Старац Сава

Вријеме је кратко и треба га чувати. Сваки дан и сваки минут треба да посветимо вјечности. Губитак времена се не може надокнадити! "Губитак времена је тежи од било ког другог губитка" - кажу Свети Оци. 


Старац се усрдно борио против тврдичлука и похлепе, против недостатка саосјећања према ближњима и бесплодног прикупљања богатства. Говорио је да су такви људи - који живе само за сопствено задовољство, а о сиромашној браћи неће ни да размишљају - налик јеванђелском богаташу. Старац је позивао имућне људе да помажу сиротињи. 


Стихије природе надопуњују једна другу, и природа разумном бићу (човјеку) даје своја блага: свјетлост, топлоту, влагу и на тај начин одржава у животу и њега и сав органски свијет. А ми, разумна бића (људи), често се претварамо у тврдице које су глуве за вапаје своје браће. Треба да дијелимо међу собом, да се потрудимо око доброг нестицања, да дајемо без шкртости и охолости, дарежљиво, кротко и са смирењем. Тврдичлук и похлепа убијају душу, а у земаљском животу доводе до тешких посљедица. 


Тврдичлук и похлепа представљају најпогубније страсти. То је Јудин гријех! Зато будимо милосрдни. 


Милосрђе је велика добродетељ! Патријарх Јован Милостиви је сматрао да му је пропао дан ако није учинио милост ближњем. Добри људи сами траже прилику да помогну. Мајка Божија се нарочито радује када људи чине милостињу ближњима, и веома се жалости због људске окрутности и немилосрдности. 


Људи се затворе у круг своје породице и не примјећују да око њих има сиротиње, да има оних којима је потребна помоћ. Јесте ли видјели некад како дјеца улове голубове па им вежу крила да не могу да полете? Тако је и са човјеком који је везан за новац, за ствари - њему су, баш као и оном голубу, везана крила душе, и она не може да се вине у небеске обитељи; Господ не прима молитве таквог човјека. 


Ко нема средства за милостињу, а завиди онима који их имају, тај је такође среброљубац - воли богатство. Сачувај нас Господе од такве страсти! Будимо задовољни оним што нам је најнеопходно за одржавање тијела: да се одјенемо да нам не буде хладно, да се окрепимо храном да нам тијело не изнемогне, како би могло да прати душу у служењу Господу. А све што је сувишно - пропаст је за душу! Нарочито треба да се бојите раскоши и праћења моде. Не сакупљајте новац, а све што вам је сувишно - подијелите сиромашнима. А неки остављају новац за "црне дане". То је страшна ствар: "црни дан", "црни фонд" - и само име каже да су то ђавоља посла. Довољно нам је да се бринемо о данашњем дану! У молитви Господњој ми Господа молимо: "Хљеб наш насушни дај нам данас". Немојмо бити налик јеванђелском богаташу. Не тражите ништа на овој грешној земљи, ту немамо сталног дома - ми смо на земљи странци и дошљаци. 


Немојмо избјегавати прилику да учинимо доброчинство, да примимо госта. Господ нас на страшном Суду неће питати: "Колико сте молитава прочитали?", него: "Наг бијах, јесте ли ме одјенули? Гладан бијах, јесте ли ме нахранили? У тамници бијах, јесте ли ме посјетили?" За такве милости као што је утјешити убогога, помоћи некоме у старости, примити под свој кров онога ко нема никога и ко је беспомоћан, добићемо велику милост од Господа! Ето шта Господ од нас очекује: милосрђе и праштање увреда. Велика је добродјетељ - молити се за оне који те вријеђају! Оче опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23,34). Праштајте ако ишта имате против кога; да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша (Мк. 11,25). 


Велико ћемо дјело Божије да учинимо ако утјешимо тужнога, јер туга доноси духовну смрт. Добро је читати свете књиге, ићи у храм, али није мање добро утјешити ближњег ако за тим постоји потреба. Онај који нема саосјећајности и милосрђа према људима, нека се уплаши ријечи Светога Писма: Јер ће ономе бити суд без милости који није чинио милости (Јак. 2,13). А милостиве очекује велика милост на посљедњем Суду. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. 


Милостиња је уведена не због оних који примају, него због оних који дају, јер ови посљедњи од тога добијају велику корист. Доброчинства доносе корист не толико онима који их примају, колико онима који их дају, јер та добродјетељ даје им смјелост пред Богом. Боље је дати, него тражити! 


Идеш на посао, имаш новца само за један оброк, и сретне те сиромашни брат. Дај му све што имаш, а себи кажи: "Па добро, издржаћу због њега до увече, док се не вратим кући". И ради те мале милости многи гријеси ће ти се опростити. Тако у свему другоме; поступајте са љубављу и расуђивањем! 


Милосрђе Божије је бесконачно! Ми вријеђамо Господа, а Он нам опет пружа руку помоћи и изводи нас из ада. Ми га разгњевљујемо, а Он шаље Анђеле Своје да нас изведу из подземља. Молите се: "Господе! Дај нам снагу да разапнемо своје тијело са страстима и похотама, да више не бисмо вријеђали Твоје величанство!" 


Ни у ком случају, ни у каквим околностима не падајте у униније, не очајавајте. Униније убија енергију која је неопходна да бисте у срце добили Духа Светога. Онај ко падне у униније губи молитву и умире за духовне подвиге. Знајте да вас у тренутку унинија и очајања Господ не оставља, него ви остављате Господа. Чак и када вам је веома тешко, призовите духовно Господа Исуса Христа, Који живи у вашем срцу. Он очекује ваш позив. Немојте да се разочарате и да вам живот пада тешко. Он постаје несносан само за зле људе, а онај ко вјерује у Исуса Христа и узда се у Њега, тај треба да се радује животу и да воли живот. Наш земаљски живот је неоходан као припрема за вјечни: да бисмо овдје славили Бога, чинили добро ближњима и уским путем на који је указано у Јеванђељу задобијали Вјечно Царство. Живот нам није дат ради земаљског весеља:Блажени су који плачу, а не они који се смију. 


Униније, љеност и немар - то су три чудовишта која су поробила људски род. Зато свакога дана треба да се молимо Царици Небеској: "Одагнај од мене, убогог и грешног слуге Твога, униније, заборавност, неразумност, љеност...". Не треба се везивати ни за шта земаљско, него само за Господа. На земљи смо странци и дошљаци, зато треба да се трудимо да увијек будемо спремни за прелазак у вјечност, јер не знамо да ни час своје смрти, а речено је: У чему вас затекнем, за то ћу вам и судити. Да не бисмо очајавали, треба увијек да будемо спремни на патње. Господу није угодно роптање. Треба да учимо да се радујемо у невољама. Невоље су - двери Царства Небескога! Као што се смјењују дан и ноћ, тако се у нашем животу смјењују туге и радости. А после радости се не плаши, очекуј тугу и мирно је подноси. Што је више патње, то је ближе спасење! 


Кроз патње Господ васпитава човјека за вјечни живот. Кроз напоре и патње стиче се милост, благонаклоност и благодат Божија. Благодат не може да се укоријени тако гдје су смијех, раскош, осуђивање, празнословље, љеност, непријатељство, завист, оговарање и друге наше уобичајене слабости.

БОЖАНСКИ ОГАЊ БЕСЕДА НА ДУХОВЕ

Када ви, браћо и сестре, случајно поменете да одлазите у цркву, нађу се особе које вас гледају помало с висине, а помало и с подсмехом, и у чуду се питају: шта ли је то што још увек понеког вуче вери, цркви и молитви? 


Исто су се тако питали људи шта је то гонило оне наше побожне сељаке и сељанке да пешаче по тридесет, по педесет и по сто километара до неког богомољачког молитвеног сабора, да на том сабору неуморно стоје на дугим богослужењима, певају духовне песме и слушају проповеди епископа, свештеника и мисионара по неколико дана и ноћи, и да се потом поново пешице враћају у своја далека села, пуне душе и пуног срца, утешени, охрабрени и као наново рођени. 


Питају се људи шта је то што понеког гони у манастир и на пут подвига и одрицања, кад је пут којим иде остали свет тако широк и кад живот у свету уме да буде тако угодан. 


Питају се тако понеки људи, јер сами нису имали прилике да осете онај бескрајни и свети мир који влада у души Божјег човека, јер им кроз душу још никада није прострујала радост додира с Богом и срце им још никада није захватио онај божански огањ за ко и је Спаситељ рекао: „Дошао сам да донесем огањ на земљу “ . 


А сваки онај кога нешто вуче молитви, који осећа жеђ за Богом, жеђ за правдом и за једним вишим и савршенијим животом, осетио је тај мир, и ту радост, и то горење срца, бар једном у животу. 


Било да му је приликом читања које надахнуте књиге или приликом слушања које надахнуте проповеди душу озарила радост сазнања о Богу, о души, о вечној правди и о вечном животу; било да је приликом молитве јасно осетио присуство Онога који је изнад и око нас, да су му од тога осећања грунуле сузе на очи и свака му реч молитве одјекивала до најдубљих дубина душе; било да је, док је страдао и био на ивици пропасти, осетио Божију тајанствену руку која га је у последњем тренутку истргла испод косе смрти и вратила у живот, 


Осетио је тада, онај свети трепет од Божје близине.
На души му је било светло, лепо, топло и лако. 
Сав му се свет учинио друкчијим, лепшим, радоснијим. 
Осетио је да му је свака твар постала блиска, рођена и мила. 
Зажелео је у т им тренуцима да притисне на груди сав свет, да подели ту своју радост са свима бићима, да их воли и да га она воле. 
Зажелео је да се тако осећа увек . 
Све што је дотада сматрао за вредно учинило му се јадно и ситно, Осетио је с вом душом где се налази право благо и готов је био да остави све и да се сав преда томе новом и једи н о вредном осећању. 


То су осећање понели у души свети апостоли када су на данашњи дан кренули у свет на проповед. Ништа их није могло задржати: ни породица, ни родни крај, ни страх пред туђим и непознатим земљама и туђим и непознатим људима; ни гоњења, ни исмејавања, ни шибања, ни каменовања, ни смрт. То благодатн о осећање радости и љубави које су носили у себи и које се преливало од изобиља хтело је да се излије на сав свет. Они га већ нису могли угушивати у себи, оно их је носило у победу над светом. 


То је исто осећање било обузело душу светог архиђакона Стефана, те није могао пожелити зла онима који су га засипали камењем, него се у љубави дирљиво молио за мучитеље: „Господе, не прими им ово за грех! “ 


То је благодатно осећање носио у срцу преподобни Серафим Саровски, те је свако биће ословљавао са радости моја ! 


Тај је огањ пламтео у души оног светитеља који је све твари називао браћом и сестрама и у усхићењу певао: 


„Слава Ти, Боже мој, са свима Твојим створењима, нарочито господарем и братом сунцем које освиће и обасјава нас светлом дана, и лепо је, и зрачи великим сјајем, и Твоја је, Свевишњи, слика и прилика. 


Слава Ти, Боже мој, због сестре наше месечине и због звезда које си створио сјајне, драгоцене и красне. 


Слава Ти, Боже мој, због сестре воде, која је веома корисна и понизна, и драгоцена и чиста. 


Слава Ти, Боже мој, због брата огња, којим ра светљујеш ноћ, и који је леп и пријатан, и моћан и јак... “ 


То је благодатно струјање Духа Светог носио у души и онај хроми руски поклоник који је с торбом на леђима (а она му је била све благо) и с молитвом у срцу ишао од манастира до манастира и записао о себи оне чудне речи: „Срдачна молитва ми је доносила толико радости да сам мислио да на земљи нема срећнијег човека од мене... Не само да сам то осећа о унутра, у души својој, него све што сам видео око себе имало је неки усхићени изглед и све је упућивало љубави и благодарењ у Бога: људи, дрвеће, биље, животиње; све ми је било као рођено... “ 


То је благодатно осећање пламтело у срцима светих апостола Луке и Клеопе када су, враћајући се из Емауса и сећајући се разговора са Спаситељем, говорили: „Зар нам није срце горело , док нам је говорио на путу! “ 


Ја сам уверен да и на овоме скупу има душа које су бар једном у животу морале осетити то горење срца. 


Јер шта би нас иначе вукло овамо, ако не сећање на те свете часове осећања Божје близине, на то радосно струјање Духа Светог у нама и жеља да то осећање поново доживимо? 


Нека би тај свети божански огањ и данас захватио наше душе и загревао срца наша добротом, љубављу и радошћу до века — А м и н. 


Текст преузет из књиге: 
Епископ Хризостом, 
ТИХИ ГЛАС , 
Београд, 1991

О искушењу

Св. Кирил Јерусалимски: 
"И не уведи нас у искушење", Господе. Да ли нас Господ овим учи да се молимо да уопште не будемо кушани? Не, јер речено је: "Сваку радост имајте, браћо моја када бивате кушани" (Јаковљ. 1, 2). Пасти у искушење може да значи и утопити се у искушењу. Јер је искушење слично некој реци, преко које је тешко прећи. Зато неки, не утопивши се у реци искушења, препливају исту као искусни пливачи, не предајући јој се. А други нису такви, већ улазе у реку искушења и утопе се. 
Као, на пример, Јуда, који је упао у искушење среброљубља, и није препливао пучину (тог искушења), већ се удавио и телесно и духовно. Петар је, пак, упао у искушење одрицања од Христа, али упавши у њега није се удавио у њему, већ је храбро препливао пучину и избавио се од искушења. Ево како други човек (псалмопевац Давид) који је дошао до савршенства Светих благодари за избављење од искушења: "Ти си вас окушао Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу, метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам човеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео у одмор" (Пс. 66, 1012). Видиш ли са каквом смелошћу говоре они који су победили искушења и који нису посустали. Речено је: "Извео си нас у одмор". Ући у душевни мир (одмор) значи избавити се од искушења. 

Св. Григорије Ниски: 
"Не уведи нас у искушење". Колика је, браћо, сила у тим речима? Господ различито и са више имена именује лукавога (непријатеља нашег), као што су: Ђаво (Мт. 13, 39), Велзевул (Мт. 10, 25), Мамон (Мт. 6,24), кнез света (Јн. 14, 30), човекоубица (Јн. 8, 44), лукави, отац лажи (Јн. 8, 44), и другим сличним именима. Можда је једно од најјаснијих његових имена искушење. Ову нашу претпоставку потврђује само устројство Молитве Господње, јер Господ после речи: "не уведи нас у искушење", додаје мољење за избављење од лукавога, чиме означава једну исту ствар. Онај ко не улази у искушење (напаст), тај је самим тим ван власти лукавога; а ко је у искушењу (напасти), тај је у власти лукавога; следи, дакле, да су искушење (напаст) и лукави једно исто. Чему нас учи ово мољење Молитве Господње? Учи нас да будемо слободни од онога што видимо да је овај свет, а о коме је речено: " Свет сав у злу лежи (1. Јован. 5, 19). Ко хоће да буде изван домашаја лукавога, који нас подстиче на искушења, тај мора у потпуности да се искључи из световног живота. Јер, искушење се не може дотаћи душе ако непријатељ (лукави), поставивши на злобну удицу своју световне прелести као мамац, не стави те прелести пред наше очи да би у нама побудио жељу за искушењем. Ова мисао ће нам бити много јаснија ако је поткрепимо примерима. 
Море често бива страшно када се узбурка, али не за оне који живе далеко од њега. Огањ је погубан, али само за материју која гори. Рат је ужасан, али само за оне који ступе у рат. Ко жели да избегне невоље рата, тај се моли да не дође до потребе да и он ратује. Ко се боји ватре, моли се да не буде у њој. Ко се плаши мора, тај се моли да му не устреба да плови морима. Тако и онај ко се боји заразе лукавога нека се моли да не буде на мети лукавоме (тј. да не постане роб световне сујете и страсти). Пошто "свет лежи у злу" у световним делима су скривени поводи за искушења; дакле, онај који се моли да не падне у искушење, не треба ништа друго да моли до да не буде заведен свјетовним прелестима. Јер ко то избегне, тај ће избећи вражји мамац; његову прикривену удицу неће загристи, неће је прогутати и тако неће пасти у власт лукавога. 

Св. Јован Златоуст: 
" И не уведи нас у искушење". Овде Спаситељ очигледно указује на нашу ништавност и осуђује гордост, и учи нас да не одустајемо од подвига и да својевољно никуда не журимо: јер ће тиме за нас и победа бити блиставија и за ђавола пораз тежи. Али, ако смо већ увучени у борбу, дужни смо да се држимо смело; а ако за борбу нема повода, дужни смо да будемо спокојни и да очекујемо време подвига да бисмо показали одсуство славољубивости у себи и своју храброст. 
Исти овај Светитељ: 
"Не уведи нас у искушење". Нечастиви нам причињава многе невоље, као и људи, или очигледним наношењем зла или зломислијем. Понекад и тело погубно делује на душу; а понекад, због различитих болести, наноси нам невољу и страдања. Пошто разне и многобројне невоље насрћу на нас са свих страна ми треба да се да молимо Богу да нам да избављење од њих. Јер кад Бог заповеди престаје свака мука, бура се стишава и постиђени лукави се удаљује; као што је, некада, оставивши људе, он прешао у свиње, не осмеливши се, чак, ни то да уради без наредбе (Мт. 8, 31). Ако нема власти, чак, ни над свињама, како онда може овладати људима које Бог чува? 

Св. Касијан: 
Овде се поставља значајно питање! Ако се молимо, да не паднемо у искушење, како онда можемо доказати добродетељ своје постојаности и одлучности која се тражи у Св. Писму? " Блажен је човек који претрпи искушење" (Јаковљ. 1, 12). Дакле, речи Молитве: "не уведи нас у искушење", значе: не допусти нам да будемо побеђени у искушењу. Јов је кушан, али не уведен у искушење, јер: "не рече безумља за Бога " (Јов. 1, 22), и не упрља уста богохуљењем, што је од њега захтевао кушач. Искушавани су били Авраам и Јосиф, али ни један од њих не био уведен у искушење, јер недан не испунио захтјеве кушача (ђавола). 

Св. Максим Исповједник: 
Везујући ово мољење са претходним, учимо да онај ко из душе не опрости дужницима и чије срце није чисто пред Богом од сваког незадовољства према брату своме и које не сија светлошћу помирења са ближњима, тај се лишава Божије благодати и предаје се искушењима лукавога, а да би очистио своје грехе мора научити да буде благонаклон према другима. Искушење је закон греха који је био припремљен (од лукавог) првом човјеку, а лукави је ђаво који је увео првог човјека у грехопад, тако што га је саблазнио и увукао у грех, кушајући га оним што му је Бог забранио, и човјек је тако нарушио Божију заповест. Плод свега тога је био губљење бесмртности. 
Искушењем се назива и увлачење душине воље у страсти телесне; а лукавим се назива стварни узрок који побуђује ту људску тежњу к страстима телесним. Од тога, пак, праведни Судија не избавља никога осим онога који опрашта дужницима својим, а ко не опрашта залуду се моли за опроштај грехова својих. Бог оставља таквога немилосрдног и непомирљивог човека и он бива побеђен од лукавога... 
Човек треба да зна потребе своје природе тј. да постоји закон природе људске на једној и тирјанство страсти на другој страни. Тирјанство страсти доводи до самовољног удаљавања од људске природе. Овај први (закон природе) задовољава природне људске потребе, а други (закон тирјанства страсти) изопачује људску природу, која је првобитно створена као чиста и непорочна. Закон природе људске је такав да дејством ума људског чува наше биће... и када узносимо Молитву Господњу, она бива услишена и Бог нам уместо једне дарује две благодати: опроштај грехова прошлих и избављење од грехова будућих, не допуштајући нам да паднемо у искушење, нити лукавоме да нас пороби, јер опраштамо дугове ближњима нашим. 
Дакле ако желимо да се избавимо од лукавога и да не паднемо у искушење, уздајмо се у Бога и опраштајмо дугове дужницима нашим јер: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваших" (Мт. 6,15); (чинимо тако) да би нам не само били опроштени грехови наши, већ и да бисмо победили закон греха, не падајући у искушење и побеђујући родитеља греха лукавога, молећи се за избављење под руководством Христа Господа, Који је победио свет, и Који нас је наоружао заповестима Својим, научивши нас да одбацимо страсти и да незасито стремимо Њему као Хљебу Живота, Премудрости и Правде кроз испуњавање воље Оца Небескога Који нас је учинио саслужитељима анђелским, који су нам објавили небеско устројство живота, благоугодно Богу. И зато (због сличности Анђелима) ми усходимо к Богу, к Оцу свјетова Који нас је учинио да будемо заједничари Божанског природе кроз причешће благодаћу Духа Светога, чиме постајемо чеда Божија и синови Божији, и облачимо се у Самог Створитеља те благодати, Сина Очевог... из Којега, кроз Којега и у Којем имамо и имаћемо живот вечни. 
Нека молитва наша буде усмерена на ово тајанствено обожење да бисмо објавили каквим нас је учинило оваплоћење Једнородног Сина, и где нас је узнела моћна Десница Човекољупчева, нас који смо нижи од најнижег, нас који смо притиснути теретом грехова наших. Узљубимо још више Онога Који нам је тако премудро припремио спасење, показавши делом, да је наша молитва услишена, показавши нам да уистину имамо Бога за Оца, а не лукавога, који посредством страсти увек покушава да тирјански влада нама и који нас уместо у живот води у смрт. Јер сваки од ова два властодршца (и Бог и непријатељ Његов ђаво) онима који им се предају дају сваки своје: Бог им даје живот вјечни, а ђаво даје смрт онима који му предају под дејством искушења. 
Према Светом Писму постоје две врсте искушења: једна искушења, која условљава оно што нам је пријатно и друга, која проузрокују непријатности и болест. Прва су вољна, а друга принудна. Из њих (и једних и других) рађа се грех и нама је заповеђено да се молимо по заповести Господњој која нас учи да говоримо: "и не уведи нас у искушење", и савјетује нам: " Бдите и молите се да не паднете у напаст" (Мт. 26, 41)... За оне који су чврсто пригвождени клинцима греха спасоносне су речи великога ап. Јакова који позива: " Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени (Јаковљ. 1, 2. 3). И једну и другу врсту искушења лукави зломислено осматра, и у првим (вољним) искушењима лови човјека преко привлачности и узбуђивања телесним сластима, саблажњавајући душу да одустане од богољубиве настројености; а друга (принудна) искушења користи, изазивајући помисли побуне и хуле на Творца у души човјека притиснутог невољом и бедом. 
Познајући лукавство нечастивога, ми треба да се молимо (када се ради о вољном искушењу) да не отпаднемо од богољубиве настројености; а када Бог допусти да паднемо у невољно искушење треба да трпимо храбро и да (будући у невољи) призивамо Саздатеља. Нека се нико од нас не саблазни прелесним сластима лукавога; нека се у будућем животу избавимо вечних мука и да будемо причесници неизрецивих добара, која сада само делимице видимо у Христу Господу нашем, Који се слави са Оцем и Пресветим Духом.