Молитва за кућу где има злих духова (привиђања, врачања и сличних појава)

Господе Боже спасења нашега, Сине Бога живога који седиш на херувимима и који си изнад сваке власти, силе и господарства, Ти једини велики и страсни над свим што постоји око Тебе, Ти си поставио небо као свод, ти си створио земљу силом Твојом, Ти васељеном управљаш премудро, Ти тресеш поднебље на стубовима непокретним, Ти говориш сунцу и не сија, звезде запечаћујеш, запрећујеш мору и исушујеш га и гнев твој ништи сваку силу и моћ, кад заповедиш и камење тврдо троши се и распада, врата тучна поломио си, силника свезао си и оружје његово поломио си, мучитеља људског, крстом Твојим оборио си, змију си удицом Твога човечанства уловио и везама мрака свезао и у пакао бацио си. Сам, Господе, који си утврђење оних, који се на Тебе надају, и снажна стена - град оних који Теби притичу, одагнај и поништи свако ђаволско дејство и насиље и сваку навалу његову од крова овога и од оних које он држи и који му служе и носе знамење победе крста Твога и призивају име Твоје. О Господе, који си изагнао легеон демона и заповедио глухоме и немоме демону, и ономе кога је држао нечисти дух, да изиђу од човека и да се у њега никад више не врате, који си све мноштво невидљивих наших непријатеља потро, који си умудрио и уразумио верне који су позвали Тебе и дао им власт да сатиру главе змији и скорпији и сву силу вражију да одгоне, сам Владико, који си изнад свакога греха и искушења, сачувај све који су у овом дому, избави их од страха ноћнога и од сатаниних стрела које лете дању, од зле ствари која кроз таму пролази, да Твоје слуге, Твоје слушкиње, и деца њихова наслађују се твојом помоћи чувани анђелском војском, па да сви једномислено и верно певају: Господ је мој помоћник и не бојим се да ми што учини човек, и опет: не бојим се зла, јер си ми Ти са мном, јер си утврђење мојих, силни владалац, Господар света, Отац будућега века и Царство је вечно једино Твоје царство, сила и слава јесте са Оцем и Светим Духом сада и свагда и на вечне векове. Амин.

АНЂЕЛСКИ ЧИН У МАТЕРИЈАЛНОМ ТЕЛУ

„И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре,
или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу,
имена мога ради, примиће сто пута онолико, и
наследиће живот вјечни." (Мт. 19,29)

Савремени човек данас, углавном врло мало зна о монаштву, За њега је товелика непознаница, коју не схвата и не разуме.Зашто је то тако? Зашто данас многи људи гаје у себи непомирљивост, несхватале, па чак и мржњу према монаштву? Проглашавају га да тобож није„природни" начин живота, да се коси са некаквим природним законима. Зато би сетребало запитати: А који је то природни начин живота? 3аp је то живот у овом обновљеном Вавилону, у овом демонизираном друштву у коме саблазан и безумљепросто приморава човека да се одрекне вечности и да се са страшћу погрузи у твар?Међутим, није свет сам по себи зло, он је дар Божији и као такав није никада препрека за спасење. Сами људи, злоупотребили су своју слободу и наружили сусвет, то дело Божије, створивши од њега обновљени Вавилон.Данас људи, углавном, своју пажњу обраћају на свој овоземаљски живот.

Обузети су развијањем свог положја на земљи, као да ће он вечито трајати и неразмишљају о смрти и о вечности. Зато и не разумеју монашки начин живота.Монах, или како сведочи стара српска реч, ИНОК, је онај који је ини, други и другачији у односу на овај свет. Инок сведочи да може да постоји бољи свет овде наземљи, лепши од овога, укаљаног грехом. Монах још, својим животом доказује даће се наш свет преобразити светлошћу и благодаћу Новог Адама, Христа.
Човек свој прави живот, свој прави и природни начин постојања остварује тек узаједниии са Богом, Бог је човека створио као боголико биће, створио га је навечност, а не једино за пролазне, овоземаљске вредности.

Свет и све вредности у њему су дар Божји, Бог јесте створио свет смртним,пролазним и временим, али га је исто тако и призвао да учествује у спасењу крозчовека. Зато човек, као слобрдно биће може да изабере да ли ће да тежи вечности и заједничари са Богом и спасе себе и читав свет кроз себе или да ће да тежи једино занасладама овог смртног света и тако и сам живи за смрт.Живот човека једино ако је проживљен ради Бога и са Богом је живот у свој својој пуноћи. Сви хришћани, још на своме крштењу дају завет да ће променити својдотадашњи начин живота и окренути се јeдино ка вечности. Овај завет на крштењупотврђује и окретањем са запада на Исток и одрицање од сатане и делова његових.

Зато, самим чином крштења, сви хришћани узимају на себе монашки подвиг. Свипочињу да живе једино за вечност. Међутим, монаси су они идеални хришћани, јерсе труде да завете дате на крштењу заиста и спроведу у живот. Они својим животом сведоче да овај свет може да буде бољи, они су образ овога света савест човечанстваи знак да није све изгубљено.



Монаси заснивају свој живот на пуној преданости себе богу; све у њему схватају,организују, преживљавају. Читаву своју личност темеље на Богу, кога не видетелесним очима, али који чврсто верују Његовом обећању о вечном животу. У томе је средиште и суштина монашког живота који извире из непрестане тежње заспасењем у васкрслом Христу.

Жеља за вечним животом у Царству Божијем је увек извор и разлог за правихришћански живот, а самим тим и за монашки живот. Никако није у разочарењу, упуком бекству из света или у избегавању обавеза, како то неки погрешно мисле.
Сви они који полазе на монашки пут, најпре долазе до сазнања да је све на земљипролазно. Да смо сви ми на овој Земаљској кугли само гости и путници, „прелазнабића", које на свом путу спасења треба да се обоголиче и тако спасу себе и читав свет кроз себе. После оваквих назнања, лако се одричу и удаљавају од оваквоггрехом наруженог света и узимају на себе монашки посвиг да би могли хришћанскеидеале да реализују несметано, и да својим животом посведоче да овај свет може да буде бољи, јер, по речима Св. Нила Синајског: „старање о земаљском смета души дасе наслађује божанским добрима."

Монах на монашком постригу, слично као на крштењу умире за овајогреховљени свет и ослобађа се смрти и ропства природним законима. Три заветакоје монах даје, завет послушности, девичанства и сиромаштва представљају обнављање завета крештења. Њима се обнавља обећање да ћемо престати даживимо а овај свет, да ћемо се окренути вечности.Испуњавањем завета, кроз монашки подвиг, монах, долази до најсавршенијих, чистих и непоколебљивих врлина, једини циљ његовог живота је изграђивањебогочовечанског лика у себи, односно уништавање свих својих грешних склоности,по речима ап. Павла: "јер свукосте старога човјека са делима његовим, и обукосте се у новога, према лику Онога који га је саздао."(Кол.З,9-10).Аскеза или уздржавање, у монашком животу је неопходно сродство у борби сателесним страстима. Међутим. њен циљ није слабљење и умртвљавање тела, негопостизање власти духа иад телом, владавање духовном целобитошћу у унутарњимјединством.

Монах ослобођен од сваке привезаности за овај грехољубиви свет долази доједног сасвим другачијег начина постојања, духовног начина постојаља.Зато, по речима Св. Јована Лествчника: „Монах је човек ко се држи само Божјихзаповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Монах то јенепрестано приморавање природе и неуморно бдење над својим чулима. Монах то јепосвећено тело, ту су очишћена уста и посвећен ум. Монах је преболна душа, сталнообузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јестехотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе радипостигнућа оног што је натприродно." (Св. Јован Лествичник, Лествица, Оодрицању од светског живота, Београд, 1963.год. стр.18).

Послушношћу своме духовном наставнику, монах изражава своју послушностБожијим заповестима. Одрицањем од своје воље он постиже морално савршенству истиче главну хришћанску врлину - смирење, која води бестрашћу. Највиши пример истинске послушности је сам Господ Исус Христос. Његова човечанска воља нијепротивуречила вољи Очевој, To нам потврђује и саме Његове речи: "Јер сам сишао снеба да не творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла." (Јов. 6,38).



Други пример свете послушности је сама Пресвета Богородица, ПренапорочнаДјева Марија. Света Дјева слушајући благовест анђела да ће зачети и родити сина,који ће се назвати сином Највишега, са најдубљим смирењем одговори: „Евослушкиње Господње - нека ми буде по речи твојој." (Лк. 1,38).Испуњавањем завета девичанства или целомудрија, монах живи животом који сесравњује са животом анђела. Мећутим, добровољна обавеза и обећање монаха да ћеживети безбрачним животом, само је сполашња страна завета целомудрија. Правидевственик је само онај који се уздржава и душом и телом. Онај који у себи, поредтелесног уздржавања, сузбија и самољубље, славољубље , лакомост, празнословијеи друге страсти и поруке. Основ целомудрености положио је сам Господ Исус Христос, јер је он једининаучио људе да теже и узносе Богу и Собом дао прави пример монашког живота.


Најчистији пример невиности је Пренепорочна Дјева Марија, која је у својојдетињој невиности посвећена Богу и постала основ ангеоског живота на земљи.Целомудреност је врлина која олакшава уски и тешки пут који води у ЦарствоНебеско. Он непрестано упућуе речи целомудреника од земље ка небу јер по речимаап. Павла: "Које је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу; а која јеудата брине се за овосвјетско, како ће угодити мужу" (1кор.7,34). Сиромаштво јејош једно изузетно јако оружје на путу ка спасењу. Оно ослобађа монаха од свихземаљских блага и светских брига па он може слободани лако да се узноси све вишеи живи у висинама Царства Небеског.

Зато се монах и одриже добровољно од свих земаљских добара и привезаностиради живота у строго јеванђељском духу. Немогуће је спасавати душу, a мислити освету, "Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше", (Мт.6,21) рекао јеспаситељ. Главна делатност монаха је молитва. Она подиже дух човечији и чини да онживи у братству и љубави са другим људима. Чини човека личношћу. Кроз молитву,човек упућује лице своје богу, као што се сунцокрет окреће Сунцу - извору живота ијединства. Зато се љубав према богу монаха и монахиње изражава, пре света, у молитви иузраста од њихове молитве. Љубав њихова према свету изражава се молитвом зацели свет и за целу Цркву.



Све хришћане у цркви, били они монаси или мирјани повезује један живот уХристу, који може бити проживлен различито, али са једним циљем: испуњавањејеванђељсхих заповести. Зато монаштво, ма како то споља изгледало, никада није уЦркви представњало оделен, самосталан организам, него један јединственорбанизам Цркве, чија је глава Христос.Монаштво у Православној Цркви у облику у коме данас постоји, појавило сепочетком четвртог века после Христа.Неки ову чињенииу користе да би рекли да је то нова појава, да ње није било уживоту првих хришћана. Овакво разумеваље једноставно није тачно. Монашвво каоживотни принцип као удаљавање и одрицање од света ради уништавања својихгрешних склоноскти и обоголичења било је присутно и много раније, само се оноизражавало на други начин.

Своје упориште монаштво налази још у Старом Завету, наиме, у дохришћанскомјудаизму монашка идеја одвајања од овог грехолубивог света била је присутна и томеђу пороцима. Нападајући конформизам устаљене религије, пророци су развилидуховност пустиње и радо одлазили у пустињу да би разумели управо суштинусвета и да би на најсуровијем месту могли да сведоче победу и силу Јахвеа.У прва три века после Христа, у време великог гоњења хришћанства, хришћанске заједнице опет нису имале сталне установе монаштва као што их данас имају. Међутим, монашка идеја припремања за други Христов долазак бежањем у пустињуовога света, односно бежањем од овог мртвог и непријатељски расположеног светапрема Богу а не од самог света као дела Божијег била је итекако присутна и била жива реалност. Изражавала се најчешће кроз мучеништво крвљу.

Први хришћани су сведочили распетог и васкрслог Христа не само својимподвижничким животом, него су своје сведочење и смрћу потврђивали. Зарадзаједнице са Господом, радо су се одрицали не само задовољства овога света, него и свог живота.Почетком четвртог века, тачније 313. године, када је Цар Константин Миланскимедиктом дао слободу вероисповедања, настала је нова ера за хришћане. Ерасигурности под царском заштитом. Није било више гоњења али је сада Црква била просто уљушкана у богатству и привилегијама. Хиљаде новообраћених верника,световног живота, просто је преплавило Цркву. Сви они су на крштењу давали заветда ће променити свој дотадашњи живот али практично ипак нису се сасвимокренули ка истоку.



Зато хришћанска заједница увиђа да мора да се сачува непромењеним карактербежања у пустињу овога света. Мора ла се сачува просто идеја и праксанепривезаности за овај огреховљени свет да би Црква и даље била окренута јединока Есхатону, ка будућим догађајима.Овакво стање и потреба у Цркви било је повод з а појаву монаштва. Сличнопророцима у дохришћанском периоду, сада се појављују монаси, следбеници Св.Јована Претаче. Они обнављају пророчку службу старог Израиља и сведоче противпосветовњачене Цркве.

Монаштво је у Цркви и тада, почетком четвртога века, као и уосталом и данас,предстаљало ону снагу која је Цркву спасавала од утапања у земаљско царство.Пустињаци, столпници и велике монашке заједниие увек су проповедале монашкиидеал бежања у пустињу овога света. Тиме су подсећале хришћане , да је ЦарствоБожије, Царство будућега света, а не социолошки и политички феномен у људскојисторији.

У православној Цркви, монаштво је поникло у Египатским пустињама и то каопустиножитељство. Пустиње су биле оно природно прибежиште и пристаниште, засве оне хришћане који су желели да сачувају и рзвију у себи хришћанство у својњеговој сили. Родоначелник монаштва и велики узор отштелничког живота је Св.Антоније Велики. Његови следбеницм монаси отшелници. били пустињаци, билизатворениии водили усамљенички живот у колибама, пећинама, гробовима,крошњама дрвећа или на врховима стубова.

Други вид монашког живота је општежиће или монаховање у заједниии садругом браћом. Ту монаси живе заједно и подчињавају се заједничком уставу узаконито основаном манастиру. Његов оснивач био је Св. Пахомије Велики, крајемчетвртог века.Постоји и један вид монашког живота који је негде између пустињаштва иопштежића. To је полупустињски или скитски живот. Организован је као лабавоповезана група малих насеобина од по неколико браће који живе под руководствомстарца и само повремено се скупљају на заједничку молитву. Његов оснивач је Св.Макарије Египатски, такође у четвртом веку.

Устав монашког живота први је дао Св. ПахомиЈе Велики. Међутим, коначниорганизациони утицај на монаштво имали су списи Св. Василија Великог, његоваправила за монахе прихватила је касније цела Источна Црква као обавезноруководство и поуку монасима. У Православном монаштву нема „редова" као наЗападу. Монах на Истоку је просто члан великог братства које обухвата све монахеи монахиње. Бројчана, духовна и интелектуална снага монаштва била је увекодлучујући фактор у Цркви.

Монаштво је очувало основну есхатолошку димензијухришћанске вере и било носиоц правог хришћанског живота, јер садржи у себиопредељење једино за Царство Небеско. Бројност монаштва је показатељ и духовногстања једног народа или друштва јер из њега оно извире. Што је један народдуховно јачи, то је његово монаштво бројније. Некада, у доба Немањића, нашиманастири били су изузетно бројни. To је било златно доба Србије у духовномпогледу. Данас, међутим, иако је бројност монаштва далеко мања у односу нанемањићко доба, ипак се може приметити да се у односу на последњих 50 година,задњих деценију две монаштво код нас буди и то највише међу младимаобразованим светом.Разлог томе у суштини је исти као и пре двадесет или осам векова. To је жеђ иглад за Богом, јединим вечим извором Светлости и радости. Скоро сва човекова делатност последњих неколико векова била је усмерена на освајање космоса иматерије на освајање спољних простора. Ова једностраност довела је до отуђења човека од његових унутрашњих простора, прогурала је дубину човековог бића, којаје по природи дубље и шире од космоса у коме живи. Оно што данас карактеришечовека и свет у коме живи је стални немир и променљивост. Зато човек стално чезне за спокојством и миром кога и пре 2000 година и сада једино може наћи у Богу. Затосе многи данас враћају хришћанском животу, од којих неки на себе узимају имонашки подвиг, који је по речима старца Сампсона: „Свакодневно и сваконоћнопознање испразности људских страсти и ругове света то је тиха радост усабраности."



Монашки живот у прошлости је имао велики значај у духовним, култуним исоцијалним сферама. Манастири су били наши "универзитети". Данас, међутим,када су монаси и поред свог одласка из света често увучени у свет, монаштво иманастири имају задатак да приводе људе виђењу живота у Богу који и јесте живот усвој својој пуноћи. Да призивају свет покајању и спасену својом послушношћу исвојим начином живота. Монаштво, то је пророчки дар и пророчко сведочење Црквеу свету. Целокупним својим психофизичким бићем монаси сведоче у овом иоваквом смислу да постоји једна нова реалност у нашој историји која се зовеЈеванђеље Христово, Блага и Радосна вест о новом животу у Христу, ЈединомЧовекољупцу. Зато Св. Макарије Египатски, о спасоносниом сведочанству савесткоје свету дају монаси говори: "Као што трговци бисером, наги силазе у дубинумора, као у смрт водену, да тамо нађу маргарите да би их ставили на царску круну ипорфиру, тако и монаси наги излазе из света и силазе у дубоко море зла, и у бездантаме, и из тих дубина захватају и износе на површину драго камеле, и онданапредују ка венцима Христовим, улазе у Цркву Небеску, у Нови Век и у градсветли, у заједницу Анђела.


Монаси ће бити они нови грађани неба који ће у хоровима Анђела, попуњаватионај број који је умањен одпадом ђавола. (Св. Јован Лествичник)