Величанство Божије и ништавило „богова“ Епископ Александар Милеант

Неколико година раније, америчка глумица Ширли Меклејн (Shirley МacLaine) је изазвала усхићење код многих америчких гледалаца, када је, стојећи на обали Тихог Океана са раширеним рукама, запевала: „Ја сам Бог, ја сам Бог, ја сам Бог!“.  То се преносило у телевизијској емисији „Out on the Limb“ из 1987. године.

Верујућим људима би било могуће игнорисати то глупо појављивање неуравнотежене глумице, када то не би био управо планирани акт популаризације покрета „New Age“. То, сада популарно учење, проповеда да је све Бог и да је Бог све, т.ј. да су Бог и природа – једно исто. Следује да је сваки човек Бог.

Из тога исходи закључак да је задатак човековог живота откриће латентне божанствености, препознати себе као „бога.“

„Када ти на крају схватиш своју божанствену природу – говоре „апостоли“ новог учења – захватиће те задивљујуће осећање, да си виши од пространства и времена, да си виши од свега материјалног.“

Сличне горде тврдње нису нове, њих давно проповеда хиндуизам. Један од савремених популаризатора хиндуизма, Саи Баба (Sai Baba) пише: “Ти си Бог универзума... Ти си заиста Бог... ти ниси човек, ти си Бог“ ("Sathyam-Shivam Sundaram;" "Sathya Sai Speaks," Bangalore, India, 1973).

При трансценденталној медитацији саветује се да се себи говори: „Ја сам – сунце; ја – истинско, истинско сунце... Сав универзум се покреће мноме и добија своје постојање... Ја сам постојао још пре настанка света... Ја прожимам сваки атом и доводим га у кретњу... О, како сам ја прекрасан... Ја сам – целокупни космос. Све се налази у мени... Ја сам Бог!“ (Swami Visnudevananda, "The complete Illustrated Book of Yoga," New York, Pocket Books, 1972).

Не треба ни говорити, како су безумне сличне тврдње са Хришћанске тачке гледишта. Признајући високок назначење човека, Хришћанство врло јасно учи о разлици између бесконачног, свемогућег Творца и свега осталог.

„Бог живи у светлости којој се не може приступити, ког нико од људи нико није видео, нити може видети“ (1.Тим. 6:16).

У суштини – Бог је све, а ми смо – ништа. Колико се човек смирено клања пред својим Саздатељем и покорава вољи Његовој, толико је способан уз помоћ Божију да расте и да се усавршава – у границама своје природе.

Зато је веома чудно слушати, када проповедници, који себе објављују за хришћане, понављајући речи индијских гуруа, призивају своје следбенике да открију своје божанство.

Чујмо, например, шта проповедају мормони. „Како је Бог некада био човек, тако и човек може постати Бог“. (Lorenzo Snow, Millenia Star, vol. 7 and vol. 54).

А ево још: „Сетите се је да Бог, наш Небесни Отац, био некада смртно дете, као сваки од нас, и постепено је растао, пењући се са степенице на степеник по лествици саморазвоја и савршенства. Он се кретао напред и издржао је, док није достигао то стање, у коме се Он сада налази.“ (Orson Hyde, Journal of Discurses, vol. 1).

Џозеф Смит, оснивач секте мормона, проповедао је: “Ја ћу вам рећи, како је Бог постао Богом. Многи мисле, да Небески Отац постоји од вечности... Али Он је обитавао на земљи, једнако као и Исус Христос, Који је хтео да сви људи познају Истинитог Бога... Зато сви ви морате познати, како да постанете Богови и да се научите да ходите тим путем, којим су ходили сви Богови. Тако ћете усходити од мањег ка већем, од благодати ка благодати, од славе ка слави, док не седнете у слави, као сви они, који сада седе на престолима вечне силе.” (Times and Seasons, 15 августа 1844).

Сличне изјаве је могуће чути и од других мормонских “пророка”. За њих Господ Исус Христос – није Друго Лице Пресвете Тројице, Једносуштан Богу Оцу, већ један од богова, на нивоу анђела Данице и других духова! То не мења суштину дела, што мормони једнога од богова сматрају главним, већ то, што је њихов бог ограничен и не јединствен.

Ми верујемо, да Истинити Бог није само главни међу, тобоже, сличним Њему, већ да је Он Јединствени Бог, Коме нема сличног. Само је Један Бог – Свемогући и Вечни Творац; све остало је творевина – свејесно, само мали број у поређењу са бесконачним.

Трагичним за савремено друштво је то, што уз сав свој научни и технолошки прогрес, у духовном плану човечанство дивља и све се више одаје духу гордости, при чему се безумне идеје о откривању свог божанства сусрећу са све већим симпатијом.

Сагласно Апостолу Павлу, карактеристична особина последњег непријатеља хришћанства, Антихриста, биће његова изузетна гордост. То ће бити „човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сести у цркви Божјој као Бог, показујући себе да је Бог“ (2.Сол. 2:3-4).

Зар неће његово безумно издавање за божанство бити са одобрењем сусретнуто од њему савременог друштва, јер ће и оно само бити потпуно отровано идејом обожавања човека? Треба обратити пажњу на то, да су сва учења, која величају човека на рачун умањења Творца, слична су међусобно у томе, да су они окултног порекла. У одређеним тачкама, наравно, она се разликују.

Например, древни пагаснки политеизам са његовом магијом и мистеријама, а такође и савремено мормонство, диктирано „духовима“ – уводе мноштво богова.

Теозофска учења, попут хиндуизма, будизма, и савремног покрета „New Age“ – проповедају пантеизам. Одричући Личног Бога – Творца, они уче, да је природа Бог. Наравно, пантеистички „Бог“ –уопште није Бог, већ природа којој приписују неке божанске особине – вечност, вечно постојање, разумност и својеврсну праведност. Строго говорећи, пантеизам – то је префињени атеизам.

Тећој групи учења припадају древни питагорејци, гностици, неоплатоничари и број следећих школа, као например, Јакомба Бемеа, Шопенхауера, Сведенборга, Парацелзуса, Шелинга и других. Познато је да су гностичке секте биле посебно активне у прва три века хришћанства и да су собом представљали велику пометњу за Цркву. Учење ових група између Бога – Апсолута и створеног света уводе разне посредујуће природе.

Код једних је то Демијург, код других – Логос или Софија, код терћих – „светска душа“, „женско начело“ и тако даље. Та учења су крајње замршена и противречна у детаљима, али заједнички им је принцип еманације или истечења. Најнижа божанства или „еони“, произилазе из виших, слично водопадима са степеницима, који почињу од трансцедентног Апсолута, Највичег Начела или Првоизвора и завршавају се физичким светом. Код неких гностика је број посредника између Великог Непознатљивог и амтеријалног света достизао број од тридесетдва, код других се ограничавао на један или два.

Опет, тај бог - Апсолут није Истинити Бог, зато што, испуштајући из себе ниже суштине, он се мења, и сам је потчињен закону неопходности. Осим тога, дајући својим еонима божанске особине, као например стварање и власт управљања светом, гностици ограничавају свог Апсолута. На тај начин се разлика између Творца и творевине брише.

Између осталог, саблазан да се премости мост између Творца и творевине је унеколико задесила и руско богословље, захваљујући философу Владимиру Соловјеву. Читави низови религиозних мислилаца, захваћених његовим идејама, као например, прот. Павле Флоренски, прот. Сергеј Булгаков, проф. Николај Берђајев и неки богослови Париског Богословског института развијали су његове идеје о Софији, светској души и „женском начелу у Богу“, у гностичком духу. (на ову тему погледати темељан чла нак протојереја Михаила Помазанског "Чтения о богочеловечестве," Православный путь за 1956 год.).

Професор А. Карташев апропо утицаја Владимира Соловјева на руску религиозну мисао пише следеће: “Мистички коњ, на коме Соловјев прелеће кроз страшни бездан пропасти између Бога и света, је одавно занемарена и полузаборављена Софија.

Понављајући хиљадугодишње покушаје и паганску философију, библијски хохмизам и јеврејску кабалу и бурну гностичку фантастику, некако илузорно попуњавајући пропаст између Творца и творевина, Соловјев изабира за то... Софију и тиме, надугачко, по инерцији, заражава наше религиозно-философствујуће мислиоце и песнике... Никаквом постепеношћу, никаквим мостовима није могуће прескочити онтолошку удаљеност између две поларности (Бога и света)... (Чланак на 1500-годишљицу Халкидонског Сабора).

О “Смислу љубави” Владимира Соловјева, прот. Георгије Флоровски коментарише: “То је некакав ужасни окултни пројект сједињења човечанства са Богом кроз разнополну љубав” (Путеви руског богословља).

Ограђујући се од свих покушаја да се преброди мост између бесконачног и коначног, Православна Црква не признаје ни никаква независна божанства, ни еманације из Првоизвора, ни посреднике између Бога и творевине.

Она учи, да у почетку није постојало ништа – ни духовни, ни материјални свет, није постојало ни време, ни простор, већ је постојао само Једини неизмењиви и свесавршени Бог – Отац, Син и Свети Дух – Тројица Једносуштна и Нераздељива.

Када је Бог било угодно, Он је у почетку створио велики духовни свет, који је населио разумним духовима, под именом Ангели; затим – наш видљиви, материјални свет. При чему се за стварање и једног и другог, Он није користио никаквом материјом, које није било, већ је све саздао из ништавила – једним потезом Своје свемогуће воље. Ништа Га није принудило, да ствара: Он је створио тада и како је било угодно вољи Његовој. И тако, Бог – то је јединствени источник постојања свега видљивог и невидљивог. Ангели и људске душе нису вечни, већ бесмртни, и то не посвојој природи, већ по вољи Божијој. Само је Бог вечан и бесмртан по природи.

„Бог је увек био, јесте и биће, или боље рећи, увек јесте“ – објашњава Свети Григорије Богослов – „јер речи „био“ и „биће“ означвају поделу времена, и својствени су пролазној природи. Али, Онај Који Јесте – увек. И тим Именом, Он именује Себе... јер усредсређује у Себи Самом свецело постојање, биће, које не почиње и не завршава се. Он је попут неког мора суштине, неодређеног и бесконачног, које се простире иза граница сваке представе о времену и природи.“

Између Божије бесконачне и свесавршене Суштине и свега осталог, постоји квалитативни бездан, који не допушта никаквог посредника. Између Бога и света не може бити ничег средњег, као што нема ничег између логичке јединице и логичке нуле.

Али, будући Бесконачним и Свесавршеним, Бог није далек од света, како неки мисле, да Он обитава негде далеко иза граница пространстава. Напротив, Он све обузима и све прониче Собом, Он свуда присуствује једновремено, али при томе, Он, као Најчистији Дух се не меша ни са чим, и Њега ништа не додирује.

О Богу увек теба говорити са великим поштовањем и уздржаношћу, јер је Он у Својој Суштини несхватљив и непостижан. Само слабим покушајима, можемо покушати да опишемо Онога, Кога називамо тим тајанственим Именом.

„Желећи да богословствујеш“ – учи Свети Максим Исповедник – „не покушавај да схватиш Бога у Његовој Суштини, јер је то несхватљиво, не само људском, већ и било ком другом разуму. Размишљај по могућностима о Његовим особинама: вечности, бесконачности, непостижности, благости, премудрости и свемогућој сили, која руководи све и свима праведно суди. Заиста, међу људима је већ онај велики богослов, који бар мало познаје те особине Божије.“

Понекад човек, заборављајући величанство Божије, почиње да сравњује себе, са себи сличним људима, или са неразумним тварима, и тада почиње да машта о својој величини. У том случају је корисно за њега, да посматра на звездано небо и да себе мислено види из дубина свемира.

Негде у безобалном мору космоса изгубљена је мајушна светлосна тачка – галаксија, која се назива Млечни Пут. На крају те галаксије, између милијарди других звезда, крије се наш сунчев систем, који не можед да испиташ ни помоћу најмоћнијег телескопа. А још негде дубље у сунчевом систему сакривена је наша, микроскопска планета Земља. И ево, на њеној површини, комешају се некакви вируси, једнодневне твари – ми са вама! Ако смо тако ништавни у поређењу са космосом, шта смо тек онда у поређењу са Оним, Који га је саздао једном речју Својом?

И не знаш, чему више да се дивиш: да ли величанству Божијем, или томе, што прив свој Својој неограничености, Он се сећа и брине о сваком од нас! Он не самода види сваког од нас, већ знау потпуности и све, што је у нама – наше сакривене смили, осећања и намере ; и све то Он зна, боље од нас самих. „И нема твари непознате пред Њиме, него је све голо и откривено пред очима Оног коме говоримо“ (Јевр. 4:13).

Видећи наше немоћи и нужде, Он се брине о нама, као најбрижнија и љубећа мати, и при томе управља свом бесконачном васељеном – све видљиво и невидљиво Он усмерава ка добру и живот сваке суштине, Њим створене. Ако би сви ми следовали вољи Божијој, то би на земљи био рај и блаженство.

Али уместо тога, видимо нешто друго. У чему је разлог несреће човечанства? Сагласно са Светим Писмом – у гордој жељи наших прародитеља да постану богови.она древна змија – ђаво, и сам збачен са Неба због своје гордости, рекао им је да кушајући забрањени плод, неће умрети, већ ће „постати као богови“ (Пост. 3:5).

Али зашто су наши прародитељи поверовали тако дрском предлогу?

Очигледно, зато што је оно звучало исправним. Лаж је јача од свега, ако јој додамо трунку истине.

Првостворени човек је схватао да је обдарен нечим великим, нечим што га узвишава над другим неразумним тварима. То нешто велико, био је образ и подобије Божије, које је Творац ставио у његову бесмртну душу. Тај печат богосличности је откривао човеку пут ка познању тајни постојања и стварања, она га је вукла ка идеалном и бесконачном, чинила га способним да несебично љуби, привлачила да општењу са Богом, учинила га царем над природом.

По плану Божијем, човек је радећи над собом и развијајући своје духовне способности, морао да се усавршава. Бог је пред човека поставио високи циљ уподобљења Његовим савршенствима, ка којима је морао да усходи под Његовим руководством и уз Његову помоћ.

Лаж ђавола се састојала у томе, да човек простом жељом, једним смелим скоком, мимо, па чак и насупрот Богу, тобож може да достигне стање божанства; да може без икаквог напора воље и рада над собом да достигне сва знања и савршенства. Уместо тога, обманути човек својим дрским „salto mortale“, не само да није достигао то стање, које му је обећао кушач, већ се стропоштао у ужасни бездан греха и на тај начин, изгубио чак и оно, чиме је ранје владао. Од господара над природом, постао је жалосна играчка сопствених страсти. Своје, грехом повређено стање, Адам и Ева су предали својим потомцима.

Апостол Павле осликава морално сиромаштво грешног човечанства: „Ја несрећни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове: добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним“ (Рим. 7. 24, 19).

Бог је требао да уништи човека за дрскост његову или да се просто окрене од њега и да га препусти тиранији слепих и разарајућих сила природе. Али Бог је тако велики у милости Својој, као у Својој Стваралачкој свемоћи! Уместо да одбаци човека, Он Сам је у Лицу Свог Јединородног Сина са престола Своје неприступне славе сишао у нашу долину невоља и мрака.

Пришавши нам, Он не само да нас је научио да правилно верујемо и да праведно живимо, већ је примио нашу људску природу. Кроз то дивно и несхватљиво сједињење Своје Божанске природе са нашом људском природом, Бог је излио у нашу оронулу природу свеже моралне силе, захваљујући којима је усхођење ка Богу, за нас постала реална могућност. Без чуда Оваплоћења, Јеванђелско учење би остало непостижни идеал.

Заиста, и у старозаветно време људи су имали много здравих схватања о добру и злу, многи су имали веома узвишене представе о Богу, али су били немоћни да се морално усавршавају. Свима је неопходна била Божанска помоћ и Господ Исус Христос нам је донео ту помоћ. Ту непрелазну пропаст између Бога и творевине, коју нико није могао прећи, прешао је Господ Исус Христос, Својим очовечењем. Он је постао попут моста између Трансцендентног и ограниченог, између Творца и творевине! Он нас је донео у општење са Собом. Не својим силама, већ само захваљујући Христу, ми имамо „део у Божјој природи“ (2.Пет. 1:4).

На тај начин, обожење човека, са једне стране, а са друге стране, непостојеће маштарење и ужасна саблазан, када човек сам покушава да Га достигне. Сваки покушај да се самовољно прескочи бездан између земље и Неба, неизбежно обара на дно пакла, где је пао горди анђео – Даница. Ако се човек покајно и смирено обрати Христу, тада, држећи се за Његову руку, може почети да духовно усходи ка Богу.

Сједињење са Христом, приопштење Његовој Божанској природи – то није одбачена теорија, већ стварност, која се остварује у Тајни причешћа. Трагично је, што ниославни свет, који тако много говори о духовној обнови, не схвата циљ Христовог Оваплоћења. Заиста се због тога и оваплотио Христос, да би нас сјединио са Собом.

Заиста, научити нас или нам дати добар пример, могао је или Ангел, или неко од Пророка. Христос се оваплотио управо због тога, јер је само кроз сједињење са Њим могуће истинска обнова и приближавање ка Богу: „Нико неће доћи Оцу до кроза Ме.“ (Јован 14:6).

Зато је Господ учио: „Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крв Његову, нећете имати живот у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни и Ја ћу га васкрснути у последњи дан... Који једе Моје Тело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему“ (Јован 6:53-56).

У беседи о виновој лози, Христос објашњава, како је важно сједињење са Њим: „Као што лоза не може родити рода сама од себе, ако не буде на чокоту, тако и ви ако на Мени не будете. Ја сам Чокот а ви лозе. Који буде у Мени и Ја у њему, он ће родити многи род; јеер без Мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:4-5).

На тај начин, у духовној и физичкој обнови човека се закључује циљ Оваплоћења Сина Божијег. Духовна обнова, започета у овом животу, завршава се физичким успостављањем човека у дан свеопштег васкрсења мртвих.

Тада „ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свог“ (Матеј 13:43). Апостол Јован је о томе писао некако тајанствено: „Љубазни! Сад смо деца Божија, и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже, бићемо као и Он (Христос) јер ћемо Га видети као што јесте“ (1.Јован 3:2).

И тако, ми још нисмо способни да достигнемо сву пуноћу призвања, ка коме нас привлачи милостиви Творац. Важно је памтити, међутим, да је усавршавање могуће само под руководством и уз помоћ Господа Исуса Христа.

Само Он може да обнови наше повређено стање, само Он може да у нас улије неопходне духовне силе, само нас Он, сједињујући нас са Собом, обожује. Без Њега ми смо – ништа, прах и пепео, као и друге неразумне твари!

Постати бог без Бога – то је безумно маштање и ђавоља лаж!

Зато, познајући своју греховност, покајно се обратимо нашем духовном Лекару, Господу Исусу Христу. Смирено ћемо и послушно ићи путем, који нам је Он указао, сећајући се да „сваки, који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се“ (Матеј 23:12).

„Вечни Живот" Митрополит Јеротеј Влахос

„А ово је вечни живот да познају

Тебе јединога истинитог Бога,

и кога си послао Исуса Христа".

(Јн. 17, 3)

Након последњег Суда, који ће се десити приликом Другог доласка Христовог, започеће Вечни Живот. То ће се доживети на два начина: као вечни рај и вечни пакао. Св. Максим Исповедник би вечни рај назвао „вечним добробићем", а пакао „вечним злобићем". У сваком случају и рај и пакао су „вечно биће", али се разликују као врста искуства, у складу са стањем личности.

У одломку о будућем суду Христос говори о Вечном Животу: „И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни"(Мт. 25,46). То значи да човек не нестаје када умре, нити на будућем суду, него да се живот наставља чак и после тога. Грешник након суда неће бити уништен и вечно ће живети, пламтећи у енергији божанске благодати. То је, наравно, исходслободе избора.

Иако је и пакао вечан, израз „вечни живот" се углавном употребљава везано за живот у Христу, јер се живот удаљен од Бога у ствари такође назива смрћу. Због тога је Христос рекао: „А ово је вечни живот да познају Тебе јединога истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17, 3). Познање Бога и заједница са Исусом Христом су, и називају се, Вечни Живот.

Још једна Христова изрека може се сагледати у том светлу: „Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд него је прешао из смрти у живот" (Јн. 5; 24). Садашњи живот је назван смрћу док се превазилажење смрти и заједница са Богом сматрају за стварни живот.

Вечни Живот је тесно повезан са човековим спасењем и његовом причасношћу слави Божијој. Апостол Павле је, сећајући се невоља и искушења које је поднео ради славе Божије, писао свом ученику Тимотеју: „Због тога подносим све ради изабраних, да и они добију спасење које је у Христу Исусу са славом вечном" (2. Тим. 2;10). Исто то каже и апостол Петар: „А Бог сваке благодати који нас позва у вечну своју славу у Христу Исусу, нека вас Он, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи" (1. Пет. 5; 10).

Израз „вечни живот" се, дакле, у већој мери примењује на заједницу и јединство човека са Богом, на причасност вечном Богу и на виђење нестворене светлости. У том светлу сагледаћемо оно што следи.

Поново морамо нагласити да су чак и живот грешника и пакао - вечни, јер су и душе грешника, благодаћу Божијом, такође вечне. Ми овде, међутим, израз „вечни живот" углавно примењујемо у сотериолошком смислу, као заједницу са Богом и причасност слави Божијој.

До краја овог поглавља осврнућемо се на три одељка; у првом одговарамо шта је Царство Божије; у другом на шта мислимо када говоримо о обнављању творевине; док у трећем говоримо о томе да ће се живот праведника у рају непрестано усавршавати.

Царство Божије

У другом поглављу ове књиге опширно је анализирано шта је и шта се назива Царством Божијим и због   тога   немамо   намеру   да   то   овде   опширно објашњавамо. У претходном поглављу смо се осврнули на оно што се односи на рај, а у следећем ћемо говорити о Царству Божијем и учешћу у њему кроз време. Овде ћемо једноставно истаћи неколико истина које треба имати на уму.

У Светом писму и светоотачким списима изрази као „Царство Божије", „Царство Небеско" и „Рај" имају исто значење. То су синоними који означавају чове-кову причасност слави Божијој. То започиње још у овом животу, наставља се у животу након Другог доласка Христовог, јер ће у међувремену бити васкрснута и људска тела.

Св. Симеон Нови Богослов, говорећи о Царству Божијем, каже да је Царство Божије „поседовање самог Бога". Ова фраза је врло изражајна. Ми смо уистину уверени да ће човек видети то богатство славе Царства Небеског. Обожени човек се назива „оним који види такву славу".

Причасност благодати Божијој се назива причасношћу Царству. Поново се св. Симеон Нови Богослов снажно изразио: „Царство Небеско је причаност Духу Светом". Христос, који ће се јавити приликом Другог доласка, описан је као „наш најдражи и најслађи цар Исус Христос и Бог". Постојање овог небеског цара и човеково јединство са Њим, које прати Христовоблистање у светима и блистање Светих у Христу, јесте виђење и причасност Царству.

Нека ми се дозволи да употребим речи Св. Симеона Новог Богослова, јер се то не може другачије изрећи. За праведнике је царство Божије „као да на сваком месту човек види само цара васељене; Он ће бити присутан за свакога и свако ће бити присутан за Њега; Он ће блистати у свакоме и свако ће блистати у Њему".

Изгледа, дакле, да је оно што се назива Царством Божијим међусобна размена између Христа и верника. Христос ће обитавати унутар праведника, Он ће га прославити  и  прослављена  особа  ће  бити  озарена (освећена и од Господа просветљена), будући у заједници са божанском и нествореном Светлошћу.

Царство Божије није створена стварност, то нису овоземаљске околности, него причасност слави Божијој. Неопходно је да се то каже, јер се данас дају многа тумачења о Царству Божијем. Сматрамо да искри-вљавање значења Царства Божијег има страшне последице за наш духовни и друштвени живот. И сам морал је повезан са овим богословским искривљавањем.

Св. Андреј, епископ критски, учи да је Царство Божије видети (Бога) и бити виђен од Бога. Св. Јован Дамаскин, говорећи о Преображењу Христовом, које је једно искуство Царства Божијег, каже да ћемо у будућем веку „увек бити у Господу, гледајући Христа како зрачи у светлости божанства".

Сви Свети Оци крећу се унутар ове исте перспективе. Св. Григорије Палама, који се може описати као богослов нестворене Светлости, позива се на „савршенство будућег века". Користећи речи Св. Јована Еванђелисте о томе да ћемо, када се јави Христос, постати као Он, каже да ћемо тада бити деца Божија „гледајући и бивајући додирнути блиставошћу Божијом и будући озарени освитом славе Христове и сијајући са Њим". Светитељи ће „блистати са блиставошћу Христовом и блистаће са Њим". Тако ће слава Божија постати и слава праведника, с том разликом што је слава Божија природна, док је слава људи благодатна и дар Божији.

Иако ће постојати разлика у причасности слави Божијој, зависно од духовног стања праведника, у Царству Небеском ће, без обзира на то, бити укинути сви сталежи међу људима, јер тамо неће бити „учитеља и ученика". У Царству Божијем ће се уистину „укинути поредак оних који поучавају и оних који уче" (Исак Сирин „Подвижничке беседе").

Св. Оци непрестано наглашавају истину да окушање Царства Божијег започиње још у овом животу.

Наслађивање будућим блаженством „почиње овде и сада" (Св. Максим Исповедник).

Нећемо се више задржавати на овој тачки јер ће читалац наћи опширнију анализу ове теме у другим поглављима књиге. Оно што се мора поново нагласти јесте да, када говоримо о Царству Божијем, мислимо на причасност нествореној благодати Тројединог Бога. Будући да се тој благодати бива причасно као Светлости и да се човек на(тај начин озарује (просветљује и освећује), Царство Божије и јесте причасност слави Божијој.

Обнављање творевине

Црква јасно учи да је творевина дело Божије, да је искварена човековим падом и да ће такође бити ослобођена од те искварености.

У црквеном предању више говоримо о творевини него о природи. Реч „природа" односи се на нешто природно, док реч „творевина" указује на нешто што је створено, нешто што је начињено и што није постојало раније. Зато се у Цркви не говори о природном и метафизичком, него о створеном и нествореном. Нестворено нема ни почетак ни крај стварања. Нестворено је самобитно, а створено има почетак стварања и Бог жели да нема крај, иако ће се по својој природи једног дана окончати.

Постоји огромна разлика између створеног и нествореног. Они уопште нису слични једно другом. Једино што је заједничко створеном и нествореном јесте Богочовек Христос, у чијој је личности божанско сједињено са људском природом, другачије речено, нестворено са створеним.

Према св. Максиму Исповеднику, само је безгранично Биће, свемогуће и створитељ свега постојећег, једноставно, јединствено, неограничено и мирно. У нествореном Бићу, односно у Богу, не постоји ништа сложено. Напротив, створена природа је сложена, састоји се од бића и појаве и потребан јој је божански промисао. Бог је створио васцелу творевину и одржава је Својим нествореним провиђењем. Најузвишеније провиђење Божије јесте „спасење васцеле творевине" (св. Таласије, Први слослов, 61, Добротољубље, 2. том).

Свакако да не треба да заборавимо да се термин „творевина" односи на ангеле, демоне, људску врсту и неразумну твар. То је назив који је дат васцелој творе-вини, разумној (словесној) и неразумној (бесловесној). Знамо да је Бог најпре створио духовни (ноетички) свет, затим чулни и вештаствени свет, а након тога и човека као јединство двају светова, духовног (ноетичког) и чулног. На тај начин човек сумира целокупну творевину, микрокосмос унутар макрокосмоса или, боље речено, макрокосмос, са становишта вредности, унутар микрокосмоса.

На овом месту, када говоримо о творевини и њеном обнављању, мислимо у већој мери на вештаствену и неразумну творевину која ће се у будућем веку обновити провиђењем и благодаћу Божијом. Тиме се ба-вимо у овој студији.

Библија говори о паду творевине, али и о ослобађању од пропадљивости. Класичан одломак се налази у Посланици апостола Павла Римљанима. Навешћемо је у целини јер је врло карактеристична и помоћи ће нам у даљој разради ове теме.

„Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији, јер се твар покори таштини, не по својој вољи, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада" (Рим. 8; 19-22).

У овом одломку налазимо неколико посебно важних тачака. Као прво, откривамо да се чулни свет, вештаствена твар, назива творевином а не природом, јер је повезана са постојањем Творца и због тога није неуни-штива и вечна, како мисле неки философи. Као друго, творевина је покорена пропадљивости, не по својој сопственој вољи, јер творевина нема вољу ни слободу, него због човековог пада. Човек је читаву творевину повукао у пропадљивост. Као треће, творевина уздише и мучи се заједно са човеком, жудећи и надајући се ослобођењу. Као четврто, њено жарко ишчекивање односи се на јављање синова Божијих. У оној мери у којој је човек био узрок њеног пада, њено обнављање ће такође доћи од човека. Када говоримо о човеку, ми, наравно, мислимо на Богочовека који је Син Божији. Као пето, дато је поуздано уверење да ће се васцела творевина ослободити од робовања пропадљивости и да ће бити уведена у слободу славе деце Божије. То значи да ће се васцела творевина наслађивати блаженством какво ће наступити када човек постане причастан слави Божијој.

Овај одломак открива црквено поимање и учење о такозваном еколошком проблему и обнављању творевине. Разлог за пад је био непокорни и непослушни човек, док је узрок обнављања син Божији по благодати, обожени човек. Он ће је ослободити и обновити. Благодат Божија ће, у ствари, кроз човека преобразити и неразумну творевину. Свако ко очекује да се творевина обнови независно од обоженог човека узалудно се томе нада.

Личност која је сједињена са Христом је нова, нова твар, и управо тиме добија могућнст за славу. „Ако је ко у Христу, нова је твар" (2. Кор. 5; 17). Апостол Петар, говорећи о крају света, не говори о коначном и потпуном уништењу него о обнављању и преображају, рекавши: „Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, где правда обитава" (2. Петр. 3;13). Овде јасно видимо да се говори о обнављању творевине, а не о уништењу и разарању. Овој теми ћемо са више аналитичности приступити нешто касније, када се будемо бавили учењем Отаца Цркве.

Проучавајући овде одломке из Светог Писма, морамо испитати како је творевина пала и у чему се састоји њено обнављање, по мишљењу Светих Отаца. Док то будемо анализирали, морамо увек имати у виду горе наведене одломке из Светог Писма.

Најпре морамо говорити о паду творевине

Св. Григорије Синаит каже да творевина није била променљива и пропадљива него да је, противно својој вољи, покорена пропадљивости након Адамовог пада. Да би изнео ову истину, Св. Макарије Египатски користи прелепу слику и каже: Исто као што са краљем одведеним у заробљеништво, за њим нужно иду и његове слуге и помоћнци, тако је и након пада Адамовог, који је био господар и краљ свих створења која су му служила, у његов пад била укључена и творевина која га је служила и помагала му (11. беседа).

Трагедију творевине након Адамовог пада и њено посрнуће у трулежност чудесно је описао Св. Симеон Нови Богослов. Он пише да, након Адамовог изгнанства из раја, творевина више није желела да гледа човека и разгневила се на њега. Творевина није желела да му се потчини. Сунце није желело да сија, нити је месец желео да зрачи светлошћу, ни звезде да блистају, ни потоци да бујају, ни реке да теку. Ваздух није желео да га човек удише, звери и животиње су биле огорчене на човека јер је изгубио славу коју је имао. Небо је желело да се сруши на човека, а земља није могла поднети да га држи на себи. Истог часа Бог је посредовао Својом љубављу и човекољубљем и имајући у виду пресаздање кроз икономију (домострој) оваплођења Свог Сина, Својом силом обуздао је творевину и зауставио плаховитост твари против човека, док човек не постане духован, непропадљив и бесмртан, када ће се и творевина ослободити од пропадљивости, обновити се заједно са њим и постати непропадљива и духовна (Етичка расправа 1,2 Гл.).

Како се пад творевине догодио кроз човека, обнављање ће се догодити кроз обоженог човека. Осим тога, човек је спона између духовног (ноетичког) и чулног света.

Наведени одломци из Светог Писма и текстова Светих Отаца, уколико се брижљиво протумаче, указују на чињеницу да се, кроз човеково васкрсење и препород, и творевина може васпоставити из трулежности. То јасно видимо у целокупном предању наше Цркве. У даљем тексту ћемо представити учење Св. Симеона Новог Богослова о обнављању творевине.

Оно што ћемо рећи може се сагледати са становишта да је Бог начинио васцелу творевину од „непостојећег вештаства". Бог ју је привео у постојање. То значи да нема разлога да творевина, неразумна творевина, буде у потпуности разорена и уништена. Бог ништа не ствара зато да би касније ишчезло. Поред тога, сви наведени одломци из Светог Писма говоре о „новом небу и новој земљи", о ослобађању творевине од трулежности, о њеном обнављању. Ти изрази се не би могли применити на њено коначно и потпуно уништење.

Св. Симеон Нови Богослов указује на ову карактеристику. Он каже да, као што је Бог најпре створио непропадљиво вештаство а тек онда човека, тако ће опет најпре творевина бити пресаздана, односно промењена, а са њом ће се обновити и иструлела тела, тако да ће човек, поставши поново духован и бесмртан, опет моћи да „живи на непропадљивом, вечном и духовном месту" (Етичка расправа, Гл. 3, стр. 204).

Он овде говори о обнављању тела, о промени и пресаздању васцеле творевине. Он такође каже да ће духовни човек, након свог васкрсења и Другог доласка Христовог, обитавати на духовном, непропадљивом и вечном месту. То показује оно што смо рекли и раније, односно да Бог није саздао творевину зато да би је касније уништио.

Св. Симеон повезује обнављање тела са променом творевине. Као што ће се тело обновити кроз васкрсење, тако ће се и „небо и земља са свим што је у њима, односно са вацелом творевином, обновити и ослободити од робовања пропадљивости"(исто, стр. 206). И не само да ће се обновити целокупна творевина, него ће „ови елементи учествовати са нама у оностраној блиставости." Не само човек, него и целокупна твар, учествоваће у блиставости Божијој. Творевина је причасна тој енергији Божијој која дарује биће и живот. Чињеница је да ће се творевина такође променити и преобразити.

Он врло успешно узима пример зарђалог старог бакарног посуђа које занатлија поново ставља у ватру и оно одатле излази чисто и обновљено јер је рђа спала. Исто ће се догодити и са творевином. Будући да је постала земљана због човеког греха, Створитељ ће је ставити у ватру тако да ће бити преиначена и преобликована у „своје првобитне елементе како би постала блистава и нова" (исто, Гл. 4, стр. 208), тако да ће се у целини разликовати од онога каква је данас.

Св. Симеон наглашава ово место. Он каже да ће Бог, када обнови човека и учини га непропадљивим, бесмртним и духовним, „заједно са њим преобразити и васцелу творевину и, кажем, коначно је учинити безвременом и невештаственом"(исто, стр. 210). Творевина ће постати невештаствена и вечна. Она ће бити потпуно преобажена заједно са човеком, „са њим".

Ово је врло важно, јер сам чуо теологе који кажу да ће творевина бити преображена у човеку, будући да је човек сума целокупне творевине. Другачије речено, неће бити обновљен космос. Такво сумирање се, међутим, противи речима Светог Писма о ослобађању творевине од пропадљивости, као и речима Св. Симеона, који каже да ће се творевина обновити „са њим" а не једноставно „у њему".

Извесно је да ови ставови Св. Симеона Новог Богослова не развијају никакво хилијастичко становиште, које говори о овоземаљском стању. Како се не би учинило да Св. Симеон зауима такав став, мора се рећи да он говори о духовном, а не о вештаственом месту, које се може опазити чулим или пак о вештаственој творевини каква је доступна чулима.

Св. Симеон тврди да, када говоримо о обнављању творевине, не мислимо да ће се она вратити у стање у каквом је била у првом рају, пре Адамовог преступа. У то време, Адам је био променљиви човек који осећа и коме је потребна исхрана. Приликом васкрсења тела Адам ће бити духован јер, како каже апостол Павле, сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Као што ће Адам бити духован и неће му бити потребна храна, исто тако ће и васцела творевина, Божијом енергијом бити пресаздана „препорађајући се у невештаствено и духовно обитавалиште које је изнад сваког чулног опадања". Она неће бити вештаствена и опипљива каква је била када ју је Бог створио да би задовољила Адамове потребе.

Творевина ће бити духовна и невештаствена, тако да ће људи, имајући бестелесна тела, и будући „изнад чулног опажања у чулном опажању" и будући „неописиви у неописовом" у њој имати обитавалиште.

Овде се очигледно говори о духовном обитавалишту, о посебном месту на коме се живи духовним животом. Св. Симеон често говори о пребивалашиту и обитавалишту, јер ће васцела творевина постати рај, промениће се и обновити са човеком.

У учењу св. Симеона дато је и неколико примера како би се ове идеје учиниле разумљивим. Уместо да буде схваћено људским разумом, јер превазилази сваки ум, све ће постати духовно и божанско, биће сједињено са натчулним и постаће „други духовни (ноетички) рај и небески Јерусалим". Нико никада није обитавао на тако лепом месту. Износећи различите примере, он каже да ће сунце, месец и звезде блистати још сјајније, исто ће се десити и са земљом, све ће блистати, зрачиће лепотом и чаром.

Наводимо речи самог св. Симеона Новог Богослова: „Земља ће у својој новини задобити неописиву лепоту, неувело зеленило украшено сјајним цвећем потпуно духовне врсте где ће, према светој речи, обитавати праведници" (2. Петр. 3; 13).Ми говоримо о натчулном јединству земаљске творевине са небеском, Св. Симеон је врло изражајан: „земаљска творевина, која је видљива и опипљива, преобразиће се и сје-динити са небеским, натчулним и невидљивим светом".

А онда, када се благодаћу Божијом све земаљско сједини са небеским, „праведници ће примити ову обновљену земљу коју ће наследити кротки које је Господ назвао блаженима" (исто, стр. 220).

Из целог овог учења Св. Симеона Новог Богослова происходи да, када говоримо о вечном животу и обнављању творевине, мислимо да ће човек бити преображен и да ће живети на духовном месту. Творевина неће нестати, него ће се преобразити, обновити, изменити.

Ову теологију св. Симеона Новог Богослова изражава и св. Никодим Светогорац говорећи о будућој радости праведника. Сигурно да је он, када говори о људима, аналитичнији и једноставнији, али изражава теолошке истине које смо развили раније.

Он пише: „Знај, слушаоче, да ће приликом Другог доласка свет бити обновљен и да ће бити много лепши и сјајнији него што је сада. Елементи ће бити очишћени од сваке трулежности, они ће бити блиставији од ватре, а ипак неће сагоревати јер ће сва врелина отићи у пакао; ваздух ће бити очишћен од сваке загађености и облака; вода ће блиставо сијати, као огледало и кристал; осим тога, земља ће такође бити прочишћена, очистиће се од сваке нечистоте и штетне твари. Све оне штетне тварикоје изазивају невоље и болест, као што су врелина ватре, хладноћа воде, загађеност ваздуха, жарка врелина лета и сва нечистоћа и прљавштина овог света сакупиће се у понор паклени због још веће несреће јадних грешника. Тако ће се задржати прочишћени елементи и земља ће бити неоштећена и дивна, као други рај.

На сличан начин ће небо и сунце, месец и звезде зрачити чудесном светлошћу, и седам пута јаче, као што каже Исаија: „Светлост ће месечна бити као светлост сунчана, и светлост ће сунчана бити седам пута већа, као светлост од седам дана..." (Ис. 30; 26). Њихово кретање ће се зауставити, јер се сада сунце, месец и планете крећу ради човекове добробити, ради рађања итруљења; тада ће се то прекинути, након свеопштег васкрсења. Сунце ће се зауставити на истоку, месец на западу а остали на својим местима, као што су и били створени на почетку, и годишње доба се неће смењивати, нити ће више бити зиме или лета, или ноћи, већ увек једна вечита вечност времена, са бескрајним уживањем и неупоредивом радошћу. Све те ствари десиће се по божанској заповести, због веће радости и уживања праведника, како би примили награду за мноштво својих дела" (Никодим Светогорац: Етика хришћана, Солун 1974. стр. 398 - на грчком).

Будуће обнављање творевине може се искусити већ сада. Као што још у овом животу човек може видети славу Божију, исто тако још сада може опазити будући преображај творевине. Када човек има озарен ум (нус), он није потчињен уворевини и у њој види унутарње принципе бића, нестворену благодат и енергију Божију. Када у себи приметно носи благодат Божију, онда доживљава своје васкрсење и препорођење творевине. Њему све изгледа лепо. У тој светлости бисмо требали да испитамо прелепе описе творевине које су дали светитељи. Будући да је човек срдиште творевине, нестворена светлост се кроз њега преноси и на неразумну творевину. Због тога се дивље животиње покоравају светитељима, како нам се приповеда у њиховим житијама. Светитељске мошти су место на коме се показује начин будуће промене и преображаја живота.

У том смислу кажемо да је Христос Својим оваплоћењем на земљу донео нову твар, јер нам је дао могућност да већ сада опазимо то обнављање, али и да најватреније ишчекујемо будуће (обнављање). У Цркви, дакле, не само да се налазе указивања на тај живот, него и сведочанства о њему.

Непрестано напредовање у будућем веку

Вечни живот није застој, него непрестано кретање, и управо због тога светитељи непрекидно постају све способнији за причасност нествореној слави Божијој. То је истина која је наглашена у библијско-светоотачкој традицији.

Теолошка основа за истину о овоме може се видети у две тачке. Као прво: човек је створен по лику и подобију Божијем; израз „по подобију" указује на кретање, на усмереност према Богу. То, наравно, наговештава да нема краја усавршавању, јер би то значило савршено и потпуно уподобљавање Христу. Као друго, што је повезано са првим, оно је повезано са разликом која постоји између створеног и нествореног. Створено никада не може постати нестворено. Створено се креће према нествореном, али не може постати нестворено по својој природи. Из тог разлога ће увек постојати кретање и неће бити краја нити завршетка том кретању.

Захваљујући боговиђењу, светитељи врло добро схватају створеност и променљивост своје природе. Они то осећају као пад и кажу то са становишта да створено сагледава своју ништавност у поређењу са нествореним. Због тога су они, који су видели Бога, схватили пропадљивост и смерност, и као Авраам рекли: „Ја сам прашина и прах".

То непрекидно кретање и напредовање појављује се у многим одломцима из Светог Писма. Облик трајног презента код глагола који се користи у многим фразама као што су: „покајте се", „стражите", итд, показују да се не ради о непроменљивом стању него о непрекидном напредовању започетом још у овом животу.

У Откровењу Јовановом постоји једна опомена: „Ко је свет нека се још освећује" (Откр. 22; 11). То се не дешава само у овом, него ће се наставити и у следећем животу. Било ко да доспе у стање очишћења и покајања напредоваће из светости у светост, из благодати у благодат. Уколико човек више ужива у виђењу славе Божије, утолико се захтев за тим све више појачава.

То је, остим тога, и стаза врлина. Врлина нема краја јер би то значило засићеност, а свака засићеност, природно, изазива замореност и досаду. Како су врлине плодови Духа Светога и не могу никада достићи савршенство живота у Христу, за врлину не постоје ограничења. Уз те претпоставке можемо разумети да нема краја покајању, јер би то, разумљиво, значило постати као Христос по природи.

Св. Григорије из Нисе тврди да врлина нема краја. За све ствари које се мере чулима, савршенство се садржи унутар ограничених оквира и оно се мери јединицама мерења. За велика духовна добра, каква је врлина, не постоје ограничења. „У случају врлине, од апостола смо научили да је њено ограничење у савршенству чињеница да за њу не постоји ограничење". Врлина нема граница, нема оквира. Он ово наглашава имајући у виду речи апостола Павла: „Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао као што мене достиже Христос Исус. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награденебескога призвања Божијега у Христу Исусу. Ми, дакле, који смо савршени овако да мислимо..." (Фил. 3; 12-15).

Док апостол Павле осећа да га је Христос достигао и да се налази на стази савршенства, осећа и то да оно још није наступило.

Св. Григорије из Нисе, позивајући се на ове апостолове речи, каже да апостол Павле, хитајући за врлином и стремећи оном што ће доћи, није осетио да се тај пут окончао јер није мислио да је безбедно да прекине трку. Крај врлине је зло, исто као што је и смрт крај живота. Бог, у коме нема зла, савршено је добар по природи. Због тога је Божија природа неограничена,она нема краја. Упражњавање врлине значи да смо причасни (да се уподобљавамо) Богу. Они, дакле, који знају шта је добро по природи, желе да му буду причасни, али, будући да природно добро нема граница, нема краја, жеља причасника није причасна греху. Према томе, врлина има једну границу, а то је безграничност, непостојање границе. „Једина граница врлине јесте да нема границу" (Житије Мојсејево", стр. 31).

Ако се то дешава у овом животу, то значи да ће се наставити и у будућем када ће човек имати потпуније познање Бога, и то ће оснажити жељу садашњег доба, јер уколико је већа љубав, утолико је веће и познање; а што је веће познање, утолико нараста и љубав, а са њом и жеља.

Св. Симеон Нови Богослов каже да обитавање Свете Тројице у срцу савршеног „који зна и осећа ово присуство" није испуњење жеље, него узрок још снажније и ватреније чежње. Ова посета Божија не оставља човека у миру и у њему се тада распламсава ватра. Будући да његов ум (нус) не може открити крај жељи, и будући да не може измерити своју жељу и љубав и присиљен је да учествује у бескрајном он стога „подноси чежњу која не познаје границе и љубав ко-ја не може бити задовољена"(,Житије Мојсејево").

Дефиниција савршенства не може се, дакле, ограничити мерама. Постоји непрекидна и нарастајућа љубав и ватрена жеља за Богом. Савршенство се стога, према Светим Оцима, дефинише као „непотпуно савршенство савршеног".

Учење Отаца о Вечном Животу и причасности нествореној благодати Божијој говори о непрекидном напредовању. Св. Максим говори о непокретности вечног кретања код оних који желе оно што је жељено. Према Св. Максиму, обожење је истоветно са подобијем Божијим и причасношћу Бога. Он причасност сматра за бесконачно и непрекидно наслађивање жељеним. Овде је јасно да говори о вечном наслађивању које је непокретност вечног кретања. Он пише дословно следеће: „Код оних обузетих жељом, непокретност вечног кретања око предмета жеље јесте бесконачно и непрекидно наслађивање предметом жеље; бесконачно и непрекидно наслађивање предметом жеље јесте причасност натприродним стварима Божијим"(Питања Таласију).

Из целокупног учења Св. Максима Исповедника јасно је да се човеков духовни живот непрекидно развија и да се не очекује да било када буде заустављен. Стога он говори о непрестаном успону и увећању причасности добру. У његовим радовима често налазимо изразе као „непокретност вечног кретања" или „непомично кретање". Како бисмо, међутим, боље протумачили ову суштинску тезу, требало би да проблем са којим се суочавамо сагледамо са философске стране, будући да је познато да су Св. Оци одговарали на онтолошка питања философа и давали разборите одговоре који су долазили од Откровења Божијег.

Ориген, који је у многим случајевима следио Платонове теорије, тврди да је кретање постојало пре постања света и да је након његовог постанка наступила непокретност. Он каже да су духови, који су у Богу, осетили презасићеност и да су се зато покренули. Плод тог кретања је била творевина и настанак света. Према томе, зло је узрок стварања света. Човеково спасење је, дакле, повратак душе Богу где ће постојати непокретност. Поредак је дакле, најпре кретање, затим постање и најзад непокретност. Другачије речено, најпре су се покренули духови, затим је створен свет и најзад, уследиће непокретност када душе, ослобођене тела, буду от-починуле у Богу.

Св. Максим је, сукобљавајући се са редоследом какав је изложио Ориген прихватајући Платонове ставове о стварању човека и његовом спасењу, иако задржавајући изразе као „кретање", „постање" и „непокретност", изменио њихов поредак и дао им другачији садржај. По Св. Максиму, на почетку није било кретање него постање. Свет је позитивна творевина Божија. Бог је у почетку створио свет у који је положио кретање. Без кретања створења не би била у могућности да се уздижу ка Богу. На тај начин је кретање плод стваралачке енергије Божије и положено је у свет, али није узрок почетка и пада човека и света. Свако створење има од Бога дату могућност кретања јер без ње не би било испуњења. Кретање, према томе, није узрок пада, већ начин узношења. Природно је да кретање нема краја јер нестворени Бог, нема краја, будући да је Он бесконачан.

Св. Максим се суочио са следећим проблемом: „Будући да је кретање природно обележје творевине, како ће онда непокреност задобити превагу, односно, како ће се кретање икада зауставити?" Управо је због одговора на ово питање Св. Максим увео појам „вечног кретања непокретности". Човек ће остати у заједници са Богом, али ће његова непокретност бити бескрајно кретање. Разлог томе је што створено никада не може у целини бити слично нествореном, нити коначно може бити у потпуности поистовећено са бесконачним.

Тако Св. Максим, побијајући Оригенову концепцију о кретању-постању-непокретности, говори о постању-кретању-непокретности и каже да ће непокретност бити вечно кретање. Природно је да је након ове измене формулисања дошло и до измене садржаја, јер св. Максим под изразом „вечно кретање непокретности" није подразумевао да је душа ослобођена тела и да обитава уз Бога; мислио је на вечно постојање васцелог човека, кога сачињавају душа и тело, и на његово непрестано усавршавање.

Творевина се не може кретати ка непостојању, према небићу, јер је то спречено Божијом енергијом која је усмерава. Њено природно кретање је кретање ка животу у Христу, према испуњењу закона њеног стварања.

Учење свих Св. Отаца о Богу такође је садржано унутар овог оквира. У ономе што следи навешћемо не-колико примера преузетих од двојице отаца који су говорили о томе да ће у следећем животу за причаснике нестворене славе Божије постојати непрекидно напредовање.

Св. Григорије Синаит пише: „У будућем животу ангели и светитељи ће вечно узрастати у благодатним даровима и никада се неће умањити њихова чежња за што већим блаженством. У том животу неће доћи ни до застоја ни до промена од врлине ка греху".

Једну такву тезу развио је и Св. Григорије Палама, побијајући Варлаамову философију. Варлаам је тврдио да је за човека, како је он то мислио, најсавршенији Божији дар да обитава у натчулној молитви. Према томе, молитва која се твори у болу, патњама и сл. није један од најсавршенијих дарова Божијих.

Св. Григорије Палама користи многе аргументе да би побио ову тезу. Он између осталог каже да не постоје најсавршенији дарови Божији, другачије речено, довршење и испуњење којима се ништа не би могло додати, јер је добро познато да ће светитељи у будућем веку бесконачно напредовати у боговиђењу. „Жеља оних који су задобили ово виђење је безгранична, будући да им благодат, која им је већ дарована, даје снагу да још више сазервају, јер је Онај који Се даје безграничан и награђује обилато и издашно. Како онда синови будућег века неће безгранично напредовати у том созерцању, задобијајући благодат за благодаћу и радосно успињући успонима који никада не замарају?" (Одбрана исихаста, 2, 2, 11).Ниједан од дарова које Бог даје није најсавршенији, јер најсавршеније не допушта никакво увећање.

Према Св. Григорију Палами, дакле, у будућем веку ће постојати непрекидно напредовање. Непокретање је синоним за зло. Непрестано напредовање се дешава још у овом животу и за праведнике ће се наставити и у следећем. Имајући удела у божанској слави, они ће задобити још већу жељу и још узвишенију чежњу. Осим тога, Бог који воли је бесконачан и за Њега је немогуће да се затвори према створеној људској природи.

Будући да се Св. Григорије Палама такође базира на одломцима из текстова св. Дионисија Ареопагита, треба да кажемо да се божански Дионисије, у својим списима о небеској хијерархији, где говори о три ангелска чина, од којих је највиши и најближи Богу онај први, најнижи најближи човеку, док средњи чин прима озарење од највишег, позива на очишћење, озарење (освећење) и усавршавање ангела, који су сразмерни њиховој способности за озарење.

И међу ангелима је, дакле, присутно узрастање у боговиђењу, у складу са њиховим различитим чиновима. „Тако се прва јерархија небеских умова очишћује, озарује (освећује) и усавршава, постаје чиста од свега ниског, испуњена изначалним светлом и причасна првопреданом знању и разумевању", „очишћена од незнања сразмерно дарованом знању савршенијих тајни" („О небеској јерархији", 7. поглавље). И ангели су, дакле, очишћени од незнања знањем савршенијих тајни, које им је дато сразмерно њиховом чину. Исто се дешава и са другим ангелским чиновима.

Мора се додати да се будући век, према Св. Григорију Палами, назива вечитим, односно, оним који се ни-када неће окончати, не само у погледу времена, него и у погледу благодатних дарова. Говорећи о великом достојанству Богородице, будући да је кроз Њу Христос дошао на свет, Св. Григорије истиче значај Мајке Божије у будућем веку: „У будућем бесконачном веку ће свако напредовање у божанском озарењу (освећењу) и свако откривање божанских тајинстава и било ког вида духовних дарова бити немогуће без Ње" (37. омилија).

Према томе, суштина светоотачке мудрости је да у будућем животу за праведнике неће постојати прекид, да ће постојано напредовати и да ће се то дешавати непрекидно, будући да човекова жеља нараста са нарастањем богопознања, као и стога што човек не може престати да буде створен и постати по природи нестворен. Човек може искусити нестворено по благодати а не по природи, што припада искључиво Богу, који је Самобитан и Сам живот.

То ће се, наравно, десити онима који су пре своје смрти ступили у стање очишћења и покајања. Другачије речено, ако се човек покајао, ако се исповедио, али ако његов ум (нус) није имао довољно времена да буде исцељен и озарен (освећен), он ће благодаћу Божијом узрастати у богопознању. Ми о томе не размишљамо у смислу латинске теологије, по којој ће човек, који сеисповеда али нема довољно времена за покајање.проћи кроз оно што они називају чистилиштем.

У Православној Цркви, не говоримо о задовољењу божанске правде него о ступању у стање очишћења и покајања, чак и ако исцељење није довршено. У таквим случајевима ће божанска благодат потпомоћи исцељењу чак и након смрти, у смислу да ће они који су се покајали божанском благодаћу постати способнији за озарење (освећење) и причасност слави Божијој.

Напротив, они који се нису покајали нити делатно показали своје покајање, неће напредовати према добру и врлини. У списима Светих Отаца нисам нашао ниједан одломак који би говорио о томе да ће се непокајани кретати ка још већем злу. Ми знамо да ће у рају постојати степеновање, зависно од духовног стања неке особе и да то исто важи и за пакао.

Христос говоређи о оном граду који је одбио апостоле, каже: „Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда неголи граду ономе" (Мт. 10; 15). Реч „лакше" указује да ће степеновање постојати и у паклу.

У закључку морамо рећи да постоји вечни живот, који се доживљава или као вечни рај или као вечни пакао. Та вечност треба да нас наведе на размишљање. Преображена тела свих људи ће поседовати вечни живот. Сва тела ће поново устати, тј. и тела грешника, и тела праведника. Васкрсење тела је дар који је васкрсењем Христовим дат свим људима. Праведници ће, међутим, и даље доживљавати успон, јер ће на облацима бити узнесени „у сретање Господу у ваздуху" (1. Сол. 4; 17). Приликом Другог доласка Христовог до-ћи ће и до обнављања творевине од трулежности. Причасност праведника слави Божијој ће стално нарастати и бити непрестана. То неће бити стање непокретности, него вечно кретање непокретности и непомичнокретање.

Човек мора сагледати пропадљивост и привременост овог живота и обазрети се на вечност. Св. Григорије Палама, тумачећи стихове Светог Писма који кажу да „пролази обличје овога света" (1. Кор. 7; 31) и да је „остало мало времена" (1. Кор. 7; 29), каже: „Живот је кратак, смрт је близу, овај свет је пропадљив, други је онај који ће вечно трајати" (19. Омилија).Презирање рвога света и припрема за будући (свет), живот у хармонији са путем будућег века, онолико колико је то могуће, и удаљавање од штетних ствари овога „сигурно нас упућује у њега" (исто).

Наша мисао мора бити устремљена ка Вечном Животу, јер је „наше живљење на небесима" (Фш. 3; 20). Овоземаљским људима могу владати капиталистички, марксистички или социјалистички системи, али живљење хришћана је небеско.

Човеков циљ је жеља за Вечним Животом и причасношћу Царству Божијем које „неће имати краја". Неће бити ни краја ни завршетка, и усавршавање ће бити бесконачно.

Преузето из књиге

“О бесмртности душе – Искуства Православних хришћана”

стр. 115-136