Како са децом разговарати о Богу

Одговорност за васпитавање деце у вери у Бога свагда је више лежала на породици него на школским вероучитељима. Поред тога, богослужбени језик и црквене проповеди деци су обично неразумљиви. Потребно је да дечји религиозни живот буде усмераван и да узраста, а родитељи нису увек припремљени за то.

Сматрам да нам је најпре потребно да разумемо карактеристично обележје дечјег размишљања и дечјег духовног живота: деца се не баве апстрактним мишљењем. Можда се управо у том реалистичком карактеру њиховог мишљења и садржи једно од оних својстава детињства, због ког је Христос рекао да је „таквих Царство небеско“. Деци је веома лако да замисле и да себи реалистички представе оно о чему ми говоримо апстрактно - силу добра и силу зла.Они са изузетном живошћу и пуноћом примају сва осећања, на пример укус хране, задовољство услед интензивног кретања, физичко осећање капљица кише на лицу или топлог песка под босим ногама... Неки од утисака из раног детињства памте се читавог живота, и за децу је реално управо искуство осећања, а не расуђивања о њему. За нас, верујуће родитеље, главно је питање како да тим језиком осећања, језиком конкретности, пренесемо мисли о Богу, о вери у Њега. Како да деци омогућимо да на свој, дечји начин осете реалност Бога? Како да им омогућимо да стекну искуство осећања Бога у нашим животима?

Појам о Богу често уводимо и уобичајеним, свакодневним изразима: „Слава Богу“, „не дај Боже“, „нека те Господ сачува“, и сл. Међутим, од великог је значаја начин на који то изговарамо: да ли тиме изражавамо стварно осећање и да ли уистину преживљавамо значење тих речи? Дете око себе види иконе и крстове, оно их додирује и целива. Први и веома једноставан појам о Богу састоји се у свести да Бог постоји, као што постоји топлота и хладноћа, осећање глади или ситости. Прва свесна мисао о Богу долази онда кад је дете способно да схвати шта значи нешто учинити - склопити, залепити, изградити, поправити, нацртати... Иза сваког предмета постоји неко ко је тај предмет начинио, и детету веома рано постаје приступачан појам о Богу као Творцу. Чини ми се да је управо у то време могуће водити с дететом прве разговоре о Богу. Детету би требало скренути пажњу на свет који га окружује - на инсекте, цвеће, животиње, снежне пахуљице, на малог брата или сестрицу, и побудити у њему осећање дивљења према творевинама Божјим. Следећа тема која је погодна за децу, јесте разговор о учешћу Бога у нашим животима. Дете од четири или пет година воли да слуша приче, доступне његовој реалистичкој машти, а постоји много таквих прича у Светом Писму.

РАДОСНО САОСЕЋАЊЕ

Новозаветне приче о чудима остављају дубок утисак на децу, али не својим чудесним карактером, него радосним саосећањем: „Ево, овај човек никада ништа и никога није видео. Затвори очи и замисли да ништа, ништа не видиш. Онда је дошао Исус Христос, додирнуо његове очи и он је одмах прогледао! Шта ти мислиш, шта је видео? Како је све то њему изгледало“, итд. Таквих прича је уистину много. Оне се могу препричавати у одређено време, на пример пре спавања, могу се показивати илустрације и сл. Наравно, за све то је потребно да у породици постоји особа којој су познате бар најважније новозаветне приче. Било би добро да млади родитељи поново прочитају Јеванђеље, тражећи у њему оне приче које ће деци бити занимљиве.

Са осам или девет година, деца су већ довољно спремна да усвоје неко једноставно богословље, па га чак и сама стварају, измишљајући објашњења која ће њима самима бити убедљива. Деца већ знају понешто о свету који их окружује и у њему не виде само оно што је добро и радосно, него и оно што је лоше и тужно. Желе да пронађу неку узрочност која ће за њих бити разумљива, да пронађу неку праведност, награду за добро и казну за зло. Код деце се постепено развија способност да схвате символичко значење приче, као што је прича о блудном сину или о милосрдном Самарјанину. Њих - истина, у врло сведеном облику -  почиње да интересује и  питање о пореклу целог света.

Веома је важно да спречимо онај конфликт који се код деце јавља нешто касније, а то је конфликт између „науке и религије“ у дечјем схватању тих речи. Веома је важно да у том периоду схвате разлику између објашњења о томе како се одиграо неки догађај и самог смисла тог догађаја.

У том узрасту децу почињу да интересују и таква питања као што је учење о Пресветој Тројици, о животу после смрти или о томе зашто је Христос морао тако страшно да пострада. Док покушавамо да одговоримо на таква питања, веома је важно да имамо на уму да деца на свој начин „схватају“ смисао илустрација, примера или приче, а не наша објашњења која подразумевају апстрактан ток мисли.

У време кад почињу да сазревају, тј. кад напуне једанаест-дванаест година, готово сва деца доживе тешкоће приликом преласка од детињасте вере у Бога ка зрелијем, продуховљенијем мишљењу. Једноставне и занимљиве приче из Светог Писма више нису довољне. Од родитеља и чланова најуже породице захтева се способност да саслушају оно питање, ону мисао, ону сумњу која се родила у глави дечака или девојчице. Међутим, у том периоду им не би требало наметати питања или објашњења која им још нису потребна и којима још нису дорасли. Свако дете, сваки дечак или девојчица, развија се својим темпом и на свој начин.

Чини ми се да „богословска свест“ детета од десет-једанаест година већ треба да усвоји појам о видљивом и невидљивом свету, о Богу као о Творцу света и живота, о томе да постоји добро и зло, да нас Бог воли и да жели да будемо добри, те да, у случају да смо учинили нешто лоше, можемо да зажалимо због тога, да се покајемо, да затражимо опроштај и да поправимо оно што је лоше. Од великог је значаја да деца упознају личност Господа Исуса Христа и да Га заволе.

ЛЕКЦИЈА

За сва времена запамтила сам једну лекцију коју сам добила од верујуће деце. Било их је присутно троје: једно је имало осам, друго десет, а треће дванаест година. Требало је да им објасним молитву Господњу, „Оче наш„. Говорили смо о значењу речи: „Који си на небесима“. Јесу ли то она небеса где лете космонаути? Да ли они виде Бога? Шта је то духовни свет - небеса? Разговарали смо о свему томе, просудили, и ја сам предложила да свако од њих напише једну реченицу у којој ће објаснити шта су небеса. Дечак чија је бака недавно умрла, написао је следеће: „Небеса су место где одлазимо када умремо“. Девојчица је написала: „Небеса су онај свет који ми не можемо нити да додирнемо, нити да видимо, али који је веома стваран“. Међутим, најмлађи међу њима написао је незграпним словима: „Небеса - то је доброта...“.

Од велике је важности да схватимо, осетимо и проникнемо у унутрашњи свет дечака или девојчице, у његова интересовања, у његов поглед на свет. Тек кад успоставимо такво, саосећајно разумевање (а могли бисмо да кажемо чак и уважавање) према њиховом мишљењу, можемо се потрудити да им покажемо да хришћанско поимање живота даје нову димензију односу према људима, љубави или стваралаштву. За децу која су у периоду сазревања постоји велика опасност од појаве осећања да су духовни живот, душевна вера у Бога, црква и религија уопште нешто што нема везе са „стварним животом“. Најбоље што можемо да учинимо овим младим људима јесте да им помогнемо да се замисле, да их подстакнемо да траже смисао и узрок свега што им се у животу догађа. Чак и они најбољи и најкориснији разговори о Богу и о смислу живота, које водимо са нашом децом, не појављују се према неком плану или услед осећања дужности, него сасвим случајно и неочекивано. Ми, родитељи, дужни смо да будемо спремни за то. 

О развијању моралне свести код деце

Упоредо с појмовима и размишљањима о Богу и о вери, код деце се развија и њихова морална свест.

Многа осећања која се јављају код деце, чак и ако не представљају моралне доживљаје у дословном смислу те речи, служе као својеврсне „цигле“ од којих се касније гради морални живот. Дете осећа похвале и радост родитеља када покуша да начини први корак, када изговори нешто што личи на прву реч, када само држи кашику... Одобравање одраслих постаје важан елемент његовог живота. За развој моралне свести детета суштински значај има и осећање да о њему брину. У родитељској бризи за њега дете доживљава задовољство и осећање сигурности: осећање хладноће замењује топлота, глад бива утољена, бол се умирује - и све је то повезано са њему добро познатим, одраслим лицем које га воли. Дечје „откривање“ света који га окружује такође игра велику улогу у моралном развоју: све се мора додирнути, све се мора испробати... Дете тада почиње да искуствено бива свесно да је његова воља ограничена и да не може до свега да досегне.

ИСТИНСКИ МОРАЛНИ ЖИВОТ

О почетку истинског моралног живота можемо да говоримо онда кад се код детета пробуди свест о самоме себи, свест да сам „ово ја“, а да „ово нисам ја“, да „ја хоћу, радим, могу или осећам ово или оно у односу на оно што нисам ја“. Док не напуне четири године, деца су веома егоцентрична и веома снажно доживљавају само сопствена осећања, своје жеље или свој гнев. Оно што осећају други њима је незанимљиво и неразумљиво. Склона су да осећају како су она узрок свега што се догађа око њих, да су виновници сваке невоље, и одрасли би требало да заштите децу од таквих траума.

Сматрам да се морално васпитање деце у раном детињству састоји у развијању и подстицању њихове способности да саосећају, способности да замисле шта и како осећају други, односно, „не-ја“. У том циљу могу да користе многе бајке које изазивају саосећајност. Исто тако, за децу може да буде важна и брига о кућним

љубимцима, припрема поклона за остале чланове породице, брига о болеснику и сл. Појмове о добру и злу у децу полажемо врло рано, и зато морамо бити опрезни када им говоримо „ти си зао“ или „ти си добар“. Сасвим мала деца нису у стању да логички расуђују и лако се могу „заразити“ појмом „ја сам лош„, а то је веома далеко од хришћанског морала. У том раном узрасту, деца добро и зло обично изједначују с материјалном штетом: поломити велику ствар много је горе него поломити неку мању. Међутим, морално васпитање се садржи управо у томе да деци омогућимо да осете значај побуде. Ако се нешто поломи зато што си се трудио да помогнеш, онда то није зло, али ако си поломио зато што си хтео да уништиш или да некога наљутиш, онда је то зло, то је рђаво. Својим односом према дечјим поступцима, родитељи постепено васпостављају у деци појам добра и зла и уче их праведности.

Следећу етапу у моралном развоју деце представља њихова способност за дружење, за личне односе са другом децом. Способност детета да разуме шта осећа његов друг, да саосећа са њим, да му опрости његову кривицу, да му у нечему да предност, да се радује његовом радошћу, да зна да се помири после свађе - све је то повезано са самом суштином моралног развоја. Родитељи се морају побринути да деца имају пријатеље, другове, да изграђују пријатељске односе са другом децом.

ПОКАЈАЊЕ

Хришћанско схватање покајања, као и способност искреног кајања, не могу се стећи одједном. За хришћанина покајање значи бол због тога што си ражалостио Бога, што ниси био веран Богу, што си изневерио онај лик (образ) који је Бог положио у тебе. Ми, наравно, не желимо да своју децу васпитавамо у духу слепог покоравања законима, у очувању „слова закона“ или правила. Напротив, желимо да у њима васпитамо жељу да буду добра, да буду верна оном обрасцу доброте, праведности и искрености који чини део наше вере у Бога. И наша деца, и ми одрасли, правимо прекршаје и грешимо. Грех и зло нарушавају нашу блискост са Богом и нашу заједницу са Њим, док нам покајање отвара пут ка Божјем опроштају. Тај опроштај исцељује зло и поништава сваки грех.

Са дванаест или тринаест година, деца задобијају оно што се може назвати самосвешћу. Тада су у стању да се замисле над собом, над својим ставовима и склоностима, над тим колико се одрасли праведно односе према њима. У том узрасту, деца се свесно осећају срећном или несрећном. Могло би се рећи да су до тог доба родитељи у васпитање своје деце положили све што се у њега могло положити. Дечаци и девојчице ће од тог доба поредити морално и духовно наслеђе које су добили са средином која их окружује. Уколико су до тог доба деца научила да размишљају, и ако смо успели да у њима изградимо осећања добра и покајања, можемо рећи да смо у њих положили поуздане темеље за морални развој који ће трајати читавог живота.

Најзад, из многих савремених примера знамо да људи, који у детињству ништа нису знали о вери, почињу да јој приступају као већ одрасли, понекад после дугих и мучних трагања. Међутим, верујући родитељи, који воле своју децу, желели би да у њихове животе још од најранијег детињства унесу благодатну, свеоживљујућу силу љубави према Богу, силу вере у Њега, осећање Његове блискости. Ми знамо и верујемо да су дечја љубав пема Богу и блискост са Богом могући и реални.    

Ko u Ljubavi prebiva-sav u Bogu prebiva....† ♥♥♥

Prenosimo deo razgovora koji je sa Njegovom Svetošću Patrijarhom srpskim Gospodinom Pavlom vodila autorka emisije "Dok anđeli spavaju".

Kada se rodi malo, ali samo naizgled nejako stvorenje koje se zove čovek, ono se prvo namršti i zaplače. Nauka ima svoje objašnjenje za ovu pojavu, međutim, zanima me šta Vi mislite, Vaša Svetosti, o tome, da li ima simbolike u tom prvom kriku sa kojim se rađa novi život?
- Da odgovorim rečima jednog čoveka koje mislim da imaju značaj i danas i zasvagda. On kaže: „Kada si se rodio, svi su se radovali, a ti si plakao. Potrudi se da svoj život vodiš tako, kada dođe kraj, da se raduješ, a svi da plaču. Da plaču što takav čovek odlazi.“ E, to je program našeg života i svakog čoveka koji o svom životu misli ozbiljno. Provedimo ga tako da kada prođe ne pokajemo se što smo pogrešili i što smo ga upropastili.
Ovu emisiju smo nazvali „Dok anđeli spavaju“, misleći na decu, na ta stvorenja koja nas podsećaju na čednost, na bezazlenost, na dobrotu. Međutim, kako to da onda i od takvih bića, od takvih malih ljudi, čednih i dobrih, katkad izrastaju ljudi koji prave razna zlodela? Da li su to geni, da li spoljašnji uticaji, šta zapravo pothranjuje zlo u čoveku?
– Svakako da ima uticaja i značaja, i što rekoste nasleđa, gena; onda okolnosti života, u porodici najpre, zatim i u društvu. Ali, u krajnjoj liniji, ipak to zavisi od svakog čoveka pojedinca. Svakako da, zbog slobode koju imamo, možemo postupati onako kako Bog želi, zbog čega nas je On i stvorio, kao ljude dostojne toga imena. A možemo i suprotno. E, u tome je ono što kaže naš filozof Božidar Knežević, da je čovek biće kome može i Bog da se obraduje, a može i đavo da ga se zastidi. To je, u stvari, ona reč Hristova: šta vredi čoveku da sav svet dobije, a dušu svoju da izgubi? Ili, kakvu će cenu dobiti čovek ako da dušu svoju? Šta će moći da nadomesti dušu? O tome se radi. Da čovek bude svestan da jedanput živi, i da taj život upotrebi na najbolji način, misleći zbog čega nas je Bog i stvorio. A On nas je stvorio zbog toga da učestvujemo u blaženstvu neprolaznog života, u Carstvu Njegovom.

Ipak se čini, Vaša Svetosti, da je nekako put do greha lakši i jednostavniji, a put do vrline teži. Crkva nas uči da postoji uski i široki put! Kakvi su to putevi?
– Da, to je ono na šta nas Svevišnji opominje da je put tesan i uzak, a malo ih je koji njime idu. Pošto je širok put koji vodi u propast - mnogi ga nalaze. E, sad, da li ćemo jednim ili drugim ići, to zavisi od nas. A to što je lakše ići putem greha nama ovakvim kakvi smo, širokim putem radije nego onim uskim, jedan nam je čovek, pametan, sve to donekle objasnio. Ako neko ide uzbrdo, on ne može bez znoja i truda, jer mora protiv zemljine teže. A ako se nalazi na nekoj litici - pa se otisne, ili na krovu - pa se omakne, tada ne treba ništa da radi da bi pao, ali i propao.
Kakva je korist čoveku što mu je sve bilo lako, a na kraju doživljava propast. Ako smo imali teškoće, a učinili ono što je i trebalo - nećemo se pokajati nikada. O tome se radi. Dakle, put ka dobru je težak, i Hristos nas na to opominje. „Ko hoće da ide za mnom, neka uzme krst i neka ide za mnom“. To je spremnost da, idući za Hristom, budemo u teškoćama, ali – onim koje završavaju Carstvom Nebeskim, Blaženstvom toga Carstva.
Vaša Svetosti, nije jednostavno živeti realni život, po hrišćanskim načelima. Da li i Vi mislite da je to tako i za nas svetovne ljude?
– Znate, Sveti jevanđelista Jovan nam o tome govori, a zapovesti Božje nisu teške. Međutim, nama, ovakvim kakvi smo, one su i te kako teške. Zašto? Pa zato što smo već stekli rđave navike koje su nesumnjivo teže od činjenja dobra. Ako je čovek navikao, recimo, da puši jednu od najblažih droga, da tako kažem, on postaje rob toga i ne može da prestane. Razume se, to nije samo navika, to je droga koja ulazi u svaku ćeliju i sada je pušaču teško da diše čist vazduh. Mi smo stvoreni tako da se u plućima jedini krv sa kiseonikom i raznosi po telu. Osloboditi se navika rđavih, to je veoma teško. Hristos kaže: ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe. Bolje je i bez jednog oka ući u Carstvo Božje, nego sa dva u propast. Oslobađati se od rđavih navika, poroka, to je isto kao vaditi oko, kao odseći ruku. Toliko je to mučno i teško, ali muku moramo da podnesemo jer smo učinili nasilje nad svojom prirodom. Zato što smo navikli na poroke. Mora biti nasilja nad nasiljem, da se izrazimo savremenim jezikom, da bismo se oslobodili toga nasilja. Dakle, hrišćanstvo je uvek moguće, ali ne može da se održava mehanički i na lak način, zato što moramo pre toga da se oslobađamo od rđavih navika, a onda, koliko još treba napora da steknemo dobre navike.
Stalno pominjemo reč dobar, Vaša Svetosti. Međutim, katkada se dobrota izjednačava sa naivnošću i glupošću. Dakle, nije samo cilj biti dobar, nego to spojiti sa možda nekim drugim osobinama.
– Gospod Isus nam objašnjava: evo vas šaljem kao ovce među vukove. Stvarnost je takva da se čovek-hrišćanin u ovom svetu kakav je, svetu koji sav u zlu leži, oseća kao ovca među vukovima. A ovca među vukovima je u opasnosti sa dve strane. Prva je: da je vuci onemoguće i raskinu. Ali Hristos je zbog toga ne šalje. Druga je opasnost: da ovca uvidi da među vukovima ne može opstati osim kao vuk. Preostaje joj jedino da svoje zube naoštri, a da papke pretvori u kandže. Znači da mora naučiti urlanje i da od ovce postane vuk. Hristos nas ne šalje ni zbog toga. On nam daje rešenje: Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Vidite, um i mudrost su kao unutrašnje oko, ono duhovno oko kojim gledamo, ne samo kao sa fizičkim kojim vidimo ovaj svet, zajedno sa muvama i pčelama i sa njihovih hiljadu očiju. Mi imamo unutrašnju moć kojom one ne mogu da gledaju, a ipak vidimo. Ali, um je hladan, razum je hladan, a ponekad seže posred srca. A dobrota je topla, ali slepa. Ono što naš narod kaže: dobar i lud su braća. Ako je čovek samo dobar, a kratke pameti - svako ga iskorišćava i podmeće mu nogu... E sad, iz reči Hristove koja kaže - budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi vidi se da treba slobodno razvijati svoje umne sposobnosti, što se god može više. Samo pod uslovom da paralelno razvijate u sebi dobrotu. Tako će se održati ravnoteža razuma. Dobrota i mudrost na taj način će da budu u ravnoteži.
Jedan primer iz Starog zaveta, iz doba cara Solomona, govori o vladaru koji je važio za najmudrijeg čoveka svoga vremena. Dovedu dve žene koje nisu bile dobrog vladanja, a zajedno su stanovale. Obe rode - svaka po dete, iste noći. Jedna je bila nemarna i okrećući se udavi dete. Kada se probudila i videla šta je uradila, uzme svoje mrtvo dete i podmetne pod drugu ženu, a ono živo stavi pored sebe. Ujutru, kaže: Moje je živo, moje je živo! Dođe to i do cara. Kada je car čuo da svaka govori kako je živo njeno dete, a mrtvo one druge, naredi da dovedu dželata, sa mačem u ruci. Kada je došao dželat, car naredi da uzme živo dete i raseče ga popola, zatim da pola da jednoj a pola drugoj ženi. Tada će žena, koja mu je stvarno bila majka, reći: Gospodaru, daj njoj živo dete. A car će na to: Ne. Dete je tvoje! Ili ono što kaže rimsko pravo: summus summa in iuria. Puna pravda prelazi u nepravdu, pogotovo ako se potera do kraja.
Vaša Svetosti, kada ste već govorili o polovini, čitav život svako od nas je nekako u traganju za tom drugom polovinom, odnosno za ljubavlju u svom životu. Crkva nas uči da je brak jedna od svetih tajni, a u Bibliji se kaže: i biće dvoje jedno telo! Šta to zapravo znači?
– To znači da su oni dopuna jedno drugom, u pogledu telesnog, a da su dve ličnosti, nezavisne dve ličnosti. Ono što treba da drži jedinstvo u braku, to je ljubav. Ne mislim samo fizička, već ljubav hrišćanska gde su dve ličnosti spojene, posle čega dolaze deca. Ona za koju Sveti apostol Pavle u Himni ljubavi kaže da ljubav nikada ne prestaje.
Proročanstva će prestati i nestati, pretvoriti se u ostvarenje. A ljubav ostaje zato što nema više u šta da pređe.
Vera će preći u stvarnost, u sagledanje; nada u ostvarenje. A ljubav nema u šta više da prelazi, zato što ostaje zauvek. Jer je Bog ljubav, i ko u ljubavi prebiva - on sav u Bogu prebiva.
To je, razume se, ljubav do koje treba doći. Bez savršenstva ne može se lako do nje stići.
Otkuda onda toliko razorenih brakova, toliko dece nesrećne i usamljene, otkud toliko neslaganja među supružnicima?
– Oni ne shvataju hrišćansku ljubav koja ne traži svoje, koja gleda uvek na drugog, ne samo na sebe. Ako se traži svoje, to je već trgovina. Razume se da to nije glupost, već žrtva i služenje. Veličina u Crkvi se meri veličinom služenja bližnjem. Od jedne žene, majke, čuo sam na Kosovu, da ima kćerku i sina. Kćerka udata, a sin koga su raspustili, oženjen. Za ženu je uzeo isto tako jednu razmaženu devojku. I sada majka kaže: Kada se sastanu - uvek je svađa, jedna nemoguća situacija. Na to snaja veli: Ako budem morala da odem iz ove kuće - ja ću se ubiti. I on isto kaže: Ako ona ode - ja ću se ubiti.
Meni je u početku to bilo malo smešno. A kada sam bolje razmislio, video sam da je to zaista teškoća i velika nevolja. Kako ja mislim: oni se zaista vole. Ali se vole na način: ako ti mene voliš - čini mi po volji.
Ne osećaju da su dužni da jedno drugom čine sve što mogu. Ili kako Hristos govori: Čašću jedno drugo većim činite.
Maločas ste rekli, Vaša Svetosti, da u hrišćanstvu nema muško-žensko.
– Kaže Sveti Apostol Pavle da u Hristu Isusu nema, veli: ni Grka, ni Jevrejina. Tako isto nema ni „muškog“, ni „ženskog“, nego smo svi jedno u Hristu. Vidite, ono što Hristos traži od muškarca, traži isto i od žene. Ne - jedno od žene, a drugo od muškarca. Isti je moral dat i jednom i drugom, zapovesti iste.
Ali, Sveti Grigorije Bogoslov navodi da su muškarci bili zakonodavci, pa su sebi u zakonu dopuštali što ženama nisu dopuštali. Mi takav zakon ne prihvatamo, niti priznajemo.
To je stav jevanđelski, i ako bude praktično primenjen u braku, doći će do jedinstva i do atmosfere u kojoj će deca da izrastaju onako kako i treba. Treba da uzrastemo do ljubavi, dakle i do gotovosti na služenje, makar po onoj reči Hristovoj: Što želite sebi, to činite drugome. Onda će doći do onoga što treba da bude i u našem i u svakom društvu.
U današnje vreme sve više je prisutna želja za emancipacijom žene.Ona želi da se izjednači sa muškarcem. Da li je, na neki način, samim tim, ona izgubila kao majka, kao žena?
– Svakako. Jer Mahatma Gandi, veliko ime indijskog naroda i veliko ime čovečanstva, kaže: Kad bi žena u sebi podizala ono što je majčinsko, ono što je ženstveno, što je zaista dato ženi - ne bi joj se mogao svet opirati. A ovako često, što kaže i Oto Vajninger, izgleda da je traženje emancipacije žene, u stvari, emancipacija ne ličnosti u ženi, nego bludnice. Toga ima.
Vajninger izvodi podelu na majku i bludnicu. Da li je to baš tako?
– On kaže da postoji tip majke i tip bludnice. Bludnica, veli, i kad je sama u sebi - koketuje. A majku sve oplemenjuje.
To, barem u mom kraju, ljudi prosti, na selu, gledaju ovako: ako je žena trudna, mora da se čuva i čuvaju je da ne bi gledala što rđavo, nešto što je negativno, u svakom pogledu. Imajući u vidu da majku sve obremenjuje, ona to prenosi na svoje dete. O tome se, dakle, radi. Oto Vajninger, mislim, još kaže da postoji „apsolutno muško“ i „apsolutno žensko“. Razume se, tu nije reč o fizičkom pogledu, o biološkom, nego o duhovnom, gde ne postoji ni „apsolutno muško“ ni „apsolutno žensko“. Nego on kaže, na primer: jedan čovek je četiri petine muško, a jedna petina žensko. Sad on traži ženu koja će biti četiri petine žensko, a jedna petina muško, da bi došli do punoće bića, do samog jedinstva. Iz toga on izvodi princip o apsolutnoj važnosti monogamije, jednoženstva, pa veli da u svetu postoji samo jedna žena koja bi jednog čoveka savršeno dopunila. Jasno je da muškarac nije uvek u mogućnosti da nađe baš tu ženu. Ali nešto približno tome on traži i kada nađe tada dolazi do jedinstva. Drugi čovek, kojem treba sasvim drukčija žena, pita se: šta je taj čovek našao u toj ženi? Pa našao je svoju dopunu koja njemu treba, jer je tako ispunjenje ostvareno.
Da, ali je, Vaša Svetosti, Oto Vajninger, koji je izvršio samoubistvo u dvadeset trećoj godini, takođe rekao: kada dođe do spoja, do ljubavi između najženstvenije žene i najmuževnijeg muškarca, da se iz takvih odnosa, iz takve ljubavi, rađaju i najbolja deca? Šta Vi mislite o tome?
– Svakako kada su oni jedinstveni, kada zaista jedno drugo psihički dopunjuju, pošto je to najbolji uslov da deca budu najnormalnija i da se najbolja rađaju. A inače, u drugim primerima, kao što često biva, i deca budu na muci. Ili već u začeću, kada majka ne želi da ga rodi, sve to prelazi na dete. I ono biva istim tim tokom života nesretno, u nevolji.
U ovom vremenu u kojem danas živimo ne možemo da kažemo da nam deca baš rastu u srećnim okolnostima. Naša omladina je prilično izgubljena, ona se zadovoljava nekim nebitnim, bezvrednim stvarima. Teži ka brzom zadovoljenju svojih potreba. Kako je uputiti i koliko Crkva može u tome da joj pomogne, s obzirom da je, ipak, u ovo današnje vreme, prisutan sve veći povratak religiji?
– Mladost, pred kojom je još budućnost i dug život, nema uvek vremena da razmišlja o smislu i cilju života. Zato često ide kuda je oči vode. I zaboravlja se. Učini mnogo štošta zbog čega se posle kaje. U Svetom pismu, u Starom zavetu, kaže se: Veseli se mladiću, za mladosti svoje idi kuda te oči tvoje vode - ali ne zaboravi da će te Bog pozvati na sud!
Mladi često to zaboravljaju i onda pređu meru, što je na nesreću njihovu. Imamo za to primer u Svetom Pismu, priču Hristovu o bludnom sinu, za koju kažu pojedini tumači da kada bi ceo Novi Zavet nestao, a samo se sačuvala ta priča Hristova, da bi nam ona mogla nadomestiti celokupan Novi Zavet.
Tu imamo objašnjenje šta je to greh, šta je pokajanje, šta ispravka života. Prema toj priči greh je okretanje leđa Bogu i idenje u suprotnom pravcu, kao što je bludni sin napustio dom očev, i svoga oca i brata, i otišao u suprotnom pravcu. Okrenuo se tako mlad, lakomislen. Uz pare se skupi društvo, tu je onda bančenje, pijenje, jedenje. Ali, nesta para - nesta i prijatelja.
I on tu dolazi do kraja, do siromaštva i propasti. I do pitanja: kako živeti sada, posle svega. Reče sebi: Pa, koliko je samo slugu u domu oca moga, i nijedan ne gladuje, a ja ovde umirem. I odluči: Znam šta mi je činiti. Vratiću se ocu svome! I što je rekao, to je i učinio. Otac ga vide još izdaleka. I primi ga. A on reče: Oče, nisam više dostojan da se zovem sinom, ali me primi makar kao jednog od slugu tvojih. I otac ga primi, i kaže: Zakoljite tele ugojeno da se radujemo i veselimo, jer ovaj moj sin izgubljen beše, i nađe se. Mrtav beše, i ožive!
Svaki greh nosi smrt.
Kakva je to samo radost što se bludni, izgubljen sin našao. 
Što je oživeo onaj koji je umro...
To je suština Jevanđelja Hristovog.
Objašnjenje šta je greh, šta pokajanje; šta je izmena života i zadobijanje Carstva Nebeskog.
Vaša Svetosti, čini se da postoji sve veće interesovanje za monaški život kod naše omladine. Da li je to bežanje od života, sklanjanje, razočarenje, ili, naprotiv, to treba da bude očaranost novim životom?
– Ukoliko bi to bila razočaranost ovim svetom, onda je to sve kratkog daha. Mora biti očaranost životom hrišćanskim ili, tačnije: intenzivnijim životom hrišćanskim. Sveti Jovan Zlatousti se pita: ako bi dva čoveka iste snage, istih godina, trčala tako da jedan na leđima nosi džak od trideset kilograma, a drugi trči bez toga - ko bi mogao duže da izdrži i da brže stigne? Odgovor je svakako: onaj koji na sebi nema teret. On zato kaže da onaj čovek koji nije opterećen porodicom i trudom oko porodice, može svoju snagu da upotrebi u duhovnom uzrastanju. I Sveti Vasilije Veliki veli da se u braku, u svetu, može doneti po trideset zrna, kao ono zrno što je bačeno u zemlju. Onaj ko je bez tih obaveza može da donese po šezdeset i po sto zrna. A to znači da sve svoje vreme, svu svoju snagu može da upotrebi u uzrastanje u jevanđelskim vrlinama. Razume se da će to postići ako se bude potrudio i bežao od drugih grešnika.
Svakako da su važne i ove prilike stalnog insistiranja na materijalnom. Kada se deca igraju na reci, pa od kamenja i granja naprave ustavu da bi mogli da se okupaju, voda naiđe i provali branu. Gurne je u drugu stranu. Tako i mladi ljudi, kako da kažem, zasićeni ovim materijalističkim učenjem, posle otvaranja druge strane zavese, gde se vidi ono duhovno, često krenu u pravcu odakle vide ovu stranu.
Pred svakim čovekom, pogotovu hrišćaninom, dve su mogućnosti: ili put u brak - časno i pošteno, ili u bezbračno monaštvo - časno i pošteno.
Malo se ko monaši u mladim godinama, kada je još dete, jer ne zna o čemu se radi. Da ne zna čega se odriče, a šta prima. Monaši se kada je već zreo i kada zna zašto prima zavet bezbračnosti i ostale zavete.
Poznata je ona Vaša rečenica: „Neka vam reči budu blage, a dokazi jaki“. Da li ste na takav način i podučavali Vaše đake? One koji su pored Vas, kao duhovnog oca, stasavali i koji se i danas nalaze tu negde oko Vas.
– Da, svakako. Kada je reč o onom najintimnijem, najdubljem i najživotnijem, tu nikada ne treba da se namećemo. Razni sektaši su veoma često agresivni i hoće na silu da nas „uguraju u raj“, kako to oni misle. Međutim, ona sloboda koju čovek ima, ona to ne dozvoljava, ni na kakav način. Naše je da, pred drugima, svojim životom, svojom verom, rečima i delom – pokazujemo i svedočimo Hrista i njegovo Jevanđelje. Ko ima oči da vidi, neka vidi; ko ima uši da čuje, neka čuje. Ako hoće. A ako neće, onda posle neće imati izgovor da „nije znao“. Biće odgovoran, jer sloboda ne ide bez odgovornosti. To bi bilo nedostojno čoveka. A odgovornost bez slobode bi bila nedostojna Boga. Mi ne verujemo u moć sudbine, nego verujemo u Promisao Božiju. Postoje zadaci koje je Bog pred nas i naše vreme stavio, ali ne prisilno, kaže se u Jevanđelju. Suprotno tome, književnici i fariseji u jevrejskom narodu odbaciše ono što je Bog hteo sa njima, dok je Sveti Jovan Krstitelj sasvim prihvatio ono što mu je Anđeo javio da Bog želi od njega. On je sve to potpuno prihvatio, i život svoj dao, i glavu svoju izgubio. Dobrovoljno je bilo i jedno i drugo. Samo ovo jedno je na propast, a drugo na spasenje.
Da li onda sloboda može da postoji bez Boga? I da li je ona opasna?
– Sloboda ne može postojati bez Boga. U svakom slučaju - Bog je slobodno biće. Ja sam, kaže, put, istina i živoš. Bog je sve pozitivno, ono dobro. Znači i sloboda. On je slobodno biće. Samo, On je viši tip slobode, a to znači: ne moći grešiti. A sve nas, i anđele, živa bića, stvorio je sa nižom slobodom, a to znači: moći ne grešiti. S tim da stalno uzrastamo, jačamo sve više i da pređemo u tu višu slobodu, koja znači: ne moći grešiti. Ako tako želimo.
Budemo li grešili sve više i više, sve više ćemo padati u neslobodu, dok jednog dana, ako pređemo prag, ne pređemo u potpunu neslobodu, a to znači: ne moći ne grešiti. E, taj raspon od „ne moći grešiti“ do „ne moći ne grešiti“ je ogroman. Pred svakim čovekom stoji takva mogućnost. Na koju će se stranu okrenuti, u krajnjoj liniji - zavisi od njega. Porodica, društvo, drugi ljudi svojim životom i primerom mogu da mu pomognu, ako on to bude hteo.
Veoma često i kada radimo ono što volimo, nekako se tome ne radujemo onoliko koliko bi trebalo. Pa ko nam to krade radost? 
- Mora se prihvatiti reč Hristova da se veličina pred Bogom, pred Hristom, meri veličinom služenja, ničim drugim. Razume se, čovek može da služi u svakom zanimanju kojim se bude bavio. I naučnik može da onim što radi služi za dobro ljudi. Umetnik isto tako. U svim zanimanjima može da se radi u tome pravcu. Ako tako bude shvatio svoj rad, on će u njemu uvek imati blaženstvo, ne samo sreću. Niko mu to neće moći da oduzme, bez obzira koliko ga budete panjkali, koliko ga ne priznavali. On će u tome osećati blaženstvo da je dostigao cilj zbog koga je i postao. A sve dotle dok budemo očekivali slavu od ovog sveta, da nas ljudi hvale, biće nam teško. Ljudi to često nisu kadri da shvate iz zavisti i zlobe. Postoji priča kod Grka o Aristidu zvanom Pravedni. Ali niko ne može biti tako pravedan i čestit i pogotovu ne na takvom položaju da makar nekome (po njegovom mišljenju) ne učini krivo. Aristid je činio pravdu, a proteran je. Skupština se sastala, u pozorištu. Do Aristida je seo jedan prost čovek. Podelili su one parčiće ćeramide gde je trebalo da se zabeleži da li da ga proteraju ili ne proteraju iz Atine. Taj čovek, ne poznavajući Aristida, budući nepismen, zamoli ga da mu pomogne da napiše: Molim da se protera. A ovaj ga upita: Poznaješ li ti tog Aristida? On mu odgovori: Nikad ga nisam video. A Aristid ga na to upita: Da li ti je on nešto nažao učinio, neku nepravdu? A ovaj reče: Nije. Ali mi je dojadilo da stalno slušam ono „Aristid pravedni“, „Aristid pravedni“. I Aristid Pravedni mu, na to, bez dvoumljenja, na komadu pečene gline napiše, svojom rukom, za sebe samog: Da se protera. 
Često se to događa.
Vaša Svetosti, koliko je naša Crkva sposobna da odgovori na sve ove probleme o kojima pričamo? Koliko je ona u licu svog sveštenstva spremna da prihvati sve one koji kreću ka njoj?
- Vremena su veoma teška. I mi sveštenici se regrutujemo iz naroda. Ukoliko je duhovni nivo naroda visok, onda i nije teško ići dalje. Ali mi znamo koliko smo pali u tome pogledu. Treba vremena i velike snage dok čovek dođe do nivoa na kojem može da deluje na druge pozitivno. Važno je da pred nama uvek budu reči Savonarole, čoveka koji je u ono doba kada je pao život hrišćanski rekao: Prva Crkva je imala drvene putire, a zlatne sveštenike. A sada ima zlatne putire, a drvene sveštenike. Da nam bude stalno pred očima, da li ćemo biti drveni ili zlatni sveštenici, to zavisi od nas. Razume se da je smisao u tome da se potrudimo. A i Bog će pomoći da dorastemo svome vremenu. Pre svega rečima, ali životom najviše pokazujemo Jevanđelje Hristovo, koliko je ostvarivo u ovom svetu.
Kaže se da u ovo naše vreme živi ličnost koja je neurotična. Šta stvara neurozu kod ljudi?
- Zbog jednostranosti u vaspitanju, veoma često biva da deca, i ona obdarena, napreduju samo intelektualno. Treba steći imunitet pred tim zlom, da bi se ojačalo i fizički i duhovno, da bi se odolelo raznim iskušenjima. Često su ta deca suviše jednostrana, iako su odlični đaci, dobri studenti. Kada je došla ova naša nevolja, ona su bila nespremna za teškoće.
I onda dolazi do neuroze, do iskliznuća.
Da li smatrate, Vaša Svetosti, da je, ukoliko postoji harmonija u čoveku, ukoliko postoji ta duhovna ravnoteža, mnogo teže da se on psihički i fizički razboli?
- Naravno. Psihički pogotovo. To je ono što rekosmo u reči Hristovoj: Šaljem vas kao ovce među vukove. Vidite, ne samo da u čoveku radi intelekt, nego i dobrota, a to znači - snaženje prema svetu, pred zlom.
Kada se uspostavi harmonija, onda čovek može da se odupre. Kada bude stekao harmoniju u sebi, onda će moći da se odupre i da na pravdi Boga, ako već mora tako da bude, pretrpi sve, čak i život svoj izgubi. Čak i da ljubi neprijatelja svog. Ali da dušu svoju nikada ne izda, obraz svoj i svoga naroda da ne pogazi.
Ljubi neprijatelja svog! Zar to nije patološko praštanje?
- Ne, nije takva ljubav prema neprijatelju ona za koju Gospod veli: Ljubite neprijatelja svojeg, molite se Bogu za one koji vas gone, činite dobro onima koji mrze na vas da budete sinovi Oca vašeg Nebeskog, jer Njegovo sunce sija i zlima i dobrima, i kišu daje i pravednim i nepravednim...
Nije ljubav prema neprijatelju samo emocija koja bi značila da zločinac sa maljem ili nožem treba da me kolje, a ja njemu da uzvratim rečima: Gde si brate? Nije to to. Neprijatelj ne zna da srlja u propast večnu i ne zna šta radi. Njemu su, kao onom konju, na glavu stavili oglavinu da gleda samo u jednom pravcu, a ne vidi kuda ide. Ali, mi to vidimo. I to je žalost, jer će ta ličnost neponovljiva za večnost propasti u mukama. Samo pokajanje pred Bogom i molitva Bogu mogu da ga spasu i promene njegov život.
Kako su počele ove nesreće rata u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, naša je Crkva propisala svakodnevnu molitvu - da se molimo i za neprijatelje svoje, da ih Gospod uputi na put pravde i istine ne bi li se pokajali i spasili. Molimo se i za sve one koji čine grehe, i za druge.
Molimo se za svoj narod, ali i za neprijatelje svoje.
Neverovatna je, Vaša Svetosti, i predivna ljubav koju Vi imate prema svakom pojedincu. To je nešto što je veoma retko u ovom našem životu. Kako se naučiti da postoji vrednost svakog čoveka ponaosob?
- To se, dabome, najpre stiče u porodici. U njoj smo vezani najvećom vezom i krvlju, često jedinstvom. Pre svih, roditelji su obavezni da detetu pruže ljubav. Ono će tada da zrači kroz ceo život. Razume se, ta ljubav nije slabotinja, već snaga koju treba da stiče stalno, pa čak i prema neprijatelju.
Teško to izgleda, ali je moguće steći. Čovek će tako postati mio Bogu i koristan ljudima.
Postoji jedan veliki problem koji se postavlja pred današnje roditelje, između mnogih ostalih. A to je – da se mladi priklanjaju raznim sektama.
- Pred svakim je čovekom - ili put istine, pravde, ljubavi, put po Bogu; ili suprotno tome. Sektaši ili jeretici, oni uvek operišu sa poluistinama, tu je ta nesreća. Kad je Isus Hristos, po svome krštenju, otišao u pustinju i tamo postio, pa, budući čovek, ogladneo, pristupi mu kušač, kao Adamu i Evi, da i Njega iskuša. Prilazi Hristu sa pitanjem: Ako si Sin Božiji, reci da ovo kamenje hlebovi postanu. Isus odgovara: Pisano je, ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. On tu ne kaže da čovek ne živi o hlebu, od telesne hrane. Tu je telo, ali je tu i duša. A i duši treba hrana, a to je Reč, Nauka Božija. Đavo Ga onda vodi na krilo jerusalimskog Hrama, pred drugo iskušenje. Kaže Mu: Ako si Sin Božiji skoči dole, jer je pisano (i on tu navodi Sveto Pismo): Anđeli će svojima zapovediti da te uzmu na ruke svoje, da gde ne zapneš nogom svojom. I zaista u Psalmima piše upravo to. A Hristos odgovara: Ali je pisano i ono - Ne iskušavaj Gospoda Boga svoga!
E, sad vi vidite. Da je đavo rekao: Skoči dole, i anđelima svojim zapovedi da te uzmu u ruke svoje, to bi bila puna istina. Ali, on nikada ne postupa tako. On postupa samo po poluistinama, a poluistina je ponekad gora i teža od laži. U laži su kratke noge, lakše će čovek sagledati laž. Ali, kad đavo preokrene istinu tako da mi ne vidimo njen kraj – onda je tu opasnost. Nije velika nesreća što mi često govorimo u poluistinama, ali ako mi poluistine proglasimo za punu istinu – to je onda nesreća. Ima kod nas jedna priča, o nekakvom seoskom knezu, kome su došli ljudi žaleći se na neke da su im učinili nepravdu. On ih sluša, sluša, pa kaže: Ljudi, izgleda mi da imate pravo. Odoše ovi, a dođoše oni drugi, koji počnu da iznose sve to, ali viđeno sa druge, njihove strane, sve bacajući na one prve drvlje i kamenje. On sluša, sluša, pa će: Ljudi, izgleda mi da imate pravo. Odoše i oni. A tu bila i njegova žena, koja je čula obadva razgovora, pa će reći: Ma, kakav si ti, veli, čovek i knez. Ovi ti govore jedno, ti im kažeš da imaju pravo. Oni govore suprotno, ti i njima kažeš da su u pravu. Kako to? A on će na to: Imaš i ti, ženo, pravo. Ako je ono onako – sigurno je da oni imaju pravo. A ako je ovo ovako – onda su ovi drugi u pravu. 
Dokle god se ne zna puna istina, ne može se znati ni ko je zaista u pravu. Tu je ta nesreća kod svih tih sektaša i jeretika koji operišu poluistinama. Jer se i oni pozivaju na Sveto Pismo, i sa poluistinama operišu, njima se vešto služe.
Na osnovu svega ovog što ste rekli, Vaša Svetosti, kakvu biste poruku uputili današnjim roditeljima, kakvu poruku deci? Kako da žive, kako da rade i uče?
- Ugledajmo se na sve ono što je sveto i čestito bilo kod naših predaka, koji su bili kadri da izdrže pet stotina godina ropstva kao bespravni rajetini, znajući ako izdaju svoju veru šta će dobiti, ali znajući i šta će izgubiti. Oni su bili kadri da na svojoj vagi izmere kada će više izgubiti nego dobiti. Bili su kadri da izdrže, bili su dorasli svome vremenu. Da li ćemo mi biti dorasli vremenu u kojem živimo, to zavisi od nas. Dabome, i od Božije pomoći, koja je uvek prisutna ako je mi ne odbacimo.
Vaša Svetosti, kada sam Vas srela, pred ovu emisiju, rekli ste da ima mnogo pitanja, ali da ne valja mnogo pričati. Zbog čega?
- Postoji princip i za nas sveštenike da u besedi razvijemo najviše tri ideje. Jer, ako budemo razvijali četiri, ljudi će zapamtiti dve. Ako budemo razvijali pet ideja, oni će zapamtiti jednu. Ako ih bude još više, neće zapamtiti nijednu. Kada se čovek zamori, pažnja opada i mora se sa tim računati. To vam je kao kada čovek pretera u jedenju, biće mu suprotno od onoga što mu treba...
Ja sam sigurna, Vaša Svetosti, da će svi oni koji Vas toliko vole i poštuju zapamtiti najviše ono što ih bude najjače dodirnulo iz ovog razgovora.
Hvala Vam na svemu! 
Razgovor vođen u Dvoru Patrijaršije, 24. aprila 1996 godine.

† † †

«Sve ono što ne shvatajući smatramo da se dešava slučajno, nerazumno i bez ikakvog Božijeg Promisla, se u stvari dešava po Božijem ustrojstvu»....†♥♥♥

Богомољачки протоколи – III део – Свети Николај Жички

ТРЕЋА СЕДНИЦА

Седница се отвара молитвом, после које пева се ова духовна песма:

НЕКА СРБЕ ОПЕТ СЛОГА КРАСИ

Сад ил’ никад, Боже над војскама,

Сад ил’ никад, Ти се смилуј нама.
Покај народ, помилуј и спаси,
Нека Србе опет слога краси.
Стара слога устаничког кова
Нек’ засија опет као нова.
Брат нек, брату пружи обе руке,
Сложне руке савладаће муке.
Нек’ брат брата хвали а не куди,
Бог праведни сваком ће да суди.

Многе свеће од једне су јаче;
Тама бежи испред сложне браће.
Светлост слоге страшило је тами
Кад се браћа здраве: „Бог је с нами!”
О народе српски крстоносни,
Прими oeaj наук спасоносни,
То је наук Божије Библије,
То и наук твоје историје.

Епископ Жички: Само слога Србина спасава. Тако нам је на грбу писано. Сад смо, браћо, отпевали једну молитву Богу за српску слогу. Сви ми желимо слогу међу браћом. Слога је и лепа као украс, као слика, или као музика, али је она неопходна као насушни хлеб у времену у каквом ми живимо. Апостол Павле моли Филибљане позивајући их на јединство овим речима: Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени. А на другом месту опет пише он Коринћанима: Јер једним Духом ми се cви крстимо у једно тијело… и cви се једним духом запојисмо. Према томе слога је тамо где је један исти дух у људима, Једна иста љубав, једна иста мисао. Где је пак различит дух и љубав и мисао, како може бити ту слоге? Јасно је, дакле, да праве и трајне слоге може бити само међу светим душама, које су испуњене светињом. Бити пак испуњен светињом значи бити испуњен Богом. Сам је Спаситељ то исказао овим речима: Ко има љубав к мени, држаће ријеч моју, и отац мој имаће љубав к њему, и к њему ћемо доћи и у њега ћемо се уселити. Бог се усељава у оне који имају љубав према Богу. И они у које се Бог као дух усели, могу и морају бити сложни, јер Бог који је у њима дејствује и чини их сложним. У својој последњој молитви пред страдање молио се Спаситељ за следбенике своје овако: Нека cви једно буду као ти Оче што си у мени и ја у теби, нека и они у нама једно буду. Јединство међу хришћанима има, дакле, свој дубоки божански корен и долази од Бога усељеног у душе људске. То је јединство духовне породице, коју је Спаситељ отпочео стварати на земљи и коју продужава стварати и умножавати непрестано. То је јединство синова светлости. Оно је више од обичне слоге међу људима. Зато ми хришћани кад го-воримо о слози мислимо на духовно јединство духовне Христове породице. Такво јединство ви треба да имате међу собом и да га проповедате другим. Српски православни народ има све могуће везе Koje везују један народ у једну православну нераздељну целину. Те су везе: крв, језик, историја, искуство, гробља, умотворине, рукотворине, заједничка страдања, заједничке сузе, заједничка држава и династија, иста вера, иста црква, исти обичаји. Додајте томе један дух, једну љубав, једну мисао и једну свест о једном и истом заједничком циљу, па ћете имати народ са најсавршенијим јединством и најосновнијом слогом. Но знајте да само истински побожни могу бити истински сложни. Побожни и безбожни не могу се сложити, нити родољуби и издајници, нити себични и великодушни, нити прави и криви. Право пруће може се сложити у један сноп, а криво и право не може. Због тога је дужност Цркве не само да проповеда слогу, него да исправља криве карактере и оспособљава их за слогу. То је дужност и циљ нашега покрета. Само побожни могу бити сложни, и њихова је слога трајна и света. Знајући то, ја не говорим: Само слога Србина спасава, него Света слога Србина спасава.

Брат Радомир Ристановић: Не може бити јединства међу људима ако га нема у самом човеку. Зао је човек разједињен у самом себи. Пре десет година ја сам заиста био зло створење. У то време никако нисам имао мира. Две силе бориле су се у мени. Мислио сам неколико пута да доакам самом себи. Јер ме је зла сила гонила на то. Данас, хвала Богу, није тако више. Милост је Господња велика, и ја сам је осетио. Верујем у крст и у силу крста. Једини сам ја посејао бостан у селу. Али лопови краду. Ја закрстим бостан и лопови се одбију. У крсну славу веру-јем највише после Бога. Кад хоћу да легнем увече, ја закрстим постељу и спавам као дете. Мир је у мојој души. Слава Господу.

Брат Здравко Кремић: Заиста је сила крста велика. Прича о жени која је била врло болесна па туговала. Кад joj је туга била највећа, јави јој се човек у сну и рекне јој: овим ћеш се излечити, па јој покаже крст и удари крст о земљу. Онда јој заповеди да иде у манастир Рачу. Она оде. Тамо јој се читају молитве, и оздрави. Сад je ставила крст о гушу и носи на прсима.

Брат Војин Бојовић из Босута: Не можемо живети без Бога. Не може ни сат да ради док се не навије. И наш живот мора неко да навија и регулисава. А то је Онај који нас је створио. Ми се бавимо тамо под Рудником вађењем камена. Неки безверци смеју се мени па кажу: Ако има Бога, зашто Он не дође да лупа то камење него се ти мучиш? А ја им одговарам: Да није Бог створио камен, не бисмо ни ја ни ви знали за камен. А Бог је нама дао разум и руке да сами тај камен прерађујемо и употребљавамо. Бог нам помаже онда кад ми сами нисмо у стању да се помогнемо.

Брат Чедо Милић из Мостара: У свима тешким временима Бог није остављао свет без разних знамења и сигнала. Па тако и у ово наше мучно време. Уочи Бадњег дана видело се једно чудно знамење изнад Невесиња: пун месец и крст преко месеца, светлији од месечеве светлости. И крст је прешао преко месеца на све четири стране за неколико метара (за голо око човечије). Гледали то људи све три вере, па један католик рекао: Ово значи да he крст православни победити, јер се од истока пружа.

Брат Златомир Јовановић из Мургаша: Како нам је дошао за пароха поп Милорад Миливојевић на Уб, народ се обратио цркви. Нови поп је почео да позива народ на покајање. Образовано је братство Светог Вазнесења 1939. године. У почетку смо имали само 36 чланова. Но број расте. Сви би желели да нам дођу калуђери из Жиче да нас поуче. Био нам је једном јеромонах Васијан из Жиче. И много је добро било. У нашем су братству већином сељаци. Нешто мало варошана. Сваки од нас доживео је по-нешто, по чему је очигледно познао руку Божју, која или милује или кара. Но ја вас нећу задржавати и причати о томе. Доносим вам поздрав од све наше браће.

Ђакон Теофил сабрат манастира Жиче: Благословите да испричам случај који је мене побудио да оставим свет и одем у манастир. Путовао један мисионар преко планине. Успут му се придружи некакав младић и отпочне разговор. Упита младић мисионара да ли има код себе какво оружје. Имам вели у овом џепу револвер, и покаже крст, а у овом другом муницију, и покаже Свето Писмо. То је моје поуздано оружје. Мисионар ништа није сумњао у тог младића. Онда се сврате у једну путну механу и по-руче по један чај. Младић је хтео да плати чај за обојицу, али мисионар не пристане него плати сваки своје. Младић посаветује мисионара да преноћи у тој механи, јер, вели, има много друмских разбојника у планини. Мисионар одговори да мора да продужи пут, и крене. Младић се с њим поздрави и остане у механи, говорећи да он не сме на пут због разбојника. Кад је мисионар измакао, онда онај младић преким путем отрчи до друма па се маши за камење да удари мисионара. Али чим дохвати руком ка-мен, рука му се укрути те није могао замахнути. Он узме камен другом руком, али и друга му се ухвати. Уплашен он покуша да се прекрсти, и одмах му се рука пусти. Он опет потом узме камен, али му се рука опет ухвати и укрути. Видећи да не може остварити свој паклени план, тј. убити и опљачкати мисионара, младић се врати у механу. А кафеџија га је добро познавао као разбојника, па му викне кафеџија: Ти си, разбојниче, сигурно убио оног доброг човека? Одговори младић: Хтео сам, али нисам могао. И исприча шта се догодило. Но кафеџија му није поверовао. После месец дана врати се мисионар истим путем и сврати у механу. Кафеџија се веома зачуди кад га виде и узвикну: Зар си ти жив? И исприча кафеџија о оном младићу. Ето, браћо, тај догађај уверио је мене у силу блискога Бога који чува праведника, а кажњава злотвора. Пошто сам добро проверио овај догађај, тако да нимало сумње није остало, ја сам се решио да сав свој живот посветим Господу Богу. То ме je довело у манастир. Опростите и благословите.

Брат Стеван Толић, учитељ: Каже апостол Павле негде: Није се с Богом шалити. Као што видим, сви своју веру базирате на доживљајима, на фактима, на искуству, па тако и ја. Испричаћу вам једну од многих ствари које сам доживео, што заиста спада у чудеса Божја. У селу П. тамо у Славонији беше неки газда (не морам га баш по имену казивати, јер и Христос није сматрао важним да онога богаташа назове именом, док је Лазара споменуо), и тај газда имаше огроман виноград. Упитам ја њега једног дана, да ли се он моли Богу кад му је вино-град тако напредан. А он мени одговори: Ја прскам свој виноград уредно и зато је добар. Каква посла Бог има с мојим виноградом? Чувши такав одговор, ја слегнем раменима и помислим: овде не помаже говорити. Остављам Богу да он то реши. И верујте, браћо, да није прошло ни два сата, а Бог заиста донесе своје решење. Напред се показа црн облак, па грмљавина, па страхотан град. И не уби град ниједан виноград осим винограда онога газде. Али не уби га онако овлаш него до црне га земље смлати и покоси. Сав свет је то видео и чудом се зачудио. А газ-да се од онда уозбиљио и почео долазити у цркву.
После овога стављена су многа питања и давати одговори. И седница закључена благоданом молитвом Богу и овом духовном песмом:

УСТАНИТЕ

Устаните, децо Божја,
Прославите вишњег Бога,
Сложно песму запевајте
— Нек је жива света слога.

Устаните, децо Божја,
Уздигните срца горе,
Где престоли вечни стоје,
Где анђели тајне зборе,
Тајне зборе о Тројици,
Њеној сили, њеној слави
И животу и блаженству
И заносу и љубави;
Тајне зборе о Пречистој,
О јутарњој звезди јасној
Што објави Сунце правде
У светлости вечној, красној;
Тајне зборе и роморе
О Исусу Спаситељу
Што с престола вечног сиђе
Нас да дигне к Родитељу;
Да нас викне и довикне
Као стадо изгубљено
И за собом у Рај збере
Cвoje стадо избављено.

Устаните, децо Божја,
Прославите вишњег Бога,
Сложно песму запевајте,
— Нек је жива света слога.

(СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ Сабрана дела, књига 15, стр. 41-46 , ГЛАС ЦРКВЕ, 1997)

Богомољачки протоколи – II део – Свети Николај Жички

ДРУГА СЕДНИЦА

Отвара се најпре молитвом па онда овом песмом:

Ми стојимо cви за Христа
Против лажи и насиља,
Творац света лаж не воли
Нит насиље благосиља.

За истину ми стојимо
— Истина је Божје име —
Па када се ми боримо
Моћ је наша моћ истине.

И за љубав ми стојимо
— Бог љубави зна и чује —
Па када се ми боримо
Љубав кроз нас побеђује.

А кад падне змија лажи,
Када мине мрак насиља,
Свет ћe љубав тад да тражи
А истину благосиља.

Отац Јован Рапајић уредник „Мисионара” председава и руководи састанком. Говори о листу „Мисионар”, органу П. X. 3. и каже, да је то сразмерно најјевтинији часопис у нашој држави. Стаје свега 20 динара за 12 месеци. Лист би требало да иде у 50.000 примерака. Ту цифру ми још нисмо достигли, но надамо се достићи је, с Божјом помоћи. Ми знамо случајева, где је човеку допао у руке само један број нашега листа и учинио обрт у његовој души. Двадесет динара човек даде за новине за 20 дана, а ово је лист који га учи и храни духовно целе године.

Брат Драгутин Обрадовић: Колико је „Мисионар” потребан, то се показало по Божјем Промислу на сну једном нашем члану. Двојица чланова једнога братства препирали се баш о листу. Један рекао, како редовно прима и чита „Мисионар”, и како од тога има велику корист. Други рекао, како то није потребно; он уме, вели, молити се Богу и без тога. Тако та препирка изађе на скуп пред браћу. Јада један брат исприча ово чудно јављање у сну. Сањао сам, вели, да сам пао у неку кацу мрачну и дубоку пет шест метара. У великом страху мислио сам и премишљао како бих се могао избавити из те каце. Покушај ово, покушај оно, никако не иде па никако. У очајању оборим главу и почнем се Богу молити да ме избави. Нисам се дуго молио док чујем глас: Ево ти басамака па уз њих изађи. Погледам ја и видим басамаке начињене од листа „Мисионар”. Један лист изнад другог до врха, а сви листови осветљени тако да јасно читам наслов — Мисионар Онда ја рекнем: зар да газим по књигама? И опет дође ми глас: Гази, то су ти басамаци, преко којих ћеш се избавити, и ја онда ступим ногом на оне листове, па другом, и тако изађем из оне страшне каце.
Брат који је сањао овај сан, зове се Добросав. И без овога сна ja сам знао да је корисно читати „Мисионар”, али овај сан ме још више у то уверио.

Брат Бранко Симеуновић: Браћо, ми, босански мисионари, свуда препоручуЈемо лист „Мисионар”. И они који га добију, после благодаре. Али и жива реч је од великог утицаја. Ја ћу вам испричати само нешто мало од оног што смо ми доживели. Уочи једне недеље стигнемо у Завидовиће. Ту уђемо у једну бараку. Као и у многим другим баракама, тако и у овој радници примили плату па пију, једу, коцкају се и, наравно псују. Устанемо ми и упитамо да ли би они хтели чути о Богу, о вери, о души. Неки рекоше да пристају, други се насмејаше. Али већина приста. Таман да почнемо ми говорити, кад двојица намрштених и разјарених младића приђоше нама и почеше викати: каква вера, какав Бог! Не треба то нама. Доста је што попови тргују вером, па зар хоћете и ви! Ја кажем: Ми не тргујемо вером него проповедамо веру о свом круху и руху. И никакве награде за ово немамо ни од кога на земљи. Него нас љубав према Богу и према људима гони на овој мучни пут. А ви нас слушајте, па ако ваља — примите, ако ли не ваља, нећемо вас силити да примите.
Ова двојица били су затровани комунисти и безбожници. Но кад им ја благо рекох оне речи, они се малко стишаше, па одоше и седоше за свој астал. Тада смо ми одржали подужу реч. Што год смо дуже говорили, све је већа тишина бивала. А кад смо завршили, наста велико одобравање. Још нас умолише, да сутра опет дођемо и да им говоримо. Сутрадан ми дођемо и затекнемо бараку препуну радничког света. И опет смо држали говоре. И наишли смо на још веће одобравање. Тада нам приђоше она два младића па се почеше извињавати што су нас јуче онако јаросно напали. Опростите, кажу, ми заиста нисмо ништа знали о вери. Попови нам не проповедају, а каквих верских књига нити имамо, нити их гдегод видимо. Него, ако имате таквих књига, ви нам пошаљите, не жалимо ми платити. Ја вам се могу заклети да сам видео сузе у очима једног од тих младића. И моје је срца плакало гледајући одрасле људе који ништа не знају о главном знању, о спасењу душе.
Тако се за два вечера једна барака претворила у богомољу.
У Зеници поп се обрадовао нашем доласку, и причао нам је како сад и чобани за овцама по пољима певају духовне песме.
Један старац од 100 година дигао руке у чуду па каже: Вала све је било у свету, али ово није било никада, да народни људи у гуњу и опанку иду по народу и говоре о Богу, о вери и о души. Ваљда је сам Бог тако одредио да буде за овај наш вакат, да би се народ поправио.
Кад смо дошли у једно село, нађемо цркву празну. А беше недеља. Поп и не служи литургију него само изобразителну. Ми му се јавимо и питамо зашто нема народа. А он одговори, па тако је овде, нико у цркву не долази. Тешко је народу говорити о вери тамо где поп не држи пост. Уверили смо се, да где год поп не пости, вера је пала и црква се испразнила. Онда одемо ми на конак једном домаћину па га замолимо да позове комшије да им ми говоримо о Богу, о вери и о души. Он то одмах учини. Скупило се дваестина душа. Сутрадан опет, али сада је било много више. Тако целе седмице. Кад је дошла недеља, одемо у цркву и видимо цркву препуну народа. Поп радостан. Прошло је неко време, ми се опет повратимо у то место. Поп нас прими да не може боље бити. Сав је био преображен. Благодарио нам много. И он, вели, сада строго држи пост. И црква му је сада сваке недеље пуна. Ту смо добили 20 претплатника за „Мисионар”. За све смо благодарили Богу. Радост коју осећамо у овом нашем мисионарском послу не бисмо дали за сва богатства овога света.

Брат Обрен Н. из Магнајевића вели: Не треба, браћо, силом оснивати братства, него само тамо где се већи број покаје и пожели да има братство или тамо где се то Бо¬гом укаже. Потом прича како је он био тешко болестан. У тој својој болести види он арханђела Гаврила који му рекне: болестан си, јер се седам година ниси причестио, уз то још то и то грешиш, па му изређа његове грехе. Ево, вели, оздравићеш, али поради да се оснује код вас братство под мојим именом. Сутрадан болесник се дигне, и одмах оде и каже свештенику шта му је заповеђено. Свештеник је један благочестив Рус. Он то прихвати одмах те оснује братство под именом светог Арханђела. Братство је јако и у свему, хвала Богу, напредно и сложно.

Брат Бранко Симеуновић: Ми смо на позив брата Чеде Милића а с одобрењем Црквеног суда обншлн велики део Херцеговине. Народ је тамо трезвен и паметан, али духовна глад и жеђ велика. Као оно — како се вели у Псалмима — што жедан јелен јури у планине тражећн изворе воде, тако народ тамо у масама јури где год се огласи скуп богомољачки, на коме се говори о Богу, о вери и о души. Херцеговина потребује неколико мисионара који he стално ићи по народу са поуком и духовном песмом. За нашу Тузланску епархију могу рећи да је рај у том погледу. Наша велика срећа што нас и владика Нектарије и све свештенство очински разуме, подржава н помаже. Није тако ни издалека у епархији Бањалучкој. А где је велико богомољство, велика се и чудеса Божја догађају. У Теслићу 1939. године била велика служба. Служило је дванаест свештеннка. После службе видесмо сестру Милку сву уплакану. Па нам она прича: за време службе у проповеди видех Господа Исуса Христа са 12 апостола у цркви као у небесима. И пресјајна светлост око њих. Па онда невесело додаде: Боже благи, таква божанствена служба, и толико се речи изрекоше и просуше, па опет има тврдих срца која не верују!

Брат Анастас из Тољевца рече: Браћо, пре рата наше село Тољевац било је по злу чувено. Мало кад да није неко био на робији из овог села. У време рата ја сам био интерниран у Нежидеру. Тамо сам читао Нови Завет. И то ми је била и храна и снага и нада. Уза ме придружила су се у читању још нека браћа, па и наш покојни и врли брат Божа Чеперковић. Кад смо се избавили ропства, ја сам продужио читати Свето Писмо и молити се Богу. Нигде на весеље нисам ишао, а у цркву редовно. Прочујем се ја као гатар. И почне мени долазити народ да гатам. А ја само говорим: Људи Божји, та нисам ја гатар, не дај Боже! Ја се молим Богу како вал.а и читам Свето Писмо. Тако, мало-помало, придруже се мени и други док наше братство није порасло и ојачало. Онда смо држали заједничке молитве и певали духовне песме. Бог je сам учинио то чудо, да је сада у селу Тољевцу народ постао побожан и уредан. Нема више ни злочинаца ни робијаша. У последње време нека браћа су попустила у ревности. Зато треба да нам долазе мисионари издалека, да нас поткрепе. Прекршај поста код свештеника велика је саблазан за народ. А чим неко од браће ослаби у вери, то се показује у томе што не држи пост и не иде у цркву.

КАЛЕНДАР СВЕТИ ЛАЗАР за 1941. Издање Жичке библиотеке, страна 29-59.

(СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ Сабрана дела, књига 15, стр. 37-41 , ГЛАС ЦРКВЕ, 1997)

Богомољачки протоколи – I део – Свети Николај Жички

УВОД

У име Господње изнећемо овде пред наше читаоце један протокол са једнога скупа наших народних мисионара. Oвaj скуп одржан је уз Часни Пост 1940. гoдине. За последњих десет година одржано је неколико оваквих скупова, или мисионарских течајева. Показало се, да су oви течајеви од велике користи и да су донели добре духовне плодове широм земље наше. Јер они који су се на овим скуповима духовно хранили и богатили, после су ходили по народу па су многе обогатили и нахранили духом и истином.

ПРВА СЕДНИЦА

Чита се молитва и пева се песма:

„Помози нам, вишњи Боже,
Без Тебе се ништ не може,
Ни орати ни копати
Ни за правду војевати.

Помози нам, вишњи Боже
Без Тебе се ништ не може,
Ни родити ни умрети
Нити болест преболети.

Помози нам, вишњи Боже,
Без Тебе се ништ не може,
Ни грешнику покајати
Нити с братом запевати.

Владика Жички отвара седницу кратким говором, у коме каже: Бог је близу, браћо моја, ближи нам је од даха и уздаха. Он није само Творац света него и Сведржитељ. Он непрекидно држи свет духом својим, силом својом и мудрошћу својом. Није Бог створио свет па га оставио као неки точак да се сам окреће и окреће без Његове подршке, без Његовог учешћа. Неки философи паметују по малој људској памети, као да је Творац само створио свет, па га оставио самом себи а Он издалека посматра као са неке галерије у позоришту. Такви философи признају Бога само као Творца, али не и као Сведржитеља. Међутим ми хришћани кад год читамо Вјерују, ми признајемо и потврђујемо да је Бог и Творац света и Сведржитељ света. Управо Бог држи главну улогу у драми живота, у историји света, а ми смо помагачи Божји, по речи апостола Павла, помагачи и сатрудници. Ми не верујемо у Бога далекога него у Бога блискога. А кад верујемо у Бога блискога, ми морамо знати да Бог непрестано делује и морамо умети да разликујемо делатност човечју од делатности Божје. Ви које свет назива богомољцима, знате и разумете те две ствари, прво, дакле, ви знате да Бог непрестано делује, и морамо умети да разликујемо делатност човечју од делатности Божје. Ви које свет назива богомољцима, знате и разумете те две ствари, прво, дакле, ви знате да Бог непрестано делује, и друго ви умете да разликујете делатност човечју од делатности Божије. Делатност Божју у посведоченом животу ми називамо чудесима Божјим. Нека се костреше безверници колико хоће на ову реч чудеса Божја, ми знамо поуздано да се непрестано јављају чудеса Божја у свету стихија природних и у животу људи и народа. Очистити и изоштрити свој вид духовни за виђење посведоченог учешћа Божјег у нашем свету и животу, за виђење дела и чудеса Божјих, то и значи бити духован човек, а то опет значи бити прави богомољац. Јер не може човек видети Бога и не поклонити Му се. Не може човек познати чудеса Божја и не признати Бога као Творца и Сведржитеља. Ко пак призма Бога и ко му се као Богу поклони, тај се Богу и моли, славећи Његово вечно величанство и благодарећи му свим срцем, очишћеним страхом и загрејаним љубављу. Ми смо се, браћо, и скупили овде да утврдимо своју веру у Бога блискога, у Творца и Оца и Сведржитеља нашега; да учинимо смотру над самим собом, помажући један другог својим доживљајима и својим искуством; кажем да учинимо смотру над самим собом, и видимо, колико је ко од нас сазнао да Бог непрестано делује и колико је ко од нас себе оспособио да уме разликовати дела БожЈа од дела човечјих. Браћо моја, Бог наш није Бог далеки него Бог блиски. То осећање да је Бог близу свакога од нас, мења на добро сву нашу свест и савест. Зато ја истичем као руководно гесло овог нашег састанка ову реч: Бог је близу. И тим отварам наш садашњи течај.

Брат Милорад Величковић из села Мрчајевци прича: Наше братство, хвала Богу, одлично ради. За ово имамо да благодаримо највише нашем свештенику попу Драгиши Симићу, који је према нама као отац према својој деци. Ове прошле зиме често смо се удружено састајали три братства, наше братство из Мрчајеваца, па братство из Бреснице и братство из Остре. Ја сам разделио члановима нашег братства 16 Нових Завета. То су они који нису имали. Сад сви са радошћу читају и уче се спасоносној науци Божјој.

Брат. Н. Н. прича у вези с тим, како је и он у свом селу нудио Нове Завете људима који нису чланови братства. Неки су примили, али тројица њих не само да нису хтели примити, него су ми се наругали. Убрзо за тим један од њих сконча изненадном смрћу а двојица у свађи и пијанству погину. Ја у томе видим прст Божји. Не да се Бог поругати, каже апостол. Заиста Бог је близу, и у карању и у милости Својој.
Још нам прича овај брат следећи чудесни догађај, који потврђује наше убеђење да је Бог близу и да делује:
Код нас се догодило ово. На две суседне њиве радиле две групе људи, једни код једног домаћина а други код другог. Била среда. Један домаћин изнео својим радницима посни ручак а други опет изнео на своју њиву мрсни ручак. И тако на једној њиви посници а на другој мрсници. Онда мрсници почели исмевати поснике па говорили: „Наша редара боља од ваше”. Посници опет озбиљно одгово¬рили: „Наша редара боље поштује закон Божји од ваше”. И тако се препирали из две њиве. Онда један мрсник хулећи погледа у небеса па викне: „Боже, ако те има, Ти пресуди ко је у праву, да ли ми што мрсимо у среду или они што посте! Па се засмеја. Није ни слутио ојађеник, да ће Бог брзо пресудити, и то оштро. Одмах се навукоше облаци, затутњи, загрми, и гром удари посред његове куће. У кући су му била деца. Кућа му се сруши и запали. али милост Божја, опет, сачува му децу. После тога догађаја онај човек постане много ћутљив и замишљен. И отпочне долазити у наше братство. Ето, браћо, и ово сведочи. да је Бог наш и Творац и Сведржитељ, и да није далеко од нас, и да чини чудеса. Како би га иначе људи знали и познали по голим речима да није Његових великих и страшних дела?

Брат Алекса Ристић: Ми обнављамо стари обичај моба. Саветујемо наше чланове да иду један другом на рад и узајамно да се помажу и тако чине. На раду певају духовне песме и воде духовне разговоре. И ево хвала Богу то је сад ушло у обичај код наших братстава преко Дрине. А и други свет види то, па следује нашем примеру. А сиромаси, инокосници и удовци са неодраслом децом срећни су због тога и много благодарни.

Владика Жички: Томе се сви радујемо. Треба знати да су три главна обичаја постали и главне особине српскога народа још од старих времена. То су: задужбинарство, свечарство и мобарство. То троје и данас је потребно као и увек, и треба настојати да се ниједно не упусти. Задужбинарством Срби посведочују своју љубав према Богу, свечарством љубав према свецима БОЖЈИМ, а мобарством љубав према ближњим својим.

Брат Алекса Ристић: Куда год путујемо ми се старамо да неко добро учинимо људима. Где нађемо завађене, ми их миримо. Тако једном ја и брат Бранко паднемо на конак у село Осмаке. Два брата се деле, али не као браћа, него као крвници. Сами су признавали да су дали адвокатима преко 10 000 динара и опет се нису могли нагодити ни поделити. Цело село чудило се томе и о томе говорило. Онда ја и брат Бранко одржимо молитву, па после молитве понудимо се оној браћи да их некако измиримо. Понудимо се тако, да ја браним ствар једнога брата, а Бранко да брани ствар другога брата. Оба њих на то радосно пристану. А то је све дејство наше молитве. И по¬чнемо онда од вечера па до зоре да разговарамо и расправљамо се и саветујемо. У зору они се измире и нагоде. Пошто су нам још признали, да су свог покојног оца грдили и ружили, ми их посаветујемо, да се одмах покају и да заједно одрже парастос своме оцу. Све се лепо свршило и они напишу уговор. Цело се село томе дивило. А ми ову браћу одведемо у цркву на службу и посаветујемо их да се убудуће Богу моле, да би се мир међу њима одржао.

Брат Драгутин Обрадовић: Браћо, ово што нам је испричао брат Алекса посведочава колика је сила молитве. И ја то могу посведочити из мога живота. Ја сам служио стални кадар 1920. године на Цетињу. Био сам каплар, и морао сам по пропису водити војнике на молитву. А мени је у то време молитва била досадна и мрска, па сам гледао како год да је избегнем. И једном тако кад је било време за молитву, ја узмем коњовоце и одем на другу страну. Али на путу једна се мазга разбесни и потрчи; ја држ да је ухватим, а она падне крај пута и сломи ногу. Кад се то сазнало ја будем оптужен и кажњен од војног суда да платим 12.500 динара. Нудио сам да купим држави доброг коња место оне мазге, али то је одбијено. Речено ми је, да сам кажњен не због штете, него због избегавања своје дужности, то јест молитве. Пресуда је била извршена и наређено полицији да наплати. Али о чуда Божјег! Дође 1921. године у М. Градиште чича Иван Благојевић са још неким богомољцима, па одрже молитву, беседу и отпевају многе духовне песме. То мене такне у срце, отвори ми вид духовни и приведе покајању. Почнем се ја од тада Богу молити. И што сам се више молио, све сам се усрдније молио. Цела ми се душа осветљавала светлошћу и загревала топлотом. Чекао сам кад ће доћи наређење да платим ону казну. Али једно вече долази човек к мени, доноси ми онај мој предмет и саопштава да сам потпуно ослобођен од плаћања. Ја се веома изненадим и захвалим Господу. Понудим оном човеку неку награду због радосне вести, али он не хтеде примити, него само рече ,збогом’ и оде. И тако, браћо, због избегавања молитве дошла ми је беда, а кад сам почео држати молитву, дошло ми је спасење од беде.

Неколико браће у глас: Сви можемо навести много примера како молитва помаже.

Брат Драгутин Обрадовић: Дозволите да вам испричам један случај, опет, који показује како милостиња помаже. У једном селу близу Пожаревца један сељак одређен да дежура у општини. А кад је он дежурао, наиђе неки пијан човек и силом уђе у судницу. Дежурни сељак истера га напоље. Али га није тукао и злостављао. Онај човек био је од раније просут. Кад је изишао из суднице и почео викати, нађу се два несрећника који га наговоре да тужи суду оног дежурног као тобож да га је тукао, и гурао, те је тако добио просутост. Обећају му да ће они сведочити. Тако и буде. На суду оптужени се бранио колико је могао, али све узалуд. Они несрећници се закуну криво, и суд осуди оптуженога на три месеца затвора и да плати 10.000 динара, и још уз то награду адвокатима. Невини човек био је испуњен горчином због неправде и почео је Бога призивати у помоћ. Тада му дође једна чудна мисао. Узме 2.000 динара, уситни па пође по улицама пожаревачким и све раздели сиротињи говорећи: Куд је отишло оно нек иде и ово! После тога зовне га његов адвокат и саопшти му, да је она пресуда поништена и да је он потпуно ослобођен. Зашто? То се зна. Милостиња га спасла.

Чудна прича о селу Гареву

Село Гарево подигло је нову цркву и посветило светом кнезу Лазару, мученику косовском. О овоме селу постоји овако предање: Село Гарево било је некада тако велико, да је у њему годишње бивало по 200 венчања. Кад је кнез Лазар позвао Србе у бој на Косово, позив кнежев дође у село Гарево. Али из тог села одазове се само 80 људи. Они одговоре: Ето само нас 80, нема више. А кнез прокуне и викне: Дабогда у том селу и не било никад више! И од тада село Гарево имало је само 80 кућа. Чим би било више, одмах се једна породица исељавала у друго место или изумирала. Због тога Гаревци реше се у наше дане да подигну нову цркву у свом селу и да је посвете честитом кнезу. Што решили, то и учинили. Црква је освећена на Видовдан 1939. године. Још се догодило и ово. Један човек продао део своје њиве за порту црквену. Продао и наплатио. После се покајао па је клео. Но та његова неправедна клетва оборила се на њега. И док се црква градила и изградила, њему изумру сва чељад у кући. Из тога видимо разлику између клетве и клетве. Клетва кнеза Лазара постигла је село Гарево, а клетва овога човека пала је на њега самога. Мислим, да је ово велика поука.

Брат Миленко Бојовић: Ви сте чули, браћо о назаренама? У наше време они нису сложни, него су подељени. Једни неће да служе војску, а други хоће. Стари неће, а нови хоће. Путујући тако ја се намерим на њих и они ме позову. Ја сам се дуго решавао да ли да идем или не. Онда се помолим Богу па се решим и одем. Питају они мене о вери, а ја им кажем: Има много вера, али само једна од њих може бити истинита. Ја знам да је истинита само наша вера православна. Одговоре ми они: Како може бити истинита вера православна кад има свештенике? А ја кажем: Вера без свештеника није права вера. И у Старом Завету постојали су свештеници, а то је по Божјем установљењу. Какви свештеници! повикаше они. Нису они достојни ни улицом да прођу а камоли да дају благослов. На то им ја одговорим: Полакоте, људи, да се разумемо. Није ли сам Господ сабрао апостоле и дао им власт да благосил>ају? После су апостоли рукоположењем предали ту власт светим оцима, а свети оци свештеницима. На ове моје речи они приметише: Значи да свештеници могу да благосиљају само зато што су школу учили? А ја рекох: Није то због школе него због рукоположења. У турско време било је код нас свештеника без школе, али су били рукоположени и кроз рукоположење добили моћ да благосиљају народ.
После овога сва су браћа устала па најпре отпевала песму:

Hapoд Божји у Божијем храму
Пјева Богу пјесму одабрану,
Пјесмом Богу своју душу блажи,
Пјесмом Богу cвoj карактер снажи.
Слава Богу, Богу народњему!
Част народу, народу Божјему!

А после ове песме отпевана је црквена песма, похвала Пресветој Богоматери:

Достојно jecт јако воистину.

И с тим је прва седница закључена.

КАЛЕНДАР СВЕТИ ЛАЗАР за 1941. Издање Жичке библиотеке, страна 29-59.

(СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ Сабрана дела, књига 15, стр. 30-36 , ГЛАС ЦРКВЕ, 1997)

ПУТ У ЖИВОТ Блаженопочивши ПАВЛЕ Српски

"...Српски народ је имао ретку утеху коју му је Господ у врло тешким данима послао. Имао је оца своје нације - патријарха Павла... То је био старац светог живота и облагодаћене просте мисли. Говорио нам је смиреним умом и чистим срцем не би ли нас како, овако тврдокорне и жестоке размекшао и уљудио, непрестано тражећи Човека у нама. Најпростијим речима је откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: "Будимо људи"! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици... свуда... Патријарх српског народа - његов отац и пастир Павле, увек је умео да то свима нама личностно и буде, у оном како је јавно говорио а још јасније када је у својој клијети размишљао и записивао. Ова његова записана реч коју објављујемо сведочи о предањским и никада пролазним вредностима: о души бесмртној; о привременом суду; о послушању и црквеном поретку; о подвижничком животу и уздржању, о миру међу нама и тд.. Ова записана као и оне многе његове незаписане поуке треба да у нашим срцима свакодневно одзвањају и напомињу на оно главно и у Христу тако једноставно: "да будемо људи". "http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PutUZivotPatrijarhPavle/PutUZivotPatrijarhPavle.htm

Љубав и Смирење

Глава и суштина (може се рећи: душа) свију врлина јесте љубав, без које ни пост, ни бденије, ни трудови ништа не значе. Ђаво може у свему да подражава човјеку: у посту, јер он ништа не једе; у бдењу, јер он никада не спава и свагда "ричући путује" (1 Петр. 5, 8). Само једина љубав и смирење нису му за подражавање. (Блажени Августин).

Молитва Светом Сави

О свештена главо, славни чудотворче, светитељу Христов Саво, првопрестониче српске земље, хранитељу и просветитељу, благонадежни предстатељу и просветитељу пред Господом, теби припадамо и молимо се: дај нам да будемо учасници твоје љубави према Богу и ближњему, којом је душа твоја испуњена била за живота; озари нас истином, просвети разум и срце наше светлошћу божанске науке, научи нас теби верно подражавати, Бога и ближњега љубити, и заповести Господње вршити непогрешно, те да будемо и ми чеда твоја не само по имену но целим животом својим; моли се, свети Архијереју, за свету православну цркву и за отаџбину своју земаљску која те увек с љубављу поштује; призри благодушно на сваку душу твојих верних поштоватеља, који траже твоју милост и помоћ; буди нам свима у болести исцелитељ, у тузи утешитељ, у жалости посетитељ, у бедама и нуждама помоћник, а на самртном часу милостив покровитељ и заштитник да би помоћу твојих светих молитава и ми грешни удостојили се примити право спасење и наследити царство Христово. О Свече Божји, не постиди нашу наду коју на тебе силно полажемо, но јави нам своје многомоћно заступање, те да славимо и величамо Бога, дивнога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и навек века. Амин.
http://www.youtube.com/watch?v=QvR6czjCz78