Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МИЛОСРЂЕ
# Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света. 
Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни. 6. 180-182

Из дела светог Теофана Затворника Ревност за Бога и спасење

То што вас је Господ призвао у веру, не тражи ништа посебно, само да будете искрено одани вери. Будите такође благодарни што вас је Господ призвао из таме у светлост (1, п. 89, стр. 75).

Како сте описали себе – испада да сте неродна смоква. И шта сад? Таква свест врло је корисна код ревности за спасење, јер ову ревност природно распламсава, ма колико да је брзо почела да се гаси или хлади... Ако на поменути начин оживљавате ревност, онда се потрудите да што чешће узводите себе у такву свест о бесплодности, па вам она неће дати да останете без плода, када је тај плод у вашој власти (1, п. 117, стр. 119-120).

Док је ревност јака, непријатељ обично не прилази ревнитељу, но када се ревност мало засити и када њен жар ослаби, он већ почиње да се приближава, и, што је код њега главно – да сасвим хлади ревност... У мери хлађења ревности, одступа и благодат... Опасност од пада је близу. Непријатељ почиње да буди склоности ка пређашњим рђавим делима. И чим успе да гурне човека у неки грех, он се утврђује (над њим), почињући да га гони и да му се свети за све оно време супротстављања (1, п. 185, стр. 208).

Ревност је дело благодати и сведочанство да је ова благодат неодступно у вама, да производи благодатни живот... Док постоји ревност, присутна је и благодат Духа Светога. Она је – огањ (3, п. 384, стр. 24-25).

Благотворан је труд оних који здравим расуђивањима разбијају лаж што се подиже против истине Васкрсења. Читај таква расуђивања и наоружавај се њима; при томе не буди лењ да правиш све више и више простора за улазак силе Васкрсења Христовог у тебе. Што више то будеш чинио, више ћеш дисати ваздух Васкрсења и бити безбеднији од свих стрела ђавољих усмерених против те истине. Питаш, шта је потребно за то? Ништа посебно: буди оно што треба да будеш по завету датом приликом светог Крштења, које је наше васкрсење. Јеси ли пљунуо на сатану и на сва дела његова? Настави да се тако држиш у односу на њега. Јеси ли се сјединио са Христом? Остани са Њим. Дела таме и светлости су очигледна. Бежи од једних и приањај уз друга. Али то чини без икаквих уступака, чак и најмањих, како би норма твога живота било следеће: нема заједницу светлост са тамом, нити Христос са велијаром (43, стр. 48-49).

Рече Господ Аврааму: пођи из земље своје, од рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти показати(Пост. 12,1). Ово је очигледно слика оне измене срца која се догађа код истински верујућих, када искрено узимају на себе крст свој и крећу за Христом. Самооодбацивањем они остављају оца свога – егоизам; остављају род свој – своје личне греховне склоности, страсти и навике, распињући их одлучношћу да непоколебљиво у свему следе страстоубиствене заповести Господње; остављају земљу своју, целокупну област греха, свет са свим његовим прохтевима, распињући га одлучношћу да буду туђи за њега, чак и уколико то подразумева неопходност да претрпе губитак имовине и друштвеног положаја, па и смрт (43, стр. 38-39).

...Сва је сила у непрестаном осећању према Богу, које човек треба да гаји како год уме. То је закон! Чим то осећање постоји, оно замењује сва правила; а када га нема, никакав напор око читања не може да га замени. Молитвословља су намењена да хране то осећање, и чим га не хране, узалуд су (3, п. 434, стр. 77).

И одлазак пешке на молитву погодан је за вежбање ревности према Богу (3, п. 489, стр. 158).

Суштина хришћанског живота састоји се у Богоопштењу... испрва обично скривеном не само од других, него и од себе. Видљиво сведочанство о њему, или пак оно које се осећа унутра у нама, јесте жар делатне ревности (68, стр. 9).

...Ревност је неисцрпни источник добрих дела и целокупног богоугодног живота – то је купина која гори у срцу и не сагорева. Заградите извор и престаће да тече освежавајућа и оживљујућа вода; пригушите ревност, па ће престати свако чињење добра и свака мисао о Богоугађању. Угасите огањ, па неће остати ни светлости ни топлоте; угасите ревност, па ће душа престати да тежи ка било каквом добру и сасвим ће се охладити за живот по Богу (34, стр. 25-26).

Ревновање за напредак у добрим делима која стварају светост представља љубав на делу. Вера и нада су за ревновање исто што и ваздух, влага и топлота за за семе које се развија (41, стр. 67).

...Нико нека не помишља да сам од себе роди такву силу живота: за њу се треба молити и бити спреман за њено примање. Огањ ревности са силом – то је благодат Господња. Дух Божији силази у срце и почиње да делује у њему, не само свеобухватном него и сведелатном ревношћу (68, стр. 14).

Сила ревности и напоран рад брзо чине хришћанина у свему савршеним и припремљеним за свако добро дело – са светлим погледом ума и у свему очишћеним појмовима, са чистим срцем, испуњеним сваком добротом и бестрашћем које је могуће на земљи, са одрицањем од свега, са пуноћом унутрашњег живота  која се преизлива и на целокупно окружење способно и спремно да прими његове токове (59, стр. 25-26).

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

 

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремени одлазак

Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак.Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је пресељење из времена у вечност

Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.

Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).

Сећању на смрт стран је малодушни страх

Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.

Од срца жалим што си и даље болесна; а још више зато што си малодушна – што се бојиш смрти; дај Боже да још много година будеш здрава; али ако Његова воља буде да некога од нас позове из овог у будући живот, само нека нам подари хришћански крај, непостидан, миран, уз причешће Пречистим Тајнама Христовим; како се може упоредити овдашњи живот са оним вечним, блаженим, који нема краја? Отпуштајући одавде блажено упокојене очеве и мајке, код нас су у умилењу помешани туга и радост због наде у будући живот. Расуђујући тако, бићете спокојни и убудуће нећете клонути духом. Ко се појави помисао да смо грешни – положимо наду на милосрђе нашег Искупитеља, Господа Исуса Христа, Који је пострадао и пролио Своју пречисту крв за грешнике, и Заступника пред Оцем Небеским, пуног љубави, који не жели смрт грешника, него очекује њихово обраћење.

Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија

Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе. „Дати добра” (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра” тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.

Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…

Мада је за родитеље и ближње тешко да се у лише своје наде и утехе, и то у најлепшим годинама, Бог боље предвиђа њега, како злоба не би изменила разум његов, или лаж прелестила душу његову (Прем. 4,11); стога му је било угодно да га нетакнутог и неповређеног пресели у вечност, ради наслађивања вечним и истинским добрима.

Из твог писма видим да си клонула духом и да тугујеш, да смрт (сина) тешко погађа твоје срце. Мени је веома жао због тога, тим пре што си ти добар хришћанин, који верује у Бога и Његов свепремудри Промисао; али твоја вера овде посустаје, и зато подлежеш унинију. Како да не верујемо у Његову благост, када на сваком кораку видимо Његов очински Промисао? Ко више воли твог сина, ти или Он? Ми тврдо верујемо, у шта ни ти не сумњаш, да га је Он примио у вечно блаженство; а да је остао жив, ко зна каквим би искушењима, саблазнима и греховима могао да се подвргне, као и безбожности. И да ли би ти могао да га избавиш од свега тога? Поготово не би имао силе ни разума да га припремиш за Царство Небеско. 

Тешко греше они који се предају силној жалости због умрлих

Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?

Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.

Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој – када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак кажу: «боље би било да се ниси ни родио». 

Утеха онима који тугују због умрлих

…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости, сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа у броју година,и мудрост је – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 8–9)... Закратко испуни лета дуга: јер угодна беше Господу душа његова, тога ради похита да је узме из зле средине (Прем. 4,13-14).

...То што се ви, оставши без ње, предајете туговању, то није по разуму духовном, него дејствују тело и крв; није ли свеједно – умрла би и да је поживела много лета; али колико би бура, невоља и преокрета доживела? Они који су плакали нису је жалили у том смислу, него су у својој машти представљали слику њеног срећног живота; но, то се веома ретко догађа.

Са Светим Оцима из дана у дан

Свет и живот у свету

# Побожна душа нема истински дом и отаџбину у овом свету, него је свуда у прогонству (свети Тихон Задонски).

# Нико се не може приближити Богу, ако се не удаљи од света (свети Исак Сиријац).

# Удаљити се од света, то не значи побећи од породице, или од друштва, него оставити начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве који су потпуно супротни духу Христовом, који смо примили и који сазрева у нама (свети Теофан Затворник)

# Буди уверен да ништа не значе ни богатство, ни здравље, ни слава, јер постоје људи, који би могли да се обогате, али не стичу ништа, исцрпљују тело и не живе у слави, него у презиру и смирењу (свети Јован Златоуст).

# Овај свет је налик броду који је велелепно украшен и лепо га је гледати, али је опасно путовати на њему.

# Велика бура бесни морем живота. Збацимо са себе све што припада сујетном свету, и у молитви дозивајмо Бога, како не бисмо потонули у њеним грозним таласима. Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, и ако се не ослободи страсти које оптерећују његову душу изнутра, он не може да се спасе од погибије у усталасаном мору (авва Исаија).

# Много је цветова на дрвету, но хоће ли много плодова дати? Тако је и са светом – много нам обећава, али мало даје.

# Оно што је покров, стављен на очи, то су светске помисли и успомене за ум, или око душе (свети Симеон Нови Богослов).

# У овом свету свак попут путника користи земљу као хотел. Једино његово благо, које ће понети са собом, јесу побожност и врлина (свети Јован Златоуст).

# Свеопшта врлина састоји се у томе, да се буде странац и дошљак у овом свету (свети Јован Златоуст).

# Свет воли да одводи са истинског пута, али никада не доводи до циља – он уме да подстакне жеђ, али не може да засити душу; све обећава, али пред крај углавном сам све узима.

# Свет је одувек гонио реч Божију; гоњење од стране света свагда је представљало сведочанство учења које потиче од Бога (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Свет даје својим слугама толико тешких господара, колико је потреба и прохтева, страсти и навика (свети Филарет митрополит Московски).

# Човек повређен гресима лако се приљубљује уз земаљска задовољства, заборављајући да је његова истинска наслада и његов истински живот – Бог вечни, а не пријатна раздраженост тела (свети Јован Кронштатски).

# Свет је – нама туђа земља; наш дом је на небу, а предворје тога дома је – земаљски храм. Похитајте онамо, као што из стране земље журе под родитељски кров (свети Теофан Затворник).

# Немој се страсно везивати не само за храну, пиће, одећу, простран и лепо уређен стан, богато покућство, него чак ни за своје здравље и свој живот немој бити ни најмање страсно везан, предајући га на вољу Господу (свети Јован Кронштатски).

# Привезаност за пролазни живот и здравље води многим одступањима од заповести Божијих, угађању телу, нарушавању постова, одступању од савесног испуњавања обавеза службе, унинију, нетрпељивости, раздражљивости (свети Јован Кронштатски).

# Браћо, ми смо у овај свет ступили наги; одлазећи из њега, оставићемо и наша тела. Зашто да тражимо пропадљиво имање? Зашто да тражимо оно што ћемо свакако морати да оставимо? Немојмо губити драгоцено време на пропадљиве ствари, како не бисмо изгубили наше једино благо – Христа. Ка Њему устремимо и ум и срце; будимо задовољни својом храном и одећом; не допустимо себи неумерене прохтеве, да они мало-помало не би привукли нашу љубав и лишили нас Христа (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Саблазни света никад не престају, док год је свет то што јесте (свети Филарет Митрополит Московски).

# Жива риба плива против воде, а мртва доле за водом. Истински хришћанин иде против тока греховног века, док лажнога понесе његов брзак.

# Најприхваћенији начин размишљања и осећања често је и најопаснији (свети Филарет митрополит Московски).

# Људи су попут облака, који са променом ветрова иду тамо-амо по ваздуху (свети Василије Велики).

# Не може свет мрзети вас; а Мене мрзи јер Ја сведочим о њему да су дела његова зла (Јн. 7,7). Господ је овде ученицима најавио да ће свет и њих мрзети и гонити, због тога што их је Он издвојио из света. Обратите пажњу на то где се усмерава мржња света, па ћете сазнати где је удео Христов; оно на шта свет више устаје, то је више Христово, то је ближе Њему, више је у складу са Његовим духом (свети Теофан Затворник).

# Буди у свету као Лот у Содому, где су сви чинили безакоња, али он се није угледао на њих, него је чинио оно што је било угодно светој вољи Божијој: чини и ти тако, не подржавајући оно што чини зли свет (свети Тихон Задонски).

# Никад не чини ништа срамно, чак и када се то многима допада, и не остављај добро дело, ма колико га порочни мрзели (свети Григорије Богослов).

# Гледам свет и видим: ђавоље мреже су се умножиле у поређењу са протеклим временима; умножиле су се књиге које садрже лажно учење; умножили су се умови који држе и другима предају лажно учење; следбеници свете Истине су се до крајности проредили; појачало се уважавање према природним врлинама, које су доступне и јудејцима и незнабошцима; појавило се уважавање за отворено незнабожачке врлине, противне и самој природи, која на њих гледа као на зло; схватање хришћанских врлина је ограничено, а да и не говорим колико је ограничено и готово уништено њихово испуњавање на делу; развио се материјални живот, а духовни ишчезава; телесне насладе и бриге одузимају човеку све време – он нема када ни да се сети Бога. И све се то претвара у обавезу, у закон (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Боље је, неупоредиво је боље, да те љуби само Бог, него да те љуби читав свет (свети Тихон Задонски).

# Кад човек изгуби наклоност према свету, свет губи утицај на човека (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Презри овај свет са његовом прелешћу и заволи јединог Бога и вечни живот, па ћеш у свету живети као Лот у Содому, неповредив (свети Тихон Задонски).

# Свет је заједнички назив за све страсти. Ако човек најпре не сазна да постоји свет, он неће успети да сазна ни то којим се удовима удаљио од света, а којима је привезан за њега. Постоји много оних који су се са два или три уда одвојили од света, и у њима се одрекли општења са њим, па су умислили како су својим животом постали страни свету. То им се догодило зато што нису схватили и мудро увидели да су за свет умрли само са два уда, а остали њихови удови живе у оквирима телесног мудровања, које припада свету(свети Исак Сиријац).

# Када птице лебде високо у ваздуху, нећеш их ухватити мрежом: тако ни тебе неће уловити мреже страсти и саблазни, ако пажњу усмераваш ка горњем. Ко је узашао на врх горе, њему град и градске зидине делују мали, а људи који ходе по земљи изгледају као мрави: тако ће се и теби, ако узиђеш на висину философије (подвижништва), све земаљско открити као безначајно мало (свети Јован Златоуст).

# Према истраживању (духовног) разума, као општи назив, који обухвата све појединачне страсти, употребљава се реч свет; када пак намеравамо да их распоредимо према њиховим појединачним називима, онда их називамо страстима. Свака страст представља појединачно деловање према начелима света (Кол. 2,8). Где страсти престају да делују, тамо начела света остају неостварена... И у којој су мери неке од тих страсти остављене, у тој мери подвижник пребива изван света, који је у истој мери уништен, јер је лишен својих саставних делова (свети Исак Сиријац).

# Као што никога не спасава спољашње пребивање у пустињи само по себи, тако никога не погубљује спољашњи живот у свету (свети Филарет митрополит Московски).  

# Неко је за свете рекао да су они живећи били мртви: јер, живећи у телу, нису живели за тело. Загледај се и ти у себе па реци за које си страсти жив? Тада ћеш спознати колико си жив за свет, а колико си умро за њега (свети Исак Сиријац)

# Слажи се са свим људима, а својом мишљу буди сам (свети Исак Сиријац).

# Само онај је истински усамљен, ко је усамљен сам у себи (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Свет је блудница која привлачи својој љубави оне што погледе усмеравају ка њој, жељни њене лепоте. Онај ко је макар мало заљубљен у свет и свезан њиме, не може да се избави из његових руку све док гасвет не лиши (вечног) живота. Када свет потпуно обнажи човека и изнесе га из његовог дома на дан смрти, тад човек схвата да је свет – улизица и преварант (свети Исак Сиријац).

# Свет није ништа друго него похота тела, и похота очију, и светска сујета; све се то крије у срцу. Све то треба избацити из срца, да би се оно просветлило, јер су свет и духовна просвећеност срца супротстављени једно другом. Једно треба да изађе напоље, да би се нашло места за друго, и што више буде излазио свет, то ће се срце више просвећивати (свети Тихон Вороњешки).

# Онај ко се удаљио у пустињу не треба да жали због света који је оставио; а онај ко је призван да живи у свету, не треба да говори како је ту немогуће спасити се.

# Онај ко се подвизава да изађе таме света, све док налази у њему не може да га види. Свет држи у оковима не само своје ученике, своју децу и заточенике, него је чак и подвижнике, који су се узвисили изнад њега, почео да на различите начине лови за своја дела, да их гази и баца под своје ноге (свети Исак Сиријац).

# Могуће је живети у свету, а не бити од света.
# Као што ноћ не гаси звезде на небу, тако безбожност света не помрачује умове верних, који се утврђују на темељу речи Божије (блажени Августин).