Породична икона

Којим правом сте моје дете уписали на ту вашу веронауку? Требало би да се стидите. Учите једанаестогодишњака којечему, а ја као родитељ нисам обавештен да он долази овамо. Хоћу да Филипа одмах изведете из цркве!

- Смирите се, човече! Шта вам је, побогу?! - свештеник покуша да ублажи срџбу Филиповог оца. - Деца овде долазе по својој слободној вољи. А то што нисте упознати да је ваше дете похађало ових неколико часова веронауке... Филип је првог дана дошао с мајком, вашом супругом...

- Мојом бившом супругом. И досад је госпођа за њега чинила све најбоље, још јој је само фалило да ми сина уписује на некакву веронауку. Ја још увек чекам да ми дете изведете из цркве.

- Жао ми је због ваших породичних проблема, али малопре сте заиста пренаглили. Децу нико не приморава да долазе овамо, ако ваш син убудуће не жели да долази, немам ништа против. А да га из цркве одмах изведем, не би било поштено према осталој деци. Чујете ваљда и сами, још увек увежбавају духовну песму, нећу да их узнемиравам. Кад заврше, изаћи ће и сами.

Без речи, човек се окрете и брзим ходом пође према излазу. Свештеник је кратко време гледао за њим, а затим је сео на клупу пред црквом и покушао да сву пажњу усмери на дечје певање.

Кад су деца изашла напоље, свештеник позва Филипа на страну.

- Отац ти је био овде. Љути се што долазиш на веронауку. Осмех нестаде с дечаковог лица. Сагнуо је главу неколико тренутака, а затим обема рукама стеже свештеникову руку. Гледао га је право у очи.

- Само немојте да ми кажете да више не долазим, оче. Мени је овде тако лепо. Учините нешто, молим вас!

- Једино што могу то је да вас посетим и разговарам с њим - свештеник уздахну. - Обећавам ти само то. Видећемо да ли ће да буде довољно?

+ + +

- Очекивао сам вас. Рекао ми је Филип да ћете нас посетити. Требало би да поштујем вашу бригу за њега, али... Тај дететов одлазак у цркву пао ми је тако неочекивано... Ви и ја смо из различитих светова. Ипак, покушајмо да бар увод у наш разговор буде обичан... Не знам ни да ли вам је мали рекао како се зовем? Ја сам Стојан. По струци сам инжењер, али тренутно покушавам неки приватан посао. Не иде, као и све у овој земљи... Пре два месеца вратио сам се са ратишта у Босни... Још не могу да се приберем, свашта, свашта сам видео... Реците ми, како човек може да зна да ли су у њему границе човечности непромењене?

Тихим, али сигурним гласом свештеник одговори:

- Докле год се узда у Бога, докле год у осмеху детета види Божји благослов да трајемо, у човеку ће добро моћи да се бори са злом, границе његове човечности биће чвршће од сваког бедема.

- Бог, дете, човечност, трајање, осмех... Човече, ја сам својим очима гледао смрт, гној, црве у ранама, муве у човечјим очним дупљама. Нисам ни слутио колико врста мува постоји док нисам видео те унакажене и надувене лешеве. Ништа није тако јадно и ништа толико не смрди као мртвац. Нису у праву они који кажу да су тамо почињена зверства. Ваља рећи истину, спала је маска с лица хомо сапиенса. Љуштура је разбијена и покуљало је зло. Смучио ми се сав људски род, неподношљив ми је, схватите!

- То и јесте циљ човекомрсца - свештеников глас био је непромењен - Човекољубац са крста учи другачије. Зло одувек постоји, али оно никад не сме да буде тежња човекова... А у свету још увек има оних у којима постоји одсјај Бога у души.

- Ја у то не верујем! Мислим да више немам снаге да тражим људску доброту... Ни сам ђаво се не би сетио онога што су ти нељуди чинили... У једном селу, међу многим унакаженим лешевима наишли смо на леш младе, прелепе жене. Лице јој је било нетакнуто, чак јој је и коса била уредна. Таман сам помислио да је нису унаказили јер су им руке задрхтале пред лепотом, кад у трави поред жене угледах срце. Ножем су јој проболи, а затим ишчупали срце. С горчином и иронијом истовремено, сетио сам се "татице" Достојевског. "Лепота ће спасти свет!" Не, нема ничег лепог у времену ватре, у мирису барута и сумпора, у ужасима монструма који су завладали земљом.

Стојан је склопио очи. Брзо је дисао. Мисао да га не сме оставити у таквом стању, претходила је питању свештениковом:

- Шта је са лепим стварима пре одласка на ратиште, вероватно има много догађаја који, упркос свему доцнијем, трају у вама? Могу ли нека друга сећања да испливају на површину? Сећања на љубави, например.

- Да, да, има тих љубави које су дефинисали још стари Латини... Има љубави, али су оне изгледа намењене другима. Мајку одавно немам, немам више ни отаџбину, а и жена ме је напустила. Прошле године, док сам био на војној вежби, отишла је неком гаду. "Права" Српкиња, зар не?! Верујте ми, не љутим се што је отишла, ја сам у то време много пио, али никад нећу да јој опростим што је отишла док сам био одсутан. Толику подлост не могу да опростим. Ни њој, ни њему...

Обема рукама стеже ивицу стола толико да су му нокти побледели.

- Ја једино имам Филипа. Он је само мој. Само мој, разумете?! Једино због њега живим, да њега није, кунем се, одавно бих се придружио армији самоубица. То дете мора да буде само моје. Љубоморан сам на сваког за кога мој син има ма и једну лепу реч. Љубоморан сам и на вас. Како год знате, удаљите га од цркве. Схватите то као молбу, као претњу, како вам драго, али учините тако. А ако већ хоћете о неком да бринете, ено вам мог оца. Мени није потребан. То је човек коме је главна брига била како да ме заштити од животних искушења и гурао ме у све већи амбис вазда мислећи да ми добро чини. Многе одговоре остао ми је дужан. Њему слободно приђите. Могао сам да будем добар спортиста, он ме је одвраћао да не бих запоставио школске обавезе, нисам желео да будем комуниста, он ме је приморао мислећи да ћу тако брже да напредујем на послу. Предуго је моју личност трпао у калуп његове воље... Сад и он увиђа неке ствари, али доцкан. Долазе му неке бабе, неке нововерке, доносе му књиге, видим чита их кад му је досадно. Досадно... Кад добро размислим, сав његов живот је једна велика досада, бледило...

Стојан примаче столицу ближе свештенику. Очи су му цаклиле.

- А Филипа оставите мени. Створићу од њега малог Спартанца, способног, бескомпромисног борца који ће да се узда једино у себе. Кад тад сви ћете признати да је то најисправније васпитање. Не треба му Бог. Он ће бити бог сам за себе, разумете ли?! Контролисаћу му жеље, ако треба и снове. А кад будем убеђен да сам завршио с његовим васпитањем, убићу се да му не сметам. Метак којим ћу то да учиним, чека ме у оној соби тамо. Свако вече, пре него што заспим осетим у руци његову хладноћу. А Филип ће да живи у некој срећнијој земљи...

Прође неко време у потпуној тишини. Стојан је седо ослоњен лактовима на сто, лица прекривеног шакама.

- Не, тако нешто не сме да се догоди - свештеник прекиде тишину. Можда вам је стабло слабо и кривудаво, али корен... Није прави тренутак да о томе говорим. Биће прилика. Само вас молим, поштедите Филипа ваших истина. Превише су суморне за једног дечака па макар то био и ваш син...

У дворишту Филип потрча према свештенику. Кад је угледао његов израз лица, застао је. Свештеник приђе детету, саже се и пољуби га у косу.

- Не морам ништа да ти кажем, ти си паметан дечак, схваташ како је текао разговор - свештеник уздахну. - Збогом, синко! Збогом и нека те Господ чува.

+ + +

Дуг, летњи дан сменило је пријатно предвечерје. Из правца реке почео је да дува слабашан ветар.

Свештеников радни сто био је претрпан старим, пожутелим списима и фотографијама. Око стола неколико лоптица згужваног папира, а хартија у машини била је празна.

Свештеник протрља слепоочнице, прстима прође кроз косу и устаде. Изашао је пред кућу и сео на степеник... Још као дете, волео је да у тихим, мирним вечерима седи на басамку. Да гледа звезде и размишља. Слуша шуморење лишћа, понеку птицу и зрикавце...

Контуре цркве пред њим постепено су нестајале у мраку, али је зато крст на звонари обасјан пуним месецом бивао све уочљивији. Што је ноћ освајала, крст се боље видео уплетен у месечеву светлост.

"Како би лепо било - помисли свештеник - кад би сваки хришћанин својим богоугодним животом обасјао крст Господњи, осветлио га својом душом, целим собом по угледу на светог апостола који каже: "Не живим ја него у мени живи Христос!" Без Бога, људи су неподношљиви егоисти. Ја, ја, ја... То "ја" звечи празнином јер у њему нема Божјег присуства. Зато и љубав, која је насушна потреба, не осећа се као пуноћа, без Божјег дела у њој, веома је окрњена. Од искона човек хоће потпуну љубав, окреће се око себе, тражи тај део свуда, немиран је. Само мали број људи дође до сазнања да је тек са Богом љубав потпуна. Али зато без Бога мржњу, себичност, страх, грамзивост човек доживљава до највећих дубина. Понор греховни...

Свештениково размишљање прекинули су нечији кораци. Био је то Стојан. Поздравише се.

- Дуго сам вас гледао из мрака - рече Стојан и седе поред свештеника - Баш ме занима о чему сте тако предано размишљали?

- О нашој генерацији сам размишљао. О времену у коме живимо.

- А у том времену много је мрака, зар не?

- Ипак бих ја то другачије дефинисао... Мало је Бога. Да, то су праве речи. Мало је Бога у нама.

Заћуташе. Стојан запали цигарету. Кад би повукао дим, врх цигарете би се зажарио и осветлио му лик.

- Филип све време плаче - тихо рече Стојан, а затим се окрете свештенику. - Кажите ми, шта је то што га толико вуче овамо?

Свештеник не одговори. Устаде и ухвати Стојана за мишицу.

- Хајдемо у кућу. Тамо ћемо да нађемо неке одговоре... Данима радим на историјату наше цркве - рече свештеник кад уђоше у канцеларију. - Тешко иде, још увек немам све податке... Нисам вас за то звао. - неко време свештеник је претурао по столу, а кад пронађе фотографију прстом показа на човека који је седео у средини мање групе људи.

- Тај господин био је председник одбора за изградњу наше цркве. На сваком документу из тог периода стоји његов потпис. Има га и на слици - свештеник показа на један од неколико потписа на полеђини фотографије.

- Стојан Рајковић! - Филипов отац погледа свештеника. -Да ли је то мој прадеда?

Свештеник потврдно климну главом.

- Ја сам по том прадеди добио име... Али, ово за цркву нисам знао. Мој прадеда председник одбора за изградњу цркве!

- То није све - рече свештеник. - и у цркви постоје неки одговори. Хајдемо по њих!

Кад су ушли у цркву, свештеник упали светло и пође према великој икони у масивном раму. Прекрсти се и скиде икону са зида. Окрену полеђину иконе према Стојану.

- Лако ћете прочитати текст. Рукопис вам је познат. На полеђини иконе писало је:

"Породична икона Стојана Рајковића, бившег трговца. Цркви Свете Петке предаје је његов унук Боривоје Рајковић, 1946. године."

Стојан пажљиво узе икону од свештеника. Дуго је гледао лик Светог Архангела Михаила на њој. Вилични мишићи му задрхташе пре него што су се појавиле сузе које су му несметано клизиле низ образе. Пољуби икону неколико пута па је опет мало измаче да би је што боље упио очима и душом.

- Мој Свети Аранђеле! Ти си ме неколико пута спасавао од сигурне смрти, а ја нисам ни знао да си моја породична слава. Слава породице Рајковић. Моја и Филипова слава... Филипе, синко, имамо икону наше славе. Нашег Светог Аранђела... Опрости ми, дете! Крв наших предака призивала те је у цркву, а ја, уместо да се томе радујем, испречио сам се између њих и тебе. Мој отац и ја... О, Боже, помози ми да никог не осуђујем. Не смем никога да кривим, мој Свети Аранђеле, јер се бојим да би ме тад опет удаљио од себе, а ја свим срцем желим да до краја живота гледам твој лик у мојој кући. Научићу и да се молим, Филип ће ме поучити. Колико ће само он да се обрадује кад види икону у кући... Свештениче! -Стојан викну толико јако да му је глас одзвањао у цркви. То га прену и он приђе и тишим гласом упита свештеника:

- Дозволите ми да икону одмах однесем мојој кући. Молим вас! Даћу новаца колико год кажете.

- Не, брате! - благо рече свештеник. - Обзиром на годину која је уписана, претпостављам да је икона овде донета по мраку. Зато је ви узмите кад је дан, кад је празник. А што се новца тиче... Како да вам наплатимо оно што је ваше... И Филипово и, ако Бог да, многих његових потомака у будућем времену...

Протојереј Томислав Ђорђевић

НЕСТОРOB ЛЕТОПИС ( одломак )

Нестор Летописац

Велико је и одговорно звање историчара. Знамо ми и за Плутарха и Тацита и Флавија и Н.М.Карамзина. Но, за нас, за руску историју, нема већег ауторитета од преподобног Нестора Летописца. Он је отац руске историје. Он је с правом придодат лику светих, у земљи руској просијавших.
     
     Од стварања света
      Да пророк Мојсије, научен од Бога, није оставио извештај о почетку и стварању света, о прародитељима људским, све би то било предано забораву. Слава Богу, Он је у људе усадио потребу за памћењем. И очевидце догађаја, љубитеље старина, надахњивао је да претварају време у реч, записану или преношену са колена на колено.
      По обрасцу тада већ познатих позноантичких и ранохришћанских хроника, Летописац Нестор је почетак руске историје везао за Стварање света: од Адама и Светског потопа.
     
     Келија, која је сместила свет
      Године живљења Летописца падају на сам почетак другог миленијума- на XI век. За њега сасвим недавно, 988 г., воде Дњепра примиле су себи Кијевљане који су се крштавали, који су били живи сведоци тога чуда. Но, већ су Русију потресале међусобне распре и напади спољњег непријатеља. Потомци кнеза Владимира нису могли или нису хтели бити сложни.
      Из келије Печерског манастира, гледао је на свет монах Нестор. Мала је његова келија али је сместила у себе цео свет, целу Свету Русију.
      Ко је био преподобни Нестор? По неким подацима он је дошао у обитељ код светог старца Теодосија Кијевско-Печерског са 17 година. Постоји и верзија да је Нестор у ствари митрополит Иларион, аутор ''Речи о Закону и Благодати'', који је пред крај живота отишао у манастир због радова летописања.
      У то време по речима светог Нестора ''црнорисци су као светила сијали у Русији. Једни су били бодри учитељи, други су били чврсти на бденију, или на коленопреклоној молитви, неки су постили по цео дан или по два дана, други су кушали само хлеб и воду, неки варено зеље, други само сирово. Сви су пребивали у љубави: млађи су се покоравали старијима, нису се смејали и говорили пред њима и исказивали су покорност и послушање; а старији су исказивали љубав према млађима, поучавали их и тешили, као очеви малу децу. Ако би неки брат упао у какво било сагрешење, тешили су га и из велике љубави делили епитимију на двоје, на троје. Таква је била узајамна љубав уз строго уздржање''.
      Овде је све толико јасно да разјашњење треба можда само код речи ''делили епитимију'': казну коју је добио сагрешени, преузимали су на себе и његови другови. На пример делили су број свакодневних земних метанија.
      Зар није дивно што су, израстајући у атмосфери молитве, љубави, сагласности и уздржања, монаси били украс Русије? Манастире су тада звали расадницима просвете. Веома добра реч ''расадник''. То су били пластеници, место где се гаје расади будућег растиња.Тамо почиње живот нужан и користан.
     
     Послови и дани
      Шта може бити интересантно у животу монаха? Он не иде у војне походе, не путује, не лови дивље звери, један дан му личи на други. Он не разликује време у години, догађаји у животу изван манастирских зидина га не дотичу. Шта он ради? Он спасава своју душу. Но, најглавније, он се моли за своје ближње, за отаџбину. Страшно је и замислити шта би било када би нестало молитве монаха. Све невоље су наилазиле на Русију тада када су ишли напади на православну веру.
      И дани монаха Нестора нису се разликовали од дана других црноризаца. Једино се разликовало његово послушање:он је по благослову настојатеља писао историју Русије.
      Летописац је свуда себе називао ''грешним'', ''злим'', ''недостојним рабом Божијим''. У тим оценама себе нема сликања: човек достигавши висину смирења, види у својој души и најситнија сагрешења. Да би себи представили духовни ниво светих, пробајмо проникнути у изречено:''Свети су сматрали за грех и сенку мисли о греху''. Приметимо: не сам грех и чак не ни мисао о греху, него буквално сенка мисли о греху.
      Временски, прво сочињеније Несторово је било ''Житије светих кнезова Бориса и Гљеба у светом крштењу Романа и Давида''. У њему је висока молитвеност сједињена са тачношћу описа где је морална поука приказана у самом приповедању. Нестор говори о стварању човека, његовом паду и устајању по милости Божијој.
      Тешко тугује он због тога што се хришћанска вера споро шири по Русији. Пише:''Међутим како су се свуда умножили хришћани, идолски жртвеници остали упражњени, земља руска је остајала у пређашњој прелести идолској, зато што није ни од кога слушала речи о Господу нашем Исусу Христу: Нису нама долазили апостоли и нико није проповедао реч Божију''.
      Други његов рад је ''Житије преподобног Теодосија Печерскога''. Нестор је као сасвим млад послушник видео светог Теодосија, затим је много година касније учествовао у обретењу моштију преподобног и ето саставио његово житије. Оно је написано једноставно и надахнуто.''Мој циљ је- пише Нестор- да црнорисци после нас читајући житије светога и видевши његову доследност, прослављајући Бога прослављају и угодника његовог и тако се учвршћују у подвигу, особито тим што се у земљи руској јавио такав муж и угодник Божији''.
      Несторова ''Повест временных лет'' до нас је дошла у облику нешто каснијих издања: Лаврентијевог рукописа (1377 године), Првог Новгородског рукописа (14 век) и Ипатијевског Летописа (15 век). Претпоставља се да је Нестор искористио материјал ''Древног свода '' (9 век), Свода Никона (70 гг.11 века) и Почетног свода (1093-1095). У тексту су очевиднe подударности са византијском хроником Георгија Арматолија.
      Поузданост и пуноћа писања преподобног Нестора је таква да њој и дан данас припегавају историчари као провереном извору сведочења о древној Русији.
     
     Главно животно дело
      ''Повест временных лет'' је велико дело оца руске историје. Не временных него ''временных лет'', које обухватају не неки мали период него огромне године руског живота, целу епоху. У целини она се овако зове:''Ово је повест древних времена, откуда је пошла руска земља, ко је први у Кијеву почео да кнежује и откуд је настала руска земља''.
      Ми нисмо тиква без корена, људи који немају порекла. ''Повест'' Нестора као и књиге Карамзина, Иловацког, Татишчева, Соловјева, треба да буду наше насушно штиво.
      Нестор види руску историју у контексту светске. Несумњиво да је Свето Писмо познавао до у детаље, затим грчки и латински језик, античку филозофију и књижевност, византијске зборнике хроника и легенди, манастирске записе, историјске зборнике, био је упознат са причама трговаца, војника и путника. Све је то он осмишљавао са једним циљем- да покаже историју Русије као неодвојиви део светског историјског процеса.
      Свод игумана Лаврентија, како сматрају књижевни критичари, садрже најмање искривљен списак ''Повести'' Нестора. Та редакција се завршава описом чудесног догађаја од 11.02.1110 године када се над Печерским манастиром надвисио огроман светлећи стуб.
     Нестор осмишљава историју строго са православне тачке гледишта. Он говори о светим равноапостолним Ћирилу и Методију, приказујући велику срећу крштења Русије и плодове њеног просвећења. Равноапостолни Владимир је главни јунак Несторових Повести. Летописац га пореди са Јованом Крститељем. Подвизи и живот кнеза приказани су подробно и са љубављу.
      Но Летопис Нестора не можемо назвати само историјом Русије, њенога крштења, црквеном или грађанском хроником. То је историја Руског народа, размишљања о изворима руског сазнања, руског поимања света. Није то било просто набрајање јарких догађаја или нешто слично европским животописима, већ дубоко размишљање о месту у свету новог младог народа- рускога народа. Откуда смо ми? Чиме смо прелепи? Чиме се разликујемо од других народа? То су све питања која су стајала пред Нестором.
     
     Завештање
      Преподобни Нестор је преживео пожар и разарање Кијевско-Печерске Лавре 1196 године. Последњи његови радови проникнути су мишљу о јединству Русије, о сједињењу њеном са вером хришћанском.
      А.С.Пушкин, стварајући свог летописца Пимена у драми ''Борис Годунов''(1824-1825) узео је за његову основу црте карактера летописца Нестора који тежи истини чак и ако се она некоме и не свиђа и која ''уопште не улепшава приповедача''.
      Летописац је завештао Печерским иноцима да наставе његово животно дело.
      Његови наследници у летописању су: преподобни Силвестер, игуман Визубицког Кијевског манастрира, игуман Мојсије који је продужио летопис до 1200 године, игуман Лаврентије- аутор знаменитог Лаврентијевског летописног свода 1377 године.
      Треба поменути и епископа Владимирског Симона, који је, како су говорили, написао Кијевско-Печерски патерик- књигу о монасима Кијевско-Печерске Лавре.
      Сви они су се ослањали на преподобног Нестора: За њих је он високи учитељ-и као књижевник и као молитвеник. Мошти преподобног Нестора пребивају нетрулежне у Ближњим пештерама Лавре.
     
     

     
     Превод из месечника ''Русский Дом'', бр.11-2009 г.
     Превео: Ранко Гојковић