Популарни постови

среда, 30. март 2011.

Преподобни Јустин Ћелијски о посту и молитви



Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће.

Пост није само уздржавање од свакога зла, него је у исто време пост вршење свих светих врлина. Када клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш - чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу, и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени. "Који мрзи на брата свога остаје у смрти" - вели се у Светом Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свог брата, да се прво молиш Богу за њега, и да га свим срцем заволиш. Јер како ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш?

Пост није само уздржавање од свакога зла, него и неговање сваке врлине. Кад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину - да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Јер, откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом Светом Еванђељу: Живите као што се пристоји Светом Еванђељу, наређује Апостол свима нама хришћанима. И још нешто јаче и веће: Живите достојно Бога Који се јавио у телу. Ето, то је последња заповест, то је цело Еванђеље за мене и за тебе: да живимо достојно Господа Христа.

Укратко, што је Свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Он је Сам објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души, молитва и пост је једина сила, вели Спаситељ, која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших. Кад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим Ученицима Својим објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом". Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље

АКАТИСТ ПРЕПОДОБНОМ И БОГОНОСНОМ ОЦУ СИЛУАНУ АТОНСКОМ



АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ
СТАРАЦ СИЛУАН




АКАТИСТ ПРЕПОДОБНОМ И БОГОНОСНОМ ОЦУ СИЛУАНУ АТОНСКОМ

Кондак 1

Изабрани подвижниче и земаљски ангеле Христов, свеблажени оче Силуане, изузетни подржаваоче атонских отаца у непрестаном бдењу, посту и смирењу, жеђањем за Богом и пламеном љубави Његове стекао си обилну благодат души својој. Подражавајући Христа, сузном молитвом си се распињао за оне који се муче у аду, који су живи и који ће тек доћи. Овакве љубави немој лишити ни нас који у греховној долини иштемо твоје заступништво пред Богом, умилно кличући:
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Икос 1

Ангела Творац и Господ сила изабаро те је још у утроби матере твоје и, по речи Псалмопојца, даровао ти дубоко срце, богоносно оче Силуане, да би, као у украшеној ложници, сместио несместиво име Бога Вишњег и Божијом силом и Божијом премудрошћу усрдно следио ангелски живот. Ми, пак, хвалећи дивни подвиг твојих земаљских трудова, са побожношћу узвикујемо:
Радуј се, плоде целомудрене чистоте благочестивих родитеља!
Радуј се, цвете неувенљиве лепоте њиховог подвига вере! Радуј се, јер си из душе заволео побожност својих родитеља!
Радуј се, јер си усхтео да им будеш сличан у целомудрености и богољубљу!
Радуј се, јер си се од малена дивно умудрио да радост тражиш у Богу!
Радуј се, јер си се као јелен устремио ка источнику благодати!
Радуј се, јер си речју Божијом као слатким медом усладио разум своје младости!
Радуј се, јер си срце своје воље у потпуности покорио вољи Божијој!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 2

Видевши те погруженог у греховној пучини и како ти сладост греховна као смрадна змија улази у утробу младости, Преблагословена Богородица се мајчински сажалила и чудесно ти пребацила: "Чедо, тешко ми је да те гледам како се прљаш у греховним делима". Спознавши да те она сажаљева због греховности, храбро си одгурнуо греховну змију, побеђујући је покајањем и молитвом. Због тога си Господу и Његовој Мајци стално певао благодарну песму: Алилуја.

Икос 2

Разум Божански те је осенио када си се удостојио да чујеш глас Мајке Господа сила, изабраниче Божији Силуане, те је благодат Светог Духа испунила твоје срце. Њеним дејством ти си се као срна из замке светске сујете устремио у Свету Гору - башту Мајке Божије, која те је чудесно призвала - да би се синовски привио уз Бога. Видевши дивно благовољење Владичице света за тебе, ми ти умилно кличемо:
Радуј се, јер те из мрака греховног на светлост Истине Христове призвала сама Пречиста!
Радуј се, јер си дивно изабран да будеш верни посленик њеног земаљског винограда!
Радуј се, Руске земље слатки грозде који је на Атонској Гори обилно израстао!
Радуј се, недремљива савести која је покајном молитвом притупила греховни жалац!
Радуј се, јер си ангелски послужио у обитељи светог Пантелејмона!
Радуј се, јер си трудом, постом и безмолвијем славно покорио непријатеља који те је нападао!
Радуј се, јер си све замке ђавола смиреноумљем савладао!
Радуј се, јер си жеђајући за Богом славно стекао беспрекорну веру!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 3

Сила Вишњег те је заиста чувала када ти је дух ада и смрти претио и греховним прелестима твоју душу узбуњивао, богољубиви оче Силуане. Када си већ, изнемогавши, помислио да је Бог неумољив, Човекољубиви Господ те је посетио у неизрецивој таворској светлости, укрепивши те огњем благодати Светог Духа, свеблажени. Ти си, пак, примивши као Павле ново рођење, са страхом и радошћу узвикивао Богу: Алилуја.

Икос 3

Имајући богатство благодати, Духом си био узведен на небеса где си чуо неизрециве речи. Ко ће твоју радост саопштити, преблажени оче Силуане, јер си приликом сагледавања Божанства био удостојен да изван светских обличја угледаш неизрециво лепо лице безмерно љубећег и свепраштајућег Христа Бога, када си се и преиспунио неисказивом љубављу Божијом. Чудећи се твом неизрецивом боговиђењу, ми ти узвикујемо:
Радуј се, јер си се у подвигу вере удостојио Христове посете и утехе!
Радуј се, јер си видео лепоту Његове неописиве славе!
Радуј се, Духом Светим уведени у небески Едем дивне лепоте!
Радуј се, јер си тамо био преизобилно напојен благодатним даровима Духа Светог Утешитеља!
Радуј се, причасниче неизрециве рајске красоте!
Радуј се, јер те је Бог заволео и пружио ти штедрост небеске лепоте!
Радуј се, јер си за исту благодат заступник целом људском роду!
Радуј се, јер нас као неуспављиви чувар будиш за јутро вечног живота!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 4

Човекоубица ђаво који од искони тражи да погуби душе праведних, подиже буру љутих искушења на тебе, оче Силуане. Научен, пак, Духом Светим да свој ум држиш у аду и не очајаваш, ти си га победио, предухитрујући његове замке непрестаним бдењем и смирењем. Посрамљен тобом, он се није либио да ти каже да је лажов.
На тај начин си душу своју као кротку голубицу сачувао Богу, непрестано Му певајући: Алилуја.

Икос 4

Слушајући о теби, преподобни, да си чудесно од светске сујете призван на монашки подвиг и да доносиш добар плод, не само млади иноци него и старци који су врло искусни у подвигу, притицаху ка теби и као медом наслађиваху се речима твојим. Достижући на тај начин равноангелни живот, они се уподобљаваху Господу. Ми ти, пак, видећи те украшеног смиреноумљем, узвикујемо:
Радуј се, неисцрпни кладенче смиреноумља и целомудрености!
Радуј се, земаљског Едема миомирисни и неувењиви крине!
Радуј се, јер си благо бреме Христово у свом подвигу са љубављу носио!
Радуј се, јер си ум, вољу и срце своје молитвом у Богу утврдио!
Радуј се, усрдни чувару душевне и телесне чистоте! Радуј се, јер си непрестаном молитвом узишао на висину бестрашћа!
Радуј се, најусрднији подражаваоче отачких правила!
Радуј се, небеске отаџбине и љубави Божије непрестани проповедниче!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 5

Божанствену благодат, као звезду која указује на пут и просвећује ум, даровао ти је Господ, богољубиви оче Силуане, укрепљујући те на спасоносном подвигу као и пророка Илију на Хориву. Ти си, пак, чудесно храњен из неисцрпних скривница Духа, у младости и дубокој старости, од раног јутра до ноћи у молитвама за целу васељену као слатка свирала непрестано узвикивао Богу: Алилуја.

Икос 5

Видимо те, о преблажени оче Силуане, у добром подвигу где, као младенац мајчино млеко, иштеш љубав Божију, те пламтиш љубављу према Њему, сузно кличући: "Сети се, душо моја, љубави Господње да би се загрејало срце моје. Ко ће ми дати толики жар да не знам за одмор ни дању ни ноћу од љубави Божије?" Ми, пак, трептимо срцем и топимо се у души због толиког пламена твоје љубави према Свемилостивом Богу, умилно ти узвикујући:
Радуј се, јер си неуморније тражио истину Божију неголи сладост меда!
Радуј се, јер си љубављу према Господу сличан анге
лима!
Радуј се, јер се кад твоје чисте молитве узноси као огњени плам!
Радуј се, јер си красотом ангелске побожности украсио и горње и доње!
Радуј се, јер се твоје срце уподобило огњу несагориве купине!
Радуј се, јер су се твоје руке, као Мојсијеве, пред Господом простирале за изабрани народ!
Радуј се, јер ти за свагда омиље жеља за судовима Божијим и уредбама Његовим!
Радуј се, јер си Му непрестано узвикивао: "Спаси, Боже, људе Своје и благослови наслеђе Своје"!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 6

Показао си се као неуморни проповедник безмолвија, угодниче Божији, када је Човекољубац Господ усхтео да испита твоју љубав, лишивши те Свесветог Духа. Схвативши да си лишен Његове благодати, скрушеним срцем си, слично Адаму лишеном раја, са сузама узвикивао: "Господе, раније си ме посетио и дао ми да се насладим Духом Твојим Светим и душа моја Те је заволела. Сада је, пак, жалосна душа моја због Тебе". Међутим, ридајући тако, ипак си се надао на милост Божију, певајући Му: Алилуја.

Икос 6

Засијао си, богољубиви оче Силуане, као нови тајновидац, смирењем и сузоточном молитвом стекавши благодат Светог Духа. Испунивши неизрецивом љубављу своје срце и схвативши силу те благодати, са Илијином смелошћу си клицао: "Господе, не само мени, него и целом свету даруј да позна љубав Твоју и да се спасе!" Ми, пак, имајући те као неуспављивог молитвеника пред Богом, умилно ти узвикујемо:
Радуј се, јер си молитвеним сараспињањем за покојне, живе и још нероћене био отворено небо!
Радуј се, јер си таквом љубављу својој души припремио Царство небеско!
Радуј се, чисте вере и незлобивости дивни узору!
Радуј се, јер си према сагрешењима ближњих стекао христолико свепраштање!
Радуј се, дивних светилишта мира - угодника Божијих верни саподвижниче!
Радуј се, Преблагословене Игуманије Атона верни послушниче и станиште дарова Духа Светог!
Радуј се, Атонске Горе милозвучна свирало која разглашује будући живот!
Радуј се, неуморни трудбениче њеног врта, који укрепљује изнемогле у подвигу!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молптви за свет!

Кондак 7

Желећи да у теби покаже ново блиставо светило Човекољубац Господ те је, преподобни оче Силуане, из корена Руске земље као маслиново дрво насадио у Атонској пустињи, заливајући те благодаћу Духа Светог и чинећи те многоплодним. Јер, делима и речју си као животворним уљем поучавао братију чистоти, целомудрености и побожности. Они су, пак, везани свезом љубави, горе покорили бољему, кличући: Алилуја.

Икос 7

Господ је у теби, преблажени Силуане, јавио новог саподвижника пустињацима и наставника световњацима. Живећи још у свету ти си војника који се саблазнио и разгневио због греха своје жене научио Христовом свепраштању, чиме се тајна брака, та мала Црква, сачувала од разрушења. Монахе, пак, који су падали у униније, ти си приводио покајању, призивајући их ка стицању душевног мира. Учећи их страху Божијем ти си их припремао за становнике раја. Познајући те стога као онога који се стара за спасење свих, са љубављу ти узвикујемо:
Радуј се, усрдни саподвижниче пустињољубитеља у њиховом искању Бога!
Радуј се, приљежни саветниче братољубља и топли молитвениче за све!
Радуј се, верни сапутниче у невољама и напастима на животном путу!
Радуј се, нелицемерни служитељу у болестима, жалостима и душевним тешкоћама!
Радуј се, весниче љубави Божије, који си све призивао на измирење са Богом и ближњим!
Радуј се, јер си сведочењем да је Господ благ душе изнемогле од греха крепио у нади на опроштај!
Радуј се, верни подвижниче земаљског Едема који се са сузама залажеш за спасење света!
Радуј се, јер си се молио да и непокајани грешници избегну ад!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 8

Господ ти је открио дивно чудо. преблажени оче Силуане, у коме си старцадуховника Авраамија угледао у Његовом обличју како неизрециво сија, учећи нас тиме да часно поштујемо Тајну исповести. Ми, пак, видећи те како своју вољу повераваш свом духовном оцу као Самом Господу, и како смирењем и покајањем одсецаш своје зле прохтеве, и сами се учимо да се поверавамо вољи Божијој преко пастира Цркве Христове, и тиме пре исхода избегнемо гнев Божији и Суд који долази, узвикујући Триједноме Богу: Алилуја.

Икос 8

Свим срцем и душом стекавши смирење Христово, предивни угодниче Божији, са сузама си вапијао Љубљеном који се распео за нас: "Најслађи Исусе, Ти си васкрсао моју душу да бих волео и Тебе и ближњег свог. Даруј ми да лијем сузе за читаву васељену да би Те сви људи познали, насладили се Твојим миром и утледали светлост Твог Лица". Ми, пак, који смо читав живот провели у греху и који се тобом спасавамо, овако те блажимо:
Радуј се, јер се уз Усрдну Заступницу у молитвама за свет подвизаваш!
Радуј се, јер си Свету Гору оросио сузама својим, плачући за народом као Јеремија!
Радуј се, предивни атонски подвижниче који сву васељену освећујеш молитвом!
Радуј се, јер се као чедољубиви отац за све који гину у гресима са сузама пред Богом заузимаш!
Радуј се, љубљени угодниче Христа Бога и радости и чуђење ангелско!
Радуј се, светло сијање Севера и чисти одбљеску свете Русије у Атонској пустињи!
Радуј се, јер си смирењем и послушношћу, свету показао лик ангелске красоте!
Радуј се, јер си топлотом своје молитве хтео и нас да учиниш домом Божанственог Духа!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 9

Сва природа ангелска и мноштво подвижника задивише се твом смиреноумљу и човекољубљу, оче наш Силуане, када си, примивши послушање економа, постао сличан целомудреном Јосифу у Египту. Бринући не само о братији свете обитељи него и о радницима као о деци Божијој, ти си Богу који воли свако Своје саздање узвикивао: "Господе, пошаљи Духа Свог Светог и утеши жалосне душе ових јадних људи". Показујући тако у сваком послушању лепоту смиреноумља, непрестано си клицао Богу: Алилуја.

Икос 9

Речити говорници не могу да изразе силину твоје љубави, предивни оче Силуане, јер си сузно жудео да угасиш свако непријатељство и немир међу људима и да се све помири са Богом, кличући Владици света: "Господе, желим да будем Твој и да се са Тобом разапнем за сву васељену како би се сви спасли". Братију си, пак, саветовао: "Чеда, молите се за непријатеље своје, јер су и они братија ваша, и живот ваш, а непријатељ света јесте једино ђаво". Ми ти, пак, поучени братољубљу и човекољубљу, узвикујемо:
Радуј се, јер си се добротом усличио Христу на Голготи!
Радуј се, јер си се за непријатеље своје распео не рукама, него срцем и душом!
Радуј се, јер си се старао о ближњим, не изгубивши лепоту благодатног безмолвија!
Радуј се, јер си љубећи ближње стекао силу непрестане молитве!
Радуј се, јер си постом и молитвом стреле непријатеља у потпуности одбио!
Радуј се, јер си нас научио да побеђујемо замке и препредености ђавоље!
Радуј се, јер си у Христовом млину трудом тело исцрпљивао, а срце молитвом као свештеним хлебом наслађивао!
Радуј се, јер си трудбенике врта Царице Небеске хлебом живота изобилно хранио!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 10

Иштући спасење својој души и желећи да се прилепиш за Христа најслађег, из земље отаца својих си, смирени, притекао у Свету Гору, где си у уздржању и безмолвију, трудољубљу и човекољубљу стекао равноангелну красоту. Тако си једног преблагословеног јутра, док су сви пустинољубитељи атонских обитељи певали полуноћну славу Творцу, дошао до доброг краја, предавши своју душу у Његове Божанствене руке, нахранивши је претходно животворним Телом и Крвљу Господњом, да би непрестано са свима светима Слову, светијем од свих светих, певала: Алилуја

Икос 10

Животом, вером и љубављу био си, преподобни, најусрднији служитељ Цара Небеског кога славослове херувими и серафими. Тако си предстао престолу Свесвете Тројице као мирисни крин заједно са свим изабраницима Пречисте Богородице. Буди свеблажени, такође, и усрдни заступник пред Богом земље отаца својих и неуспављиви ангео молитве и топли представник, да бисмо ти, тобом избављани од невоља, благодарно узвикивали:
Радуј се, ангеле Руске земље, јер си се необично потрудио на Светој Гори!
Радуј се, најтоплији молитвениче који си се за нас љубављу распео пред престолом Божијим!
Радуј се, усрдни заступниче пред Богом људи земље отаца својих!
Радуј се, брзи заступниче братије Атонског врта, изнемогле у подвизима!
Радуј се, јер си ране Господа свог на телу свом без роптања носио!
Радуј се, јер си Му душу своју, убељену покајним сузама, предао!
Радуј се, верни послениче винограда Господњег кога је Сам Господ призвао у Горњи Сион!
Радуј се, јер тамо славом и чашћу овенчан беседиш са светима и са ангелима!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 11

Похвалну песму ти приносимо, угодниче Божији, оче Силуане, јер си пламеном љубави верно следио Господа који је гладовао ради спасења света и Својим смирењем посрамио ђавола. Ти си пустињу Атонску чистом молитвом замирисао, показујући нам образац равноангелног живота, украшеног многоплодним даровима Светога Духа. Тако си Свету Гору саобразио рају, посрамљујући непријатеља и души својој стичући Царство небеско, подстичући и нас да се љубављу везујемо за Бога и да Му кличемо: Алилуја.

Икос 11

Господ те је, преподобни, у наше дане целом свету открио као носиоца блиставе светлости и благодати Духа Светог, и у животу и после смрти, да бисмо се ми, гледајући те како блисташ нетљеном красотом земаљских подвига и како се херувимски молиш за нас пред престолом Божијим, уверили у наду свог спасења, усрдно следујући твом наравственом животу, и слатко покоривши вољу своју љубави Божијој, како би се и у телима и у душама нашим утврдило прослављање имена Господа који нас љуби. Тобом укрепљени у вери, ми ти узвијукемо:
Радуј се, јер нас подвигом наравственог живота утврђујеш у љубави према Богу!
Радуј се, јер нас, усрдно изобличујући зловерје, поучаваш да чувамо Тајне и правила православне вере!
Радуј се, јер си пустињачким животом, постом и безмолвијем приљежно подражавао Петра Атонског!
Радуј се, јер си старањем о доброј нарави монаха постао сличан ави Атанасију Атонском!
Радуј се, нови светилниче вере који у наше дане показује истински пут ка Богу!
Радуј се, јер дивно сведочиш да православна Црква не оскудева благодаћу Духа Светога!
Радуј се, верни слуго Христов који достојно предстојиш престолу славе Његове!
Радуј се, јер нам иштеш добар крај и добар одговор на страшном Суду Христовом!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 12

Неописиву силу благодати изли на тебе Христос Бог наш, преподобни, да би те на небесима, где све живи и креће се у радости Духа Светог, уврстио међу атонске подвижнике који са свима светима творе молитве за све земнородне. Знајући за то, ми ти се молимо: Излиј, о свеблажени, топлу молитву Господу да се смилује на Своју свету Цркву и утврди је у векове због спасења нашег, а да пустинољубитеље земног Едема на сваки начин сачува и укрепи како би се у векове славило име Божије, те и земаљски и небески певали: Алилуја.

Икос 12

Опевајући твој преславни спомен, богоносни оче Силуане, достојно блажимо твој труд и муке које си у бдењу и посту са свим изабраницима Мајке Божије предузео. Ко ће, наиме, пребројати трудове и уздисаје ваше, које сте у молитвама за свет сузно приносили, и због којих Господ гнев Свој, изазван нашим гресима, претвара у милосрђе, те заклетву да ће света Црква бити утврђена до краја века, човекољубиво не напушта. Ми, пак, будући благодарни због таквог твог заступништва, умилно ти узвикујемо:
Радуј се, јер си усрдно следио наговештаје Светог Духа!
Радуј се, јер си Христа, благост и премудрост Божију, телесним очима угледао!
Радуј се, смирени Христов подвижниче и радости и похвало Мајке Божије пред свим небеским и земним!
Радуј се, неуспављиви молитвениче за свет и надо и утехо нашег спасења!
Радуј се, наследниче Царства Христовог, јер си својим подвигом украсио Атонску Гору!
Радуј се, истински саподвижниче наш у спасењу, јер нам освећујеш пут који води ка Богу!
Радуј се, златна трубо која са свима светима и ангелима оглашава славу Божију!
Радуј се, венцем бесмртности Богом овенчани, јер нас не изостављаш у својим молитвама!
Радуј се, оче Силуане, неугасиви пламену љубави у молитви за свет!

Кондак 13

О, предивни угодниче Божији Силуане, Руске земље благодатни породе, пустинољубитеља Атонске Горе похвало и украсе, прими од нас ову малу молитву и испроси од распетог за свет Христа Бога нашег да помилује све нас, децу Своју, и да нас благодаћу Светог Духа свеже у свезу љубави Своје, те како Сам зна приведе Себи, да бисмо се твојим молитвама непостидно јавили на дан Суда пред лицем славе Његове и удостојили се да са свима светима и ангелима запевамо победну песму: Алилуја!

Молитва

О предивни угодниче Божији, оче Силуане! Имајући благодат од Бога да се сузоточно молиш за сву васељену, и за покојне и за живе и за будућа покољења, не заборави пред Богом ни нас који ти усрдно прибегавамо и умилно иштемо твоје заступништво. Покрени на молитву, о свеблажени, Преблагословену Богородицу и Приснодјеву Марију, усрдну Заступницу рода хришћанског, која те је чудесно призвала да будеш верни посленик у њеном земаљском врту, где изабраници Божији умољавају Бога да и поред грехова наших према нама буде милостив и дуготрпељив, да не помене неправде и безакоња наша, те да нас помилује и спасе.
Да, угодниче Божији са Преблагословеном Владичицом света - Најсветијом Игуманијом Атона и светим подвижницима њеног земног удела, од Слова, светијег од свих светих, испроси Светој Гори Атонској и њеним богоугодним пустиножитељима да се сачувају од свих беда и напада вражијих, како би, светим анђелима избављани од зла, и Духом Светим утврђивани у вери и братољубљу, до краја века узносили молитве за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и свима указивали спасоносни пут, и како би земаљска и небеска Црква непрестано славословила Творца и Оца светлости, просвећујући и освећујући свет у вечној правди и благости Божијој.
Народима целе земље измоли добробит и миран живот, дух смиреноумља и братољубља, благе нарави и спасења, и дух страха Божијег, како злоба и безакоње не би огорчили срца људска и искоренили љубав Божију у људима, поринувши их у богопротивно непријатељство и братоубиство. Моли се да се силом Божанствене љубави и на земљи као на небу свети име Божије, да Његова света воља буде међу људима и да се зацари мир на земљи.
Исто тако, својој отаџбини - земљи Руској - измоли, угодниче Божији, жељени мир и небески благослов, те да се, свемоћним омофором Мајке Божије покривана, избави од глади, болести, земљотреса, огња, мача, навале непријатеља и међусобне борбе и од свих видљивих и невидљивих противника и, силом животворног Крста, остане свети дом Пребласловене Богородице до краја века, утврђујући се у неоскудној љубави Божијој.
Свима нама, пак, који смо, без топлог покајања и страха Божијег, погружени у тами греховној и који непрестано скорбимо Господа који нас воли, испроси, о свеблажени, од Свемолостивог Бога нашег да нас Својом свесилном благодаћу Божански посети и оживотвори душе наше, потирући сваку злобу, животну гордост, униније и лењост у срцима нашим.
Још се молимо и за то да се, благодаћу Свесветог Духа крепљени и љубављу Божијом загревани, уз човекољубље и братољубље, смиреноумље и молитвено сараспињање, утврдимо у истини Божијој, те оснажимо у благодатној љубави Божијој, како бисмо се Богу синовски приближили. Молимо се још да, испуњаваујући Његову свесвету вољу, са сваком побожношћу и чистотом, непостидно пређемо пут временског живота и са свима светима достигнемо Небеско Царство и Јагњетову свадбу. Њему нека је од свих земаљских и небеских слава, част и поклоњење са Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

НЕКОЛИКО РЕЧИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА О КЊИЗИ ЈЕРОМОНАХА СОФРОНИЈА И О СТАРЦУ СИЛУАНУ, СА КОЈИМ ЈЕ ВИШЕ ПУТА ЛИЧНО РАЗГОВАРАО



АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ
СТАРАЦ СИЛУАН




НЕКОЛИКО РЕЧИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА О КЊИЗИ ЈЕРОМОНАХА СОФРОНИЈА И О СТАРЦУ СИЛУАНУ, СА КОЈИМ ЈЕ ВИШЕ ПУТА ЛИЧНО РАЗГОВАРАО

Када неко посети Свету Гору и види смерне калуђере, може помислити да они живе досадним и бесциљним животом. То тако изгледа гледано споља, јер мало ко може да проникне и схвати каква се непрестана и страховита борба води у њиховим душама. Та борба је готово натприродна, невидљива, и то не само борба против демонских сила, господара мрака, него исто тако бар за почетнике - и против крви и меса, тј. против телесних жудњи и страсти. Ово је сажети садржај прве књиге.
У својој књизи отац Силуан описује како га је та борба била довела до очајања и скоро до самоубиства. Пресвета Богородица му се јавила у моменту његове најтеже борбе са страстима и очистила га од нечистих телесних жудњи и помисли. Христос му се јавио и дао му снагу да надвлада земаљске мисли и зле духове. И тако, после четврт века тешке и упорне борбе, стигао је до победе. Боготражитељ је постао богопознавалац, а ученик, учитељ.
Старац Силуан је био и мој учитељ. Једном сам га питао: "Оче Силуане, да ли вас ово мноштво света узнемирава у вашем размишљању и вашим молитвама? Зар не би било боље за вас да одете у испосницу у Каруљу и да тамо живите у миру као отац Теодосије, Артемије, Доротеј, Калиник, или да живите у некој усамљеној пећини, као отац Горгоније?"
"Ја живим у пећини", - одговорио је отац Силуан. "Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине."
И поред његове спремности да свакоме служи, и његове чудесне скромности и услужне љубазности, о Божанским стварима је говорио са достојанством и снагом. О Богу је говорио са чаробним одушевљењем, присношћу и блискошћу, онако како би говорио о пријатељу. "Ја знам Бога. Он је љубазан, благ, услужан", рекао би старац Силуан. Један монах - отац Теофан са страхом је то слушао и помишљао да је Силуан изгубио страх Божији. Касније, када је читао Силуанове списе, Теофан је изменио своје мишљење и рекао: "Отац Силуан је израстао и стао у ред црквених отаца."
Ја мислим, да би текстове оца Силуана требало ставити у уџбенике психологије, ако ни за шта друго а оно као потврду о једном духовном борцу XX века, и као потврду истинитости свега што су прослављени црквени оци учили и писали. Постоји нешто ново и у поукама и у животу оца Силуана. На пример, Христово упозорење које је он чуо: "Држи свој ум у аду и не очајавај", представља један савет и опомену против охолости.
Ја лично никад раније нисам чуо те речи. Велика је и друга изрека: "Љубав је изнад разумевања". То је било свакодпевно и основно Силуаново учење. Његова љубав са сузним молитвама праштала је грех грешнима, поправљала злотворе, охрабривала клонуле, лечила болесне и стишавала олује. Сведочанства у прилог свему овоме могу се наћи у тој књизи.
То је књига која је неопходна нашој генерацији. Овде је књига о једном обичном човеку са веродостојним духовним искуством, топла и врло упечатљива.
(Из 13. књиге сабраних дела владике Николаја, стр. 560.)

* * * * *

"Господ нас неисказано љуби", говорио је свакоме отац Силуан. "О, како нас Он љуби!" При тим речима увек би му се очи испуниле сузама. А очи су му биле црвене од плача. Он је највише говорио о љубави Божијој према људима. Ако се неко жалио на неку патњу или неко искушење, отац Силуан га је тешио и храбрио љубављу Божијом. "Зна Господ да ти страдаш, но Његова љубав сија над тобом као сунце над светом. Не бој се, то је за твоје добро". Он није био строг према туђим гресима, ма како велики били. "Кад бисмо престали да осуђујемо Бога, престали бисмо да осуђујемо и Његова створења, иарочито људе", говорио је Силуан са сузним очима. "Али ми Њега осуђујемо за све тешкоће у животу, па зато осуђујемо и Његова створења. Ми осуђујемо Бога због тога што не осећамо љубав Божију. То сам и ја чинио. Једном сам пошао из манастира за Дафни. Збио сам с пута и залутао међу жбуње шимширово. Мрак покрио земљу. Ја се наљутим. Управо - на Бога се наљутим. Викнем: "Господе, зар Ти не мариш што ја лутам и пропадам. Спаси ме!" У том чух глас: "Иди све десно!" У мени затрепери сва душа. Нигде жива човека. Ја сам пошао десно и све десно док не стигох у Дафни. Ту сам ноћ сву проплакао. Осетио сам присуство живог Бога, и осетио сам Његову љубав, ја недостојни. Од тада нисам дао никаквој невољи да стане између мене и љубави Божије." Још нам је причао Силуан о неком школованом младићу који је био дошао у Свету Гору "да тражи Бога". Он није рекао игуману да не верује у Бога него само да жели да неколико месеци остане у манастиру ради одмора и духовне поуке. Игуман га предао неком духовнику на бригу. Но, младић одмах исповеди духовнику да не верује у Бога и да је дошао у Свету Гору да тражи Бога. Духовник се наљути и уплаши, па почне викати на младића, како је то страшно неверовати у Бога Створитеља и како безбожницима није место у манастирима. Младић се спреми да напусти манастир. Сретне га отац Силуан и почне с њим разговор. Пошто је од младића чуо шта га мучи и шта га је дотерало у Свету Гору, отац Силуан му благо одговори: "Па то није ништа страшно. То бива обично са младим људима. То је било и са мном. Кад сам био млад човек, ја сам се колебао, сумњао, но љубав Божија осветлила је ум мој и омекшала срце. Бог тебе зна и види и љуби те неизмерно. То ћеш ти временом осетити. Тако је било и са мном". Од ових речи младић се почео снажити у вери Божијој. И остао је у манастиру. Неки монах се, опет, пожалио оцу Силуану како осећа да се не може спасти у Светој Гори, па се решио да је напусти и иде у свет. На то отац Силуан заплаче, па му каже: "И мени је та мисао понекад долазила. Али сам се молио Богу за савет. Удвостручавао сам молитве. И љубав Божија давала ми је овакве мисли: Зар толики свети л3уди угодише Богу и спасоше своје и туђе душе у Светој Гори, а ти не можеш?" Други се, опет, жалио да га игуман у манастиру не воли. "А ти воли њега", одговорио му отац Силуан. "Ти се усрдно моли за свога игумана сваки дан и говори: "Ја волим свог игумана, ја волим свог игумана". Кад се љубав у теби разгори према игуману, и игуман ће тебе почети да воли."
Он је радио тежак посао у манастиру. Био је магационер и руковао је сандуцима. Рекох му једном, како се руски монаси много узбуђују због бољшевичке тираније над Црквом Божијом у Русији. На то ће он: "И ја сам се у почетку узбуђивао због тога, и после многих молитава дошле су ми овакве мисли: "Господ све неизрециво љуби. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио ово страдање на руски народ. Ја то не могу схватити и прекратити. Остаје ми само молитва и љубав". Тако ја и говорим узбуђеној братији: "Ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар"".

АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ СТАРАЦ СИЛУАН


VII
О ПОКАЈАЊУ

Душа Те је моја познала Господе, и пишем људима о милости Твојој.
Народи, не тугујте што вам је тешко да живите. Борите се само против греха и тражите помоћ од Господа. Он ће вам је дати, јер је милостив и воли људе.
О народи, плачући пишем ове редове. Моја душа жели да познате Господа и сагледавате Његову милост и славу. Мени је 72 године. Скоро ћу умрети и пишем вам о милости Господњој коју ми је Господ дао да познам Духом Светим. Дух Свети ме је научио да волим људе. О, да могу да вас поставим на високу гору са које бисте могли видети кротко и милостиво лице Господње. Колико би се тада само обрадовало ваше срце. Истину вам говорим - ништа добро у себи не видим и много је у мени грехова, али је благодат Светог Духа збрисала многе моје грехе. Знам да Господ ономе ко се бори против греха не даје само опроштај, већ и благодат Светог Духа, који радује душу, дајући јој велики и слатки мир.
О Господе, Ти волиш створења Своја. Међутим, ко може разумети Твоју љубав и наслађивати се њоме, ако га Ти Сам не научиш Својим Духом Светим?
Молим Те, Господе, пошаљи људима благодат Твога Духа Светог да би познали љубав Твоју. Загреј тужна људска срца да би Те са радошћу славили, заборављајући на земаљске невоље.
Учитељу благи, лијући сузе молим Те, утеши жалосне душе Својих људи. Дај народима да чују Твој слатки глас: "Опраштају вам се греси". Господе, у Твојој је моћи да чиниш чудеса, а нема већег чуда него волети грешника упркос његовом паду. Светитеља је лако волети - он је достојан. Господе, услиши молитву земље. Сви народи тугују, сви су потиштени у греху, сви су лишени Твоје благодати и живе у тами.
О народи, нека сва земља завапи Богу и наша молитва ће бити услишена, јер се Господ радује покајању људи. Све силе небеске чекају на нас, да се и ми насладимо сладошћу љубави Божије и видимо красоту лица Његовог.

* * * * *

Кад људи имају у себи страх Божији, тихо је и слатко живети на земљи. Али, у данашње време људи су почели да живе по својој вољи и разуму, напустивши свете заповести и надајући се да ће без Господа наћи радост на земљи. Они не виде да је једино Господ наша радост и да се једино у Њему весели душа човекова. Он греје душу као што сунце греје пољско цвеће и као ветар који га њише и додаје му живот. Господ нам је све дао да бисмо Га славили. Али, свет то не увиђа. Како би и могао разумети оно што није видео нити окусио? Кад сам био у свету и ја сам мислио да сам срећан на земљи: био сам здрав, леп, богат и људи су ме волели. И тиме сам се хвалио. Али, када сам познао Господа Духом Светим, почео сам на сву срећу овога света да гледам као на дим који разноси ветар. Благодат Светога Духа радује и весели душу, и она у дубоком миру сагледава Господа, заборављајући земљу.
Господе, обрати људе Своје Себи да би сви познали љубав Твоју и у Духу Светом гледали Твоје кротко лице, да би се сви наслађивали Твојим лицем још овде на земљи и да би се, видећи какав си, уподобљавали Теби.

* * * * *

Слава Господу што нам је дао покајање, јер ћемо се кроз њега без изузетка сви спасти. Неће се спасти само они који не буду хтели да се покају. У томе ја видим њихово очајање и много плачем због њих и жалим их. Они Духом Светим нису познали колико је велико милосрђе Божије. Када би свака душа знала Господа, знала како нас Он воли, не само да нико не би очајавао, већ нико не би никад ни роптао.
Свака душа која је изгубила мир треба да се покаје и Господ ће јој опростити грехе и у њој ће опет завладати радост и спокојство. Нису нам потребни други сведоци кад имамо Духа Светог који сведочи у души да су греси опроштени. Ето знака да су нам греси опроштени: Ако омрзнеш грех, значи да ти га је Господ опростио.
И шта бисмо још хтели? Да нам неко са неба запева небеску песму? Али, тамо сви живе Духом Светим. Њега истог Господ је дао и нама који живимо на земљи. И по храмовима Божијим службе се обављају Духом Светим. И у пустињама и планинама, и пештерама и свуда подвижници Христови живе Духом Светим. Ако Га будемо сачували у себи, бићемо ослобођени сваке таме и вечни живот биће у душама нашим.
Кад би се сви људи покајали и испуњавали заповести Божије, био би рај на земљи, јер је "Царство Божије унутра у нама". Царство Божије је Дух Свети који је исти и на небу и на земљи.

* * * * *

Ономе ко се каје Господ ће дати рај и вечно Царство са Њим. По Својој великој милости неће се опомињати грехова наших, као што се није опоменуо ни грехова разбојника на крсту.
Велика је твоја милост, Господе, и ко Ти може довољно захвалити што си на земљу послао Духа Светог.
Велика је, Господе, правда Твоја. Својим апостолима си обећао: Нећу вас оставити сиротне (Јн.14,18), и ми сада доживљавамо ту милост и наша душа осећа да нас Господ воли. А ко то не осећа, нека се покаје и живи по вољи Божијој, и Господ ће му дати благодат Своју која ће руководити његовом душом. Али, ако се не будеш сажалио кад угледаш човека где греши, благодат ће те оставити.
Нама је заповеђено да волимо, а љубав Христова све жали. Дух Свети учи душу да испуњава заповести Божије и даје јој снаге да чини добро.
Душе Свети, немој нас оставити! Када си са нама, душа осећа Твоје присуство и блаженствује у Богу, јер нам Ти дајеш да Га пламено волимо.

* * * * *

Господ је толико заволео људе да их је осветио Духом Светим и учинио их сличним Себи. Господ је милостив и Дух Свети и нама даје снаге да будемо милостиви. Братијо, смиримо се и покајањем стекнимо милујуће срце, па ћемо видети славу Господњу, која се познаје душом и умом кроз благодат Духа Светог.
Онај ко се истински каје готов је да претрпи сваку невољу: глад и голотињу, хладноћу и врућину, болест и немаштину, понижење и изгнанство, неправде и клевете, јер душа стреми Господу и не брине се више за земаљско, већ се чистим умом моли Богу. Ко је привезан за имање или новац, никада неће имати чист ум у Богу, јер у дубини његове душе непрестано постоји брига о њима. Ако се он искрено не покаје и не буде жалио што је ожалостио Бога, умреће у страстима не познавши Господа.
Када ти отимају имовину, подај им, јер љубав Божија ником ништа не одбија. Ко не зна шта је љубав, не може да буде милостив, јер у души нема радости Духа Светог.
Када нам је милостиви Господ кроз Своја страдања послао од Оца Духа Светог и дао нам Тело Своје и Крв, јасно је да ће нам дати и све остало што нам је потребно. Предајемо се вољи Божијој и увидећемо промисао Његов и Господ ће нам дати и више од онога што очекујемо. Онај, пак, ко се не предаје вољи Божијој, никада неће познати промисао Божији о нама.
Не жалимо никад за губитком неке имовине. То је тако неважна ствар. Мене је томе још рођени отац научио. Он је остајао миран чак и кад би се догодила несрећа. После једног пожара говорили су му: "Ти си Иване Петровичу погорелац". Он је одговорио: "Бог ће дати да се све уреди". Једном смо пролазили нашим њивама.и ја му рекох: "Погледај, оче, краду нам снопове". Одговорио ми је: "Е, сине, Господ је дао да нам је родила пшеница. Ми је имамо је довољно, а ко краде значи да нема колико му треба". Понекад бих му рекао: "Ти дајеш много милостиње, а ето други боље живе од нас, а дају мање". Одговорио би ми: "Е, синко, даће Господ и нама". И стварно, Господ није постидео његово надање.

* * * * *

Милостивом човеку Господ одмах опрашта грехе. Милостив не памти зло. Чак и када га увреде и отму му имање, он остаје равнодушан, јер зна милост Божију. Милост Божију нико од људи не може одузети, јер је високо - у Богу.

* * * * *

Сви девственици и смирени, сви послушни и уздржљиви и покајници за своје грехе, већ су на небу и виде Господа нашег Исуса Христа у слави. Они, заборавивши земљу, слушају песме херувима. А ми смо на земљи као прашина витлана ветром, док нам је ум везан за земаљско.
О, немоћан је мој дух! Он се гаси као пламичак од слабог ветра, а дух светитеља је горео силно, као густи грм који се не боји ветра. Ко ће ми дати такав жар да ни дан ни ноћ немам покоја од љубави Божије? Пламена је љубав Божија. Ради ње су светитељи трпели све невоље и њоме су достигли силу чудотворства. Они су исцељивали болесне, васкрсавали мртве, ходили по води, за време молитве лебдели у ваздуху, својом молитвом низводили кишу са неба. Ја бих, пак, хтео да се научим само смирењу и љубави Христовој и да никог не увредим и не ожалостим, већ да се за сваког молим као за самог себе.
* * * * *

Тешко мени! Пишем о љубави Божијој, а сам недовољно волим Бога, па сам зато жалостан, тугујући као Адам када је био изгнан из раја, и плачем и вапијем: "Помилуј ме Боже, пало створење Своје".
Колико си ми пута давао благодат Светога Духа и ја је нисам сачувао, јер је моја душа сујетна. Ипак, она познаје Тебе, Творца и Бога свог и зато Те са сузама тражи, као што је Јосиф плакао за својим оцем на мајчином гробу, кад су га водили у ропство у Египат.
Ожалостио сам Те својим гресима и Ти одлазиш од мене и моја душа тугује за Тобом.
О Душе Свети, не остави ме! Када Ти одеш од мене, нападају ме рђаве мисли, и душа моја тугује за Тобом горко плачући.
О Пресвета Владичице Богородице, Ти видиш моју тугу: ожалостио сам Господа и Он ме је оставио. Молим Твоју благост: спаси ме, пало створење Божије. Спаси ме, слугу свог.

* * * * *

Ако зло мислиш о људима, значи да зао дух живи у теби, кушајући те да зло мислиш о другима. Ако неко умре без покајања, не опростивши брату, душа ће му отићи тамо где је и зао дух који је овладао њоме.
Такав је духовни закон: ако опростиш, значи да је и теби Бог опростио, а ако не опростиш брату, значи да и твоји греси остају са тобом.
Господ хоће да волимо ближње. Ако мислиш да Господ сваког човека воли као и тебе, значи да је љубав Господња с тобом. Ако сматраш да Господ много воли сва Своја створења, и сам будеш жалио сву твар и волиш чак и непријатеље, сматрајући себе горим од свакога, значи да је с тобом велика благодат Духа Светога.
Ко у себи носи макар мало Духа Светог, плаче за свим људима дан и ноћ и његово срце жали свако створење Божије, поготову људе који не знају Бога, или Му се противе, идући у огањ мучења. За њих се он моли и дан и ноћ, више него за самога себе, желећи да се сви покају и познају Господа.

* * * * *

Христос се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине. Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им то не прими за грех. Ако и ми желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај док си још жив да га се кроз покајање ослободиш.

О КРВИ ПРАВЕДНИКА


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ



О КРВИ ПРАВЕДНИКА

Стефан Јеврејима:
Ви се једнако противите духу светом; како ваши оци, тако и ви.
А (Jeвpeju) засипаху камењем Стефана, који се
мољаше Богу и говораше: Господе Исусе, прими
дух мој. Онда клече на колена и повика иза гласа:
Господе, не прими им oвo за Грех. И oвo рекавши умре.
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово
царство небесно. Праведник ће од вepe cвoje
жив бити (Дела ап. 7, 51-60; Матеј 5, 10; Пр. Авак. 2, 4).
Kaд бисмо, као јунаци, остајали чврсти у борби,
видели бисмо помоћ Божју да нам силази с неба.
De imitatione Christi, lib. I cap. XI, 4.

Из крви је поникла наша вера, драга браћо; из крви њеног оснивача и његових апостола, из крви оних херојских душа, које Бог с времена на време шаље људској раси, да је учине бољом и благороднијом. Као што млада биљка потребује много влаге за свој узраст и одржање, тако и свака вера у младости својој потребовала је много крви, и то крви праведничке. А наша вера, која је најблагороднија међу верама, потребовала је и најблагородније крви за свој узраст и одржање.
Таква је судбина, браћо, нашег рода, да се најбољи у њему морају жртвовати, да би мањи и лошији могли живети. Пожртвовањем своје најбоље браће људи се спасавају. Све најбоље, што се у људском роду одгаји, мора да се принесе на жртву ради искупљења већине. Зато су људи од вајкада и веровали, да само праведничка крв спасава и искупљује. Велики људи и не долазе у свет, да уживају радости света, но да те радости открију и омогуће својој малој браћи. Али ова њихова браћа често их не разумеју и не слушају, но их гоне и муче и на стотине начина смрти предају.
Но Бог тако хоће, драга браћо, да велики људи у смрти постану још већи, још моћнији, још речитији. Кад уста њихова замукну, крв њихова виче и враћа људе са њихових вратоломних, заблудних странпутица. И тад се тек људи враћају, у стиду и покајању, на оно место, где су крв великог човека пролили, подижу му споменик, и тек тада ударају оним путем, који им је он, посланик Божји, за живота свога указивао!
Израиљски народ поубијао је редом своје пророке, а кад ових више није било у животу, подизао им је споменике. Грчки народ дао је чашу отрова своме најбољем сину, чијим именом су се заклињали најумнији људи доцнијих времена. Па и ми Срби морамо се заруменети од стида пред понеким листовима наше историје, на којима су уписана имена оних, који су много или све жртвовали за добро свога народа, но којима се народ није заслужно одазвао. И историје осталих народа пружају довољан број примера невиног жртвовања и праведничког страдања.
Но, нашто тражити друге примере код примера нашег Спаситеља? Његов живот само је један низ пожртвовања за људски род и један низ неправде људског рода према њему. Његова смрт ништа друго није до печат и круна његових пожртвовања и његових страдања. Христос је врло добро разумевао историјски закон, по коме се сви они морају много жртвовати, који неко велико дело међу људима мисле да остваре. Он је знао да је његово највеће и да зато и највеће жртве изискује. Он је предвиђао Голготу и за себе и за своје следбенике. С тога је и говорио овима о ономе, што им предстоји. Говорио им је, да сви они, који хоће да буду со и светлост земљи морају бити од људи гоњени, мучени, на судове извођени и неправедно осуђивани. Храбрио их је, да не би клонули у трпљењима. Истицао им као најбоље примере човечјег рода оне, који се за дело његово највише жртвују.
Али ученици његови нису појмили проповед о тако безмерном пожртвовању. Они су мислили, као и остали њихови земљаци, да је царство Божје много јевтиније, да ће оно доћи, као мана с неба, без људског труда и напора. Тако доцније постале су им речи њиховог учитеља јасне, доцније, кад су Њега видели на крсту; или још доцније, кад је дух његов почео и њих да подстрекава на пожртвовање. Ми их видимо тад, како се и они, један за другим, жртвују за велико дело Божје.
Пожртвовање једнога, дакле, подстакло је њих десетину на пожртвовање, ова десетина других стотину, ова стотина других хиљаду - док наша вера није толико порасла и Ојачала у свету, да више није потребовала крвних жртава.
Ми често радо размишљамо о овом младалачком добу наше вере, онако исто као што се радо сећамо наше сопствене младости. И данашње празновање једнога од оних, који су крвљу својом помогли узрасту наше вере, подсећа нас на оне прве дане, кад се црква Христова у свету образовала. Помозимо се мислима, браћо, и пренесимо се за час у оно пунозначајно доба.

I
Судије Христове погрешно су рачунале, да ће распећем свога великог противника и дело Његово уништити. Но квас је био замешен и он је у потаји бујао. Није много прошло, па је тајно постало јавно. Пред ове судије израиљске почели су једнога дана изводити некакве људе, који су по Јерусалиму и околини узрујавали народ вешћу, да је распети пророк из Назарета васкрсао и да живи.
То су били ученици Христови. Главари су били изненађени видећи пред собом људе просте, неуке, сироте, како ватрено и одлучно говоре о Исусу као посланику Божјем. и о путу живота, који је он проповедао, као једином путу спасења. Главари најпре прете и кажњавају, потом наређују гоњење без поштеде. Узалуд све. Апостоли нове вере не узмичу, не страхују, но продужују обраћати свет у своје коло. Њихов је број био мален, њихова средства никаква; но њихова снага није лежала ни у броју ни у богатству, но у непоколебљивој вери у скору победу Исуса над светом, у скоро извојевање царства Божјега. Ова непоколебљива вера испуњавала је сву душу њихову; њоме су се они крепили на заједничким молитвама, њоме храбрили и тешили у тешким часовима гоњења и страдања. Ова вера чинила је сироте рибаре галилејске речитим, непобедним. Такви су били сви, такав је био и млади Стефан.
Млад, и у лицу као анђео, Стефан је био тако одважан и тако речит, да су се његови противници морали обманом и клеветом служити против њега. Оптужили су га за хулење на стару израиљску веру. Изведен пред суд Стефан и не покушава себе да брани, но да судије своје приведе к својој вери. Пресуда је брзо била готова - страховита пресуда! - а још брже извршена. Око младог апостола хришћанског стајала је маса разјареног света, с камењем у рукама, готова да пресуду изврши. Лице младићево окретало се десно и лево, тражећи по разјареној маси својих сународника једног јединог човека, који би га био разумео и који би његову праведну ствар у одбрану узео. Ни једног! Куда год би се мучеников поглед омакао, камење је летело на њега, да ућутка она уста, која су онако речито говорила, да унакази оно лепо лице, које је тако многе за Христа задобило, и да што пре приведе к смрти онога, који је живот проповедао. Под градом од камења Стефан је испустио душу своју с погледом управљеним у небеса, која су се пред његовом вером отварала и сјај божанског престола му показивала.
Крв Стефанова прва је после голготске крви, која је веру нашу залила. Стефан се први принео на жртву вери Христовој; - у томе лежи његова слава, у томе и разлог поштовању, које му је црква Христова кроз векове одавала и које му ми данас, као црква Христова, с овога места одајемо.

II
Ми одајемо поштовање пожртвовању херојске душе Стефанове, јер ми сматрамо пожртвовање за добро и спас наше браће као дело достојно дивљења и подражавања. Херојство је у Хришћанству било увек високо цењено: оно се и данас не мање цени. Јер, у истини, Хришћанин бити не значи друго до херој бити, тј. бити човек, готов да се жртвује за ствар човечанства или за ствар Бога.
Има људи, браћо, има их у другом свету, има их и код нас - и број њихов, нажалост, никако се не смањује - који су неуморни у тврђењу, да је хришћанска вера преживела, пошто она учи људе пожртвовању, тј. нечему. што је противно природи и природним законима. Природа је, веле ови људи, створила човека с многим потребама. Ове потребе човек мора задовољавати, ако жели срећно да живи. И уколико један човек своје природне потребе обилније задовољава, у толико срећније живи.
Жртвовати другоме оно, што једном човеку треба, противи се природи. У природи влада један апсолутни закон, то је закон самоодржања. Све, што год се у животу појави, тежи у животу и да се одржи. Онај, ко жртвује нешто од својих добара, свога здравља, ума, богатства, тај нарушава онај закон о самоодржању, коме се цела васиона покорава. Како може немоћни човек да се противи оном свемоћном закону? Како може људска малена снага да пркоси огромној снази природе.
Зато, довикују ови чудни учитељи, - које ја не мрзим, но за чији душевни мир страхујем - повинујмо се природи! Живимо сходно природи! Бринимо само за себе! Усавршавајмо, задовољавајмо себе! Живот је кратак, искористимо га за себе. Не чинимо по могућству другима зла, но не чинимо им ни добра!
Но замислите, драга браћо, да сви људи усвоје ово мишљење! Шта би било од друштва, од човечанства, од културе? Све би се морало распасти; сва заједничка добра човечанства пропала би, и човек би спао на онај ступањ, на коме горска дивљач живи. Јер горска дивљач зна инстинктивно само за један закон, за закон самоодржања. Али и ово није сасвим тачно, јер и горска дивљач често се уздиже над инстинктом самоодржања и показује понекад дивне примере самопожртвовања.
Тако, лав не једе сам свој плен, но доноси га и дели са лавицом и младунцима својим; орао гладан носи у канџама храну својим орлићима; - а и један и други изложиће се животној опасности у одбрану свога порода од непријатељског напада.
Овакве појаве код животиња не могу се подвести под закон самоодржања. То је инстинктивно или полусвесно, или свесно пожртвовање за друге. То је одвајање од свога добра и свога живота и давање другима.
Куд и камо је ово пожртвовање за свој пород силније и изразитије код човека! Један отац породице жртвује својој деци све време своје, сву бригу, сав труд и све мисли своје. Био он богат или сиромах! Радник у хучној фабрици окреће машински точак а мислима је својима дома; можда над болесним дететом, које је то јутро у ватри и писку оставио. Чело очево пробија леден зној. Ах, кад би време брже пролазило! Или, замислите, шта би једна мајка жртвовала, да своје болесно дете спасе! Сто живота да има, или једну пуну планету злата, или све сунчеве зраке, кад би могла похватати, - све би дала у порез смрти, само да јој дете остави у животу.
Или узмите пожртвовање за један шири круг од породице, за отаџбину! Једном родољубу, био он владалац или државник или обичан грађанин, његова је отаџбина предмет највеће бриге и старања. Наши јунаци из Устанка пунили су топове својим сребром и златом и тукли тиране своје слободе. Наши генијални слепци молили су, да их увежу у седла коњима и да их пусте међу непријатеље, како би ови о њихове кости оружје своје иступили.
Или још један шири круг - човечанство! Узмите једног научника! Он има опет свој олтар, коме је у стању све жртвовати. Ми се находимо, браћо, у овом свету као у једном лавиринту најчуднијих ствари и појава. Ми видимо како пред нама посведневно ничу нове форме живота, како се развијају и како их нестаје, да се опет поново појаве. Ми посматрамо многе природне, загонетне, појаве, којима не знамо ни узрока ни смисла. Живот наш био би светлији и угоднији, кад би ми све те ствари и појаве упознали. Научник се сав предаје испитивању неиспитаног, тајанственог. За њ нема ништа тако драгоцено, што он не би жртвовао, само да дође до једног новог открића, којим би се људско знање умножило и једна свећа више упалила у тами нашег незнања и наших заблуда. Колико је и колико учених и богатих, који су мирно и блажено могли код своје куће живети, отисло се, да испитује поларне пределе наше земље, и у том покушају нашло смрт у леду и зверским чељустима! Колико је научника претрпано снегом или прогутано морем или пострадало у дивљим, неиспитаним пустињама! Један славни лекар, да би тачно. на себи, испитао ток колере, прогутао је масу заразних колерних бацила. Један велики социолог жртвовао је своје огромно имање покушају, да људско друштво реформише, постављајући га на једну солиднију и праведнију основу. Недавно новине извештаваху, да је један енглески испитивач радијума изгубио руке у служби науке.
Сви ови примери, драга браћо, и небројени други, најречитије сведоче, да пожртвовање није нешто неприродно, но баш нешто, што лежи у природи свих разумних створења, нешто што се није само у стара времена дешавало, но што се и данас све једнако дешава. И кад наша вера тражи од нас пожртвовање, она не тражи ништа, што би се природи нашој противило, но нешто што је у природи засновано.
Па ипак, наша вера и наша природа нису једно и исто. Наша вера тежи да нашу природу оплемени, облагороди, да је уздигне, такорећи, над самом собом, да је учини надприродом, да човека створи надчовеком. Наша природа је конзервативна, наша вера је напредна. Природа тежи да нас задржи при нашим старим навикама, вера нам не дозвољава ни часа да будемо задовољни са самим собом и да стојимо. Вера тражи од нас непрекидно обновљено срце и препорођену душу; она сваком од нас поставља свако вече питање: Јеси ли данас постао бољи и савршенији него што си јуче био? Природа је наша као један груб, неуглачан камен, из кога уметник израђује најдивније облике. Вера је неуморна у глачању наше природе.
Може неки човек мислити да је већ достигао савршенство, но то његово мишљење вера ће одбацити, као што је одбацила хвалисаву молитву фарисејеву. Јер деца вере, браћо, нису они, који мисле, да су достигли савршенство, но они, који осећају глад и жеђ за савршенством. Благо гладнима и жеднима савршенства, јер то су прави синови Оца небесног! Само гладним и жедним правде и истине вера је од потребе; онима, који су само задовољни, вера не треба. Они, који једном идеалу теже - а сви су идеали, браћо, у Богу - морају пре свега веровати у тај идеал. Само се на вери идеали оснивају, и само се вером ка идеалима греди. А безбројни су ступњеви на оним степеницама, уз које нас наша вера диже ка идеалу. Оне почињу од човека животиње, а завршују се бого-човеком; њихов је један крај у царству инстинкта а други у царству духа. Бежати од свог сопственог животињства и приближавати се Богу, савршеном Оцу васионе, то је битни налог наше вере. А тај је пут и тежак и заморан. Зато је и напредовање човечанства у облагорођењу духа и срца споро. Сваки појединац мора у томе да покаже напредак, да би га цело човечанство могло показати. - Зато нам наша вера и налаже да се у животу сачекујемо, да се довикујемо и да се узајамно подржавамо на великом путу ка савршенству. Наша вера ставља нам двоје у дужност: да гледамо преда се и крчимо пут напретку, и да гледамо за се, да помажемо и нашој слабијој, немоћнијој заосталој браћи, да нас стигну и да се попну на онај степен, на који је наш труд и наш дар, који није наш но Божји, нас попео. Јер Бог неће само једног напредног човека, Он хоће једно напредно човечанство. А пут који води једном напредном човечанству зове се пожртвовање богатих за сиромашне, учених за неучене; пожртвовање великих за мале, пожртвовање појединаца за целину.

III
А кад се жртвујемо, браћо, не очекујмо одмах награду и захвалност оних, за које се жртвујемо. Она ће често задоцнити, често и сасвим изостати. Често пута ће се први бацати каменом на нас они, који су хлеб наш јели. Често ће нас прво гурати у пропаст они, који су се нашом снагом и помоћи уздигли у власти и богатству над нама. Често пута ће они, којима смо ми живот спасли, нама смрт желети. Често ће они, којима смо ми скућили, радити да нама раскуће; а они, којима смо ми част очували, да нас учине нечасним.
Често ћемо се осетити остављени од своје деце и својих пријатеља, непризнати од своје отаџбине, а презрени од целог човечанства. И тад ће се наше увређено срце стезати, а груди проламати вапајем: ах, зар сам ја то залужио од своје деце, коју сам у зноју и труду, с толико љубави, однеговао? Ах, зар да ме оставе они пријатељи, који су за мојом трпезом јели и пили, и мојим добром као својим располагали? Ах, зар отаџбина, којој сам ја толико одан био, да заборави на свога сина? Зар човечанство нема милости према једном члану своме, који је своју срећу његовој срећи жртвовао?
Али, на наше уздахе и наше вапаје ми ћемо добијати само ироничне одговоре. И ми ћемо се осетити сасвим усамљени у овом широком свету. Наш поглед неће имати где зауставити се на земљи, и наше ће се очи дићи тад к небу, као и Стефанове, тражећи тамо бољег одговора и боље утехе. Ми ћемо се обратити с последњим горким вапајем сјајним звездама, што у ноћи онако чудно трепере, и којима се сваке ноћи милиони оних, који на земљи трпе, обраћају за утеху. Ми ћемо их запитати: О звезде, јесте ли живе? Да ли се вашим треперењем смејете несрећи мојој или треперите од ужаса, посматрајући одозго незахвалност и неправду људску? Има ли кога на вама или за вама, звезде, ко би ми правду и утеху доделио? Треба ли, да се надам, или да овај прашљиви живот што пре у прах претворим из кога је и постао?
И тад ће се јавити Онај, који нам се дотле чинио ћутљив и неосетљив. Бог ће проговорити, браћо. из сваке звезде, из целе васионе, из нас самих: Не бој се, ја сам с тобом! За мене си се жртвовао и за мене си трпео; знај, да сам се Ја кроза те жртвовао и трпео. Не тражи награду од оних, КОЈИ су гори од тебе и који не знају шта раде, него од мене тражи награду, јер си и на моме послу радио. Трпи и веруј, да је код мене крајња победа!
И кад будемо чули овај свети, божански глас, ми ћемо заборавити на све ударце, које нам земаљска неправда и незахвалност наносе. Наше ће срце бити успокојено, а наше лице обасјано нашом вером у Бога као и лице првога хришћанског мученика Стефана. И ми ћемо бити тада у стању као и он да се молимо за неразумне и незахвалне овога света:Господе, не прими им ово за грех! Амин.
Говорена на Светог Стефана