Епископ рашко-призренски Павле УСКЛАЂИВАЊЕ ЦРКВЕНИХ ОДРЕДБИ О ПОСТУ, ПРЕМА ЗАХТЕВИМА САВРЕМЕНЕ ЕПОХЕ

Црква Православна, Црква је Христова по томе што ју је Он основао, дао јој науку и устројство по коме она верује и живи, а изнад свега што је она тело организма коме је глава Он, Христос. Она није власна да у науку Његову уноси нешто ново што Он није унео, нити да укида оно што је Он установио, него да неизменљивим чува оно што јој је као неизменљиво предато. Све друго значило би издају Христа и Православља. Радикалном изменом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од једне, Свете и Васељенске цркве, али никада Православље. Једна од таквих установа божанског порекла јесте и установа поста. Још у Старом завету Бог наређује пост као уредбу вечну (3. Мојс 16, 29) и народ га држи, особито старозаветни праведници. Посебно се пост наређује у општим народним невољама (Јл 1,14; Јест 4, 3). У Новом завету, Господ Исус Христос не само да није укинуо пост који је јеврејски народ држао него га је само очисшио од фарисејских измена и кварења и тако утврдио. Поред тога, Сам је постио и рекао да ће Његови ученици постити кад се Он одузме од њих (Мт 9, 15). По силаску Светог Духа, од самог почетка живота Цркве, видимо апостоле и прве хришћане да посте и тако испуњавају Његову реч о пошћењу кад Он више не буде с њима (Дап 13, 2, 3; 14, 23). А тако је, по сведочанству Светих Отаца било у Цркви и даље. „Једном речју", вели Свети Василије Велики, „пост је све Свете руководио у животу по Богу... тако да је ово наслеђе, путем прејемства, сачувано до данас" (Творенија Св. Василија Великог, С. Петербург 1915 Слово I о посту, V, стр. 77). Док је у погледу безусловног држања поста као божанске установе Црква свагда и свагде била једнодушна, у погледу његовог трајања и начина пошћења постојале су током времена, у разним деловима Цркве, знатне разлике. Ни најстарији пост, Васкршњи, није се свугде једнако држао ни у почетку III века. Свети Иринеј Лионски (+ 202) спомиње да , једни мисле да треба да посте само један дан, други - два, други још више, а други четрдесет часова дневних и ноћних рачунају у свој дан". (Јевс. Кесар. Цркв. историја Е, Т, 19, стр. 343, издање Апостолики Диаконие.) На Западу спомиње Тертулијан Праксу Африканске и Западне Цркве и вели да је тај пост почињао на Велики петак, у часу смрти Христове, а држан је и у суботу тј. два дана, као што сведочи и Свети Иринеј (Др Л. Мирковић, Хеортологија, стр. 259). Сирска Дидаскалија, из прве или друге половине III века, износи већ да Пасхални пост траје целу Страсну седмицу. Свети Дионисије Александријски (+ 264 - 265) такође помиње шест дана поста пред Пасху (Василиду Т, 17, стр. 222). Четрдесетодневни пост пред Пасху помињу тек касније у IV веку Свети Атанасије Александријски, Јевсевије Кесаријски, Амвросије Милански и други. Апостолско 69. правило говори о посту Свете Четрдесетнице као општеобавезном. Слично је било и са три друга поста. Нити су се они јавили одједанпут, нити у дужини у којој су данас. Тако је Петровски пост првобитно трајао седам дана, и по Апостолским установама био је у вези са Педесетницом (Е, XX, Т, 2, стр. 93). Тек у IX веку Свети Теодор Студит помиње „Свету Четрдесетницу Светих апостола" (Мирковић, тамо, стр. 269). Ни Божићни пост још у IX веку нису сви једнако држали. У спису „О три четрдесетнице" који се приписује Анастасију Синаиту, патријарху антиохијском из VI века, но који није старији од IX века, вели се: „Једни се уздржавају од меса, сира и јаја у току 18 дана, а други се уздржавају само од меса, а остали једу осим једног дана, а други се на исти начин уздржавају само 12 дана, други шест, други четири" (Мирковић, тамо, стр. 275). Разлике постоје и у другој половини XII века јер Цариградски сабор за време патријарха Луке Хрисоверга (1166) наводи да су једни постили седам, други више дана, те Сабор одређује да пост почне 15. новембра (Тамо, стр. 276). Иста је ствар и са постом Успенским, најмлађим од вишедневних постова. Њега први помиње Свети Теодор Студит у IX веку: „Исто тако треба држати и пост Богородице и само дан Преображења разрешавамо на рибу" (Тамо, стр. 270). Но још крајем XI века овај пост није утврђен ни међу атонским монасима, те се они обраћају цариградском патријарху Николи Граматику (1084 — 1111) ради решења питања треба ли чувати пост месеца августа (Тамо, стр. 271). О овом посту не налазимо помена ни почетком XIII века у типицима Светог Саве: Карејском, Студеничком и Хиландарском. У овом последњем изричито се помиње у Гл.  10: О Светим постовима Великом и о два мала, Светих апостола и Христова Рождества (В. Ћоровић; Списи Светог Саве, Бгд. 1928, стр. 63). Из најдубље старине имамо сведочанства о редовном седмичном посту средом и петком. У Учењу XII апостола наређује се: „Ваш пост да не буде с лицемерима јер посте понедељком и четвртком, него ви постите средом и петком" (Гл. VII). По Апостолским установама та се два дана посте зато: „Јер у среду се донесе одлука против Господа, кад је Јуда обећао да ће Га издати за новац. А у петак јер Господ претрпе тада крсно страдање" (Z, XXIII, стр. 124). Поменуто 69. апостолско правило, поред Четрдесетнице, наређује и пост средом и петком. Сем наведених општих постова, одређених за све, у Цркви се отпочетка зна и за постове приватне, које су по својој иницијативи на се налагали поједини хришћани, или их је појединцима налагала Црква. Тако Учење XII апостола наређује пост од једног или два дана пре Крштења: „Пре крштења нека пости и крштавани и крштавајући, и ако могу и други" (Гл. VII). О том посту помиње и Свети Јустин Мученик и Климент Римски. Познат је и пост који је Црква налагала као средство за исправку од греха (Ап. установе X VIII, стр. 47; Г, VIII, стр. 63). Поједини хришћани предузимали су пост самоиницијативно са одређеним духовним циљем (Јерма, Виђење II, стр. 40). Неки су опет постили да би уштеђевином од поста помогли сиромашним (Свети Игњатије Богоносац, Посл. Филипљанима XIII; Јерма, Пастир, Е, III; Аристид, Апологија, Т, 3, стр. 149). Не само у погледу дужине постова него и у погледу начина пошћења, односно врсте хране која је уз пост употребљавана, такође је било већ с почетка знатних разлика у појединим деловима Цркве. Једни су наиме држали пост као Јевреји, не једући ништа цео дан до увече, а онда су јели шта има. Но већ Јермин Пастир препоручује да у посту употребљава хлеб и воду (Е, III. Т, 3, стр. 73). Неки су уз пост употребљавали и другу храну сем хлеба и воде. Неки нису јели ништа што потиче од животиња, а неки су од такве хране употребљавали само рибе; неки поред риба и птице и јаја. Неки нису јели ни воће (Сократ Схоластик, Историја, V, 22). Током времена утврдило се гледиште у целој Цркви да је најстрожи пост потпуно неједење дан-два, као што је доцније одређено за почетак Великог поста. Иначе, за остале дане вишедневних постова, као пост у правом смислу, сматрало се узимање хране само једанпут дневно, у 9. час дана. Одредба да се уз пост може јести двапут (нпр. суботом и недељом) важила је већ као разрешење поста. Тако Свети Амвросије Милански каже: „У Светој Четрдесетници пости се у све дане осим суботе и недеље (Мирковић, Тамо, стр. 266). А и Свети Василије Велики говори о петодневном посту (V, стр. 87). И данашњи Типик вели да кад се у посни дан служи Литургија, те се једе двапут „пост не бива" (5. јан. под зри; 25 дец. други зри). Имајући у виду реч апостола Павла да нас јело неће поставити пред Бога (1. Кор 8, 8 ), те да не треба осуђивати оног који једе, нити презирати оног који не једе (Рим 14, 3) и не дирајући слободу својих чланова, Црква је свагда уносила ред и једнообразност, чувала од застрањивања и одређивала како општеобавезно време поста, тако и начин исхране уз пост, односно одређивала која је храна посна, а која није. Такође је одређивала дане кад је разрешен пост, као и време кад се не сме постити. Већ наведено 69. апостолско правило наређује свима клирицима, од епископа до појца, и свима световњацима пост у Свету Четрдесетницу, а такође средом и петком преко године. Исто правило разрешава пост болесницима. Но појам разрешења, као што је речено, значи само ублажење, олакшање поста утолико, уколико болесници нису обавезни да једу једанпут на дан, него то могу чинити више пута, према потреби, и то храну са уљем и рибом, чак кад је најстрожи пост, али не и мрсну храну. „А кад чујеш о разрешењу поста" - вели Валсамон - „немој држати да се допушта јести месо, јер јести месо уз Четрдесетницу не може бити допуштено никоме, ма се налазио при последњем издисају" (Милаш, Правила I, стр. 143). 19. правило Гангрског сабора прети најстроже онима који свесно не држе постове које Црква држи. 89. правило трулско наређује да се пост Свете Четрдесетнице заврши на Велику суботу у поноћ, а 29. истог Сабора да се Литургија Великог четвртка врши на таште. Правило 3. Николе Цариградског говори о Госпођином посту. О забрани поста у извесне дане говори 66. апостолско правило које то забрањује у суботу (сем Велике) и недељу (за недељу то исто вели 18. гангрско), а 55. трулско забрањује и Римској цркви држање поста суботом уз Свету Четрдесетницу. 70. правило Светих апостола забрањује пост са Јеврејима. У погледу врсте хране која важи као посна те се може јести уз пост, 56. правило трулско, поводом јерменског употребљавања сира и јаја суботом и недељом уз Часни пост, наређује за целу Цркву да се мора „постећи уздржавати како од свега закланог, тако исто од јаја и од сира". 5. правило Никифора Исповедника дозвољава у извесне дане уз пост употребу рибе и вина. О ублажењу поста за болеснике говори 69. апостолско правило, као и 19. правило гангрско. О начину исхране болесника уз пост подробније говори 9. правило Тимотеја Александријског које им дозвољава употребу уља. 8. правило истог Оца протеже ублажење поста и на породиље. 20. правило Никифора Исповедника дозвољава монасима који раде да двапут дневно једу Божићњег и Апостолског поста, а 48. правило истог Оца прописује то и за Велики пост. За нарушиоце прописа о посту канонске одредбе Цркве предвиђају одређене епитимије. Те су епитимије оне исте које се налажу за најтеже грехе: убиство, блуд, прељубу, крађу, кривоклетство итд., те се и према томе види колику је важност Црква придавала посту и како га је ценила. Апостолско 69. правило, за оне који не држе Велики пост, а тако исто пост средом и петком, предвиђа свргнуће за клирике, а одлучење за лаике. Исту казну предвиђа 56. правило трулско за оне који уз пост једу сир и јаја. То исто предвиђа 66. апостолско и 55. трулско правило за оне који посте у суботу и недељу, а 70. апостолско за пост заједно са Јеврејима. Одредбе Гангрског сабора још су строже, те налажу највећу црквену казну, анатему, како за оне који не држе Црквом одређене постове (правило 19), тако и за оне који посте у забрањено време, недељу (правило 18). 47. правило Никифора Исповедника наређује верним да се не причешћују од свештеника који не посте среду и петак. То се свакако односи на неуредне свештенике одмах чим се за њих ово дозна, и пре но што се против њих поведе поступак и примени пропис 69. апостолског правила. Толико се о питању поста налази у основним и допунским канонским прописима Православне Цркве. Што се тиче прописа о посту из доцнијег доба, које налазимо у разним Типицима издатим за поједине манастире, затим Триодима и другим богослужбеним књигама, они у ствари не износе ништа битно ново, али се разликују доста у појединостима. Те разлике показују да су ктитори манастира, или други појединци, писци и редактори црквених књига усвајали и у њима излагали строжа или блажа схватања, понекад супротна међу собом, или их сами прописивали. Интервенција и руководећа улога Цркве, која се јасно уочава у периоду васељенских сабора, доцније се мало осећа, свакако због тога што је Црква, у крајевима где је негда бујао црквени живот и књижевност, била веома онемоћала због ропства под Арапима и Турцима, а у областима које су још имале слободу била такође ослабила. Народи пак који су тек недавно примили хришћанство још се нису били уздигли на ону висину која је потребна да би се могло деловати ауторитативно у области канонског руковођења целом Црквом. У основним и допунским канонским прописима, видели смо, помињу се сва четири годишња поста (као и пост средом и петком), али се, сем о Великом посту, не наводи одређено њихова дужина. Зато се разлике у том погледу задуго примећују у Цркви. Половином XII века обраћа се Марко, патријарх александријски, чувеном канонисту Теодору Валсамону, патријарху антиохијском, с питањем: Да ли се постови пред празник Светих апостола, пред Рождество Христово и Успеније морају безусловно држати, или се ту може снисходити и не мора строго пазити? У свом одговору Власамон наводи одлуку Цариградског патријаршијског синода за време патријарха Николе Граматика по којој их треба држати и то по седам дана, јер је само један Четрдесетодневни пост - Пасхални. Који хоће да посте дуже пред тим празницима, или је то прописано каквим ктиторским Уставом, слободно му је (Милаш, Црквено казнено право, Мостар 1911, стр. 408). Ово показује да ови постови још нису били утврђени, а онде где су држани да су били краћи но данас; затим да су ктитори имали право да пост продуже, те је, вероватно, ово припомогло да се ова три поста продуже доцније до данашње дужине. Ни у погледу детаљнијих упутстава о врсти хране дозвољене за поједине дане поста, нису канонски прописи дали детаљна решења. Употребу рибе, нпр. они уопште не помињу, сем 5. правило Никифора Исповедника из IX века којим се риба дозвољава на Благовести ма оне пале и на Велики четвртак и Велики петак. Кад се ова у овако строге дане поста тада дозвољавала, пре ће бити да ћутање канона о томе значи њену употребу у осталим данима поста, него обратно. Исто тако, о употреби уља помиње само 10. правило Тимотеја Александријског (+385), и то да се оно дозвољава болесницима уз Велики пост. Али детаљније, но различите међу собом прописе шта се за јело може употребити кога дана поста, налазимо доцније у ктиторским Типицима, затим у Посном Триоду, најзад у Номоканону уз В. Требник. Тако се нпр. за први дан Великог поста одређује сухоједење после вечерње (*** Светог Теодора Студита, у А. Дмитргевскиј: О посту, Богословски Гласник, год. V, 1906, стр. 171). Други Типици прописују да се понедељак и уторак прве недеље не једе ништа (Орбељски Триод из XII - XIII века), а Светогорски типик вели да се ни вода не пије (Тамо, стр. 339). Вино се те седмице допуштало само болесним и престарелим, но по типику Пантократоровом из 1136. године, Мамантовом (од 1166. године) и Илије *** од 1162. године) давано је по пола красовуље и осталој братији. У петак се јела каша (Хиландарски типик) или кољиво, а по Типику царице Ирине (од 1118. године) два јела са уљем (Тамо, стр. 179). По садашњем Црквенословенском типику такође је било дозвољено јело с уљем и вино, што је, вели се, примљено из манастира Светог Саве Освећеног и Светог Јевтимија Великог, али се одмах додаје: „Но ово сад не чинимо из поштовања према дану." У суботу прописано је јело с уљем, а Устави царице Ирине, Мамантов и Илије *** допуштају рак-ве и октоподе. Октоподе допушта и Хиландарски типик. За остале седмице Црквенословенски типик у 32. глави прописује: „Пет дана постимо до вечерње и једемо суво јело, сем суботом и недељом". Но неки старији Типици дозвољавају уторком и четвртком јело с уљем (Мамантов, Илије ***, Пантократоров, Евергетидски, Хиландарски. Тамо; стр. 340). У четвртак V нед. поста, Триод прописује уље и вино, због труда који ће бити на предстојећем бденију. Студитски пак устав вели да у ту седмицу, пре него у друге, треба да буде сухоједење, јер су то дани плача. По Уставу јером. Нила од 1210. г. тад се чак не поставља вечера, док је у петак, због напора на Акатисту, појцима давано да се заложе (Тамо, стр. 180). У погледу употребе рибе, садашњи Црквенословенски типик прописује: „А рибе да се не усудимо јести целе Четрдесетнице, сем празника Благовести и Цвети. Ако монах прекрши ову наредбу и буде јео рибу, сем у наведена два празника, нека се не причести на Васкрс, него нека пости друге две седмице са по 300 поклона дневно". Никодим Агиорит је још строжи. У Пидалиону он вели да се у Св. Четрдесетницу само једанпут сме јести риба и то на Благовести (Тамо, стр. 125). Међутим, наведени старији Типици несравњиво су блажи у погледу употребе рибе уз Велики пост. Једни од њих нпр. дозвољавају рибу и уочи Благовести и на оданије ако не падне у среду и петак (Орбељски Триод, Тамо стр. 341). Неки ју прописују и на Лазареву суботу (Орбељски и јером. Нила, Тамо, стр. 340), затим на Обретење и Младенце (Ц. Ирине, Мамантов, Илије ***), а по Типику патријарха Алексија давана је братији риба и на дан Алексија Човека Божјег, а такође у уторак треће недеље поста да би братија „одморивши се мало, на даљи пост била јача" (Тамо, стр. 174). Осим свега овога, целог Великог поста (сем прве седмице и среда и петака ) могли су монаси јести рибу ако би који христољубац донео ју братији као понуду (Типик ц. Ирине, Евергетидски, Космосотиров, Мамантов, Илије ***,јером. Нила). Чак и врло строги у погледу употребе зејтина уз пост, Никон игуман из Црне Горе код Антиохије, из IX в., дозвољава да се риба, коју донесу у манастир као понуду једе за време Великог поста, ако је доносилац присутан, да се он не увреди; а ако није присутан да се остави за суботу и недељу (Тамо, 341). Рускословенски типик из 1553. г. дозвољава мирјанима рибу, поред Цвети и Благовести, још у недељу Православља и Крстопоклону,, јер у овом посту четири пута је њима одређено да једу рибу" (Тамо, 338). Но у Номоканону уз Велики Требник, у 225. прав., налаже се још строже но у Црквенословенском типику у погледу рибе: „А који једу рибу на дан Праведног Лазара, или у недељу Крстопоклону, или на Светог Теодора... примиће осуду, особито се неће причестити ни на Пасху, за казну њиховом сластољубљу. Како се усуђују на то у ове дане кад правило ни на Цвети не дозвољава разрешење на рибу мирским људима - ако неки Устави ово и дозвољавају?" Иако Номоканон при Великом Требнику, који се појавио у Св. Гори тек у ХV-XVI  в., није добио значај општеобавезног зборника Православне Цркве, као ни Тактикон Никона Црногорца, али су њихови прописи очигледно вршили утицај на састављаче 32. главе Црквенословенског типика, као и на одговарајуће прописе Посног Триода. У Црквенословенском типику и Минејима налазе се такође и прописи о трајању и начину пошћења за остала три вишедневна поста. За Госпођин пост одређује се, као и за Велики, три дана сухоједење, у уторак и четвртак јело без уља, суботом и недељом са уљем, а риба само на Преображење (Тип. гл. 33). Божићњи и Апостолски пост су блажи: понедељак, среда и петак без уља, уторак и четвртак с уљем, субота и недеља риба. Од 20. децембра пост је строжи и не разрешава се на рибу. После ових објашњења, у Типику се вели: „Неки Устави наређују да се пости од 9. дана децембра, што показује да је посг негда био краћи и почињао тога дана. (Тип. 15. нов.). На једнодневне постове: Крстовдан, навечерје Богојављења и Усековање разрешава се на уље и вино. Исто тако, налазе се овде и забране поста у извесне дане, као нпр. седмице Митара и Фарисеја, јер тада посте Јермени Арцивуријев пост, и Сиропусне, због тетрадита и јаковита. Не пости се ни Светла и Духовска седмица, а све среде и петци у Педесетници разрешавају се на уље. Поред канонских и доцнијих прописа о посту и казни предвиђених за њихово неиспуњавање, важност поста сагледа се још јасније из његовог смисла и циља, како су то поједини Свети Оци изнели и разјаснили. Зато да наведемо мишљење макар неколицине између њих.  По речима Спаситељевим да ученици Његови не посте зато што је младожења с њима, а да ће постити у оне дане кад се он узме од њих, види се да је пост израз жалости и туге, а непошћење - радости. Такав поглед на пост био је у Старом завету, а исто гледиште имају и Апостолске установе. Оне наиме објашњавају забрану поста суботом радошћу због стварања света, а пост на Велику суботу жалошћу због Спаситељеве смрти: „Кад се Творац налази под земљом треба да је већа жалост за њим него радост због стварања, јер је Творац по природи и достојанству узвишенији од створења" (2, XXIII, стр. 124). Свети Климент Александријски објашњава да је пост у спољашњем погледу уздржање од хране, у тајанственом погледу означава умирање свету, а живот Богу. Наиме, као што се храном одржава живот, тако је неједење символ смрти. Уздржавајући се од телесне хране (која означава ранији грешни живот), а затим примајући божанску храну (која је вера, нада, љубав, трпљење, знање, мир, разум) ми живимо Богу. На тај начин пост чисти душу од материје, те ју чисту и лаку са телом представља Божанском уму (Избор из пророка, Т, 8, стр. 341, Вивл. патерон). Свети Атанасије Велики сматра да је смисао поста у томе да би и телом угађали Богу, што је дужност свију (Тум пс. 62, Т, 32, стр. 149). Зато саветује: „Да вас не превари храна, нити да ко каже: Остарио сам и не могу постити, него нека се сети старог Елеазара кога није преварио цар да једе оно што погани" (Одломци, Т, 33, стр. 205). По Светом Василију Великом, пост је установљен још у рају заповешћу о неједењу плода с дрвета познавања добра и зла: „А ово: Не једите! - установа је поста и уздржања. Да је Ева постила и да није окусила од дрвета, ми не бисмо имали сада потребе у овом посту... Ми смо ослабили од греха, излечићемо се покајањем. А покајање без поста је недејствено (Творенија, стр. 77). Поред заповести о неједењу и остале околности живота у рају слика су поста „не само зато што је човек... слично анђелима напредовао задовољавајући се малим него и зато што живећи у рају није му падало на ум оно што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човечији чини мутним" (Тамо, стр. 77). Из тога излази један закључак: „Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај", јер по речи Светог Јована Златоуста: Ако је пост био неопходан у рају, то је утолико више ван раја; ако је лек користан пре ране, то је утолико више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама, утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама и демонима (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 342). Зато пост треба да примамо с радошћу, јер је он наш пријатељ, а непријатељ демонима. „Чувши о посту, вели Свети Јован Златоуст, немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом биће непокретнији од самог камења, особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста - молитву. Јер и Христос вели: Овај се род не изгони сем молитвом и постом (Мт 17, 21). (Беседа о посту V, стр. 342.) Слично о посту као средству против демона говори и Свети Василије Велики и Ориген. Но није само једна корист од поста. Као свако добро што доноси многоструки плод, тако је по Оцима и с постом. Слабећи силу тела и чинећи га покорним души, како вели Свети Јован Златоусти (Т, 4, стр. 64), он укроћава беснило страсти, уводи нас у слободу и ствара велику тишину у нашим помислима. Он је и мати здравља телесног (Тамо, Т, 2, стр. 348). Највећа је вредност и прави циљ поста по Оцима у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина. „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела" (Свети Василије Велики, V, стр. 77). Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори ми: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио... него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био? И човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље каква је корист што пијеш воду? (Реч о посту и милостињи, Т, 2, стр. 907). Готово истим речима говори о смислу поста Свети Атанасије Велики: „Није успео онај који пости само од јела, но онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњег, никакве он нема користи, но сав свој труд губи" (О девствености, Т, 33, стр. 63). Још и Пастир саветује Јерму: „Овако, дакле, чувај овај пост који мислиш да држиш: Пре свега, чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље и очисти срце своје од свију таштина овог света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен" (Јерма, Пастир, Е, III, Т, 3, стр. 72). Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши ју украсом врлина, ми постајемо достојни највећег дара Божјег у овом свету: примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овоме види Свети Јован Златоуст особити разлог за установу поста. „Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било... Приметивши штету која долази од небрижљивог поступања, одреде четрдесет дана поста... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свим другим средствима на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће (Тамо, Т, 1, стр. 664). Ради илустрације колику су важност придавали Свети држању поста, Оци наводе примере из Старог и Новог завета, као и из историје Цркве. Тако указују на четрдесетодневни пост пророка Мојсеја, Илије, Данила и тројице младића, Ниневљана, Јована Крститеља, ап. Павла. Из доцнијег времена позната нам је чудесна помоћ Светог Теодора Тирона да се цариградски хришћани, који су свето чували особито прву недељу Великог поста, не оскврне и нехотице храном попрсканом водом и крвљу идолских жртава, у доба цара Јулијана Одступника. Такође је записан пример хришћана који ни у глади нису хтели да купују месо уз пост, кад је цар Јустинијан, друге седмице Великог поста, због оскудице хране, наредио да се оно на тргу продаје. (Мирковић, Хеортологија, стр. 266). Исто тако, у IX веку, Свети Теодор Студит износи с похвалом пример 14 хришћана заробљених од Бугара и побијених зато што нису хтели јести месо уз Велики пост (Мало оглашење L XXIV). „Но важније од свега реченог је то што је Господ наш, оснаживши постом ради нас примљено тело, примио у њему на Себе нападе ђавола учећи нас да се постом снажимо и да се привикнемо на подвиге у искушењима" (Свети Василије Велики, Тамо, V, стр. 82). Због свеколике важности поста за унутрашњи живот хришћана, Свети Јован Златоуст истиче да Бог кажњава преступање поста, а за уважење и држање избавља од смрти. „Када је велики и дивни град Нинива већ клечао пред пропашћу и био готов да прими упућени му озго удар, пост га је отргнуо од врата смрти и вратио животу" (Тамо, Т, 2, стр. 342). Па кад је пост толико важан и користан, Свети Јован са правом пита: „Не би ли било безумно бежати од њега и бојати га се?" (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 348 - 349). Према изнетим принципима канонског и отачког гледишта на пост, сматрам да би став Српске православне цркве по питању усклађивања црквених одредби о посту према захтевима савремене епохе требало да буде овакав: 1.   Пост је божанска установа и о њему као таквом и његовом постојању у Православљу нема и не може бити спора. 2.   Црква је увек била надлежна у погледу доношења општеобавезних одлука о дужини постова као и у погледу прописа о храни која се у посне дане може употребљавати. 3.   Пост средом и петком, посведочен најдубљом хришћанском старином и Оцима, наређен 69. ап.правилом и утврђен ауторитетом VI васељенског сабора (јер је 2. правилом тог утврђена опште обавезност Апостолских правила) остаје безусловно и даље. 4.   Света Четрдесетница, такође наређена 69. ап.правилом безусловно остаје у целини, Прва седмица без уља, а тако и Страсна (за монахе први дан без јела и воде - који могу и до среде - а тако и Велики петак). Осталих седмица: среда и петак без уља, други дани на уљу, а суботом и недељом, мислим да би могли, као крајњу границу, пристати да се дозволи риба за мирјане. За монахе би, сматрам, требало да остане у погледу употребе рибе као што је сада, евентуално да им се допусти још у недељу Крстопоклону, или који другу. 5.   С обзиром да су још у XII веку постови Божић ни и Апостолски били краћи, да Црквенословенски типик наводи како неки Устави прописују почетак Божићњег поста 10. децембра, а да никаква општеобавезна одлука Цркве о томе није донесена, уколико се то питање постави, мислим да би наша Црква могла да пристане, као на најнижу границу, да Божићни пост траје две недеље, а Петров једну. Госпођин да остане као што је, са разрешењем на уље, као што је речено за Велики. За монахе, пак, да остане као што је сада. 6.   Пошто је VI васељенски сабор изразио православно гледиште да се уз пост не могу употребљавати сир и јаја, то сматрам да се при овом мора безусловно остати, јер би у противном значило да је Васељенски сабор донео погрешну одлуку и да је Црква све до сада грешила држећи ју. А то би потпуно било и идејно и практично скретање са православног става, с чиме се клир, монаштво и народ неће никад сложити. 7.   Пошто је сада у многим земљама поново постало актуелно крштавање одраслих, требало би свакако за такве случајеве одредити обавезан пост од једног дана за оног који се крштава, свештеника који крштава и кума, а добровољни за рођаке крштаваног и друге чланове Цркве. Што се тиче тешких болесника, поготово од оних болести у којима се не може узимати друга храна сем млеко, сматрам да аналогија са децом која доје и не могу постити није неумесна, те да би наша Црква могла пристати да се такви болесници разреше од поста. Без жеље да будемо „строжи од закона, правилнији од правила и већи од заповести" (Свети Григорије Богослов), а исто тако ни милостивији од милостивих Светих Божијих, сматрам да би у овом питању требало донети одређену одлуку. Јер мишљење Валсамона, да се ни у часу смрти не може дозволити никоме да једе месо, ипак је закључак који нигде није потврђен од Цркве. Исто се односи и на поједине врсте тешких радника, нпр.у хемијској индустрији где је неопходна употреба свакодневно млека. 9.   Такође би требало размотрити положај православних војника и ратника и донети одређене одлуке о њиховим обавезама према посту. Јасно је да они у многим земљама не могу дуже постити ни у миру, а камоли у рату. Можда би им се пост од два дана могао допустити за Причешће, а као обавезан пост први дан Четрдесетнице, Велики петак и Велика субота. 10.   Мислим да би било потребно донети одлуку од које године су обавезна деца да посте и на који начин. Светом синоду одани, Епископ рашко-призренски  Павле