Sveti Nikolaj Žički - Bogorodičino Jevanđelje

Gle, Sveta Djeva nije pisala ništa na hartiji što bi se moglo nazvati Jevanđeljem. Niti je ko drugi pribeležio njene reči i objavio kao njeno Jevanđelje. Jedino što je sačuvano od njenih reči i zapisano u Lukinom Jevanđelju, to je njena blagodarna pesma Bogu: „Veliča duša moja Gospoda“. Ova pesma peva se u Pravoslavnoj Crkvi svaki dan na jutarnjem bogosluženju. Po svojoj lepoti, ova pesma Bogorodičina može se ravnati s najlepšim psalmima Davidovim. A po dubini i mudrosti, ona predstavlja jedno malo Jevanđelje. Nesumnjivo, da je Bogomati izgovorila još puno prekrasnih reči i poruka kroz život svoj. Ali, po Božjem Promislu to je ostalo skriveno od nas. No, braćo moja, Bogorodično Jevanđelje i nije u rečima njenim, nego u životu njenom. Njen ceo život jeste Jevanđelje, jeste krupna Radosna Vest rodu čovečijem. Jer, Jevanđelje uvek zauvek označava Radosnu Vest.

 

Pogledajmo prvi i uvodni list:

 

     Sveta Nebesa javila su se preko anđela Joakimu i Ani, da će im se po molitvi njihovoj dati ćerka, koju će sva kolena zemna i narodi nazvati blagoslovenom. Šta vidimo tu? Prvo vidimo molitvu s nadom, drugo, uslišenje i javljenje, treće, porođaj prestarele žene nerotkinje. Tri radosti odjedanput, vezane jedna s drugom. Radost je videti ljude, koji se mole Bogu s verom i nadom i prose od Boga nešto što celom svetu izgleda nemoguće i smešno. Radost je videti, kako Bog i takve molitve čuje i obećanje daje. I radost je videti, kako Gospod ne posramljuje molitve i veru i nadu pravednika, nego im, zaista, na čudesan način ispunjava želju nasuprot prirodi, On, Tvorac prirode.

     Ovo je prvi list Jevanđelja prve sluškinje Gospodnje, list bogato osvetljen nebeskom svetlošću i preukrašen. Ko ovaj list pravilno čita i razume, ispuniće se velikom mudrošću i primiće veliku korist.

 

Posmotrimo sada drugi list.

    

     Kao trogodišnja devojčica, Marija je predata Hramu i posvećena Bogu na službi - sluškinja Gospodnja. I služila je verno i radosno, bez plate i zemaljske nagrade punih jedanaest godina. To nije bila neka naročita odabrana i prefinjena služba, nego obična, sasvim obična. Ona se sastojala u šivenju i vezenju i drugom ženskom radu, pa u nošenju vode izdaleka, na zimi i na vrućini, u čišćenju i pranju, u dočekivanju gostiju, i slušanju sveštenika i levita i sviju starešina crkvenih. Služba bez ropta, čista i sveta. Duša ispunjena dubokim ćutanjem, u kojoj je brujala neprestana molitva Bogu. Ta bezropotna, molitvena i potpuno nesebična služba, bez ajluka i bez ikakve zemaljske nagrade - nije li to drugi prekrasni list iz jevanđelja prve sluškinje Gospodnje? Eva u Raju, bila je gospođa kojoj su sva zemaljska stvorenja služila, pa je ipak, otpala od Boga, ispraznila se od blagodarne molitve Stvoritelju svome, i u svojoj pogorđenosti radije poslušala đavola nego Boga. A, sveta Djeva Marija nije bila gospođa no sluškinja, verna i predana sluškinja Gospodnja usred grešnog sveta i svetskih sablazni. Neka svi gledaju u ovaj jevanđelski list, koji je Bogorodica pisala svojom službom Bogu punih jedanaest godina, i neka osvetljavaju svoju dušu belinom čistote i sjaja svi oni, koji kroz ceo svoj život samo sebi služe i kroz ceo život osećaju se glupi kao Eva, mračni kao mračni demon, i nesrećni kao Kain. Ko pravilno čita ovaj drugi list Bogorodičnog Jevanđelja, izbaciće drevnu zmijurinu iz duše svoje, preporodiće se, prosvetiće se, i spašće se.

 

Treći list.

 

     U Nazaretu javlja se veliki arhangel Božji Gavril svetoj Devi Mariji, naziva je blagodatnom i blagoslovenom među ženama i otkriva joj tajnu Promisla Večitoga, da će ona roditi Sina Božjeg i Cara nad carevima, čijem Carstvu neće biti kraja. Kako bi se od ove nečuvene počasti pogordila Eva, gospođa Raja! No, smerna Marija nije se pogordila. Ona je osetila radost veliku, koju joj je saopštio arhangel Božji, ali strah Božji zaključavao je tu radost duboko u srcu njenom. Radost sa strahom - to i jeste, braćo, sveta radost, koja nikad nije davala Svetititeljima Božjim da se izbezume i pogorde sami sobom. Najveću počast od Boga svoga oni su primili s pitanjem, kakva li je služba vezana s tom počašću? Primajući počast, oni su mislili ne o počasti, no o službi. Prihvatajući dar oni su brinuli o uzdarju, o dugu svome prema milostivom Tvorcu svome. Tako i Prečista Bogorodica. Kada je saslušala celu poruku arhangelovu, ona je odgovorila: evo sluškinje Gospodnje! Neka mi bude po reči Tvojoj.

     Ovo je treći list Jevanđelja prve sluškinje Gospodnje. Divan i predivan list jevanđelski na kome je ispisana smernost i sveta radost. Hiljade i hiljade ljudi u svetu danas potrebuju ovo Jevanđelje kao hleb nasušni - mnoge hiljade njih, koji su od Boga primili počasti ali, službu Bogu odrekli; koji su se darovima Božjim pogordili kao svojim, te i ne misle o uzdarju; koji imaju vulgarno zadovoljstvo ali, nemaju svete radosti, jer nemaju straha Božjeg. To su teški bolesnici, čije bolesne duše leže u telu kao u samrtnoj postelji. Ako ne uzmu blagovremeno lek, što im Sveta Bogorodica nudi Jevanđeljem svojim, tj. smernost i svetu radost, umreće večitom smrću, iz koje neće biti Vaskrsenja. Prelistajmo dalje.

      Kad je pravedni Josif posumnjao u Svetu Devu, kad je posumnjao u čast njenu devojačku videći je bremenitu, ona se nije pravdala onda kad je čula od arhangela vest, kakvu nikad nijedno žensko uvo nije čulo, tako se i sad nije ustrašila od sumnjičenja i pretnji Josifovih. Ona je vršila svoju dužnost, držeći dušu svoju u dubokom ćutanju, iz koga je brujala molitvena muzika, čujna samo za Boga Svevišnjega. A opravdanje sebe, svoje čednosti i nevinosti, ona je ostavljala Bogu da učini, što treba Bog je i učinio. On je preko angela Svoga opravdao pred Josifom sluškinju Svoju (Mt. 1, 20).

       Nije li ovo, braćo, još jedan zlatni list iz Jevanđelja prve sluškinje Gospodnje?

I ne učimo li se mi sa ovoga lista, da ne treba da se bojimo od ljudi onda kad Bogu služimo? Niti da strahujemo za svoju čast onda kad revnujemo za čast Božju? Niti da se stidimo od ljudi onda kad snosimo nešto što je od volje Božje?

    Prelistajmo i mnoge druge listove iz Jevanđelja Presvete Bogorodice, razumejmo njihova zlatna slova i poučimo se iz njihovih ćutljivih, no živih slika. Pastiri i carevi zajedno sa angelima, klanjajući se Sinu njenome u pešteri Vitlejemskoj, a ona to sve slaže duboko u srce i ćuti; i ćuteći brine o detetu svome kako da Ga povije i nahrani. U svakom trenutku slave on; traži da ispuni svoj dug. Isto tako, i u svakom trenutku straha i užasa, ona opet traži samo da ispuni svoj dug ostavljajući sve ostalo volji Božjoj. Kada Irod s mačem potraži Sina njenog, ona sluša glas Božji, uzima dete na grudi i sklanja se u mračni i daleki Misir. Bez straha od Iroda, no, sa svakidašnjim strahom od Boga Svesilnoga. Kada Sin njen lije nauku nebesku kao životvoran dažd na osušene duše ljudske, ona sluša i ćuti kao i drugi, više ćuti od svih drugih. Kada On tvori Božanska čudesa, kada gomile naroda hrle za Njim kao za svojim Izbaviteljem i Spasiteljem, kada Ga preuznose i hvale, ona ide izdaleka sa ostalim pobožnim ženama i brine šta će ona kao majka učiniti za Njega, Svemogućega i Svebogatoga. Kada neko iz gomile vikne put Gospoda: blago utrobi koja te je nosila, i sisama koje si sisao - ona se ne javi i ne reče: „Ja sam Ga nosila i ja sam Ga dojila, nego se krotko skrivaše u gomili naroda, misleći samo čime bi Mu ona mogla poslužiti - Ona, sluškinja Gospodnja. Kako čudesna opomena onim majkama koje svoju decu kad ova dobiju ocenu iz nekoga malog znanja školskog, objavljuju kao genije, kao neobičnu decu, preko mere darovitu, pre vremena zrelu, i tim bezumnim pohvalama izbezumlju svoju decu i hrane u njima crve samoljublja i gordosti! A, kada ta „genijalna“ deca odrastu, pa odreknu Boga, potonu u nemoral, i nazovu svoje majke prostakušama onda te lude majke grcajući u suzama, uviđaju da su odnegovale ne genije, nego đavole.

       No, zastanimo na ovom listu, na kome je predstavljeno raspeće Sina Božjega i raspeće srca Bogomajke, po proročanstvu sedoga Simeona Bogoprimca (Lk. 2,35). Pastir je udaren, i stado se razbežalo. No, kuda bi pobegla ona, majka? Ona stoji u ćutanju i bolu pored Krsta. Svojim prisustvom tu ona svedoči da je to Sin Čovečiji, Sin njen i da Mu je ona majka. Svaki bolni trzaj Raspetoga Gospoda ponavlja se unutra u duši njenoj kao udar mača. Svaki Njegov bolni uzvik tutnji u duši ne kao odjek, no kao gromovni tresak. No, ona drži usta zatvorena i jezik bezglasan da duša nema kud izlivati svoj bol. Da bi tako duša njena, pretovarena bolom, osetila svu težinu Njegovih krsnih muka. Dok razbojnici urlaju od bolova, dok se Sin njen previja u smrtnim grčevima, dok ogrubeli vojnici stoje ravnodušno prema tuđim mukama i gledaju samo šta će ukrasti ili zgrabiti od imovine raspetih, i dok bezbožni čopor jevrejskih starešina svojim cerekanjem i ruganjem pojačava užase i strahove velikog bezakonja, šta ona radi? Ona stoji uz Krst, sva predana volji Božjoj kao i uvek, sa molitvenim brujanjem u srcu, ispresecanom ognjenim mukama bolova i sa ćutljivim pitanjem: čime ti može poslužiti sluškinja Gospodnja, Sine moj i Bože moj?

     O Majko slatka! Majko nad majkama! Kako mnogo i mnogo ti služiš Bogu i ljudima samo stojeći tu pokraj Raspetoga Gospoda! Pre svega, kako mnogo i mnogo ti služiš veri pravoslavnoj, stojeći na tom strašnom mestu? Za uvek time zatvaraš usta jereticima svih vremena, koji će lažno učiti, da je Hristos bio prividan čovek a ne pravi čovek. Ako bi bio prividan čovek, onda šta ćeš ti pod Krstom na krvavoj Golgoti? Ako si ti Njega rodila kao priviđenje, i ako si Ga kao priviđenje nosila u svome naručju, otkuda bi bio toliki bol u duši tvojoj. Prečista Jagnjice Božja? Zašto bi tugovala za priviđenjem? Ako je Hristos prividan čovek, onda samo razbojnici trpe stradanje na svojim krstovima, a ne i On, koji je sišao da spasava razbojnike. Onda je prividno i vaploćenje Sina Božjega, prividno telo Njegovo, prividna muka, prividno tvoje materinstvo, pa najzad - o užasa! - prividna i ljubav Božja prema ljudima. Sav ovaj zbir bogohulstava ti razbijaš u prah tvojim prisustvom pod Krstom Njegovim i sa krstom u duši tvojoj. Zbog toga tebe jeretici ne vole i ne poštuju, Bogootrokovice. Zbog toga njima je mrsko ime tvoje, kao što smo im mrski i mi svi, koji tebe, Bogomajko, priznajemo i proslavljamo. A, mi te prizivamo i proslavljamo kao prvog ličnog svedoka i stub Vere Pravoslavne:
vere u istinito vaploćenje Boga Slova,
vere u Njegovu bezgraničnu ljubav prema rodu čovečijem,
vere u Njegovu istinsku žrtvu za spasenje grešnika,
vere u ljute rane na telu Njegovom,
vere u izlivenu prečistu Mu krv, i u pravu smrt.

     Ti si posvedočila sve ovo, Odigitrijo, svojim stradanjem pod Krstom Stradalnika. Na tvoje svedočanstvo poziva se Crkva Pravoslavna svake srede i petka, pevajući krstobogorodice, spominjući tvoje stradanje, zbog Njegovih stradanja, i tvoja jecanja, Jagnjice Božja, za razapetim Jagnjetom Božjim.

       I uz to još - i uz tu neizmerivu uslugu veri pravoslavnoj, kako još predivno činiš usluge svakome od nas pojedinačno, učeći nas kakvom krotošću treba da nosimo krst svoj pri smrtnom rastanku od svoje dece, od svojih srodnika i prijatelja! S tihim bolom, koji stešnjen u srcu raspaljuje našu nadu u Živoga i Svemogućeg Boga. Krotko kao ovca, stajala si ti pod mlazevima krvi Onoga koga si ti rodila, bez čupanja kose, bez kršenja ruku, bez vike i zapomaganja. Tvoja vera u pobedu Njegove pravde, nije se pokolebala ni u tom času zgomilanih svih užasa nad tvojom glavom, kada su zločinci besno likovali, kada je sunce mrklo i zemlja se potresla, o, najhrabrija od svih žena. Duša ti je sva bila obučena u rizu bola preteškoga, no bola pristojnoga, uzdržanog, devojačkog - svetoga bola, koji ne traži ničijeg saučešća osim Božjeg, o, večno smerna i večno stidljiva Devojko, Bogonevesto.

      Ovo je braćo, Golgotski list Bogorodičnog Jevanđelja, zlatan, prezlatan. Tim listom utvrđuje se vera naša, ublažava tuga, uleva hrabrost, i povraća devojačka stidljivost. Blago onima koji duhovnim očima gledaju Bogomajku pod Krstom na Golgoti, i koji umeju da prime celo Jevanđelje, koje ona svojim prisustvom na onom strašnom mestu, i onom strašnom času pruža svetu.

      A sada se nadnesite, braćo moja, nad prekrasni list Vaskršnjeg Jevanđelja Bogorodičnog. Presveta Bogomati znala je, pouzdano da će Sin njen pobediti smrt i vaskrsnuti iz mrtvih. Gle, ona se naučila od detinjstva verovati nekolebljivo svakoj reči Božjoj. Ona je znala da će On vaskrsnuti, ali, ukoliko je ljudima poznato, ona nije prva saznala o Njegovom Vaskrsenju iz mrtvih. Taj veličanstveni događaj, osovinu ljudske istorije, prvi su videli neprijatelji Hristovi, i o njemu su prvo čuli neprijatelji Njegovi. Prvo su stražari videli, i od ovih su prvo starešine jevrejske, bogoubice, čuli. Potom je doznala Blaga Marija iz Magdale, potom žene mironosice, među kojima je bila i ona, sluškinja Gospodnja. Pri stradanju na Golgoti ona je bila prva i gotovo jedina, no, pri pobedi i slavi Sina svoga ona je prvi svedok, no, ili je svedočila u društvu drugih ili pozadi drugih. Je li to stid devojački ili Promisao Božija? I jedno i drugo. Vaskrs Hristov izaziva kod nje neobuzdanu radost koja trči i viče i objavljuje i izaziva zavist, no, svetu radost, to jest, radost stegnutu strahom Božijim, isto kao nekad u Nazaretu u razgovoru s arhangelom Gavrilom. A, svemudri Promisao Božiji baš je i hteo, da slavno Vaskrsenje Spasitelja sveto prvo vide neprijatelji Njegovi, pa onda prijatelji, ostavljajući Majku u pozadini, da ne kažu nevernici: „To je Majka Njegova objavila svetu“. Tako je vaskršnji list Marijinog Jevanđelja izvezen zlatom Božje premudrosti i okićen biserom njene devojačke krotosti.

      A ostale listove Jevanđelja Bogorodičina, od Silaska Duha Svetoga na nju i na Apostole, pa do uspenija njenog - ko će prelistati i ko će opisati? Izvesno je samo to, da su svi ti listovi prepuni duhovne sile i moralne lepote. Gle, Sveta Bogorodica je bila postala maticom Crkve na zemlji po Vaznesenju Gospoda. Kuća svetoga Jovana na Sionu bila je kao košnica, iz koje su jedni misionari carstva Božijega izleteli kao vredne pčele, praćeni molitvom i blagoslovom Bogomajke, i u koju se, opet, drugi vraćali prepunjeni medom iskustva, i uspeha sladosnog stradanja za svoga Gospoda, da prime pohvalu od Matice, pohvalu i savet i ohrabrenje i moć za nove podvige. U neprestanom postu ona se neprestano molila Bogu za svoju Crkvu na zemlji. I korist njenih molitava osećala se blizu i na daleko. Ona je bila sve svima. Jevanđelistima bila je jevanđelist, Apostolima satrudnik, mučenicima samomučenik, strašljivim hrabrost, hrabrim veselje, celoj Crkvi duša, Matica i Majka, Za sve novoobraćene hrišćane u svetu, ona je bila najprivlačnija ličnost. Nju su svi želeli videti kao Hrista. Njoj se hodilo na hadžiluk. Bogat i ubog, učen i neuk, pravedan i grešan, svi žedni lica Hristovoga, putovali su k njoj da se napoje kao sa živonosnog istočnika. A ona ih je sve primala sa materinskom blagošću i devojačkom smernošću. I svak je od nje izlazio duhom podmlađen, preporođen, utešen i očišćen, i odlazio doma sa više oduševljenja za Hrista i sa više čednosti u duši. Jer je ona, zračeći devojačkim vrlinama, prenosila ove u velikoj meri na sve one koji su joj se sa duhovnom žeđu približavali. Tako je ona blagodaću Duha Svetoga, stvarala mnogobrojne devojačke duše, koje su za njom otišle u Raj, po proročanstvu velikog proroka: privode se caru devojke za njom... privode se veselo, radosno, uvode se u dvor carev (Ps. 45). To što je Bogomajka pokazala svojim životom i svim bićem, izrazio je apostol Pavle rečima, govoreći Korinćanima: „Jer vas obrekoh mužu jednom, da devojku čistu izvedem pred Hrista“ (II Kor. 11, 2), I, pokajane grešnice postajale su dušom devojke. I mi smo svi pozvati da zadobijemo dušu devojačku, da budemo ponovo devojke, čisti i sveti, slični Presvetoj Devi Mariji. To je cilj našega truda na zemlji. I samo tako možemo se nadati, da i mi uđemo u Raj u redu ostalih devojaka, koje se neprestano privode Caru nebeskom za Devojkom Bogomajkom.

      I tako, Jevanđelje Bogorodično ne razlikuje se ni u jednoj joti od Jevanđelja Hristovog. Sva je duša njena Radosna Vest, sva Jevanđelje. Gle, njeno Jevanđelje i nije ništa drugo, do upijeno u nju i ostvareno u njoj Jevanđelje Hristovo. I, mada je ona kao majka dala Hrista iz sebe, ona Ga je kao hrišćanina opet primila u sebe kao duhovnu stvarnost, tako da je mogla reći kao apostol, i pre nego apostol: ja više ne živim nego živi u meni Hristos (Gal.2, 20).

      Nikad niko u svetu nije ličio više na Hrista Gospoda od Marije Bogomajke, i ne toliko zbog toga što Ga je ona rodila koliko zbog toga što Ga je ona u sebi ostvarila, i postala kao živa slika Njegova. To je i drevni prorok, predak njen, car David, izdaleka video i prozreo govoreći: „Sva je krasota kćeri careve unutra, haljina joj je zlatom iskićena“ (Ps. 45). A kakva je druga i veća krasota mogla biti u njoj osim Hrista Živoga u duši njenoj? Zlatom iskićena haljina, pak, jeste raskoš od vrlina, od dobrodetelji devojačkih, u koje je obučena carska duša njena. A sada, braćo, vratimo se k njoj gde smo je i ostavili, na Sion, pred smrtni odar njen. Zajedno s apostolima priđimo k njoj, celivajmo joj ruku i poištimo njen sveti blagoslov. Ali, uzalud ona više nije tamo. Mi smo odocnili za mnogo stoleća da na zemlji od nje primimo blagoslov, Gospod Hristos, okružen nebeskim silama, sam se spustio na Sion, uzeo njenu svetu dušu i uzeo je u nebesa, u najviša nebesa, iznad heruvima i serafima. Prva sluškinja Gospodnja na zemlji, postala je prva kći Careva na nebesima. „Predsta carica odesnuje mene“. Sluškinja Gospodnja na zemlji, kći pravednoga Joakima i Ane, sluškinja u Hramu jerusalimskom, sluškinja u Nazaretu, u Vitlejemu, sluškinja u Misiru, sluškinja Sina svoga i Boga, sluškinja angela i ljudi, i sluškinja i u stradanju i u slavi, sluškinja Crkve Božije na zemlji, sluškinja Spasonosnog Jevanđelja od prvog do poslednjeg dana svoga života na zemlji - ta sluškinja sada je Carica Gospodnja na nebu, sa desne strane Cara Hrista.

      No, zar mi ne možemo, braćo, i sada od nje potražiti blagoslov? Možemo, izvesno možemo. Gle, i ako je postala prva kći Cara Boga ona još nije prestala biti prva sluškinja Gospodnja. Iz ljubavi prema Stvoritelju svome i iz čovekoljublja ona i sada služi Crkvi Hristovoj na zemlji. I sada ona pritiče u pomoć vernima, gde god verni vapili za njenom pomoćju, i to sada sa većom silom i lakoćom, i brzinom. Zato, prizovimo je i potražimo njen blagoslov. Kome ona milostivo podari svoj blagoslov, ako je grešan, opravdaće se; ako je nemoćan, osnažniće se; ako je gubav, očistiće se; ako je pao, ustaće; ako je žalostan, obradovaće se. Blago svakome ko primi blagoslov od Svete Bogomajke. A svak će primiti ko Nju čuvstvuje i proslavlja. Po devojačkoj i materinskoj milosti svojoj, ona će spasti sve one koji njoj molitveno i suzno vapiju: Presvjataja Bogorodice, spasi nas!

      Bogu našemu, Trojedinome, slava i hvala, a vama svima blagodat i mir i zdravlje i radost i večno spasenje, molitvama Presvete Bogorodice i svih Svetih. Amin.  

Slava i običaji u Srbiji

Slava i običaji u Srbiji
Period slava i slavskih običaja. Sigurno za neke običaje nikada niste čuli ili ste možda pak zaboravili na njih. Mi ćemo se u narednom periodu se potruditi da napišemo o pojmu Slave i njenom značenju u našem narodu, o nekim običajima, starim načinima spremanja trpeze,postavljanju stola i drugim načinima tradicionalnog spremanja slave.

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski svetitelj zaštitnik i davalac. Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan.

Slava je praznik "male crkve", osnovne hrišćanske ćelije, porodice, pa svaka, pa i najmanja porodica treba da slavi Slavu. Čim se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovu kad se oženi, dužan je da proslavlja svog svetitelja, bez obzira što ga i otac i majka slave u starom domu.

Pogrešno je shvatanje da otac treba da "preda" sinu Slavu, ili da sin počinje da slavi tek po smrti očevoj, kao i običaj da Slavu nasleđuje samo najstariji sin.

Sin je dužan, u znak poštovanja roditelja, da tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalno proslavljanje Krsnog imena, otpočne sa znanjem i blagoslovom oca i majke.

Slaveći Slavu, mi vršimo spomen na svetitelja koji je zaštitnik naše porodice i naš zastupnik pred Gospodom. U isto vreme mi se molitveno sećamo svih naših predaka koji su proslavljali tog istog svetitelja i slavili Slavu toga dana. To je suština i dubinski smisao srpske Slave.

Pošto Hrišćani dele i radost i tugu sa svojim bližnjima, prirodno je da se i Slava proslavlja u krugu porodice i prijatelja. Zato se za Slavu spremaju svečanija i raznovrsna jela, sprema se kuća i u domu vlada praznična atmosfera. Krsnu Slavu ne treba svesti samo na dobar ručak ili večeru, povod da se vidimo sa prijateljima i rođacima, ili prekomerno prejedanje i opijanje. To, onda i nije Slava.

Neke Slave padaju u vreme postova (Sveti Nikola, Ivanjdan, Sveti Alimpije) i tada će se domaćin (a naročito domaćica) postarati da goste posluži isključivo posnom hranom, pri čemu je dozvoljena upotreba ribe i ulja.

Isto važi i za Slave koje padaju van postova, ali u posne dane - sredu ili petak. I u ovom slučaju se strogo poštuju pravila koje nam je Crkva naložila - poslužuju se svečanija, ali posna jela. Bogu nije ugodno, a nama nije na duhovnu korist i spasenje da u dan svoga Krsnog imena mrsimo i služimo mrsnu hranu, ako je Sveta Crkva odredila taj dan kao postan.

Još jedan lep stari običaj vezan za Slavu koji se ponegde još zadržao je i takozvano "dvorenje slave". Radi se o tome da domaćin i ukućani koji toga dana proslavljaju svoje Krsno ime uopšte ne sedaju, u znak poštovanja prema svome Svetitelju, već poslužuju goste i sa njima razgovaraju stojeći.

Ovde se može povući još jedna paralela između porodice i crkve: Pravoslavni Hrišćani stoje u crkvi na molitvi, a pošto je porodica mala crkva, to njeni članovi molitveno stoje pred Bogom na dan svoje Slave. Ovaj običaj nam još govori koliko su naši stari poštovali svoga Svetitelja i sa kakvim se strahopoštovanjem odnosili prema Bogu.

Za slavljenje Slave nephodno je imati sledeće:

-     Nekoliko dana pre Slave, domaćin treba da pozove sveštenika da mu u domu

-     osveti Slavsku činiju sa čistom vodom

-     tamjan

-     kadionicu

-     sveću

Osvećenje vodice se obavlja na istočnom zidu sobe pred slavskim ikonama, a ispred ikone je upaljeno kandilo. Činu osvećenja vodice treba da prisustvuju svi članovi porodice koji su se tog trenutka zatekli u kući. Osvećenje vodice je vrlo važan čin, jer se kroz vodo-osvećenje silaskom Duha Svetog, osvećuje porodični dom kao i svi njegovi članovi. Osvećena vodica se čuva kako bi s njom domaćica zamesila Slavski Kolač.

SLAVSKA IKONA - ona je prozor ka Bogu, a predstavljeni svetac je medijator, treba da je na najlepšem mestu u sobi, na istočnoj strani. Pred ikonom treba da gori kandilo.

SLAVSKI KOLAČ - predstavlja žrtvu blagodarnosti Bogu za spasenje kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, krstoobrazno presecanje slavskog kolača predstavlja Hristovo stradanje za nas. Prelivanje vinom presečenog kolača znači da smo Hristovom krvlju očišćeni od grehova svojih.

SLAVSKA SVEĆA - koja treba da je od čistog pčelinjeg voska, takođe označava žrtvu, najčistiju i najneviniju. Kao sto pčele prave med, skupljajući sladak mirisni sok sa raznih čistih i mirisavih cvetova, tako i molitva svećara i njegove porodice treba da potiče iz čistog srca i neukaljane mirisne duse. Slavskom svećom izržava se svečanost praznika i radost domaćina.

SLAVSKO ŽITO (KOLJIVO) - se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen svetitelja koga slavimo kao i za uspomenu na one koji su u veri živeli i za veru živote svoje dali.

НЕМОГУЋНОСТ ПРИРОДНИХ ЗАКОНА

1. Када наши савременици говоре о природним законима, они говоре из два супротна и непријатељска табора. Из једнога табора долази тврђење, да је природа сама себи и законодавац и законопрималац. Из другог табора, пак, долази тврђење, да је Бог законодавац природних закона, а природа законопрималац.

2. Љубитељи истине, којима вид није заслепљен прашином таборске, партизанске борбе, спотичу се и о једно и о друго тврђење. Њихови приговори и једном и другом табору веома су тешки.

3. Они се обраћају и једном и другом табору заједно са овом јасном чињеницом, иза које стоје и стварност и логика: Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме.

4. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем.

5. После овог општег приговора и једном и другом табору обраћају се љубитељи истине сада посебно оном првом табору па кажу: Ако је природа и законодавац и законопрималац, онда то значи да она без свесног разума и даје себи законе и усваја их. То се пак противи самом појму закона. Јер је закон по самој својој суштини ствар свеснога разума свесних бића, на обе стране.

6. Оном другом табору чине љубитељи истине овај приговор: Ви кажете, да је Бог прописао и дао природне законе. То би се с једне стране могло узети као логично, но с друге не би. То јест заиста законодавац је у овом случају свесно биће, али законопрималац је несвесна твар. И то се коси са појмом закона, који претпоставља свесна бића са свесним разумом на обе стране.

7. Према томе, нити природа може дати законе нити их може усвојити. А из тога следује, да такозвани природни закони и не постоје. Јер ти закони названи су природним или зато што их је сама природа установила и дала, или пак зато што их је природа од Бога прихватила и усвојила. Али како је природа без свесног разума, то она није могла ни установити и дати нити пак прихватити и усвојити законе.

8. На једном скупу философа беше оштра препирка о природним законима. После дуге препирке устаде један од препирача, па рече: Једни су од нас за законе природине, а други су за законе природе. Зачудише се сви, па ће рећи: ми не видимо разлику између та два назвања. А онај им одговори: разлика је велика. За природине законе стоје они од вас који сматрају природу законодавцем, а за природне законе стоје они који сматрају Бога законодавцем у природи. Оба мишљења имају вероватноће но оба подлежу и критици. Ја не знам коме би се мишљењу приволео.

9. Ту се десио и један љубитељ чисте истине. Он устаде и рече: Ја се не бих могао приволети ни једном ни другом мишљењу. О природином закону не може бити говора, јер се том претпоставком негира Бог као надприродно, свесноразумно и самостално биће, а на његово се место ставља природа, којој се приписује једна свесноразумна, законодавна радња. На тај начин природа се обоготворава и чини својим сопственим творцем и законодавцем. А то ништа друго није до бесмислено идолопоклонство.

10. Но исто тако не може бити говора ни о природном закону, даном природи од Бога. Ко би од нас помислио, да даје закон камењу, или дрвећу, или птицама и рибама, или овцама и козама, или слоновима и камилама? Несумњиво, нико. Како онда можете приписивати Богу такву једну неразумну радњу?

11. Закон иде од разума разуму, од свеснога бића свесноме бићу, од личности ка личности, од сличнога сличноме. Према томе, природа није могла нити сама себи дати законе, нити их примити и усвојити од Бога. Истина је, да се једини Бог може замислити као законодавац, што Он у ствари и јесте. Али као законодавац Бог је могао дати законе једино човеку од свих створених бића у видљивој васиони.

12. И Бог је заиста и дао закон човеку, и само човеку. То и јесте једини закон који постоји. Оно пак што је Бог дао свој осталој природи и што има сличности са законом, није у ствари закон него нешто друго, што научници називају силом, инстинктом, нагоном, импулсом, подсвесним или подразумним осећајем. Из реченога је дакле јасно, да нити постоји природин ни природни закон, пошто би се и један и други супротили логичном и стварном поимању закона.



"Номологија", Свети владика Николај

БЕСЕДА НА ВАСКРС

Јеванђеље о Победиоцу смрти




Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? И друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут - ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, сруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.



Из књиге "Омилије", Светог Владике Николаја