." Малену Цркву Светог Трифуна, на рубу баште користе монаси који обрађују земљу, када има пуно посла, да не би морали у време молитве да иду у главну Цркву.

Хиландар је још драга браћо и сестре предивно појање оца Илије, ведрина плавих очију оца Никанора, смирење оца Саве, ревност оца Кирила, чврста реч оца Василија, послушност оца Никодима, мудрост старца Митрофана ... И кад звук клепала у раним јутарњим часовима означи нови дан и звона означе почетак молитве у Цркви Ваведења Пресвете Богородице, док ми јос спавамо, осећајмо се спокојним јер се наши хиландарски оци моле за нас.

Причати о Хиландару, а не говорити о Богу и спасењу које нам нуди, о светитељима, њиховом животу, врлинама, подвизима у вери и поукама празан је говор и наука која говори о сенци, уместо о духовној светлости пред којом ове сенке нестају. Сетимо се беседе владике Порфирија, који прича о начину прославе хиландарског јубилеја:



"Многи фактори, институције, структуре нашег народног бића улажу све своје снаге да би увеличали тај догађај, то сећање на велику светињу, манастир Хиландар. Организују се бројни скупови, симпозијуми. Једни расправљају о лепоти архитектуре, други о значају иконографије, трећи о књигама које су тамо написане, четврти о епископима који су стасали духовно и проистекли из Атонске Горе, пети - да и наша држава има своје темеље, своје извориште управо у манастиру Хиландару ... Наравно, добро је поводом 800 година Хиландара славити све ове димензије које сам навео. Али, да би смо истински, на прави начин прославили јубилеј, ми морамо славити православно, хришћански. Ста то значи? Славимо монахе који су зивели у Светој Гори и без којих не би постојале ни оне зидине, ни лепота фресака, ни кЊиге безбројне - да нису постојале сузе покајне, подвизи и грашке зноја које су натапале Гору Атонску. То је био тај подвиг и корен из којег је проистекло све оно што се зове манастир Хиландар. Зато, ако хоћемо истински да славимо те подвижнике и светитеље који су тамо живели, сам Хиландар као такав, ми морамо пре свега да се потрудимо да својим животом, свако по својој мери и на своме месту, да се на њих угледамо. Јер то је истинско славље, истински јубилеј."
Из ових речи оца Порфирија јасно нам је да Хиландар не треба представљати и славити модном ревијом или сличном назови културном манифестацијом. Њему се прво диви душом, па онда очима.
Хиландар смо и сви ми који га волимо, који са њим живимо, са којим се боримо за исту једину светлост, светлост јачу од свих светлости, за Исуса Христа. Хиландар је и Србија, јер осећа сваку њену патњу. У тешким временима он је наша незаменљива духовна снага, покретач свега доброг и мудрог кроз име Божије. Величајући име Свете Тројице, Пресвете Богородице, Светог Саве, Светог Симеона и Свих Светих, будимо свесни да док је Хиландара биће и Србије и најчистије вере Христове.

Икона Пресвете Богородице Тројеручице у Манастиру Каленићу

Освећена икона Тројеручица у Новој Грачаници

Својом лепотом, градитељским неимарством а посебно украшена живописом еванђелског и црквено-предањског домостроја манастир Нова Грачаница сија сведочећи неизказану красоту светосавља – православља српског стила и искуства на простору американског континента.

На светог мученика Бонафатија ( 19. дец. 2010 ) 1. јан. 2011. године манастир Нова Грачаница је удомио чудотворну икону Тројеручице Богородице Хиландарске. Од овог чудесног дана наш манастир посвећен Покрову Пресвете Богородице биће сталнo обитавалиште ове велике светиње која је израђена по лику и подобију Њеном. Као што је животопис ове чудотворне Иконе препун чуда и изцељења која су се пред Њеним ликом дешавала тако би се могло рећи и овог пута да је ова светиња учинила чудо сабирајући верни народ под Своје многомилостиво окриље.

Живећи у времену обремењеном свакојаким пошстима и пороцима робујући овоземаљским светковинама славећи календарску нову годину по којој се рачуна животна колотечина ипак првог јануара у раним сатима манастирски храм се пунио верним народом. Милост и велика благодат ове Светиње дотакла је срца многих те велики манастирски храм постао је претесан да прими све који су долши да се поклоне и затраже помоћ од Пресвете Мајке која учини чудо великом светитељу Јовану Дамаскину излецивши му руку пред Њеном иконом и тако би прозвана Тројеручица.

Свету Архијерејску литургију су служили Њихова Преосвештенства владика новограчаничко-средњезападноамерицки Г.Г. Лонгин и владика кливландски Г.Г. Петар Руске Заграничне Цркве, архимандрит Методије игуман манастира Хиландара уз саслужење свих свештеника чикашког базена и осам ђакона.

По завршетку свете Литургије освећена је Икона Тројеручица а потом је влаика Лонгин одржао Слово у заиста посебном молитвеном надахнућу.

Трпеза љубави и свечани пригодни програм одржан је у великој сали где су појањем о мученичком Косову учешће узели и деца фолклорне групе Грачаница.

На свечаном банкету поред представника свих црквеношколских општина, представника свих националних и културних организација, представника медија и јавног информисања био је присутан и конзул Републике Србије који се обратио бираним речима о овом великом догађају за наш верни народ у Расејању.

Игуман Хиландара архимандрит Методије је први хиландарски игуман који је посетио Америку. Високопреподобни архимандрит у свом обраћању није крио одуешвљење колико је ова посета значила за нашу Светосавску Цркву на овим просторима a и у Отаџбини.

У току банкета примани су добровољни прилози за обнову Царске Лавре Хиландарске која je страдала у великом пожару. Срби су показали велико милосрђе и овом приликом а један од највећих приложника је био и господин Зоран Берић са породицом који је приложио 11 000 долара за ову Светињу. Нека Пресвета Богородица Својим заступништвом Сина Њеног узврати свима прилозницима закриљујући све Cвојим Покровом и милосрђем које сведочи и Њена изображена Трећа Рука на прекрасној Икони у нашем манастиру.

Спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице „Тројеручице“

Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741. г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.

Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа „Тројеручица“. Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.

Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13. века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“. Свету „Тројеручицу“ донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.

Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).

Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!“ Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17. веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.

Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.

Архимандрит Јустин (Поповић)

Икона Необорива Стена - Хиландар - Завештање Косовских Јунака

Икона пред којом су се завештали Косовски јунаци пред Косовски бој 1389.-е године.

Hilandarske ikone

	Bogorodica Mlekopitateljnica Prema usmenom predanju očuvanom u manastiru Hilandaru, ova sveta ikona se najpre nalazila u lavri prepodobnog Save Osvećenog, udaljenoj nepunih 25 stadija od Jerusalima. Ravno sedam vekova prohujalo je preko njegove čudesne lavre i sveta ikona Mlekopitateljnica je nepomično stajala na svom mestu, očekujući ispunjenje proročanske zapovesti blaženoupokojenoga Save Osvećenog. Najzad, u 13-om veku, arhiepiskop sve Srpske zemlje Sava dolazi na poklonjenje u Palestinu. U velikoj lavri svetog Save Osvećenog monasi mu objavljuju zaveštanje svetog Save Osvećenog i pored čudotvorne ikone Bogorodice Trojeručice i štapa-paterice, daruju mu i Mlekopitateljnicu.  Na povratku iz Palestine u Srbiju, sveti Sava najpre odlazi na Svetu Goru Atonsku, u svoj manastir Hilandar, i daruje manastiru na neoduzimljivo nasledstvo i dragoceni ukras ikonu Presvete Bogorodice Mlekopitateljnice, postavivši je u crkvu karejske kelije manastira Hilandara, takozvane Posnice ili Tipikarnice.
	Bogorodica Popska U vezi sa ovom ikonom predanje kazuje da je jedan inoverni sveštenik nastradao dok je, izdavši se lažno za pravoslavnog jereja, na litiji nosio ovu svetu ikonu. On je naime došao u posetu Hilandaru i prestavivši se kao pravoslavni hrišćanin, ostao neko vreme u gostima. Međutim, na jednoj litiji ovaj lažni sveštenik, iz razloga poznatih jedino Svevidećem Bogu, iznenada je pao u more i utopio se, dok je u rukama nosio ovu Bogorodičinu ikonu.  Drugi izvori pak kazuju da je za vreme litije Hristos želeo strogo da ga ukori radi krivoverja, te da se zbog toga ruka mladenca i bespočetnog Boga nalazi u ovom neobičnom položaju. Od tada se litije i osveštanje vode savršavaju sa ovom svetom ikonom i pošto je uvek nose sveštenici, dobila je ime Popska.  Bogorodica Popska stoji u Sabornom hramu, postavljena uz severoistočni stubac. Pred njom se posle svake službe daje otpust, kada sveštenik govori: “Molitvama svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas i spasi.”
	Bogorodica Akatistna 1837. godine zbog nepažnje ondašnjeg crkvenjaka zapalio se oltar Saborne crkve, u kojoj je stajala ova ikona. Iako je oltar skoro u potpunosti izgoreo, ova sveta ikona ostala je netaknuta. U tom požaru pred njom je čitan Akatist, te je zbog toga dobila ime Akatistna.  U vezi sa ovom ikonom postoje kazivanja prema kojima je svetom Savi otkrila blago zakopano nedaleko od manastira, koje je on pronašao i zahvaljujući tome nastavio sa radovima izgradnje manastira. O tome međutim nema govora u njegovom žitiju.  Ova sveta ikona se i danas nalazi među prestonim ikonama na desnom kraju ikonostasa Saborne crkve.
	Bogorodica Trojeručica Trojeručica je, prema predanju, iscelila ruku svetog Jovana Damaskina kada mu je ona odsečena po zapovesti damaskog kalifa. Sveti Jovan Damaskin se naime kako pismima tako i rečima borio protiv ikonoboraca, ali je međutim bio oklevetan i nepravedno kažnjen. Iscelila ga je Presveta Bogorodica, dok se pred ovom njenom ikonom ožalošćen molio. On je iz blagodarnosti za učinjenu milost pridodao njenom liku treću ruku, po čemu je ona dobila ime Trojeručica.  Po svom čudesnom isceljenju, sveti Jovan Damaskin postaje monah u lavri svetog Save Osvećenog, a sveta ikona Trojeručica ostaje neprestano uz njega. Pre svog blaženog upokojenja on bratiji ostavlja zaveštanje da se ova sveta ikona daruje carskom sinu koji će, prema proročanstvu svetog Save Osvećenog jednog dana doći na poklonjenje u lavru. Tako Trojeručica pet vekova kasnije dospeva u ruke carskog sina, tada arhiepiskopa sve srpske zemlje Save, zajedno sa ikonom Mlekopitateljnice i štapom-patericom svetog Save Osvećenog.

Bogorodica Odigitrija  Hilandarska Bogorodica Odigitrija je prestona ikona: stajala je na ikonostasu Nemanjine crkve, gde i ikona Hrista Pantokratora, takođe neprocenjive umetničke vrednosti. Lik Bogorodice Putevoditeljice i Nastavnice, oličava ono što se na grčkom zove "kalos": lepotu i dobrotu u jednom . Njene karakteristike, prepoznatljive su na svim spomenicim a koje je ostavila iškolovana ruka, kultivisani temperament i probuđeno oko srpskog majstora, one kao pečat stoje na građevinama, freskama ili iluminaciji rukopisa, ali najizoštrenije se, čini se, mogu pratiti na ikoni, nevelikom, ali uglačanom dragulju u kome se ogleda delić večne nebeske liturgije.  Njene dimenzije i daleko veća komunikativnost ikone - nije vezana za zid, dakle "mobilna" je, mogla je lako da "putuje" i da se relativno brzo kopira - donele su joj značaj koji je imala ne samo kao kultna slika, već i kao prenosilac umetničkih zamisli i stilova.

ČUDA SVETE GORE

ČUDO SVETE GORE - BUNAR SVETOG SAVE

  Ispod kelije Svetog Simeona i Svetog Save probijen je bunar u steni. Po predanju, tu vodu je pronašao monah Sava prilikom gradnje manastira. Voda iz bunara Svetog Save ima čudotvornu moć, a Svetogorci veruju da će nastupiti Kraj vremena kada bude presahnula.

ČUDO SVETE GORE - LOZA SVETOG SIMEONA

  Kada se monah Simeon upokojio 1199. godine, bio je  sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Po kazivanju Domentijana, pisca Života Svetog Save i Života Svetog Simeona, za vreme službe je poteklo miro iz groba i iz Simeonovog lika na zidu. I odmah je počelo da čini čuda. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, Sava je preneo očeve "cele i netaknute" mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Tako je ispunio očevu poslednju želju da počiva u "zemlji otačastva svoga". Predanje kaže da su, uprkos tome, Hilandarci bili veoma tužni što je sveti starac otišao od njih i da su dugo i neutešno plakali. Zbog toga je njegovim blagoslovom, "a za utehu večnu" braći monasima, na mestu gde je monah Simeon najpre bio sahranjen iznikla blagorodna loza.

  Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć. Mnogo je svedočenja da je besplodnim supružnicima, koji su čvrsto verovali, darovala porod. Najpoznatiji takav slučaj zbio se u 16. veku kada je solunski paša, blagodareći ovom grožđu, dobio naslednika. U znak zahvalnosti, on je 1582. godine poklonio Hilandaru veliko imanje van granica Svete Gore, zvano Kakovo, s kojeg manastiru i danas pristižu najveći prinosi.

  Svakome ko zatraži, Hilandarci daju ovo grožđe sa uputstvom za upotrebu. Simeonovu lozu Svetogorci smatraju jednim od svoja tri najveća čuda i veruju da će nastupiti Kraj vremena kada ona bude uvenula.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA TROJERUČICA

  Ikona Bogorodice Trojeručice je najpoštovanija ikona u Hilandaru i najznačajnija ikona srpskog naroda. Po predanju, pripada redu nerukotvorenih ikona, onih koje je ikonopisao apostol i jevanđelist Luka, prvi slikar hrišćanstva. Na njenoj drugoj strani je naslikan Sveti Nikola.

  Ikona je dobila ime u 8. veku. U to vreme se pojavila ikonoboračka jeres, a jedan od njenih najvećih protivnika je bio Jovan Damaskin, tada još svetovnjak. Zato što je pisao protiv ikonoborstva, odsečena mu je desna ruka. Držeći odsečenu u zdravoj ruci, Jovan Damaskin se celu noć molio pred ikonom Presvete Bogorodice da mu isceli ruku kako bi nastavio da piše o poštovanju svetih ikona. I, čudo se zaista dogodilo. U znak zahvalnosti svetitelj je dao zlatarima da iskuju ruku od srebra i da je postave na ikonu.

  Nakon čudesnog isceljenja Jovan Damaskin se zamonašio. Monaški život je provodio u lavri Svetog Save Jerusalimskog, u koju je poneo i ikonu svoje Dobrotvorke Trojeručice. U lavri su se nalazile još dve svetinje: čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice i paterica - igumanski štap Svetog Save Jerusalimskog. Prema predanju,ovaj svetitelj je na samrti prorekao da će u manastir doći jedan carski sin njegovog imena - Sava, i da će pri njegovom poklonjenju pričvršćeni štap pasti na zemlju. Zaveštao je da se novom Savi kao blagoslov daju obe manastirske svetinje.

Njegovom zaveštanju Jovan Damaskin je dodao svoje - da se tom carskom sinu da i ikona Bogorodice Trojeručice. 

  Pet vekova kasnije proročanstvo Svetog Save Jerusalimskog se obistinilo. U lavru je došao srpski monah Sava. Dok se poklanjao svetiteljevom grobu, igumanski štap je pao. Isto čudo se ponovilo i sledećeg dana. Tako su se razrešile sve sumnje monaha da je srpski Sava onaj koga su čekali. Čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice je čuvana uz dvorove svih vladara iz nemanjićke loze. Do kraja 14. veka je prešla sa dvora srpskog cara Dušana Silnog u manastir Studenicu. Početkom 15. veka je Studenica postala meta turskih osvajača. Obavešteni da Turci dolaze ka manastiru, monasi su se na brzinu postarali da iz njega spasu najvrednije dragocenosti. Tako su ikonu Bogorodice Trojeručice učvrstili na samar jednog magareta koje su pustili da ide kuda ga vodi Bogorodi;ina volja. Magare je prešlo gotovo celu Srbiju i Makedoniju da bi došlo na Svetu Goru, gde se zaustavilo nedaleko od Hilandara.Videvši i shvativši šta se dešava, manastirski oci su mu pohitali u susret. Kada su skinuli ikonu, magare je palo mrtvo.

  Krajem 15. veka Hilandar se našao u teškoj situaciji zbog izbora novog igumana. Mnogobrojni monasi srpske, ruske, grčke i bugarske nacionalnosti nikako nisu mogli da se slože. Ali za vreme jednog večernja se sa ikone jasno čuo glas Presvete Bogorodice da je ona igumanija manastira. Sutradan, na jutrenju, ikona je bila na igumanskom mestu. Misleći da je u pitanju neka prevara, monasi su je vratili u oltar. Međutim, i narednog dana se ponovilo isto. Tada su shvatili da više ne treba da razmišljaju o izboru igumana, niti da pomeraju ikonu sa igumanskog mesta. Tako je Bogorodica Trojeručica postala igumanija i zaštitinica Hilandara. Godine 1905, na molbu zapovedništva visokih oficira ruske vojske, koja se nalazila u ratu sa Japanoom, načinjena je kopija ikone Bogorodice Trojeručice. Bila je poslata na bojno polje kao pomoć pravoslavnoj ruskoj vojsci. I Rusi su zaista počeli da odnose pobede. Kada je između dva carstva sklopljen mir, kopija je vraćena u Hilandar.

  Devedesetih godina 20. veka veličanstvena kopija Bogorodice Trojeručice je stigla u Srbiju. Ova kopija stoluje u Hramu Svetog Save na Vračaru. Postavljena je u poseban proskinitar koji stoji u naosu hrama, uz sam igumanski presto. Ispred nje neprestano gori veliko kandilo, a ulje iz njega je već mnoge izlečilo od raznih bolesti. Ikona Bogorodice Trojeručice je prva svetogorska svetinja koja je, i pored kanonske zabrane, iznesena sa Svete Gore. Godine 1993. je petnaestak dana boravila u crkvi Svetog Dimitrija u Solunu, gde ju je videlo više od milion vernih. Tom prilikom se desilo još jedno u nizu njenih čuda - slepi od rođenja je u trideset trećoj godini progledao.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA MLEKOPITATELJNICA

  Bogorodica Mlekopitateljnica (Galaktotrofusa) predstavlja ređi tip ikone. Na njoj je prikazano kako Presveta Bogorodica doji (pita) Hrista Mladenca. Ova ikona se najpre nalazila u manastiru Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu. Sa svetiteljevom patericom, bila je zaveštana budućem Savi, carskom sinu koji će, kao običan poklonik, doći u manastir. Trebalo je da pri njegovom poklonjenju grobu Save Jerusalimskog pričvršćeni igumanski štap padne. Početkom 13. veka, kada je u manastir došao srpski monah Sava, ovo proročanstvo se obistinilo. Tako je Sveti Sava Srpski na dar dobio patericu Save Jerusalimskog, ikonu Bogorodice Trojeručice, koja je pripadala Jovanu Damaskinu, i ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice.Po povratku na Svetu Goru, ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice je postavio u Isposnicu u Kareji. Ali tom prilikom je napravljen presedan - ikona je stavljena levo od carskih dveri, na mesto koje pripada Hristu.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA POPSKA

  Ikona Bogorodice Popske (Popovske) je litijska ikona. Na njenoj poleđini je naslikano Vavedenje Presvete Bogorodice, rad jednog od najboljih ikonopisaca tog vremena. Isti zograf je, oko 1360. godine, oslikao veliki Deizisni čin za ikonostas hilandarske crkve i minijature jevanđelista u Romanovom jevanđelju. Bogorodica Popska je preslikana u 16. ili 17. veku, a Vavedenje je sačuvalo svoj prvobitni izgled.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA ODIGITRIJA

  Ikona Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljke) urađena je u tehnici mozaika. Pripadala je prvom srpskom svetitelju -  Simeonu Nemanji. On je na samrti tražio od svog sina, monaha Save, da mu donese ovu ikonu. Pred njom je pojao psalme sve dok nije izdahnuo. Danas ova ikona zauzima centralno mesto u riznici nove hilandarske biblioteke. Pred njom se metaniše i traži oproštaj za svaki posao koji se preduzima u ovom delu manastira. Godine 1996. je napravljena kopija Bogorodice Odigitrije za potrebe Istorijskog muzeja Srbije.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA AKATISTNA

  Ikona Bogorodice Akatistne je postavljena na oltarsku pregradu glavnog hrama u Hilandaru. Oko nje je, u malim scenama, ilustrovan ceo akatist - himna Presvetoj Bogorodici.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA KLISIJARSKA

  Ikona Bogorodice Klisijarske (Eklesijarhova) je dobila ime po crkvenjaku (eklesijarhu) kojeg je urazumila. Predanje kaže da je taj crkvenjak bio pomalo nemaran. Trebalo je da održava kandilo pred ikonom Presvete Bogorodice koje se često gasilo zbog promaje. Paleći ga jednom prilikom, eklesijarhu su se otele  neprimerene reči. Ali istog časa je onemeo. Moć govora mu se vratila tek posle brojnih metanija i mnogo prolivenih suza. Legenda kaže da je od tada postao najrevnosniji sluga u hramu Gospodnjem.

ČUDOTVORNA IKONA - NESAGOREVŠA U POŽARU

  Ikona Presvete Bogorodice koja nije postradala u požaru ili Nesagorevša u požaru ostala je, kako joj i ime kaže, potpuno neoštećena u velikom požaru. Tada je izgorela cela prostorija u kojoj se nalazila. Ogaravljena ikona je izvađena ispod pepela i postavljena u oltar glavne crkve Hilandara, gde se idanas čuva.

ČUDOTVORNA IKONA - BOGORODICA DOHIJARSKA

  Ikona Presvete Bogorodice Dohijarske nosi ime po dohiji - magazi. To je prostorija koja služi kao spremište za hranu i ostale manastirske potrepštine. Nastojatelj magaze - dohijar, ima odgovorno poslušanje da puni dohiju i da iz nje razdeljuje namernice za kuhinju i monaške potrebe. Zbog toga nad njim bdi Presveta Bogorodica.

О, ГОСПОДЕ СИЛНИ

О, Господе Силни, Царе над Војскама,
Што помажеш верним, у љутим борбама.

Цела земља стрепи, и у страху живи,
О, Ти нам помози, Боже Милостиви.

Свак се боји рата, и праведног суда,
Невоља и туга, завладала свуда.

Још од прошлог рата, болно срце бије,
Јоште мајка сина, прежалила није.

Још гробови свежи, што јунаке крију,
Што гинуше храбро, за земљу србију.

Јоште сеје плачу, ради браће своје,
Гранатама стоји преорано поље.

Па зар опет сада, на Голготу поћи,
О, Господе Благи, буди у помоћи.

Сагрешише Теби, сва земља уздише,
Безакоња многа што се починише.

Брат убија брата, мајка чедо дави,
Постадоше људи, к'о зверови прави.

Многе цркве празне, народ се отпади,
На светињу хули, у недељу ради.

А за поста неће нико ни да чује,
Нити када пости, нит' се причешћује.

Тешко народ греши, осуду не сања,
О, Господе Влаги, даруј покајања.

Даруј благо време, да се народ врати,
Твојој Светој Вери, Светој Благодати.

Помилуј нас Боже, почуј наше гласе,
Само милост Твоја, може да нас спасе.

ПЕСМА НЕДЕЉИ

Ој, Недељо, најсветлији дане,
Твоји зраци од смрти нас бране,
Твоја прича, о наш дане лепи,
Веру снажи а надежду крепи,
Чудна повест: како Господ уста
И гробница как' остаде пуста!
Како Ангел женама објави:
-Христос Господ васкрсе у слави.

Но идите и јавите свима,
Свима вернима и Апостолима.
То се чудо никас чуло није
Од кад сунце црну земљу грије.
Од тога чуда сија се Голгота,
То је основ новога живота,
Вечан, силан, праведан и убав,
Христова је то небесна љубав.

Што се жртвом страшном посведочи,
То свак види ко год има очи.
И за очи ко има разума,
Тај истину воскрсења прима,
Баш је прима као дете мало;
Лако ћемо браћо за остало,
Само кад је власт смрти срушена,
Смртна авет кад је умртвљена.

Слава Христу Који смрт победи,
А част сваком који Христа следи,
Кој' га љуби срцем и устима,
И гобница как' остаде пуста!
Како Ангел женама објави:
-Христос Господ васкрсе у слави.

ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ

Господи помилуј, Господи прости,
Помоги мње Боже, Крест свој донеси,
Ти прошол с љубовљу нСвој тернистиј пут,
Ти нос Крест безмолбно надриваја груд.

Ти за нас распјатиј, мнго Ти терпјел,
За врагов молилсја, за врагов скорбјел,
Ја же слаб душоју, телом также слаб,
И страстеј грјеховних ја преступниј раб.

Ја великиј грјешник на земном пути,
Ја ропшчу, ја плачу, Господи прости,
Помоги мње Боже, дај мње крепост сил,
Что би свој ја страсти в сердце погасил.

Помоги мње Боже шчедроју рукој,
Ниспољши терпјење, радост и покој,
Грјешник ја великиј на земном пути,
Господи помилу, Господи прости.

СВЕТИ ОТАЦ НИКОЛАЈ

О , кто , кто Николаја служит ,
О, кто , кто Николаја љубит ,
Тому свјатиј Николаје
На свјаки час помагајет ,
Николај , Николај !

О, кто , кто служит јему добрје
Кто , јего в помошч призивајет :
Избављајет от напасти
И не будет в грјехи пасти ,
Николај , Николај !

О, кто ,кто к њему притекајет ,
Кто јего в помошч призивајет ,
Ти не будет отражени
И грјехами заграждени ,
Николај , Николај !

Николај имја тезоименито ,
Побјеждајај побједоносно ,
Побјеждајет аријани ,
Утјешајет Христијани ,
Николај , Николај !

Покарјај враги нашја всјуду ,
Помошчник вскорје нам буди ,
Имами тја хвалити
Имја твоје славити ,
На вјеки , на вјеки !

ČUDESNA IKONA

Želim da vam ispričam o jednom veoma važnom dogadjaju, koji se desio u našem gradiću Ljudinovo leti, o svetinjama, koje su posetile naš grad 12 juna 2006 godine.

Jednom na propovedi je naš sveštenik, nastojatelj crkve posvećene Kazanjskoj ikoni Majke Božije protojerej Aleksej Žiganov govorio da ne treba da prodjemo pored moneta od 5, 10, 50 kopejki koje leže u blatu a da ih ne podignemo jer je na njima naslikan sveti Velikomučenik Georgije Pobedonosac. Od tada nam je ušlo u naviku da gledamo dole i skupljamo te monete. Koliko tih moneti samo zgazimo? Ali gazmo ne samo monetu, već ikone našeg svetog zaštitnika. Protojerej Aleksej Žiganov je očistio i doveo u red nekoliko izvora za koje su mnogi stariji stanovnici odavno zaboravili. Nedaleko od našeg grada se nalazio skit, od koga nije ostalo ništa sem keramičkog žljeba na bunaru. On se nalazi izmedju gradića Kirova (bivša Pesočnja) i Ljudinova, u pustari. Taj skit je osvećen u čast Jerusalimske ikone Majke Božije i formirale su ga 1917 godine nekoliko monahinja iz Šamordina i jeromonah Tihon (Lebedev). Izgradili su malu crkvu, osvetili izvor, izgradili konak – otac Tihon je živeo u zemljanici, a monahinje u drvenoj seoskoj kućici. I tako su živeli mirno za sve blagodareći Gospodu do 1937 godine dok se za njih nisu setili enkavedeovci i počeli da ih krive za antisovjetsku delatnost. Na čudesan način je pronadjena Jerusalimska ikona Majke Božije, koju je 1864 godine naslikao monah Inokentije – to je glavna svetinja skita. Nju je u našu Kazanjsku crkvu vratila blagočestiva porodica, koja ju je čuvala dugi niz godina.
 


Prošle godine uoči praznika Svete Trojice, otac Aleksej je na propovedi rekao da je zamolio našeg Vladiku Mitropolita Kalužskog i Borovskog Klimenta, da dozvoli da se kod nas u Ljudinovo u crkvu Kazanjske ikone Majke Božije doveze divna ikona – jedinstvena u Rusiji kopija na Svetoj Gori čudesno projavljenog lika Georgija Pobedonosca. “Da vidite samo kakva je to ikona!” – govorio je otac Aleksej. Mi nismo odmah shvatili njegove reči jer je ikonu zaista trebalo videti!
Monasi Mešćovskog Sveto-Georgijevskog manastira su nam dovezli ikonu 12 juna, na Dan Svetog Duha. Zajedno sa ikonom su doneli i česticu moštiju svete Matrone Moskovske i jednu od dve kašike svetog pravednog Jovana Kronštatskog. Služba je bila u toku, ikona je bila na putu, ali nam je Gospod dao da saznamo o približavanju svetinje: pocrvenela je kao cvekla i počela da se trese posednuta žena. Otac ju je poprskao svetom vodicom i rekao: “Svetinje se približavaju, zli duh to oseća”.


Parohijani tri crkve i mi sveštenici smo u litiji pošli da dočekamo svetinje u centru grada, i odatle smo prvi put posle dugih godina ateizma zajedno sa monasima Mešćovskog manastira išli u našu Kazanjsku crkvu i nazad. Za ikonu je bila napravljena specijalna nosiljka, nosila su je četvorica ljudi, divna ikona je sijala sjajnim odsjajima na suncu. Išli smo za svetim Georgijem, za svojim zaštitnikom. Kada su ikonu vraćali nazad mnogi su imali isti osećaj – ne ikona, već sam sveti Georgije Pobedonosac je pošao po Rusiji. U januaru je ikona bila u Kalugi – pričaju da je mirotočila. A tada, 12 juna, u našoj crkvi namesnik Mešćovskog Sveto-Georgijevskog manastira iguman Georgije (Evdačov) je ispričao sledeće. On je zajedno sa drugim sveštenicima posetio Svetu Goru Aton. A pre tog puta on je zajedno sa bratijom počeo da obnavlja bukvalno iz ruina manastir sa crkvom, koja je sad već skoro obnovljena i posvećena svetom Georgiju Pobedonoscu. On je u Zografskom manastiru na Svetoj Gori video divnu ikonu – nerukotvoreni lik svetog Georgija.

Istorijat svetogorskog lika je sledeći. Monasi na Svetoj Gori Aton su želeli da naslikaju ikonu svetog Georgija Pobedonosca, i kako se radi u takvim slučajevima, zamolili su da se pripremi daska za nju. A u to vreme je u Svetoj Zemlji bila naslikana takva ikona. I odjednom ljudi se bude – a ikone nema: daska je bila bez ičega. A na Svetoj Gori su na nepoznat način pronašli naslikanu ikonu. Začudjeni monasi su na pitanje svog nastojatelja ko je naslikao ikonu odgovorili: “Ne znamo”. Nastojatelj je rekao: “Ali ja vidim da je boja sveža!” – ali niko nije mogao ništa da objasni. Od tada je ikona postala jedna od najpoštovanijih manastirskih svetinja. Jednom je manastir posetio neki episkop i sa rečima: “Jel vi to imate čudotvornu ikonu?” – prstom dodirnuo svetiteljev lik. I tada je oseto kao da ga je vatra oprljila, a prst mu se tako prilepio uz ikonu, da dva dana nije mogao da ga odvoji od nje. Zatim su morali da mu odseku deo prsta – odsečeni deo je tako i ostao na ikoni radi urazumljenja.

Kada je otac Georgije prvi put video tu ikonu pomislio je: “Kada bi za Rusiju mogla da se naslika takva ikona, uz molitve svetogorskih monaha!”. Te njegove misli su bile uslišene. Pzadi mu je na rame stavljena ruka, i on je preko prevodioca čuo sledeće: “Naslikaćemo za Rusiju takvu ikonu uz molitve”. Kako je mogao da ga čuje svetogorski monah, kada je otac Georgije stajao licem okrenut prema ikoni, i ćutke mislio ne pokrećući čak ni usne? Otac Georgije je zahvalio monahu i otišao. Vreme je prolazilo, a otac Georgije se već odavno vratio kući. Neočekivano je zazvonio telefon, i jedan od ruskih sveštenika, koji je s njim bio zajedno na Svetoj Gori je upitao:

- Oče Georgije, kada ćeš da uzmeš ikonu? 

- Koju ikonu? – začudio se otac Georgije. 

- Georgija Pobedonosca.

U očima oca Georgija su se pojavile suze kada nam je o tome pričao. Za donešenu ikonu je trebalo napraviti rizu, a to nije bilo jeftino. Gde naći novac u Mešćovski, u siromašnom, razrušenom manastiru? Ali Gospod je ocu Georgiju poslao dobrotvora, koji je odmah dao novac za polovinu vrednosti rize.

Za to vreme dok je ikona bila u našoj crkvi, pored nje je bilo hiljade ljudi – ne samo iz našeg grada već i iz susednih gradova i sela dan za danom su dolazili ljudi. Imao se osećaj da se narod konačno probudio iz duhovnog sna. Od jutra do samog mraka su naši vernici smenjujući jedan drugog pred ikonom čitali akatist svetom Velikomučeniku Georgiju Pobedonoscu. Bilo je i slučajeva isceljenja po molitvama pred ikonom. Posle povratka ikone u Mešćovsk ja lično kao da sam izgubila nešto veoma drago, osetila sam prazninu. I s kakvom radošću smo na poziv oca Georgija pošli mi vernici i pomoćnici crkve autobusom u Mešćovsk …To je mali starinski grad u kome ima mnogo crkava koje još nisu potpuno restaurirane, ali se podižu iz praha. Manastir se nalazi na kraju gradića. Ikona svetog Georgija Pobedonosca se nalazi u desnom sporednom oltaru male drvene crkve posvećene svetom novomučeniku prepodobnoispovedniku Georgiju (Lavrovu), koji je početkom XX veka bio nastojatelj Mešćevskog manastira. Otac Georgije nam je ispričao mnogo toga interesantnog. Naprimer, o tome da je rodom iz Mešćovska bila prva Carica Porodice Romanovih Evdokija Lukjanova Strešnjeva, supruga Cara Mihaila Fjodoroviča. Postavši Carica Evdokija nije zaboravljala na Mešćovski manastir i ukazivala mu je pokroviteljstvo.



I još jedno čudo sam videla u crkvi posvećenoj ikoni Majke Božije “Neopalima Kupina” u gradu Djatkovo, koji se nalazi izmedju Ljudinova i Brjanska. Pre svog rušenja u godine bezbožja bila je to jedna od najlepših crkava u Rusiji sa kristalnim ikonostasom. Danas su crkvu obnovili, ali je ona istina manja nego što je bila. Za obnovu kristalnog ikonostasa je otišlo 15 tona kristala. Ovde se nalaze zadivljujući živopisi koji predstavljaju bataljone Aleksandra Suvorova, Mihaila Kutuzova, svetog Teodora Ušakova, zaledjeno bojište svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, Kulikovsku bitku – crkva je obnovljena i posvećena svim poginulim vojnicima koji su dali svoju dušu za Rusiju. U crkvi se nalaze dve vaze sa tananim nežnim grančicama. Upitala sam radnicu u crkvi kakvi su to cvetići, a ona je jednostavno odgovorila:

- Neopalima Kupina iz Svete Zemlje, od samog njenog žbuna! 

- Ja ne bih ni znala da je ona još živa, da je vi niste doneli! – rekla sam. 

- A kome je posvećena naša crkva? Pa ikoni Majke Božije “Neopalima Kupina”! 

Eto ja sam mislila da se u Palestini nalazi grm koji liči na ljiljane, a ovo je sasvim drugačije nežno, tanano rastinje. I to blizu moje kuće – udaljeno četrdeset kilometara.

Na snimcima: ikona Svetog Georgija Pobedonosca, naslikana za Mešćovski Sveto-Georgijevsku manastir; iguman Georgije (Evdačev) (sleva) i protojerej Aleksej Žiganov sa vernicima Kazanjske crkve; grančice Neopalime Kupine u crkvi u Djatkovu