ЛИК ЖЕНЕ – СПАСЕЊЕ СВЕТА

Жене-мироносице - оне које спасавају човештво човека

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможр-твене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека -ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он Самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили еа дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи уствари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... " И тада Га - пише јеванђелиста Матеј – сви ученици оставише и побегоше...". Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалша"(Јн. 19,25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И долусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу и донесе ломешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платлом с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше лоложен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положлше Исуса"(Јн. 20, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних Апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући".

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном истори-јом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

"Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све...

 

Лик Жене - спасење света

У свету је страшно и пусто. У свету царује самоћа. У свету је бескрајно тешко живети. Ето због чега толико много људи грозничаво покушава да се избави од лажи тог безрадосног живота. Једни то покушавају кроз алкохолизам, други - кроз заваравање себе и других трунчицама најниже животне среће, трећи кроз јалова маштарења. Но, све се то - пре или касније -показује као ћорсокак чији безизлаз свако отрежњење и брутални повратак у мрске окове стварности чини само још страшнијим. И није нимало случајно што је свака област живота - коју год да погледамо - постала за човека "проблем". Проблем друштва. Проблем рада. Проблем полности. Проблем жене. Проблем среће... Све је постало проблем управо због тога што су сви ти "коначни" одговори и правила - које је "једном засвагда" да-ла званична безбожничка пропаганда - одавно већ престали да буду одговори, јер их је стварност разоблнчила и дискредитовала у свој њиховој лажности и испразности. Са друге стране, све је постало проблем зато што у јавности других одговора - нема, и људи не знају где и како да их траже. Тако се у људским животима зацарује празнина и цинизам. Управо та празнина и тај цинизам јесте оно што људи безуспешно покушавају да потисну у себи, оно од чега желе да побегну како знају и умеју.

Многи у наше дане почињу - истина не баш сасвим разговетно - да схватају да су истински одговори немогући уколико се човек изнова не пробије до оног узвишеног и вечног, уколико се не врати вери у Бога. Но, и у Бога је могуће веровати на разне начине. И вера, такође, може бити нека врста повлачења и бекства од стварности, нека врста психолошког самоопијања, то јест псевдо-вера или лажна вера. Али, авај, и у име вере, па чак и у име Божије могуће је мрзети и чинити зло, рушити а не градити. Зар није и Сам Христос говорио да ће "многи доћи у име Његово и превариће многе"? Зар није Сам Христос говорио да "неће сваки који буде говорио «Господе, Господе» ући у Царство Божије? Зато, Црква - још од самих својих почетака - никада није постављала питање "верујеш ли?", јер је знала да су и они који су осудили и разапели Христа, такође, у нешто и на неки начин веровали. Црква је увек постављала питање: како и у шта верујеш?

И управо ту, при покушају да дамо одговор на то - за истинску веру - заиста основно питање, пред нашим унутарњим очима појављује се готово несвесно и без наше воље лик Дјеве-Мајке. Наравно да то ни у ком случају не значи да Њен лик на било који начин заклања собом лик Христов, нити да Њен лик -за хришћанску веру - представља неку врсту другог објекта вере који нема везе са ликом Христовим. Нипошто, јер нам лик Дјеве-Мајке долази од Христа и само од Њега, и то као својеврсни дар и откривење свега онога о чему говори Његово учење и на шта нас Он позива. Зато поставимо себи следеће питање: у чему је сила и помоћ лика Дјеве-Мајке?

Мој први одговор ће, највероватније, зачудити многе. Ево тог одговора: то је лик жене. Први Христов дар и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива даровано је људима у лику жене.

Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан? Зато што је наш свет постао до краја и безнадежно мушки сввт. У нашем мушком свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лнк силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.

Дјеви Марији, Пречистој Мајци Божијој није ништа потребно, а све добија. Ни за шта се не отима, а све има. У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, поверење. Дјева Марија за себе говори: "Ево слушкиње Господње", а ми је називамо Царицом неба и земље, Владичицом и Госпођом. Дјева Марија ничему не учи и ништа не доказује, али само Њено присуство, сама светлост, сама радост Њенога присуства решава и укида све наше измишљене и вештачки створене проблеме. И ми се у Њеном присуству осећамо као да смо се после дугог, мучног и тегобног потуцања поново вратили у свој дом и да је све изнова постало јасно и препуно среће која се не може исказати никаквим речима. И осећамо да је то једина истинска срећа.

Христос је говорио: " Иштите најпре Царства Божијега". И ми управо кроз ту Жену - Дјеву, Мајку и Заступницу - осећамо и схватамо не умом, већ срцем шта значи искати и налазити Царство Божије, шта значи живети Царством Божијим.

са руског: Матеј Арсенијевић

Савремени човек и подвиг тиховања

У почетку бјеше Логос (Јн. 1,1)

          У већини уџбеника и радова који се баве проблемом историје човечанства наилази се на констатацију како је људски род на прелазима векова увек доживљавао кризу, која је подразумевала како позитивне тако и негативне исходе у даљем развоју цивилизације. Тако смо и ми данас на почетку 21. века заиста сведоци тешко замисливих научних, технолошких и медицинских достигнућа, али смо истовремено и сведоци, па и жртве, опскурне глобализације, промовисања морално-социјалних анти-вредности или боље речено наметања и представљања греха као нечег сасвим природног, па чак и неопходног. Колико је владајућа култура агресивна у таквој својој мисији, јасно говори чињеница, да међу припадницима јавног живота никоме и не пада на памет да о греху говори као оном који нас једини отуђује од Бога и Љубави Божије.

Докле је све то довело просечног припадника тек зачетог електронског доба? Довело га је до потпуног безнађа, до тешких психопатолошких поремећаја, и то до те мере да је сасвим неизвесно шта за оне преостале припаднике савремене цивилизације значи бити човек; које је његово назначење; зашто постоји; одакле долази и куда иде.

          Колико год је човек на свим пољима науке и уметности показао и доказао да је овладао, али на жалост, понекад и злоупотребљавао све оно што му је Бог даровао; толико је, пак, очигледно да није овладао собом, да није ни упознао себе. Међутим, тај вечни немир у овој долини плача из које не може да побегне, ипак га подсећа да овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јев. 13, 14), и приморава га да се загледа у недокучива пространства свог унутрашњег бића.

          Нисмо ли последње две деценије прошлог века и сами сведоци огромног интересовања за мистику и све врсте тајанствених учења и појава. Многе су та трагања одвела пагубним странпутицама источњачких секти и квази-мистике, али велик је број и оних који се као блудни синови вратише у Дом Оца Небеског (Лк. 15, 11-32) и у окриље мајке Цркве, јер у православној литургијско-исихастичкој традицији препознаше Извор воде живе (Јн. 4,14).

МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ

У ПРАВОСЛАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ

Ходите к мени сви који сте уморни

и натоварени (Мт. 11,28)

          Божанствени апостол Павле каже: Ко позна ум Господњи (Рим. 11,34). А ја кажем: Ко упозна ум човека, који је постао безмолвник и телом и духом, каже свети Јован Лествичник у својој поуци о молитви тј. о њеном најузвишенијем облику које се назива тиховањем, безмолвијем или исихијом.

          Исихија је реч грчког порекла, а значи ћутање, тиховање, унутрашњу усредсређеност. У православној традицији ова реч има много комплексније значење, јер је стара 16. векова. То је историја тајне човековог срца и проналажења оног мира који превазилази сваки ум (Филип.4,7). Отуда је исихазам аскетска традиција монашког порекла (4-5. век), која се као покрет духовног и богословског препорода организовала увођењем Исусове молитве као начина постизања стања унутарњег усредсређивања и мира у којем ум тј. срце слушају и отварају се Богу. Многи сматрају да је најбољи превод ове речи на српски језик молитвено тиховање.

Наиме, сваки верујући православни хришћанин који се у извесној мери посветио проучавању и пажљивом ишчитавању светоотачке литературе зна да велики подвиг тиховања подразумева хођење уским путем вере (Вера је крило молитве. Вера је стање душе у коме нема двоумљења, коју никаква тешкоћа не може збунити. (Св. Јован Лествичник)) и трпљења (Трпљење је несломљив бол душе, коју никакве незгоде, ма колико тешке биле, не могу уздрмати… Трпљење је свакодневно очекивање мука. Трпљење је одсецање изговора и мотрење на себе. (Св. Јован Лествичник)), који једини истински може помоћи човеку да позна самог себе (Човек је онај који је познао самог себе. (ава Пимен); Самопознање се добија кроз христопознање, коме претходи христољубље. (св. Јустин Ћелијски).)

          Свакако треба напоменути да исихазам тј. молитвено тиховање ни у ком случају није одвојено од литургијске тј. светотајинске духовности Цркве. Напротив, оно је освећена стаза богопознања коју нам оставише Свети Оци, а кроз коју се остварује најприснији однос човека са Богом - и оно у потпуности увире и извире из литургијског живота Цркве.

          Иако су исихастички текстови углавном писани за монахујуће, св. Петар Дамаскин сасвим јасно каже: То је подвиг који је потребан свим људима. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смиреноумље…

          За оце исихасте и оне подвижнике који их подражавају молитвено тиховање тј. упражњавање Исусове молитве није само себи циљ. Оно је пре свега учитељ и помагач у стицању врлина од којих се посебно издвајају покајање тј. преумљење (Ђаво је у нама самима. У нама се води унутрашњи рат. Ако је унутрашње зло побеђено, онда ће се и спољашње покорити као слабије. (св. Јован Касијан)) и трезвоумље, које подвижника доводе до богопознања тј. обожења.

У православној духовности срце није само физички орган већ средиште човековог бића, његово најаутентичније ја. Истовремено оно је и унутрашњи дом (1. Цар. 8,6) у који се улази у стању самоиспражњења (кенозе) и жртве, јер се у њему збива сједињење са Христом (Када неко види Бога, више није у стању ништа да каже. Само плаче од радости. (старац Јосиф Исихаста)). Према томе, срце даје јединство људској личности, а умна молитва тј. молитва срца омогућује да човек досегне суштинско стање јединства и целовитости сопствене личности, јер тек тада у најскривенијим деловима свога бића може немо да узвикује: Ава оче, (Мк. 14, 36) добро нам је овде бити (Мт. 17, 4). Зато је добро приметио један православни писац када је рекао: Оно што је најтеже и одлучујуће у уметности молитве јесте тиховање. (Калистос Вер, Сила Имена)

ЗАКЉУЧАК

Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју (Мк. 9,24)

          Ко ступа у манастир и све даје Христу, тај улази у Цркву. Можда ће неко упитати: зар они који живе сами у некаквој пећини ичим помажу Цркви? Да, пећински монаси помажу Цркви на тајанствен или мистичан начин. Онај ко живи у пећини не сади, истина, дрвеће и вртове, нити пише књиге, нити ствара друге тековине које потпомажу живот или напредак, али он ту у својој пећини ствара, развија се и обожује.

          Подвижници бораве у пећини да их нико не би одвајао од духовног живота. Својом љубављу, надахнутим и чистим животом, а првенствено својим животом они помажу Цркви. Рећи ћу вам нешто што ће вам се учинити и као претерано, али децо моја хоћу да ми верујете. Реч је о доприносу монашке молитве. Слушајте ме пажљиво!

          Претпоставимо да имамо седам свештенослужитеља који су теолози и проповденици речи Божије, а при томе су и свети по свом животу. Имају и ненадмашни говорнички дар. Сваки од њих опслужује по једну парохију, а свака од тих парохија састоји се од неких десет хиљада парохијана. Дакле сваког дана њихову реч чује седамдесет хиљада људи. Хиљаде људи слушајући их, преображавају се, кају се, враћају се Христу; спасавају се читаве породице.

          Један мохах, кога нико не види док седи у некој пећини, својом смиреном молитвом утиче много више. Он један, наспрам оних седам, постићи ће веће резултате. Ја то тако видим, сигуран сам у то. Ето колико је значајна монашка молитва. Монах је сам у келији, али таласи његове молитве допиру до свих људи, ма колико они били удаљени. Молитвом монах учествује у свим људским проблемима и чини чудеса.

          Овако је беседио блажени старац Порфирије Кавсокаливит (1906-1991), који је и у наше време засијао као живи сведок Живог Бога, проповедајући да је Бог Љубав (1. Јн. 4,16) и да жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине (Еф. 4,13).

          Да ли се може појмити радост, али и одговорност сваког православног хришћанина који је у овом номинално прогресивном, али суштински апсолутно декадентном друштву пронашао Извор воде живе, и може заједно са апостолом Томом да узвикује: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28), свим својим бићем схвативши ко је, зашто је и куда иде!

О ПОБЕДИ И ПОРАЗУ – СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

    Понекад победа доноси штету, а пораз корист. Тако међу људима раздраженим обично сматрају победиоцем онога ко више нанесе увреда. Но баш тај је побеђен и нагрђен најљућом страшћу; а ко је равнодушно поднео увреду, победио је и остао је на висини. Онај није могао да се излечи од свог сопственог недуга, а овај је отрпео туђи; онај је побеђен од себе, а овај је ликовао над другим; и не само што се сам није разгорео, него је погасио задимљени пламен другога...
Зато не тражимо увек победу. Наравно, нападач обично доноси победу над нападнутим; но то је жалосна победа, пошто она доноси пропаст победиоцу. Међутим, увређени и привидно побеђени, када подноси увреду великодушно, без сумње задобија свој венац. У многим случајевима боље је претрпети пораз, и ово је чак најбољи начин победе. Ако неко некога опљачка, или му нанесе ударце, или му позавиди, то онај ко не би показао противљење, остао би победилац. Но што говорити о отмици и зависти? Победилац је и онај кога вуку на мучење, који сноси окове, бијење, сечење и грозну смрт. У обичној борби пад се сматра поразом, у нас хришћана победом. Ми никад не бивамо победиоци када чинимо зло. Тако исто и сјајна победа бива онда када ми трпљењем побеђујемо оне који нас вређају. Јасно је да је оваква победа од Бога, зато што она има својство супротно обичној победи, а то служи доказом моћи. Тако и морске стене расецају таласе што о њих ударају. Тако су се и сви свети прославили и увенчали и уздигли себи сјајне трофеје онда када су одржали такву победу, страну противљењу. Не узнемируј се, не узбуђуј се, Бог ти је дао моћ да побеђујеш без борбе, само и једино кроз трпљење. Не војуј, не излази у бој – и одржаћеш победу. Не ратуј –и добићеш венац, Ти си јачи од најјачег твог противника.Што се застиђујеш себе? Не дај му да рече да си ти победио ратујући, него пусти га нека се диви твојој непобедивој сили и свима говори како си га ти победио без рата. Тако се и блажени Јосиф прославља због тога што је трпљењем победио своје злотворе. И браћа и Египћанка смишљали су зло за њега, но он их је све победио. Не говори ми ни о тамници где је он био затворен, ни о царској палати где је живела она жена, но ми реци: ко је био поражен, а ко је остао победилац, ко у жалости, а ко у радости? Египћанка не само да није могла победити овога праведника, него ни своју сопствену страст, а он је победио и њу и ову. Ако хоћеш, чуј баш њене речи, па ћеш увидети победу: «луга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти» Не срамоти те слуга, несрећна и ништавна жено, него ђаво који ти је нашаптао, као да ти можеш скршити дијамнт. А шта ради Јосиф? Он ћути, и тако бива осуђен као и Христос. Јер све што се случило с њим, служи праобразом онога што се случило с Христом. Јосиф је био у веригама, а она жена у царској палати. Но шта је с тим? Он је био славнији од сваког круненосца, мада је чамио у веригама, а она је била несрећнија од сваког сужља, мада је живела у царским одајама. У сталом, не треба тражити победу и пораз само овде, него и у самом свршетку дела. У ствари, ко је достигао оно што је желео? Сужањ, а не царица. Он се трудио сачувати целомудреност, а она га хтела лишити тога. Ко је, дакле, задобио оно што је желео: он ли, којие отрпео зло, или она, која је учинила зло? Очигледно он, који је отрпео зло. На тај начин он је остао победилац. Па кад ово знамо, онда иштимо ону победу која се задобија кроз трпљење зла, а избегавајмо ону која се достиже кроз наношење зла. Тако ћемо провести садашњи живот безметежно и сасвим спокојно, и достићи будућа блага – благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме нека је слава и сила на век века. Амин.

ПИСМА ВЕЧНОГ СПАСЕЊА – СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

(одломци)

Сада ћу ти указати укратко све што је неопходно ради спасења сваког човека. Ово се може изразити овако: веруј и примај благодатне силе преко светих тајни, живи по заповестима Божијим и под руководством Богом постављених пастира, одржавајући живу везу са Светом Црквом. Да би ти било још јасније како је ово неопходно, упореди идење путем спасења са обичним путовањем. Да би путник негде удобно и безбедно путовао, потребно је да буде добра видљивост, тј. да има светлости, затим да је изграђен пут и да сам буде здрав и крепак, а да у случајевима нужде, на пример на раскршћима буде неко ко ће му указати којим путем да настави. Слично овоме и на путу спасења неопходна је светлост-то је вера, неопходан је изграђен пут-то су заповести, неопходни су здравље и снага-то су благодатне силе, које се дају преко светих тајни; неопходни су путеводитељи и руководитељи-то су пастири Цркве. Све ово ти видиш делујућим у Светој Божијој Цркви са којом зато одржава живу везу сваки који на правилан начин гради своје спасење. Сви који су се спасавали, ишли су овим путем и сви који се спашавају њиме иду...другог пута спасења нема.

+++++++++++

    „Наша породица од старине, још од дедова и прадедова, одржава обичај да се исповеди и причешћује у сва четири поста. У нашој парохији и неке друге породице чине то исто, и нико се већ не чуди томе. Но, мени долази жеља да продужим пост и чешће се причешћујем: тако на пример два пута у Великом и два пута бих у Божићном посту, али и још понекад ван прописаних постова. Но, ако бих тако чинила у нашој парохији, сви би то приметили и одмах би почела говоркања, а мени би то сметало. Могу ли се ја причешћивати и у другој парохији? Знам једног свештеника који много воли кад се неко често причешћује, и свима то препоручује. Код њега бих ја и отишла.“

    Може. Ваша жеља је добра и спасоносна. Дај Боже да је остварите. Но, пазите, да не трубите пред собом. Чувајте се и тако себе држите да за ову трубу немате  ваздуха.
Само ово дело је од велике помоћи за оне који траже живо општење са Господом. Јер је Господ рекао: „Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему“(Јн.6,56). Тако је Он обећао, и како је Сам Он испунитељ овога, тако и свакако бива онима који се достојно причешћују. О томе се само и брините да се достојно причешћујете. А као то постићи? Мислим да вам је то познато: савест очистите, веру и љубав према Господу опет оживите, обећање свестране исправности опет оживите, -и приступајте са страхопоштовањем, али и са смелошћу, и уздањем да себе предајете у руке Господа Који вам жели спасење. Созерцајте при томе Самога Господа Који вас Сам причешћује преко руку свештеника, које само служе као оруђе.
Не смућујте се тиме што вам долази помисао да имате и другог духовника. Чврсто верујте да Господ исповест прима и разрешава исповеђене грехе, кроз уши и уста духовног оца. Господ је један. Из тога следи да два духовника никакве штете не могу причинити св. Тајни исповести. Само се портудите да све што душу оптерећује више или мање као бреме, откривате не одступајући од овога због стида, јер откривате душу Ономе Ко већ одавно све зна.
Добро чини зај свештеник што призива на често причешћивање. Често пошћење са исповешћу и светим причешћем јесте најјаче васпитно средство у духовном животу.  Нека вас благослови Бог и помогне вам!

 +++++++++++++++++++++++

„Код нас је био добар свештеник, но премештен је у другу парохију. На његово место дошао је други, од кога су невоље у души. Службе обавља немарно и брзо, а у разговорима-када до њих дође-распреда само о ситницама; а о делу Божијем, ако и проговори, то све нешто са некаквим ограничењима и скраћивањима строге истине. Како се избавити од оваке саблазни?“

Сами сте криви. Рђаво сте се користили добрим свештеником и Господ га је узео. Реците, јесте ли постали бољим од пређашњег доброг свештеника? Ето, снебивате се да кажете да. А ја ћу и из даљине рећи да нисте постали бољи- судим по томе што осуђујете новог свештеника, не умејући да држите своја осећања према њему како треба. Па и пре недавно отишлог доброг свештеника, код вас је био добар свештеник, а пре њега који је био, био је добар. Видите, колико вам је добрих свештеника послао Господ, а ви сте и поред тога неисправни. Зато је Он и одредио: зашто на ове трошити добре свештенике, послаћу им мање исправног. И послао је.Видећи ово, требало је обратити пажњу и на себе, покајати се и исправити се, а ви само судите и оговарате. Постаните исправни и тада ће се свештеник одмах променити. Помислиће-са овима се не може којекако служити и немарно водити поучни разговори. Свештеници, ако бивају немарни и брзи у служењу, а у беседама празноречиви, то се већим делом може применити на саме парохијане.
Говорећи овако, ја не оправдавам свештеника. Њему нема извињења, ако он не само противкаконским деловањем, већ и неразумним служењем по канонима саблажњава душе које су му поверене. Ја говорим само оно што вам је пригодније у овом случају чинити. И прво сам рекао већ: не судите, већ и на себе обратите пажњу и постаните исправнијим, и у молитви, и у разговорима, и у читавом понашању. Затим се молите Господу да исправи свештеника . И Он ће га исправити. Само се молите како треба.  Господ је рекао, ако се двоје саветују о некој ствари и почну се молити, то ће им бити по молитви њиховој. Тако дакле саберите се сви добронамерни парохијани и молите се за свештеника; молитви додајте пост и појачајте милостињу, а тако чините не дан-два, већ недељама, месецима, целу годину. Трудите се и изнуравајте себе свескрушено, док се не измени свештеник. И измениће се; будите уверени да ће се изменити. Недавно сам чуо о сличном подвигу и његовом плоду. Једна старица, проста сељанка, велика богомољка, приметила је да је неко кога је поштовала, почео унеколико да одступа од својих животних принципа, и то ју је толико погодило, да се дошавши у кућу затворила у своју собу и стала на молитву рекавши Господу: са места се нећу померити, кап воде нећу попити и очима мојим сна нећу дати, док ме не услишиш Господе и не вратиш на пређашње тог човека.Како је одлучила, тако је и учинила, подвизавајући се у молитви и скрушеним сузама, досађивала је Господу да је услиши. И већ је снага почела напуштати, али је она остајала при своме: макар и умрла, не одступам док ме не услиши Господ. И Он ју је услишио. Дошло је до ње уверавање да се онај за кога се молила, врати на старо. Пошто се у ово и сама уверила, сузама благодарности није било краја. Ето такву молитву и ви треба да устројите-макар не такву по форми, већ такву по усрдности, самопожртвовању и неодступности. И несумњиво ћете добити жељено. А ако ви само узгред будете, понекад кући или у цркви, или у разговору произносили: дај му Господе да буде добар, каквог онда плода очекивати од такве молитве? Па, то и није молитва, већ проста слова.
Рекао сам вам главно. Додао бих још једно, но његово испуњавање је врло тешко. Овде мислим да можете ви добронамерни и поштовани, прићи свештенику и замолити га да измени у начину свог служења, оно што вас смућује и саблажњава. Врло је просто ово учинити, али је крајње тешко  исто учинити да уроди плодом. Потребно је да и ваш поглед, и израз лица, и тон речи, а не само садржај-одишу најискренијом и најтоплијом љубављу. Тада би се могла надати да ћете доћи до жељеног циља. Без овога је боље не предузимати ни један корак, јер ће још горе произићи-најжалоснији неспоразум. Можда ће бити још боље написати му све, али и при овоме је неопходан дух свепобеђујуће љубави. Дакле за успех у овоме делу потребно је нешто више од пуке учтивости, која је без љубави-отровни жалац.
Више од овога немам шта да вам кажем, сем да трпитеПостоје још и законски начини, али они нису у мом домену и ја ћу прећутати о њима. 

                  ++++++++++++++++++++++++++

Не разабравши из твог првог писма шта ти је потребно, замолио сам те да о томе напишеш јасније. Али ти опет скоро ништа ниси рекао. Казао си реч-две, али оне су тако неодређене, да се не могу досетити на шта мислиш.
Пишеш: “Видљиво спољашњим очома и обреде и законе ја сам окренуо назадци разумем у обратном смислу.”
То је и твој одговор на моје питање. Али ту није све јасно. Шта значи:”окренуо назад” и “разумем у обратном смислу”?
Ако си под “окренуо назад” хтео да кажеш да не стављаш спољашње црквене чинове и обреде у делу спасења на прво место, не напред, већ на друго место-позади, то је правилно. Тако и сама Света Црква разуме да је сав спољашњи поредак само израз унутрашње хришћанске настројености душе и води ка буђењу и укрепљивању тог унутрашњег. Суштина нашег дела је унутрашњи живот, -живети духом у Богу.
А ако си ти све ово окренуо назад у том смислу да си све одбацио као непотребно, то си неправилно расудио и учинио. Без спољашњег нам је немогуће остати у делу обраћања Богу и остваривања спасења. Тако смо ми устојени, да наша унутрашњост тражи спољашње ради свог пробуђења и укрепљења. И видимо у историји, да су неки ма колико хтели да буду духовним, нису могли сасвим да се одреше од спољашњег и одбацивши општехришћанско, заводили су своје. То је вероватно и код тебе, или ће бити, ако си пошао или ћеш поћи тим путем. А ово је крајње неразумно и богопротивно.
Спољашњи чинови Свете Цркве у главном и суштинском су установљени светим Апостолима, а допуњени и у данашњи вид доведени Светом Црквом преко светих отаца, дејством Духа Светог и руковођени Господом Спаситељем, Који је Глава Цркве. На тај начин, ако си ти све ово одбацио или будеш одбацио, то си ти постао или ћеш постати богоборцем, и расуђујеш или ћеш расуђивати не по Божијем, и поступаш или ћеш поступати против воље Божије.
Ђаво је већ многе скренуо са пута, намећући им да Богу треба служити духовно и да спољашње треба одбацити. Тачно је да БОгу треба служити духовно, но да би дошли до духовног служења, треба се претходно вежбати у спољашњем, а затим достигавши духовно, ако коме Бог да – подржавати, оживљавати и укрепљивати ово духовно, неопходно је опет тим спољашњим. Како се деца могу одмах подухватити духовног? Нека се прво науче да служе Богу споља, а када поодрасту-научиће се да Му служе и духовно. Но, научивши се да и духовно Богу служе, они не одбацују спољашње, зато што оно слично подлагању дрва у пећ, разгорева и распаљује унутрашње духовно. Тако ми видимо поредак и у Цркви Божијој. Сви угодници Божији су тако дејствовали, као што видимо из њихових житија. Ако хоћеш да подобно њима добијеш спасење, то им подражавај у овоме. Одржавај и испуњавај све што садржи Црква, но на томе се једино не заустављај, већ усходи навише, ка духовном, и сву пажњу обраћај на сазидавање духа, или на унутрашњи живот-да би у срцу увек био са Богом. Ако тако будеш поступао, то ћеш доћи до истинског дела.
Шта значе такође твоје речи:”Схватам у обратном смислу”? Све видљиво у Цркви има духовни смисао; но, он није обратни, већ стварни, као што и Црква учи да се разумева све своје. Тако, ако ти све спољашње црквено покушаваш да схватиш и по његовом унутрашњем духовном смислу, то је добро. Ако си ти тиме хтео да кажеш нешто друго, то пази да се то не покаже неодобавајућим. Онда напиши јасније шта ти и како разумеш. Духовни смисао свега спољашњег у Цркви је већ одавно предложен пажњи верујућих, речима наших богомудрих учитеља. А сам се подухватати тог дела није сасвим безопасно, јер се зачас може заплести и набасати у богопротивне мисли.
Ти си уопштено рекао да све црквене обреде и законе, -и вероватно све битно у Цркви Светој стављаш споља у један ред. Ако је то тако, онда грешиш. Потребно је из свега спољашњег у цркви издвојити и ставити у нарочити, највиши разред седам Божанских Тајни, Господом Спаситељем установљених ради предавања  верујућим Божанске благодати, без које нема спасења. У Цркви Божијој-реч Божија која садржи Богооткривену истину и Божанске Тајне- јављајуће благодат, исто су што и зенице очију. И цени их, као зенице очију својих. Сви други чинови Цркве, иако такође свештени и достојни страхопоштовања, не могу се поредити са седам Светих Тајни. Ове Тајне, иако видљиве-садржавају и предају Божанску благодат,-и мимо њих је исту немогуће добити, а следствено томе ни спасење. Сви други чинови Цркве само припомажу подгревању благодати, предјављујући је, али је не предајући. –Овога треба бити јасно свестан.
Тако је благоволео да устроји Сам Господ Спаситељ, Који нас свакако не би обремењивао непотребним, да нам Св. Тајне заиста нису неопходне. Запиши у свом срцу: ко се туђи од Св. Тајни, тај је безблагодатан, то јест нема у себи Духа Светог. А ко Духа Светог нема, није Христов. А ко није Христов, није Очев. –Видиш ли?- Ко се клони Св.Тајни, тај је туђ Пресветој Тројици. Пази, брате. Коме је свој онај, који је за Свету Тријицу туђ?!
Црквене чинове и обреде ти си назвао спољашњим, за очи видљиве. То није сасвим правилна реч. Видљиве су само радње и положај оних који се моле и свештенослужитеља, место и време. Но, ово не чини суштину обреда Цркве. Њихову суштину чини свеукупност молитвословља, који образује неки црквени чин. Молитвословља представљају начин узношења ума и срца-Богу, који приличи неком свештенодејству. Ако тако поимаш црквене чинове и обреде, то их никако не можеш назвати само спољашњим-за очи видљиве-када је њихова суштина у унутрашњем молитвеном узношењу ка Богу. Истина је да са стране посматрано, ти видиш само спољашња дејства и положаје савршујућих обреде и учествујућих у њима, но, нетачно је ограничавати све своје схватање обреда само овим спољашњим. И када човека посматраш, ти видиш само тело, главу, руке, ноге и друго, но, не можеш рећи да је сав човек само оно што видиш очима. Јер главна је у њему душа, која га и чини човеком. Тако и у обредима, није спољашње видљиво, већ унутрашње-оно што чини суштину дела. Изволи тако разумети, и-оно своје “спољашњим очима видљиви обреди”-одбаци, па уместо тога говори: црквене молитве.
Ко се од одреда туђи, тај се туђи и од молитви црквених; а ко молитве црквене избегава, тај лишава себе великог обећања Господњег: “Гдје су два или три сабрана у Моје име, ондје сам и Ја међу њима”(Мат.18,20).
Завршавам моју реч Ја сам ти рекао све што се чинило нужним, судећи по твојим речима. Ако ово не одговара жељама твог срца, то није моја кривица. Зашто си писао тако загонетно? –Ако ти је потребно још нешто, пиши, али пиши просто и јасно, да би ми било јасно шта те интересује.

+++++++++++++++++++

    Пишете: „Покушавам да живим у манастиру“. – Добро!- Нека вам дарује Господ да увидите монашки живот у манастиру. Изволите знати да у сваком манастиру теку два живота: један обичан, житејски, -иду, говоре, једу, пију, спавају, и други-управо монашки-у молитви, посту, богомислију и борби са страстима. Видљив је само онај први- а овај други се намерно скрива, чак и од својих, а камоли од посетилаца попут вас. Не видевши ово, ви можете закључити: па, шта је то монаштво? –ту је исто као и у свету, -нарочито ако се деси да чујете крупне разговоре или видите нешто рђаво. Због чега нападају монахе и монахиње? Због тога што виде само једну, да тако кажем житејску страну њиховог живота, а праву монашку не виде-јер бивају у манастирима само као посетиоци. Пазите, да и ви не паднете у такву грешку.
Ето, ви сте већ приметили нешто што није по вашем укусу: „Код монахиња ђаво не силази са језика; мало-мало, па све ђаво па ђаво. Признајем, то је за мене непријатно изненађење. И како то може бити? –ја имам разум, сама мислим и сама говорим, сама делам“. –Овим ви дајете до знања да не верујете у уплитање нечистих сила у наша дела. Учена! Како веровати у такве бесмислице! Сви су учени такви, и сами не виде како их ђаво саплиће још више од неуких-и то не само у животу, него и у науци. Нема ни једног научника коме ђаво не би напунио главу мехурима од сапунице, које они сматрају најблиставијим идејама или теоријама. А у животу, у осећањима и односима, он их непрестано саплиће да би им се наругао. Но, они ово не могу разумети. –Ето, и ви сте таква. Причекајте. Враг вам неће дозволити да много чекате, већ ће вам нашаптати таквих бесмислица, само да би вас оборио.
Но, овог пута ја вам ништа даље о томе нећу рећи, сем тога да треба да размислите и обновите у себи ону истину, да „не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ и да њихов главнокомандујући „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“. Тако говори Дух Свети устима светих Апостола. Треба веровати у то. Само верујте, а опит живота који сте започели, ускоро ће вас опитно уверити у ово.
Ви сте решили да се помолите да би вам Господ дао да јасно увидите ко сте ви. Предобро решење! Нико вас до Господа не може научити истинском познању самих себе. Овоме учи и искуство, но тачно разумевање искуства у овом случају даје Господ. И анђео чувар, покренут Господом, сугерише како шта запажати. Трудите се! Нека вам да Господ да јасно увидите како сте слепа, раслабљена, прокажена. Ово је наше стварно стање. Такво је оно заиста и не причињава се дакле само таквим; само што ово не виде сви, чак и међу онима који желе да виде. Ђаво сакрива да смо ми такви- то му је посао. Он покрива маглом наше очи, држећи нас уопште у мишљењу да смо ми врло добар народ. А нама то и годи. Када вам буде дао Бог да развејете ту маглу, увидећете колико сте добри. Почните да долазите пред Господа у молитви, као осуђена и пропала. Чак и ако би ово био крај вашег самопознања(ако успете у њему); добро је ово и унапред говорити о себи да би давали правац самопознању.

ISPOVEST – NIJE ROMAN, VEĆ BORBA

Kako svešteniku reći svoje greh? Da li je neophodan osećaj pokajanja na ispovesti? Da li posle ispovesti treba očekivati duševno olakšanje? Ova početnička pitanja često ostaju “bolna” i za iskusne vernike

Mnogi od nas se ustežu da uznemiravaju sveštenika sa svojim previše “jednostavnim pitanjima”. Da bi se ta šupljina popunila, dopisnik “NS” Dmitrij Rebrov postavio je “jednostavna pitanja” o ispovesti starijem duhovniku Moskovske eparhije, nastojatelju Pokrovske crkve u podmoskovskom selu Akulovo, protojereju Valerijanu Krečetovu.

Beleška

Protojerej Valerijan Krečetov, rodjen je 1937. godine u porodici represovanog blagajnika a potom sveštenika Mihaila Krečetova. Završio je školu 1959. godine i tada je bio na Moskovskom šumarskom fakultetu, da bi posle tri godine po njegovom završetku, upisao moskovsku seminariju. Rukopoložen je 12. januara 1969. godine, a 1973. godine je završio Moskovsku Duhovnu akademiju. U toku svog dugogodišnjeg služenja imao je mogućnost da razgovara sa mnogim istaknutim pastirima, pa tako i sa ocem Nikolajem Golubcovim, ocem Jovanom (Krestjankinim), ocem Nikolajem Gurjanovim. Trenutno je duhovnik Moskovske eparhije i nastojatelj Pokrovske crkve sela Akulovo Odincovskog regiona.

Da li je moguće pokajanje “bez posrednika”?

- Oče Valerijane, kako biste objasnili maloocrkvoljenom čoveku šta je to ispovest i zbog čega je ona potrebna?

- Jednom je mom ocu, takodje svešteniku, profesor na ispitu u duhovnoj akademiji postavio pitanje: recite mi mladi oče (a moj otac je tada imao pedeset i nešto godina, jer je sa 49 pošao u seminariju), šta Gospod radi kada želi da prizove čoveka k Sebi? Moj otac je odgovarao i ovako i onako, stari professor se slagao i na kraju je odlučio da precizira: a šta je najvažnije? I sam odgovara: On šalje čoveku duševnu tugu, nevolje, kako bi čovek tražio Boga, kako bi čovek osetio da ne može ovozemaljskim sredstvima da se izbavi iz tog stanja. I ja mislim da je to veoma tačan odgovor! Čovek se u svom životu neizbežno susreće sa posledicama greha. Postoji izreka: živi danju tako, da bi noću mirno spavao. To je izreka narodne mudrosti jer utisci tokom dana zaista uznemiravaju san. Čini se kao da je sve prošlo, ali ipak čovek počinje da razmišlja o ovom ili onom dogadjaju i čuje neki glas koji mu o nečemu govori…To je glas savesti. Ponekad čovek videći nepovratnost učinjenog čini strašne korake: pokušava da se liši života, naprimer ili počinje da pije. Ljudi upadaju u još pogubnija stanja od onih od kojih beže. Sve je to anestezija: čovek ne može da izleči bolest, ali uklanja njene simptome. Traženje izlaza i predstavlja osnovu potrebe pokajanja, jednog od osnovnih razloga koji primoravaju čoveka da ide u Crkvu i na ispovest.

- Često pitaju: šta će čoveku crkvena ispovest, zbog čega da ide u crkvu, zar ne može da se kaje sam, naprimer, kod kuće, bez “posrednika”?

- Ako je ispovest u crkvi iz nekih razloga nemoguća, može se ispovedati i tako “bez posrednika”. Ali može li početnik da čuje kada Gospod odgovori: “Dobro, Ja sam ti oprostio”. Sveti Jovan Kronštatski je kada bi nešto zgrešio molio se Bogu dok od Njega ne bi dobio oproštaj. Ali zar početnik ima takav stepen opštenja sa Bogom?

Čovek ima prirodnu potrebu za opštenjem. Ali i u opštenju sa čovekom i u opštenju sa Bogom veoma je važno ne samo da nas neko razume, već da se dobije i vidljivi znak tog razumevanja. Gospod je tako ustanovio da čovek dobija Njegov oproštaj preko drugog čoveka – sveštenika. “Kojima oprostite grijehe, oprostiće se; i kojima zadržite, zadržaće se” (Jn. 20, 23).

- Kada čovek dolazi na ispovest ponekad mu se javlja pitanje: za šta konkretno da se ispoveda? Savest kao da “ne boli”, ni u čemu ne razobličava, nikoga nije ubio, nije krao.

- Da, savest u prvom redu razobličava čoveka za teške grehe. Ali ako savest ni o čemu ne govori, to često znači samo to da ona otvara usta ali joj ih zatvaraju. Sveti Oci kažu: kada čovek ulazi sa svetla u mračnu sobu, on u početku ništa ne vidi, potom kada se njegove oči naviknu na mrak, on počinje da vidi krupne objekte, potom sitne, a ako upali svetlo počinje da vidi sve. Tako i čovek koji počinje da sledi svoj unutrašnji život u početku vidi samo krupne grehe, potom sitnije. A potom mu blagodat daje svetlost radi toga da bi mogao da “vidi svoja pregrešenja” – za to molimo Boga u Velikom Postu u molitvi svetog Jefrema Sirina.

Za koje grehe da se kaje – to je pitanje vremena. U početku čovek mnogo ne razume, ne primećuje, ali u samoj Tajni blagodat, Duh Božiji počinje čoveku da otkriva vidjenje sopstvenih grehova. I čovek možda i ne spoznajući u čemu je grešan, ipak oseća svoju grehovnost. Ispovedanje grehova je – razboritost, ali postoji i stanje osećanja, čovek postaje svestan da je grešan u poredjenju sa svetošću – to i jeste delovanje blagodati.

Moj otac je rodjen 1900. godine, to jest njegova mladost je bila u godinama posle revolucije: svi ti novi talasi, sloboda … I on se udaljio od Crkve. Njegova majka, moja baka, zamolila ga je nekako da podje u crkvu u vreme Velikog Posta i da se pričesti, rekavši da ukoliko to uradi ona će mu se pokloniti do nogu. “Šta ti je mama, ja ću i tako otići”, - odgovorio je i pošao na Arbat u crkvu kod oca Vladimira Vorobjeva (dede današnjeg rektora PSTGU prot. Vladimira Vorobjeva). Došao je na ispovest ali nije imao nikakve misli o pokajanju: stajao je i posmatrao mlade devojke u crkvi. Došao je njegov red, kleknuo je i na pitanje sveštenika: “Šta mladiću imate da kažete?” – otac je odgovorio: “Nemam ništa”, - A zašto ste došli?, - Mama me je zamolila. Tada je sveštenik malo ćutao i odgovorio: “To je veoma dobro što ste poslušali mamu”, - pokrio je epitrahiljem mog oca i počeo da čita razrešnu molitvu. “Šta se sa mnom desilo ja ni danas ne razumem”, pričao mi je potom otac. – Zaplakao sam kao što voda teče iz slavine, i kada sam se vraćao nikoga nisam video. Svet je za mene postao sasvim drugačiji”. Od tog vremena otac je počeo da ide u Crkvu, potom je Božijim Promislom dospeo u zatvor, sedeo je u istim ćelijama sa ispovednicima i posle zatvora postao sveštenik.

Gresi koje primećujemo kod drugih, postoje i u nama

Ali ipak postoje neki načini pripreme za ispovest?

- Može se posavetovati i nešto pročitati o tome, postoji dobra knjiga oca Jovana (Krestjankina) “Opit pripreme ispovesti”, ali to je veoma složen trenutak: pojavilo se mnogo takvih nabrajanja, u kojima nalazimo neko “nasladjivanje”. I treba biti veoma oprezan sa takvim spiskovima, zbog toga što oni ponekad postaju svojevrsni udzbenici, jer su u njima nabrojani neki gresi o kojima čovek nije ranije ni razmišljao. Plotske (telesne) grehe ne treba detaljnije opisivati jer takvi opisi prljaju dušu. A što se tiče ostalog, najbolje je osluškivati svoje unutrašnje stanje. Kada vidimo neki nedostatak u čoveku, ta činjenica što ga primećujemo znači da taj greh postoji i u nama. Sećate se priče o trunu u tudjem oku i brvnu u svojem? Šta je to trun? Trun raste na brvnu, a brvno je – strast. Trun je greh, to jest konkretna projava strasti. Ali ako i ne znate da je to zbog drveta, I zbog brvna, onda se nikada nećete ni dosetiti da je to zbog truna! Kako je danas prihvaćeno reći: svako razume na osnovu svoje izopačenosti. Tako i mi kada primećujemo neki greh u drugom čoveku, shvatamo da ta strast postoji i u nama samima.

- Neke ljude smućuje to što do oproštaja dolazi lako: pogrešio sam, potom sam se pokajao, potom sam opet pogrešio, opet sam se pokajao – i može opet? Nema nikakve kazne?

- Ko vam je to rekao?! Greh je oprošten na ispovesti, ali čovek ipak nešto trpi: klasičan primer je blagorazuman razbojnik, koji je bio raspet pored Spasitelja. On se pokajao, i Gospod mu je rekao: danas ćeš sa Mnom biti u raju. U raj neće ući ništa nečisto, to jest Gospod ga je već očistio, ali je bez obzira na to razbojnik ostao da visi na krst! I još su mu prema Jevandjelju prebili goleni (Jn. 19, 32). Čovek ipak nešto trpi, iako je to nesrazmerno s onim što treba da ponese za svoje grehe.

- Mnogi hrišćani, iako se ispovedaju svake nedelje i dalje ostaju grešnici, naizgled se ničim posebno ne razlikuju od ostalih ljudi, često se kaju za jedne te iste grehe i zaključuje se da im ispovest ne pomaže?

- Ništa slično tome, ko neprekidno radi na sebi, taj se razlikuje. Što se tiče jednih te istih grehova, to je i apostolu Pavlu bio dat “žalac u telo”, iskušenje, kako se ne bi preuznosio. Kako kažu: do poslednjeg izdisaja, čak do rajskih vrata traje čovekova borba sa grehom. Marija Egipatska se pokajala ali se posle toga borila još 17 godina!

- Da li je na ispovesti neophodno osećanje pokajanja? Neki prosto nabrajaju svoje grehe bez vidljivih osećanja, da li je to normalno?

- Smisao borbe sa grehom nije u tome da ga čovek samo navede, već da mu greh postane protivan i mrzak. Kada smo bili na Svetoj Gori jedan sveštenik je pitao jednog duhovnika: zbog čega se to dešava da se pričešćujemo, kajemo i opet činimo iste grehe? A ovaj mu je odgovorio: prosto bol srca nije nadjačala greh!

Ako ti samo prosto nabrojiš grehe, to znači da u tebi nema unutrašnje borbe sa grehom. Pokajanje i jeste zadobijanje u sebi tog pokajnog osećanja. A to osećanje je od Boga jer se srcu ne može narediti. Ali ponekad je veliki trud i napor i samo navesti svoj greh na ispovesti!

Pokajanje tek počinje sa ispovešću – ono je stožer celokupnog duhovnog života. Molitva na ispovesti koju čita sveštenik, - njen početak sveštenik obično čita svima, a kraj svakome lično: “opraštam i razrešavam”, - i ona počinje ovim rečima: “…podaj mu (onome koji se kaje i kome se molitvom opraštaju gresi) pokajanje”! A šta je bilo pre toga, pitaćete? On se već pokajao a mi čitamo odjednom: “…podaj mu pokajanje”. To je radi toga da bi se pokazalo da sa ispovešću počinje novi stepen pokajanja. Sećate se kako je apostol Petar u Jevandjelju pripao k Spasiteljevim nogama i rekao: “Idi od mene, jer sam ja grešan čovek”? To i jeste to pokajno stanje koje je iskusio i moj otac kada je osetio blagodat Božiju!

- Neki ljudi prišavši k Crkvi, odmah posle prve ispovesti značajno menjaju svoj život, a neki nasuprot tome ništa ne menjaju već žive kao i ranije sa svojim gresima. Od čega to zavisi?

- Od rešenosti. A za nju treba moliti Božiju pomoć i još trpljenje. Negde pre četrdeset godina razgovarao sam sa ocem Jovanom (Krestjankinim), on je još bio mlad, i pitao me je da li sam čitao sledeće kod apostola Jakova: “Nemaš mudrosti – moli za mudrost”. “Tako eto, - pita, - šta mislite šta je to mudrost? Solomonova? Ne, to je trpljenje!”. Trpljenje je duhovno iskustvo. Uz njegovu pomoć čovek može istinski da se izbavi od greha.

- Ponekad posle ispovesti nastupa osećaj duševnog olakšanja, a ponekad ne. Šta to znači, da li treba očekivati takvo osećanje od svake ispovesti?

- Ako ono postoji, onda slava Bogu ne treba ga očekivati. Ono ne treba obavezno da se pojavi, i ako se ne pojavi to pokazuje šta treba raditi, i da se ne sme raslabljavati u borbi sa grehom. I uopšteno duhovna stanja ne treba očekivati. Ako se ona daju – dobro, ali ih ne treba ni očekivati niti kategorički nastojati da se zadobiju. Ako ne osećate duševno olakšanje posle ispovesti to ne znači da vaša ispovest nije primljena. Postoji sledeća priča kod svetih Otaca: jedan čovek se sve vreme kajao, kajao, ali ga nije napuštao osećaj težine, i oci u manastiru su počeli da se mole za njega: Gospode, on se toliko kaje zbog čega mu dosada nisi oprostio? I dobili su sledeći odgovor: Ja sam mu odavno oprostio ali mu je stradanje potrebno radi spasenja.

- Koliko detaljno treba opisivati svoje grehe na ispovesti? Da li se može ograničiti na navodjenje ili treba obavezno reći detalje?

- Nažalost, ako bi svako opisivao sve do detalja onda ispovest može da traje do uveče. Telesni gresi ne treba uopšte da se opisuju u detalje. Pored toga kada se opisuju okolnosti – po mom iskustvu, u tome često postoji element nekog samoopravdanja. Ponekad ljudi počinju da prepričavaju ceo svoj radni dan: meni su donosili čitave sveske, jer ako počneš da pišeš šta si radio tokom jedne nedelje ili meseca, onda se započinju pravi romani!

Detalji nisu najvažniji već borba: ako si naveo neki greh onda treba da se boriš sa njim. A ako nema istinske borbe sa grehom, onda tu nikakvi detalji neće pomoći.