Сведоци вечности Архимандрит Рафаил Карелин

Троје сведочи о души о вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?

Шум таласа налик је на непрестану песму. Близу мора успокојава се немирна људска душа, попут детета на мајчиним рукама. Бол и брига, који гвозденим обручем стежу срце, ишчезавају, као да нестају, попут облака над хоризонтом.

Таласи, изникли у дубини мора, стреме ка обали, као да желе да обгрле гранитне стене, окружене водом, а затим одступају назад, остављајући на песку ракове и разнобојно камење, као што ронилац износи бисере са дна. На западу, море се слива са небом; тешко је увидети границу, која би их оделила једно од другог. Када за хоризонтом ишчезава брод, чини се да тоне и да се споро утапа у море. Када облак, попут јата лабудова, лети са запада на исток, чини се да су се они подигли са мора, као из свог гнезда.

Море дише, као жива природа: час тихо, попут детета које спава, час дубоко и бучно, као да су га вихори ветра пробудили из сна. Море влада некаквом исцељујућом силом, оно ставља балзам на ране душе и ожиљке сећања; његова монотона песма одгони бриге од нашег беспокојног, узрујаног ума, као да све што је прошло тоне у његову дубину, ишчезава у бесконачном простору. Море нам открива величину космоса, она захвата човека, плени, очарава га. Човек се предаје мору, као што се предаје музици.

Море – то је слика оног надахнућа, у коме се гаси свест, када човек осећа себе делом космоса, где он доживљава то јединство, али не може и не жели да мисли ни о чему. Море и философија су несместиви једно са другим.

О вечности говоре планине. Море – то је покрет надоле, према „срцу земље“, планине – то је пут навише; што више у планинама, то се мање слуша и осећа пулс земље. Море поје гласом таласа, планине поју својим ћутањем.

Планине – су предворје неба и вечности. У планинама нема нежних руку, које успављују душу, нема боја, којима би се наслађивао вид. Као што се змија провлачи у пролеће кроз камење, да би одбацила своју кожу, тако човек у планинама мора да остави своје пређашње слике и представе, маштања, и снове, да ослобађа своје сећање да би стао пред вечност. Немогуће је ићи нагоре, носити на плећима свој домаћи терет, треба се растати са свим, да би задобили оно, што је више од света. Ученици су рекли Господу: „ево ми смо оставили све и идемо за Тобом.“  У планинама постоји једна видљива лепота, лепота стена, и једна невидљива лепота – то је тражење Бога у ћутању планина.

Треће што сведочи о вечности – то је небо. Оно обухвата и море и планине. Животиње не гледају на небо, оно је за њих празно. Птице, летећи у ваздуху, устремљујући погледе ка земљи – тамо је њихова отаџбина.

Једино људска душа на небу види тајну свог постојања. Могуће је часовима гледати на небо, оно се никада не понавља, као што песник понавља исте представе и слике. Небо је увек ново, његова боја никада не бива истоветна. Облаци, пливајући по небу, налик су на летеће планине, које су се моћним замахом одвојиле од земље и пливају у светлосном бездану, као у дубоком океану.

И поред тога, величина неба се открива онда, када се гасе његове златне боје, и открива бесконачност његовог пространства.

Звезде – то су лампе, при чијој су светлости мудраци и философи писали своје књиге. Време својим зубима нагриза планине; време исушује мора; али звезде су неизмењиве, оне су биле такве при стварању првих људи, исте такве, када су градили пирамиде, када су древни патријарси лутали са својим стадима и у пустињама налазили пут по звездама, када су били грађени први Хришћански храмови. То су биле исте оне дијамантске очи вечности, усмерене ка земљи.

Звезде су посебно јарке у пустињи и над морем. У граду се звезде чине замраченим, мутним честицама, сличним једно другим, као да су се дим и прашина града населили на њима. А над обалом звезде блистају и сијају посебном преливајућом, светлуцајућом светлошћу, као да свака звезда има свој тајанствени лик.

Дању, небо над морем изгледа као дубока завеса, са ћудљивим везом облака, где се постојано мењају границе и облици фигура. Ноћ одваја ову завесу, и небо се открива у својој величини и лепоти. Понекада небо бива пресечено звездом падалицом, и у то време се сећамо како је пао светлоносни анђео. Још се сећамо смрти, која је пресекла нит живота и у својим рукама носи непознату страну душе човека.

Звездано небо је налик на књигу, чије откривене странице говоре о Богу.

Основна Истина Православља – Богочовек Свети Јустин Ћелијски

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. Уствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је Православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другог под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свељубав, Сверадост, Свесила. Сва божанска савршенства Он је снео с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније, и највечније. Јер је Он — светост светитеља, мучеништвомученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих. Зашто је Богочовек све и сва у Православљу? Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати. И то остварио не потцењујући човека на рачунБога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Л}убав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инославља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство. Нигде интегралног човека у инослављу; сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колико је бесмислица „уметност ради уметности", толико је бесмислица и „човек ради човека". Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега. Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога. Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инослављу је само голи човек. У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква. Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овога света и методама царства овога света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу. Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме. Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом - Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу (Кол. З,1-3).

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и — постао је Сатана; откинули се анђели и - постали су ђаволи; откинуо се у многоме човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А кад се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ Православља, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. То никада није могао, неможе, нити ће икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом — Цркви Православној,преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Уствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

Пастирски глас,

год. I,  бр. 1, Крагујевац, 1937.

преузето из часописа „Двери Српске“, двоброја 3/2004

„Јустинов Завет“

стр. 9-10

Са Христом кроз живот, у Живот Свети Николај Охридски и Жички

Зависан сам од Њега

Он ми је даровао живот. Он ме непрекидно додирује Духом Својим Животворним. Од тог божанског додира живот мој гори, постоји и траје у мени.

Богоборни дух, отац сваке лажи, куша ме сладострастима земаљским. Он ми шапће, како је мој живот завистан једино од хлеба земаљскога и од других слаткиша од земље. Правећи се пријатељем мојим већим од Створитеља мога и узимајући ме у заштитиу од Њега – као некад прародитеље у Рају – он ми говори: кад би те Он волео, претворио би све камење у хлеб за тебе!

А ја знам, да кад би тело моје умрло од глади без хлеба, не би умро живот мој. јер је мој живот скривен у Њему и Он у животу моме. И кад би се све камење претворилоу хлеб, и ја појео сав тај хлеб, живот мој не би био ни дужи ни већи. Гле, животу моме мерило је вечност, а не множина дана у времену.

Речи су ми Створитеља мога слађе од хлеба и меда. Остављено дете у даљини радује се гласу родитељском, више него хлебу. Залутала овца у планини узнемирено гризе травку по травку, непрестано дижући главу и ослушкујући глас пастира свога. И чим чује глас пастиров, престаје гристи траву и трчи пастиру своме. Тако и сваки јав Оца Небесног весели и утврђује живот мој. Речи су ми Његове најмилија трпеза.

„Не живи човјек о самом хлебу него о свакој ријечи која излази из уста Божијих“ (Матеј 4:4).

Слава је моја у Њему

Где је злоба, ту је безумље.

Злобни дух предлаже ми славу од вета и пред светом. Сви предлози његови иду на то, да постиде Створитеља Бога, а мене да умртве занавек.

- Скочи са врха цркве! – шишти та змија преисподња. Или: дигни се у ваздух и полети! Или: загњури се до дна мора и изенси песка! Речју: учини нешто што други људи нису кадри учинити, да би те свет славио! Не бој се, подржаће те у томе Бог твој. Обичност је досадна; прогрес се састоји у необичном, новом.

То су она иста лажљива уста што су нашим прародитељима говорила: отпадите се од Бога и бићете Богови! Какво безумље! Ако усијана жишка отпадне од огњишта свога, зар ће остати жишком, а не хладним и црним угљеном, преко кога без страха гмиже сваки црв?

Слава је моја у Господу моме. Њу гледам као ноћни путник у светило румене зоре. Она им светли. Она ме весели. Она ме чека. Ако бих тражио другу неку славу, а не ону Господњу, тражио бих лаж уместо истине и кушао би Господа свога.

„И то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега“ (Матеј 4:7).

Он ми је једина права имовина

Шта ће ми широка имања на земљи, кад ће гроб бити довољан моме телу?

Нашто би ми сва царства земаљска, кад се душа не може наситити ни задовољити њима?

Моме телу потебно је сасвим мало од онога што свет даје, а души мојој потребно је више него што јој сва васиона може понудити. Ако навалим на себе сав бисер и све злато овога света, бићу смешан и опет – смртан.

Зашто онда да мучим душу своју узалудним пословањем.

Он је са мном

Он ме је створио – Он зна зашто.

Он ме држи у животу – Он зна како.

Он ће ме упокојити по смрти – Он зна где.

Чега има да се бојим? Света, или смрти, или сатане, или људи?

Он је победио свет.

Он је устао из гроба.

Он је видео сатану како паде у пропаст.

Он је савладао људе.

Ако ме тренутно и обузме страх, ја се сетим Његових победа и мир улази у душу моју.

Ако понекад и уздрхтим, ја се сетим Његове близине и радост ојача срце моје.

„И ево Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Матеј 28:20).

Он ме чека

Очајни безбожници!

Они говоре, како њих чекају црви. Они тврде, да је њихов пут на земљи од мајмуна до црва.

О колико сам ја срећнији од безбожника! Ја знам, да је мој животни пут од Бога ка Богу. Бог ме је послао, и Бог чека мој повратак.

Ја се трудим да се повратим као син, а не као најамник. Најамник је примио своју плату у овом веку. А сим има да уђеу богату очевину.

Желим да се повратим као син. Украшавам се као невеста за свадбу. Стављам на себе све оне украсе, које знам, Он воли. Јер је Отац мој велики Цар, окружен сјајним великашима. Тамо је Он и мени одредио место. Само ме чека д се обучем, па да ме узме. Ја стојим иза завесе и облачим се. срце ми трепери од радости. Осећам близину састанка.

Знам, Он ме чека пред вратима.

„Ево стојим на вратима!“ (Откр. 3:20)

Он је очистио мој дом

Путник неки свратио код мене на конак. Под пазухом је носио једну празну врећу. Вечерао је са мном, и ја сам заспао.

Сутрадан ме пробуди бука градских стражара. Викали су ми, како ме је онај путник покрао. Видели су га, веле, како је погрбљен до земље изнео препуну врећу ствари из моје куће. Трчали су за њим: нису га стигли. Он је корачао лагано, али су му кораци дивовски. Кад је изишао из града, запалио је врећу и све је изгорело. Остао је чист бео пепео, а њега је нестало.

Обазрео сам се по дому моме и видео сам све у реду. Све ствари на броју. Сва кућа почишћена, кадом окађена и намирисана. Све у бољем поретку него што је било јуче. А ја сам се осећао лакшим, светлијим, и радоснијим него раније. Осећао сам се као крилат. Срце ми је певало.

"Господо, ноћни стражари", рекох им ја. "Онај путник ништа ми није украо. Он је почистио мој дом, и однео само ђубре из дома. И хвала му што је ђубре огњем сагорео".

Дом – то је душа моја.

Ђубре – то су греси моји.

А путник – то је Он.

„Гле, Јагње Божје, које узе на Се гријехе свијета“ (Јован 1:29).

******

Помилуј нас, Исусе, Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо учинити ништа, не одступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас.

И даруј нам благодатну сиу Духа Твога Светога, акао што си даровао Светим Апостолима и Угодницима Твојим. Да бисмо се Духом Твојим очистили и исцелили и просветили и препородили. И да бисмо као деца светлости могли слично Ангелима славити и хвалити Тебе, Спаситеља свога, са Оцем и Духом Твојим Светим.

И да бисмо могли приготовљеном и украшеном душом, као невеста са запаљеним свећама духа, радосно сачекати крај овог земног путовања и преселити се у дворе Твоје небеске, од почетка спремљене за оне који Тебе љубе. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас молитвама Пречисте Твоје Матере и свих Светих Твојих.

Амин.