GRESI SU TVOJI NA VRATU MOJEM, ČEDO!

“Mora da vam je teško oče Jovane da slušate i primate ispovest ljudskih greha?..» Odgovorio sam: «To je – Pasha! To je velika radost – čuti iskreno pokajanje za bilo koje grehe (i što je čovekov greh veći to je radosnije njegovo pokajanje). Čovek oslobadja svoju dušu od smrti – i to je radost».

Arhiepiskop Jovan (Šahovski)

Ispovest se odvija izmedju čoveka i Boga, a ličnost sveštenika u ispunjenju Tajne nema nikakvo značenje. Ali Crkva nije samo Božanski, već i Bogočovečanski organizam. U svim Tajnama je prisutan taj lik Bogočovečanstva, pa tako i u Tajni ispovesti. Sveštenik, koji prima ispovest, je često pomoćnik onome koji se kaje na svom duhovnom putu, i tada ličnost sveštenika na ispovesti već ima svoj značaj. Ali se učešće sveštenika ne svodi samo na to.

U drevnoj ruskoj praksi sveštenik je razrešujući grehe, izgovarao: « Tvoji gresi su na mome vratu, čedo» - i stavljao bi ruku grešnika sebi na vrat, pokazujući time da ga Crkva uzima na sebe, kao zabludelu ovcu. To ne znači da sam sveštenik prima lično na sebe njegove grehe, ali on zastupa celu Crkvu, pokazujući time da se upravo to dešava u njenom životu: kada je bolestan jedan član, bolesna je cela Crkva. U tom slučaju cela Crkva strada preko u ličnosti sveštenika. Uvek, kada dolazi grešnik koji se kaje, upravo sveštenik treba da zastupa tu Crkvu, koja strada zajedno sa njim.

Ličnost sveštenika ima kolosalni značaj. On u Tajni ispovesti ne može ravnodušno da fiksira pokajanje njemu nepoznatog čoveka, već treba koliko je moguće duboko molitveno da primi u svoje srce grehe svoga čeda. Za sveštenika nijedna ispovest ne predstavlja samo običan razgovor, i njegovo učešće se ne svodi na to da je on pozvan da svedoči šta je potpuni prestup. Stanje sveštenika na ispovesti je – primanje na sebe kroz Crkvu bola brata koji strada.

S jedne strane, sveštenik je za vreme ispovesti duhovno otvoren za primanje tog bola. Imajući u sebi takvu spremnost i sastradalnu ljubav, koja podražava Hristu, duhovnik treba da bude potpuno otvoren kako bi svaka rana koju je čoveku naneo satana, greh i sopstvene strasti, bila bol i za samog sveštenika. Zastupajući Crkvu, on treba da oseti taj bol, da ga preboli, jer je Crkva jedinstveni organizam u kome se bol jednog člana odražava na čitavo telo.

S druge strane, pri izvršenju Tajne, sveštenik je beskrajno zaštićen Božijom milošću i blagodaću kako razorna sila greha ne bi uništila i njega samog. I Božija blagodat koja pokriva sveštenika je blagodat koja je darovana celoj Crkvi, kao isceljujuća blagodat, kao blagodat Duha Svetog, koja hrani siromašne i leči nemoćne, kako se o njoj govori u Tajni hirotonije. Crkva se u Tajni pokajanja otkriva i sa Božanske i sa ljudske strane. I s jedne strane, sveštenik, kao čovek, projavljujući Bogočovečanstvo Crkve, treba da uzme na sebe bol drugog, a s druge strane kao lik Prvosveštenika Hrista, treba da da čoveku isceljenje koje proističe od Boga, a preko čoveka.

Sveštenik u Tajni pokajanja nastupa kao milosrdni samarjanin (pogl. Lk. 10, 30-35), koristeći blagodat Crkve koja je sposobna da isceljuje rane. Sveštenik poseduje te darove, kako bi oni preko njega bili preneti grešniku koji se kaje. U tom smislu on nije samo sveštenik, njegovo sveštenstvo je – blagodatna sila Crkve, iako s ljudske tačke gledišta takav odnos prema pokajanju za mnoge sveštenike predstavlja pravi podvig.

Upravo sveštenik zastupa Crkvu, koja grešniku daruje isceljenje, i radost, koja obuzima čoveka u Tajni pokajanja u trenutku isceljenja od greha, to je ta radost kojom se raduje Crkva, kojom se raduje celo telo, kada se raduje jedan član, i sveštenik ne može a da ne oseti takva blagodatna stanja. To je upravo taj trenutak kada on istupa kao sama punoća Crkve Hristove.

Slično stanje je opisivao protojerej Gleb Kaleda, kada je odlazio da ispoveda zatvorenike i razgovarao sa onima koji su bili na samrti. Kratko pre svoje smrti ovaj 70-ogodišnji sveštenik, prosvetljen i pun radosti, govorio je: «Oci, zbog čega ne idete u zatvore? To je takva radost!» On je tu radost isceljenja neprekidno osećao na sebi kao radjanje novog života. Ona za sveštenika uvek predstavlja blagodatnu platu za bol, koji prima na sebe, i ta blagodat u Tajni ispovesti potpuno pokriva svu težinu, koju on stavlja na «svoj vrat», primajući na sebe ispovesti drugih ljudi.

Protojerej Aleksej Uminski

MNOGI SE ISPOVEDAJU ALI MALO NJIH SE KAJE

Ispovest je jedna od Svetih Tajni naše Crkve. To nije formalna, uobičajena radnja („da bismo bili na sigurnoj strani“, ili „da bismo se pripremili za dolazeći praznik“), nije nasilini i nepripremljen akt, to nije izolovana dužnost i obaveza, potreba za psihološkim rasterećenjem. Ispovest uvek treba da bude propraćena pokajanjem. Jedan Svetogorski starac kaže:

„Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!“ (starac Emilijan iz manastira Simonopetra, Sveta Gora).

Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama, proces kajanja i tuge jer smo se udaljili od Boga. Iskreno pokajanje nema veze sa nesnosnim bolom, preteranom tugom i nemilosrdnim osećajem krivice.

To nije iskreno pokajanje, već skriveni egoizam, osećaj da se naše „ja“ gazi, ljutnja na nas same, ljutnja koja iziskuje osvetu jer smo poniženi, osramoćeni, a sramota i poniženje se danas retko mogu tolerisati.

Pokajanje znači promena našeg razmišljanja, našeg karaktera, obnavljanje morala i odbacivanje greha.

Pokajanje znači ljubav prema vrlinama, dobročinstvo, želja, spremnost i jaka sklonost da se opet  sjedinimo sa Hristom kroz blagodat Duha Svetoga.

Pokajanje počinje u dubini srca i neizostavno kulminira u Božanskoj, Svetoj Tajni Ispovesti.

Tokom Ispovesti, osoba se iskreno kaje i ponizno ispoveda svoje grehe pred duhovnikom, kao pred samim Gospodom.Ni jedan naučnik, ni jedan psihijatar ili psihoanalitičar, psiholog, sociolog, filozof ili teolog ne mogu zameniti ispovednika.

Ni jedna Ikona, čak ni ona najčudotovornija, ne može dati ono što ispovest daje: opraštanje grehova. Ispovednik uzima osobu koja se ispoveda pod svoju zaštitu; on tu osobu usinovljuje, čini sve napore da se ta osoba ponovo duhovno rodi. Zato se ispovednik naziva „duhovnim ocem“.

Obično je duhovno očinstvo doživotno, sveto i moćno – čak i više nego bilo koja porodična veza. Duhovo rađanje je jedan bolan proces. Ispovednik mora da prati dušu ispoveđenog čeda sa strahom Božijim ( kao onaj ko je za tu dušu odgovoran pred Bogom), sa razumevanjem, ponizno i u ljubavi, i da osobu rukovodi neprimetno uvek uzlaznim putem Hrišćanskog života.

Onaj ko ispoveda dobio je poseban blagoslov od svog Episkopa za ovu Svetu Tajnu. Međutim dar „ da sveže i razveže“ grehe ispovednik je dobio još kada je rukopoložen u sveštenika, kada je tim rukopoloženjem postao naslednik Apostola. Dakle, važnost tog sukcesivnog kanonskog nasleđa od Apostola preko Episkopa do sveštenika od centralnog je i najvećeg značaja. Kao i sve ostale Svete Tajne u našoj Crkvi, Sveta Tajna Ispovesti obavlja se ne sveštenikovom veštinom, ne njegovim znanjem, pismenošću, elokventnošću, energijom, mudrošću -ne čak ni njegovim vrlinama i svetošću – već kroz kanonsku važnost njegovog svešteničkog poziva i kroz blagodat Duha Svetoga.

Mogući grehovi sveštenika ne ometaju Božansku milost tokom ove Svete Tajne. Jadni mi ako smo bili u nedoumici (zbog nedostojnosti sveštenika) da li hleb i vino zaista postaju prečasno Telo i Krv Hristova tokom Svete Liturgije! To naravno ne znači da sveštenik ne treba da brine o svojoj sopstvenoj „čistoći“ duše.

Dakle, ne postoji „dobar“ ili „loš“ ispovednik. Svaki ispovednik daje isti oproštaj. Međutim, mi imamo pravo da biramo duhovnika i naravno da se obratimo onom uz koga se zaista osećamo opušteno, duhovno sigurni. Ali stalno menjanje ispovednika nije vrlo trezvena odluka. Ova tendencija ne otkriva duhovnu zrelost. Ispovednik ne bi trebalo da se nepotrebno uzrujava ili da stvara problem ako se desi da njegovo duhovno dete ode od njega.

To samo može da znači da je duhovno čedo bilo previše sentimentalno vezano za svog duhovnog oca, a ne za Hrista i Crkvu Njegovu. Duhovni otac može odlazak duhovnog čeda da razume kao uvredu, može pomisliti da ne postoji niko bolji od njega, ili može misliti da duhovno čedo pripada isključivo samo njemu, da on može da dominira nad njim. Neki duhovni oci se ponašaju tako nasilno smatrajući da je onoj drugi tj. njihovo duhovno čedo u podređenom položaju.

Napomenuli smo da je ispovednik duhovni otac, i da to duhovno očinstvo i duhovno rađanje podrazumeva težak i naporan rad.

Dakle, prirodno je da duhovnik oseća bol ako njegovo duhovno čedo odstupi od njega. Međutim, bolje je da umesto tih bolnih osećaja duhovnik nastavi da se moli za svoje duhovno čedo i njegovo zajedništvo sa Crkvom. On mora da radi za to dete, a ne protiv njega.

Posao ispovednika nije da površno čuje grehe i da pročita razrešnu molitvu. Ispovest nije ograničena na sat vremena razgovora ili manje. Kao dobar otac, ispovednik stalno brine za svoje duhovno čedo, a ono ga pažljivo sluša i poštuje. Dobar ispovednik savetuje na odgovarajući način, on ističe talente svog duhovnog čeda i ne stavlja nepotreban teret na njegova pleća, daje epitimiju sa blagošću, samo kada mora, teši ga kad je demoralizovan, potišten, ozlojađen, iscrpljen, on nikada ne obeshrabruje već leči i stalno pomaže u iskorenjavanju strasti,a sticanju vrlina oblikujući poverenu mu dušu da bude nalik Hristovoj.

Ovaj odnos duhovnog oca i deteta je odnos na kome stalno treba raditi.  Na kraju, odnos postaje ispunjen osećanjima udobnosti, poverenja, poštovanja, ushićenja i svetosti. Kada se ispoveda, duhovno čedo otvara svoje srce duhovnom ocu, otkriva najdublje, najskrivenije tajne, svoje najintimnije želje i dela, čak i ona koja ni samom sebi ne bi priznao,koje ne bi rekao ni najbližem prijatelju. Iz ovih razloga, ispovednik mora imati apsolutno poštovanje za ukazano mu poverenje.

Ovo poverenje se gradi vremenom, ali i činjenicom da je ispovednik strogo vezan (do same smrti) od strane božanske i Svete Kanonske Crkve, da ispoveđene mu grehove ne sme nikome otkriti.

Za ispovest postoje opšta upustva, ali duhovno vođstvo koje svaka duša zahteva je potpuno individualna stvar. Svaka osoba je bez presedana,sa posebnom psihosintezom, drugačijeg karaktera, različitih potencijala i mogućnosti, ograničenja, tendencija, tolerancije, znanja, potreba. Uz blagodat Božiju i Božije prosvetljenje ispovednik mora da raspozna sve ove karakteristike kako bi mogao da pomogne osobi da se ona ispovedi na najbolji mogući način.  S vremena na vreme biće potrebna blagostost dok će u nekim prilikama ispovednik morati da bude i strog.

Ista stvar se ne može primeniti na svakoj osobi. Ispovednik ne treba da bude strog kako bi ljudi govorili da je on takav. Isto tako on ne bi trebalo da bude uvek preterano popustljiv, kako bi bio rado biran duhovni otac mnogima.  Ono što se od njega traži jeste strah Božiji, razboritost, poštenje, poniznost, rasuđivanje, razumevanje i molitva.

Epitimija nije uvek potrebna. Ona nije namenjena da kazni. Epitimija je edukativna po prirodi. Epitimija nije data da bi se smanjila uvreda naneta Bogu, niti da bi smo manje grešni izašli pred lice Božanske pravde. To je potpuno jeretičko učenje. Epitimija se obično sprovodi kod lažnog pokajanja sa namerom da probudi svest o veličini nečijeg greha. Prema Pravoslavnom učenju greh nije toliko prestup zakona kao što je nedostatak ljubavi prema Bogu.

„Imaj ljubavi, pa čini šta god želiš,“ imao je običaj da kaže Blaženi Avgustin.

Zakon se sprovodi u cilju završetka pokajanja, zbog čega otac Atanasije sa Meteora zna da kaže:
„ Kao što ispovednik nema prava da izrekne javno nečije grehe, tako ni osoba nad kojom se sprovodi određeni kanon ne sme da javno govori o  tome. Ispovednik je posrdnik između onoga ko se ispoveda i Boga. Tokom ispovesti on se prema čoveku ne odnosi kao psiholog ili naučnik. On se odnosi kao sveštenik, kao iskusni lekar, kao brižan otac. Kada sluša grehe on u istom momentu moli Boga da mu da prosvetljenje, kako bi ispravno posavetovao onog ko se ispoveda i dao mu najbolji lek. Takođe moli Boga da mu da prosvetljenje da proceni stepen i kvalitet ispovesti.“

Ispovednik ne sme da ispoveda sa preteranom radoznalošću, sumnjom, zavišću, sa dozom nadmoći, arogancijom, ne sme biti ravnodušan, nepromišljen, neoprezan i umoran da sluša. Poniznost, ljubav i pažnja ispovednika znatno će pomoći osobi koja se ispoveda.

Ispovednik ne bi trebalo da traži previše, niti da postavlja nepotrebno indirektna pitanja.

On posebno mora da prekine svako detaljno ispovedanje različitih grehova (posebno onih telesnih), pa čak i otkrivanje imena saučesnika, kako bi zaštitio sebe. Takođe osoba koja se ispoveda ne bi trebalo da se plaši , da okleva ili da se oseća neprijatno da svoje grehe ispovedi; treba da oseća poštovanje, poverenje i da uvažava ispovednika. Ova klima uzajamnog poštovanja i poverenja mora da bude inspirisana i razvijana od strane duhovnika.

Naša Sveta Crkva jeste Telo Hristovo. Ona je velika bolnica za ozdravljenje nežnih, grehom izranjavanjih duša, mesto za vidanje rana koje su nam nanele otrovne demonske zamke i strasti.

Naša Crkva nije filijala za društvene delatnosti niti se takmiči sa ustanovama za socijalni rad. Naravno, ona ne osporava dobronamernost i značaj ovih institucija kao ni činjenicu da ona sama ne nudi ove „usluge“ obilno, zadivljujuće, čudesno. Crkva je davalac života, izbavljenje i spasenje vernih, kroz njihovo učešće u Svetim Tajnama.

„Sveštenikov Epitrahilj je instrument“ kako je starac Pajsije Svetogorac znao da kaže „koji ojačava čoveka; to je hirurški skalpel koji odseca strasti. Namenjen za službu ljudima,  pruža lečenje i spasenje.“
Bog koristi sveštenika za opraštanje čoveku. To je očigledno navedeno u otpusnom blagoslovu: “ Neka ti Gospod Bog oprosti sva sagrešenja tvoja i ja nedostojni vlašću koju mi je On dao opraštam ti i razrešavam te svih tvojih grehova. U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.“ Greh koji nije bio ispoveđen i dalje će opterećivati osobu, čak i u budućem veku.

Grehe koji su jednom ispoveđeni ne treba ponovo ispovedati. To bi značilo da osoba ne veruje u blagodat ove Svete Tajne. Gospod je, naravno, svestan svih grehova, ali je zbog njihovog opraštanja, skrušenosti, i prave duhovne terapije ustanovo da ih treba glasno izreći -  ispovediti.

Po Sv. Nikodimu Svetogorcu: „Ispovest je voljna verbalna radnja, gde se otkrivaju zla dela, reči i pomisli, direktno, bez stida, pred duhovnim ocem.“ Ovaj Bogom odabran Svetac objašnjava kratko i jasno da priznavanje grehova mora da bude voljno, slobodno, bez napora duhovnika da što više „izvuče“ iz osobe koja se ispoveda. Ispovest nisu isprazne reči, već čista svest koliko smo povredili i rastužili Boga svojim grehovima. Ne trebamo na ispovesti pokazivati preteranu sentimentalnost, a još manje licemerje i malodušne suze.

Istinsko pokajanje podrazumeva unutrašnji kolaps, mržnju prema grehu, ljubav ka vrlinama i zahvalnost prema Bogu - Darodavcu svakog dobra. Akuzatorna ispovest podrazumeva odgovornu ispovest, bez pokušaja opravdavanja, izvrdavanja, prevare, neodgovornosti, izigravanja žrtvenog jarca, sa iskrenim osećanjem sramote i samoponiženja koja sa sobom nosi takozvanu „radosnu tugu“ ili „radosnu ožalošćenost“. Direktna ispovest podrazumeva priznavanje grehova sa potpunom iskrenošću, direktno i precizno, srčano i smelo.

Često se dešava da tokom ispovesti jedan izbegava da prizna svoje greške. Svoj pad i svoje slabosti pokušava da opravda mnogogovorljivošću,  predugačkim opisima želi da skrene pažnju  sa njegovog dela odgovornosti, iskrivljuje istinu – ili čak okrivljuje druge – sve zarad očuvanja (čak i u tom času ispovesti) svog super-ega. Ispovest „bez srama“ jeste prikaz našeg istinitog lica.

Sramotu je dobro imati, ali pre nego učinimo greha a ne posle. Kažu da će nas sramota koju osećamo prilikom ispovesti oslobodi sramote u dan Stračnog Suda, jer za sve one grehove koje  sveštenik razreši neće nam ponovo biti suđeno. Direktno priznavanje grehova podrazumeva da budemo jasni, specifični, iskreni i uz odluku da više nikada ne ponovimo grehe koje smo ispovedili.

Pored toga, ispovest mora da bude jedna kontinuirana radnja, tako da strasti koje se u nama ne osnažujemo, već da ih na takav način brže iskorenjujemo. Stari gresi neće biti u potpunosti odstranjeni iz našeg pamćenja, već će sećanje na njih usloviti redovno samopraćenje, samoposmatranje, samosvest o našoj grehovnosti i osećaj sramote. Božanska milost neće odstupiti,a demonske klopke biće mnogo lakše izbeći; sećanje na smrt neće izgledati toliko strašno.

Druga stvar koja se takođe često primećuje – i mi ovo priznajemo sa dubokim bolom i velikom ljubavlju – jeste da besede nisu uvek pravoslavne kako bi trebalo da bude. Drugim rečima, one samo uspevaju da zvuče kao komentar na nevažne vesti. Sveti propoved se tako pretvara u još jednu televizijsku emisiju gde možemo emitovati naše mišljenje o dnevnim događajima i pojavama.

Pravoslavna propoved je ipak po svojoj prirodi eklisiološka, hristološka, spasonosna i korisna za dušu. Propoved o pokajanju koja je dostavljena nama preko Proroka Svetog Jovana Krstitelja, Gospoda Ispusa Hrista, i svih Svetih ostaje i u ove dane prikladna i neophodna.

Osnovni preduslov za učestvovanje u Svetim Tajnama i za uzlazni duhovni put jeste očišćenje srce od raznih grehova, duha pohlepe i ostalog što današnje potrošačko društvo nudi; očišćenje od Bogom prezrenog duha gordosti u svetu samoljublja, individualizma, ponosa, nečovekoljublja, drskosti, nastranosti, demonski zlih misli, fantazija, nečistih maštanja i škodljive sumnje i zavisti.


Čisto srce je danas redak ukras – u bratskim ili bračnim odnosima, u odnosima sa kolegama, u prijateljstvu, u razgovorima, u mislima, u željama, pastirskom pozivu.  Takozvani masovni mediji lagano propadaju i postaju samo izvori zagađenja.

Zaboravljena je asketska trezvenost, tradicioanlna štediljivost, jednostavnost i hrabrost. Sve ovo je dovelo do „zagađenja“ duše, njenog racionalističkog rasuđivanja, dok je snaga volje postala ozbiljno uništena, i kao takva vodi oslabljenu osobu prema zlu, bez ikakvih prepreka i ograničenja.

Danas preovladavaju izgovori za naše strasti, samoopravdanje, ulepšavanje greha a svi oni nalaze potporu u savremenoj psihologiji. Priznavanje grehova smatra se slabošću i pogrešnim. Stalno samoopravdavanje, kao i prebacivanje odgovornosti na nekog drugog stvorili su čoveka koji je zbunjen, podeljen, uznemiren, jadan, samozaljubljen, izložen stalnim đavolskim napadima i povredama.

Danas preovladava „ludi racionalizam“, koji Jevanđeljske vrline i Saborne Kanone posmatra u skladu sa svojim potrebama i željama. Ljudi prema sebi prilagođavaju Crkvom ustanovljena pravila posta, uzdržavanja, rađanja, morala, skromnosti, poštenja i urednosti.

Imajući u vidu sve ovo rečeno – od kojeg ni jedno nije bilo suvišno – verujemo da biti ispovednik u današnjem vremenu nije ni malo lako. Propusti zahtevaju katehizaciju, ponovnu evangelizaciju, duhovni trening, kao i duhovnika u cilju  zadobijanja moćnih antitela protiv demonskih sila. Otpor, reakcija i suočavanje sa trenutnom neosvećenošću, sekualrizacijom,  heroizmom, eudaimonizmom, i gomilanjem bogatstva su imperativ. Mlada genaracija je u potrebi za posebnom pažnjom, uputstvima, ljubavlju s obzirom da njihovo vaspitanje nije bilo od pomoći da postanu svesni značaja i svrhe života ili praznine, nesloge, bezakonja i tame greha.

Još jedan ozbiljan problem- čaki za nas Hrišćane – jeste potreba za manjim radom i životom bez ikakvih problema. Mi smo u potrazi za onim ko će poneti naš krst. Mi odbijamo da ga sami ponesemo. Nemamo nikakvu predstavu o dubini i širini tog krsta; s poštvanjem se klanjamo pred krstom u Crkvi, prekrstimo se ali ne prihvatamo naš lični krst.

Mi poštujemo Svetitelje i Svete Mučenike, ali sami ne želimo da potrpimo bilo kakve poteškoće, bilo kakva odlaganja, probleme. Post je isuviše težak zadatak, ogorčeni smo kad  smo bolesni, ne tolerišemo bilo kakve oštre reči, čak ni kada smo krivi, pa kako bismo mogli tolerisati eventualne nepravde, klevete, progone, izbeglištvo, kao što su naši Sveti činili? Neosporna je činjenica da je savremeni, sekularni duh praktičnosti, lagodnosti, potrošnje znatno uticao na meru duhovnog života. Uopšte govoreći, mi tražimo neasketsko Hrišcanstvo – neasketsko Pravoslavlje koje međutim kao svoju osnovu ima asketsko Jevanđelje.

Jedan drugi problem našeg vremena jeste da se čovek morbidno i nepotrebno oslanja na logiku, intelekt, znanje, lične sudove –  na krajnje zamornu racinalizaciju. Naša crkva ne kultiviše i ne proizvodi intelektualce. Za nas, racionalizacija nije filozofski mentalitet, nego krajnje grešno usmereni životni pogledi – forma ateizma- jer racionalizacija je suprotna zapovesti stavljanja naše vere, nade, ljubavi i poverenja u Boga. Racionalista svemu sudi koristeći „filter“ svog sopstvenog uma, koristi svoj suvereni ego kao epicentar i nedaje mesta poverenju u Božansko proviđenje, Božansku milost i Božansku pomoć.

Smatrajući sebe nepogrešivim, racionalista ne dozvoljava Bogu da interveniše u njegovom životu, pa još Mu i sudi. Na taj način on nema potrebu da se ispoveda. Sveti Simeon Novi Bogolsov kaže da onaj koji veruje da nije pao ni u jedan greh doživeo je najveći pad i nalazi se u zabludi – grehu najvećem od svih. Neki novi teolozi govore o „problemu nerazumevanja“ a ne o „ grehu“. Njihova želja je da otupe prirodne proteste svesti tz. savest. Samodovoljnost pojedinih vernika, onih koji redovno dolaze u crkvu, onih koji poste može ponekad biti i krajnje latentni farisejski stav, odnosno mišljenje da „oni nisu kao ostali“ i  stoga nemaju potrebe da se ispovedaju.

Po Svetim Ocima najveće od svih zala jesete ponos. U skladu sa rečima Sv. Jovana Lestvičnika, to je majka svih strasti, od kojih su prve taština i samoopravdavanje. Ponos je oblik poricanja Boga;  to je izum zlog demona, nastaje kao rezultat suviška laskanja i pohvala. Za uzvrat dovodi do čovekovog onesposobljavanja i iscrpljenosti. Bog prezire ljutnju, bes, licemerje, nedostatak saosećanja, hulu. Ponos je strast koja je zastrašujuća, moćna  i koja se teško leči.

Ponos je takođe jaka u mnogo čemu, ima mnogo lica. Ona se manifestuje kao hvalisavost, uobraženost, arogantnost, drskost, tvrdoglavost, samovažnost, megalomanija, ambicioznost, samoljubljivost, kao sujeta, pohlepa, želja za vođstvom. Takođe ponos se manifestuje kao samozadovoljstvo, bezobrazluk, nepoštovanje, otvorenost, neosetljivost, kontradiktornost, samovolja, neposlušnost, sarkazam, tvroglavost, poniženje, perfekcionizam i preosetljivost. Konačno, ponos može dovesti do nepokajanja.

Jezik, kao instrument ponosa često se oglašava kroz nekontrolisane, duge, beskorisne priče, ogovaranje, budlaštine, uobraženost, neiskrenost, indirektnost, licemernost, podrugljivost.

Od sedam smrtnih grehova proizilaze mnoge druge strasti. Pošto smo pomenuli najbliže potomke ponosa, možemo ubrojati još i pohlepu koja rađa ljubav prema novcu, škrtost, nedostatak ljubavi, okamenjeno srce, prevare, zelenaštvo, nepravde, podmićivanje, kockanje. Bludničenje se manifestuje bezbrojnim primerima kao što je zavist – nepoštenje i zlo, nezasitost, proždrljivost, gnev, kao i kroz nemarnost i  nebrigu.

Posebnu požnju treba obratiti na mnoge neortodoksne elemente u porodičnom životu. Izbegavanje radjanja dece,  idealizovanje jednog deteta (što je produžetak roditeljskog ega), prezaštićenost dece, ili stalno posmatranje dečijih postupaka i njihovo neljudsko ugnjetavanje trebaju biti takođe razmotreni od strane duhovnika.

Brak je arena za vežbanje poniznosti, međusobnog poštovanja i slobode, a  ne paralelan put dva egocentrika. Đavo se jako veseli kada nema praštanja ljudskim slabostima i svakodnevnim greškama.

Roditelji će značajno pomoći svojoj deci ne preteranom ljubaznošću van kuće, već mirnim, trezvenim ponašanjem i svakodnevnom ljubavlju u kući. Učestvovanje dece zajedno sa roditeljima u Svetoj Tajni Ispovesti utvrdiće ih u Božanskoj milosti iskustvenog života u Crkvi Hristovoj.

Kada roditelji zamole za oproštaj sa iskrenošću oni istovremeno uče svoju decu skromnosti koja uništava sve demonske zamke. U domaćinstvu u kojem ljubav, sloga, razumevanje, poniznost i mir cvetaju, blagoslov Božiji je uvek prisutan. Takav dom postaje kao tvrđava otporna na zlo u svetu. Vaspitavanje dece sa elementom svakodnevnog opraštanja stvara zdravo porodično ognjište, koje će ih inspirisati i ojačati za dalji život.


Jedna druga, velika stvar koja predstavlja prepreku za pokajanje i ispovest je samoopravdanje, koje muči mnoge ljude u Crkvi. Njena osnova je, kao što smo pomenuli ranije, demonski ponos. Klasičan primer je farisej iz Jevanđeljske priče.

Samoopravdavajuća osoba ima naizgled pozitivne karakteristike. Ume da se hvali i željan je da ga hvale. Srećan je kada mu laskaju i kada ponižava druge. On je preterano samopouzdan, on se opravdava i veruje da je Bog dužan da ga nagradi. Na duže staze, on je jadan i bedan, jer  tim svojim jadnim stanjem i druge čini jadnima. On je posednut nervozom i uznemiren, zahtevan je, samozarobljenik svojih strasti.Ovo su sve tendencije koje mu neće dozvoliti da otvori vrata duše za božansku milost.

Naslednik ponosa jeste osuda, koja je nažalost navika mnogih Hrišćana, koji brinu više o drugima nego o sebi. Ovo je fenomen našeg vremena i društva koje gura ljude da stalno promatraju druge, a ne sebe.

Moderna zanimanja i aktivnosti savremenog čoveka ne dozvoljavaju mu da uči, da razmišlja, da se moli, da razvije samosvest, samokritiku, samokontrolu i sećanje na smrt.

Takozvani masovni mediji su neprestano zaokupljeni skandalima, uporno i opširno se baveći ljudskim strastima, gresima i greškama drugih ljudi.

Ovakve stvari provociraju, inpresioniraju, iako ne izazivaju direktni skandal, one ipak opterećuju dušu i misli prljavštinom. One nas zapravo uveravaju da smo bolji od onih koje reklamiraju, i mi počinjemo da verujemo tome. Dakle osoba postaje naviknuta na ravnodušnost  i prolaznu svakodnevicu, ne tražeći sebi uzora u svecima i herojima. Ovo je dokaz kakve vrednosti preovladavaju  u današnjem vremenu – bacajući blato u lice drugoga ljudi se truju pakošću, mržnjom, neprijateljstvom, zavišću, ravnodušnošću.

Sveti Maksim Ispovednik navodi da onaj ko stalno pažljivo ispituje tuđe grehe, ili ko sudi braći svojoj na osnovu sumnje samo, nije ni počeo da se kaje, niti je počeo da razotkriva sopstvene grehe.

Mnoge i razne stvari se još mogu reći, ali na kraju svega samo jedna stvar je bitna: naše spasenje, za koje se možemo boriti samo dok smo na ovoj zemlji. Spasenje se postiže samo kroz iskreno pokajanje i čistu ispovest.

Pokajanje ne otvara samo vrata Nebeskog Raja, već i jednog zemaljskog raja, sa delimičnim predukusom neizrecive radosti, beskrajne vladavine nebesa i predivnog mira. Oni koji održavaju praksu redovnog ispovedanja mogu istinski biti srećni ljudi, smireni, mirotvorci, vesnici pokajanja, vaskrsenja, promene, slobode, sa milošću i blagoslovom Božijim u njihovim dušama i životima. „Božija darežljiva milost pretvara vuka u jagnje,“ kaže Sv. Jovan Zlatousti.

Ni jedan greh ne može prevazići Božiju ljubav.

Nema takvog grešnika koji ne može postati Svetitelj, samo ako to želi. To je dokazano bezbrojnim imenima koja su upisana u knjigu Svetih.

Ispovednik sluša ispovest i razrešava onog ko se ispoveda pod njegovim svetim Epitrahiljem. Međutim, on ne može sebe ispovediti; ne može staviti Epitrahilj na svoju glavu, kako bi dobio oproštaj na isti način. On obavezno mora da klekne ispod drugog Epitrahilja, kako bi ispovedio svoje grehe i bio razrešen.

Na takav način duhovni zakon funkcioniše. Taj zakon je Božija milost i mudrost ustanovila. Mi ne možemo ispovedati druge već sebe same. Trebamo  da u životu primenjujemo ono o čemu propoveda naša Sveta Crkva. Ne možemo da govorimo o pokajanju a da pokajanje sami ne pokazujemo, da govorimo o ispovesti, a da se ne ispovedamo. Niko ne može samog sebe da oslobodi krivice greha. Nepromišljeni, neposlušni, neokajani, neispoveđeni su ozbiljan problem današnje Crkve.

Draga braćo i sestre, ispovednikov Epitrahilj može biti čudotvoran skalpel za odstranjivanje malignih tumora: može podići mrtve, obnoviti i promeniti nedoličan svet, doneti radost kako na zemlju tako i na Nebo. Naša Crkva je poverila ovaj veliki poziv, sveti poziv, našim sveštenicima a ne anđelima, da bi smo mi bili u stanju da im pristupimo sa lakoćom i bez straha, kao sapatnicima i onima koji će lakše razumeti naše stanje.

Sve ovo gore navedeno napisano je iskreno, ni malo ne pridajući važnost sebi. Pisao je ove redove grešnik, koji ne teži da ovim postane učitelj već onaj ko saoseća, ko se bori, ko pati zajedno sa vama. Ovo je samo bila njegova želja da vas potseti jednostavnom, neumetničkom rečju na tradiciju naše Svete majke Crkve, na uvek pravovremeni značaj božanstveno protkane i Bogom blagoslovene Tajne Pokajanja, Bogom date i dozovljene Svete Tajne Ispovesti.

Monah Mojsije Svetogorac, Pokajanje i Ispovest, publikacija Solun.

SVETI JOVAN ZLATOUSTI O DUHOVIMA I LUTAJUĆIM DUŠAMA

Rečeno je, „A kad umre siromah (Lazar), odnesoše ga anđeli," (Luka 16:22). Ovdje, prije nego što nastavim, želim da otklonim pogrešan utisak iz vašega uma. Činjenica je da, oni manje poučeni, misle da duše onih koji umru nasilnom smrću postaju lutajuće duše (ili demoni*).

Ali to nije tako. Ponavljam, to nije tako. Ne postaju duše onih koji su umrli nasilnom smrću demoni, već duše onih koji žive u grijehu. Nije njihova priroda promijenjena, već u svojim žudnjama oni podražavaju zlu prirodu demona. Ukazujući Jevrejima upravo na ovo, Hristos je rekao: „Vaš je otac đavo;“ (Jovan 8:44). On je rekao da su oni djeca đavola, ne zato što su se promijenili u prirodu kakva je njegova, već stoga što su činili stvari kao što su njegove. Zato On dodaje: „i slasti oca svog hoćete da činite“. Takođe Jovan kaže: „Porodi aspidini! Ko kaza vama da bježite od gnjeva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avrama;“ (Matej 3:7-9). Pismo je, dakle, naviklo da temelji zakone odnosa, ne na osnovu prirodnog porijekla, već na odnosu dobrog ili lošeg karaktera. Za one koji pokazuju sličnost u ponašanju ili činjenju, Pismo ih proglašava za njihovog sina ili brata.

Ali zbog čega je đavo uveo ovo opako kazivanje? Zato da bi potkopao slavu mučenika. Zato što su i oni umrli nasilnom smrću, on je ovo učinio u namjeri širenja slabog mišljenja o njima. On ovo, međutim, nije u mogućnosti da izvrši. Mučenici ostaju sa svojom slavom. Međutim, on želi da prođe jedna druga, teža stvar. On je, svojim sredstvima, ubijedio vračeve koji rade posao za njega, da ubijaju mnogu nevinu djecu, očekujući da oni postanu lutajuće duše i na kraju njihove sluge. Ali ove teorije su lažne – ponavljam, one su lažne. Šta onda ako demoni kažu, „Ja sam duh tog i tog monaha“? Ništa, zar da povjerujem u tu teoriju zbog ovoga, budući da zli duhovi to govore kako bi prevarili one koji ih slušaju.

Iz tog razloga je Sveti Pavle zaustavio njihova usta, čak i onda kada su govorili istinu, kako ne bi, pod tim izgovorom, u neko drugo vrijeme pomiješali laž sa istinom i još da se smatraju vrijednim priznanja. Jer kada su oni rekli: „Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja.“ (Djela 16:17), ražalošćen u duši on prekori vračaru i zapovijedi demonima da izađu. Šta je đavo tamo rekao, „Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg“? Bilo kako bilo, obzirom da su mnogi slabi duhom i ne mogu uvijek znati kako da pravilno odluče vezano za stvari koje govore demoni, on je odmah zaustavio bilo šta vjerodostojno u njima. „Ako“, on ukazuje, „ti si onaj u sramoti, ti nemaš slobodu govora: ćuti i ne otvaraj svoja usta; nije tvoje da propovijedaš; to je privilegija apostola. Zašto si prisvojio za sebe ono što nije tvoje? Ćuti! Ti si otpao od slave.“ Istu stvar je i Hristos uradio kada mu je Mu zli duh rekao, „Znam Te ko si,“ (Marko 1:24; Luka 4:24). On ga je ukorio sa velikom oštrinom, učeči nas da nikada ne slušamo duhove, čak ni onda kada govore istinu. Naučivši ovo, stoga, ne vjerujmo uopšte zlim duhovima, čak ni onda kada govore istinu; izbjegavajmo ih i odvraćajmo. Slušanje učenja i čuvanje istine trebaju da se uče sa preciznošću, ne od zlih duhova, već iz Svetog Pisma.

Da bi pokazali da nije istina da duša, kada se odvaja od tijela, dolazi pod vlast zlih duhova, slušajte šta govori Sveti Pavle: „Jer koji umre oprosti se od grijeha“ (Rim. 6:7), što znači da on više ne griješi. Jer dok duša boravi u tijelu đavo može da koristi nasilje protiv nje, i sasvim je jasno da to ne može kada duša napusti tijelo. Kako onda, oni kažu, ljudi griješe, ukoliko se nad njima ne vrši nikakvo nasilje? Oni griješe dobrovoljno i namjerno, predajući se bez prisile i prinude. Sve ovo dokazuju oni koji su prevazišli smicalice đavola. Tako [Satana] nije mogao da ubijedi Jova da izgovori bilo kakve bogohulne riječi, iako je pokušavao na hiljade načina. Zato se ispoljava da je u našoj moći da budemo podložni uticaju njegovih savjeta ili da ne budemo podložni; i da nismo neminovno pod njegovom samovoljom. Ne samo iz onoga što je upravo rečeno, već iz parabole, sasvim je očigledno da duše kada napuštaju tijelo ne ostaju ovdje, već su odmah odvedene. I čujte kako je to pokazano: „Zbilo se,“ rečeno je, „da je on umro, i da su ga anđeli odveli.“ Ne samo duše odabranih, već i duše grešnika su odvedene. Ovo je takođe jasno i iz primjera o drugom bogatom čovjeku. Kada je njegova zemlja obilno rodila, on je mislio u sebi: „Šta ću činiti? Evo ovo ću činiti: srušiću žitnice svoje i načiniću veće;“ (Luka 12:18). Ovo stanje uma ne može biti bjednije. On je uistinu srušio svoje žitnice; jer bezbjedna skladišta nisu sagrađena od kamenih zidova; ona su „usta siromašnih“. Ali ovaj čovjek je ovo zanemario, jer je bio zauzet kamenim zidovima. Šta mu je, međutim, Bog rekao? „Bezumniče! Ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe“. Pribilježite još i ovo: u jednom pasusu je rečeno da dušu odnose anđeli; u drugom, da „oni to traže“; u kasnijem slučaju oni ih odvode kao zatvorenike; u prijašnjem, oni ih čuvaju i sprovode kao krunisanog pobjednika. I kao što je borac u areni, primivši dosta rana, prekriven krvlju, njegova glava biva ovjenčana krunom, a oni koji spremno stoje do njega uznose ga i sa velikim aplauzom i pohvalama nose ga kući vičući i diveći mu se. Na ovaj način su anđeli jednom prilikom odveli Lazara. Međutim, u drugom slučaju strašne sile, vjerovatno poslane u tu svrhu, iziskuju duše. Jer ne može duša sama od sebe napustiti ovaj život, zaista, ona to nije u stanju. Kao što trebamo vodiča kada putujemo iz jednog grada u drugi, mnogo više vođstva treba duši od onih koji je sprovode, onda kada se duša odvoji od tijela, i uzdiže prema budućem mjestu prebivanja. Iz ovog razloga ona se često uzdiže i onda ponovo tone u dubine ispod, strahujući i drhteći jer napušta tijelo. Svijest o grijehu sve nas probija, ponajviše u tom času kada trebamo biti odvedeni, odatle na račun koji se plaća, prema strašnom sudu. Onda, ako je čovjek bio pljačkaš, ako je bio srebroljubac, ako je bio ohol, ako je nepravedno bio nečiji neprijatelj, ako je počinio bilo koji drugi grijeh, sav teret krivice se iznosi na svjetlo, i stavlja mu se pred oči uzrokujući duhovno pokajanje. I kao što su oni koji žive u zatvoru u stalnoj žalosti i bolu, naročito onog dana kada ih dalje odvode i sprovode na mjesto suđenja, i stavljaju ih na traku, čuju glas sudije u sebi; kao što su tada puni straha, i čini se da nisu bolji od mrtvaca, njihova duša, iako u velikim mukama zbog svakog trenutka grešnog djela, mnogo je više povrijeđena kada treba da požuri da izađe.


* δαίμονες, na novijem grčkom, obično znači odvajanje duša ljudi; na starijem grčkom, duhovi čuvari ili negdje potčinjena božanstva. Ovdje se obično prevodi kao lutajuće duše. 

Izvor: Parabola o bogatom čovjeku i Lazaru, Druga besjeda (odlomak). 
 

ČAK I SVETI IMAJU LJUDSKE POTREBE

Mitropolit limasolski Atanasije 

 

Pre mnogo godina, kada sam bio u Katunakiji (to je kameniti predeo koji se nalazi na jugoistoku svetogorskog poluostrva) često sam odlazio velikom, savremenom starcu svetoga života, ocu Jefremu Katunakijskom, koga su popularno zvali papa Jefrem.

Nisam siguran da će se u našem vremenu ponovo roditi starac poput njega. Bio je delatelj neprestane molitve, stalno ispunjen blagodaću Božijom.

Jednom kada smo ga posetili u njegovoj keliji, požalio se da je umoran od Katunakije i izrazio želju da se preseli u Monoksilitis na neko vreme. Monoksilitis je oblast koja se nalazi na granici sa Svetom Gorom. To je dolina između dve planine puna borove šume, vinograda, maslinjaka, sa protočnom vodom – raj na zemlji. Rekao je: “Želim da odem tamo i odmorim se. Ovde u Katunakiji ne postoji ništa drugo sem stene i molitve, molitve i stene, iz dana u dan… Stvarno sam umoran. Treba mi promena.”

Bio sam iznenađen kada sam ovo čuo. Pitao sam se kako je moguće da jedan starac ima želju da promeni svoju sredinu, da ode u Monoksilitis. Mogao sam da razumem da mladi monasi poput nas imaju potrebe takve vrste. Ali kako je bilo moguće da ovaj veliki, sveti starac, u čijem je životu Bog bio stalno prisutan, ima takvih potreba? Tada sam shvatio da su čak i sveti starci ljudska bića podvrgnuta zakonu promene.

Kasnije sam čuo da je Josif Isihast (+1959), starac papa Jefrema, imao slične potrebe tokom svog života. Starac Jefrem nam je lično ispričao da je njegov starac prošao kroz period duboke tuge i mnogih iskušenja. Jednoga dana kazao je učeniku Jefremu: “Papa Jefreme, idi i dovedi  Vasilija da nas malo zabavi.” Vasilij je bio mirjanin koji je živeo i radio u blizini skita Svete Ane. Bio je jednostavan čovek, ali poznat po svojim nečuvenim lažima. U njegovom prisustvu svako se smejao grohotom. Sablaznio sam se o ovakvu molbu.  “Kako je moguće”, zapitao se, “da starac ima potrebu za ludom kakav je Vasilij? Zašto ne može da uradi nešto drugo, na primer - da se više moli?”

Kao što se može videti, čak i sveti su povremeno imali takve potrebe zbog svoje ljudske prirode.
(Iz knjige Kirijaka C. Markidesa “Darovi pustinje: zaboravljeni put hrišćanske duhovnosti”, str. 116-117)

 

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI: ZA DUŠOM CVEĆA

Cveće – koliko slatkih tajni! Koliko prijatnih tajni! Kada čovekovo saznanje prohodi vidljive svetove, pocrni od tuge; a kada se kosne cveća – zablista, zasija, zaraduje se. Jer, cveće – to je radost za naše ljudsko saznanje. Sve može biti gorko, samo je tu neka čudesna slast, u cveću. Ima u tome nekog božanskog magnetizma, što dušu vuče neki raskoš. Jeste li primetili, ljudi obično svoju pretstavu o raju vezuju sa cvećem.Nije li cveće – najskriveniji ostatak izgubljenog raja? Nije li u njemu raj najviše sačuvao sebe i preneo kroz vekove do nas? Zato je valjda i med od cveća! Rajska slast, i duša raja – probija se kroz cveće, izbegavajući da se sretne sa ljudskim zlom. Jer naše zlo, i jeste pakao, najpre za cveće. Jer je najosetljivije, jar je najrajskije od svega što postoji u vidljivim svetovima. Ako hoćete da se u ovom svetu osetite kao u raju – živite među cvećem, sa cvećem, cvećem: njegovim dahom i njegovim duhom. Cveće – najjači simvol, i najizrazitiji, nekadanjeg raja, nečeg rajskog.

I najmani cvet – koliko rajskog u njemu! Najmanji cvet – čitav raj! A sve što je rajsko, rajsko je nekom slatkom beskonačnošću, nekom milom besmrtnošću. Gle, po jedna slatka beskrajnost, po jedna mila besmrtnost se zavila, sakrila, primirila u svakom cvetu, i najmanjem i najvećem. A svaka beskrajnost je rod sa svima beskrajnostima božanskim. I mi, kroz najmanje i sa najmanjim putujemokroz beskrajno i beskonačno. Pogled ti pao na majušni cvetić nezaboravka, i gle, ti si zaronio u bezmernubeskrajnost, usplovio u sve beskrajnosti. I nezaboravak plavi – kao plavi čunić nosi i prenosi tvoju dšu i iskrcavana obalu beskonačnosti. To Bog učinio, da čovek ne bi bio sam, mali, već uvek, sa beskrajnim, beskonačnim = besmrtnim. A kroza sve to sa – večnim. I kroz beskrajno malo, majušno, posećuje nas po nešto beskonačno, besmrtno, božansko. Bog nas je sa svake strane zatvorio beskrajnim, beskrajno velikim, neizmernim. I mi smo, u stvari, po svemu beskrajni, beskonačni, besmrtni. Između malih majušnih cvetića i zvezda, koje su svetlosni cvetovi,stojimo i krećemo se mi ljudi. Pogledajte, i svuda ćete ugledati nju – beskrajnu, beskonačnu, i samimtim – večnu tajnu, jednu istu, razlivenu svuda i po svemu i kroza sve.


Šaputala je mimoza:
Ljudi, vi ne vidite moju dušu kao što ne vidite ni svoju; a njome živite vi, njome živim i ja. To su naše najneposrednije stvarnosti. Ja bih vam se ispovedila, ali vi nemate dovoljno fin sluh da biste me čuli, i dovoljno fino saznanje da biste me razumeli. Zasađena sam rukom nevidljivog nebeskog Rukosadnika. Kroz mene On je razlioneku svoju tajnu; i u meni ima više neba nego zemlje, - zar to ne osećate? Čini mi se, treba da imate vid ravan svevidu da biste dokraja sagledali tajnu moga bića. Vama je neophodan Svevideći da biste mi dušu videli, i Sveznajući da biste je saznali, i Svečujući da biste je čuli.

Zagledajte u moje nerve, u moju nervaturu: u njoj se vrši prelaz nebeskog u zemaljsko, natprirodnog u prirodno. A vi mislite, da sam sva od prirode, od onoga što vi ljudi nazivate prirodom, a ne vidite da je u meni natprirodno postalo prirodnim. Ta i sva priroda nije drugo nego – natprirodno probraženo u prirodno. Ljudi proglašavaju: prirodom, prirodu! – i time završavaju krug svojih misli, svojih istraživanja, svojih argumenata. Kao da su te reči neko objašnjenje. To je isto kao kada bi kazali: sunce je sunce, zato što je sunce; plavo je plavo, zato što je plavo; slavuj je slavuj, zato što je slavuj; čovek je čovek, zato što je čovek. Time se ništa ne objašnjava niti dokazuje, već samo posredno priznaje neznanje...   Da, ništa natprirodnije od prirode. Ajde, opervazite mi to što nazivate prirodom. I šta od “prirodnog” uđe u vaš razum, u vaša čula? Sva je priroda u suštini natprirodna, jer živi nekim tajanstvenim silama, čije izvore ne znamo i čije zalihe ne spoznajemo. I vi se ljudi još trudite da logikom objasnite prirodu. I govorite: logika, logika! A šta je to – logika, šta je to – logično?Sve sama nepoznanja do nepoznate u nerazmrsivoj jednačini života.

Poslednjom tajnom svoga bića, sve je cveće – natprirodno. Najtajanstvenijim, no najživljim korenom svoga bića mi se držimo za nebo, nevidljivo živimo nebom. I vidljivo! Gle, nama treba mnogo sunca, i svetlosti nebeske, mnogo zvezda i njihove svetlosti, mnogo neba i njegovog plavetnila, da bismo mogle živeti ovde, na zemlji, u “prirodi”. Ta i mi smo prelaz natprirodnog u prirodno!

Zašto da to bude privilegija samo ljudskog bića, ljudske logike, ljudske logosnosti? I u nama je Logos /=Hristos – Jn.  1, 1–3/, i Logika Božja, i Smisao.Zar vas sklop našeg lista ne iznenađuje, i ne zaprepašćuje? Ta vi još ne znate, otkuda boje u svetu, i otkuda tolike nijanse boja? Vi ne možete našu tajnu ni da domislite, ni da doosetite. Tajnom svojom mi smo sakriveni u natprirodi; zar ne?

Evo: moja osetljivost! Kako je vi objašnjavate svojom “logikom? Čim ko dodirne jedan moj listić, svi za njim polegnu; a kada sam na livadi, čim jedan stručak dodirne neko, on učini da svi po svoj livadi polegnu, signalizirajući upasnost. Aparat prirode vrlo komplikovan, i osetljiv: na dodir, pa i na dah. Kad dahne, kad uzdahne vazduh, listići se skupljaju, savijaju, kao skrivaju, i onda grančica za grančicom. Primam najfinije zvuke. Aparatura najfinija, nervi zapanjuju. Vene od daha, vene od ružnog pogleda, od ružne čovekove misli, od prljavog osećanja. A kako li se oseća u ognjenom moru našeg ljudskog, našeg zemaljskog zla? Od najmanjeg napada, uvrede, ja se stresem, i – umirem. Jer sam od najfinije građe. Zemlja, zar ne znate – podnožje neba.  


Bosiljak je pevušio:
Miris me vezuje sa svetom. Ja osećam: veza ovog sveta si mirisom. Ko mi dade tu mirisavu dušu? Veza sa  - Bogom; veza sa vidljivim svetom. Ja doživljavam to čudo: Srce sveta ulazi u mene, i u vodu. O, to osećanje! Miris, zar to nije čudo? Veliko čudo Božje? Čime to miris – miriše? Zemlja ne miriše, a srce miris – meni! Oprostite mi tu zagonetku! Bosiljak u ovom svetu – u smrdljivoj bari, u prikrajku.


Petonija je govorila:
Ja mirisom živim. Tu su svi moji unutrašnji svetovi. I kad umirem – kroz miris umirem. Kroz miris dišem i izdišem. I kroz miris umirem: bez agonije, bez ropca, bez grčeva. Moji miris/i/ putuju kroz nežnost. A svaka moja pora, to je prozor na mojoj mirisnoj duši. A duša moja – sva je u menii oko mene. Duša mi je sva od mirisa. Kad me miris napusti – ja umrem. Takva sam ja. A ko je to Plavi nada mnom. Plavi, ja tebi šaljem svoju dušu. Nađi joj novu krunicu – moju besmrtnost! Ja volim takvu besmrtnost, žeđ srcu. Ah, u mom rečniku nema mnogo reči, jer mnogo osećam. Samo nekoliko reči: miris, duša, ljubav, besmrtnost.
Moj miris, otima se za suncem: predveče juri za njim, što je zašlo, skrilo se. Prolazi li čovek pored cveta sa rđavom mišlju: prolazi sa požarom, od koga vene cvet. Nečist pogled padne li na list, pada kao raspaljeni žar.


Đurđevak je zvonio:
Najsitniji sam cvet, a znate kroz mene je prostrujala neka slatka sila, sigurno božanska. Ja sam uzdrhtao – to je Logos /= Hristos/ prošao kroz mene, i ja sam se osetio živim, postojećim. Biti, to je slast i sladost i radost. Jer me to vezuje sa Logosom. A vi ljudi, vi sve mislite: mi smo mrtvi, mi cveće. A gle, kroz nas živi reč Božanskog Logosa; time smo mirisavi, time – besmrtni.

Znate, ja sam vezan sa nebom više nego li vi. Moj miris, ta u njemu ima više neba i sunca nego li u ljudskim mislima, osećanjima. I sa unutrašnjim tajnama zemlje ja sam u srodstvu, jer me one hrane svojim sokovima. Duša mi je mirisna, jer je to reč Logosa, a reč – Logosa, nosi u sebi i širi sobom miro božansko. A miris – to je nešto vaistinu božansko, natprirodno. Jer naš miris, to je naša duša; izdahnemo li, on ide Bogu, koji ga čuva u besmrtnim riznicama.

Mi cveće, gledamo na vas ljude, i tražimo sličnosti sa vama. Ima je samo u jednome: u vašoj bogolikoj duši, u vašoj logosnoj /=hristolikoj/ duši – tu se, samo tu dodirujemo. Ali, većim delom svoga bića vi se ljudi otiskujete u neki strašan mrak, u neki strašan smrad. To ukoliko bežite od Logosa i od nas.

Znate, i vi ste ljudi mirisavi, i vi mirišete – samo molitvom, ljubavlju. Molitva i ljubav, to su miris, neprolazni miris vaše ljudske duše, ljudskog bića. Ja đurđevak osećam da đurđevski miris bije iz vas kada ste na molitvi i u ljubavi.

Uh, ali, bi ljudi – vi ste nesretnici smrad ove planete, kad ste zli. Zlo – smrdi. Zlo je najodvratniji smrad. Ni jedno biće nad zemljom i na zemlji ne može da ima čulo mirisa kad su ljudi zli. Mi smo vaši dobrotvori, veći no vi naši: mi prečišćujemo vazduh za vas; udišemo ugljendioksid, da se ne biste otrovali. Mi smo na taj način vaši lekari, i vaši lekovi: lekari duša i tela. Ne gordite se na nas! Bog nas je tako srodio: Umetnik Svemudri!

-------------------------------------------------------------

 *Rukopis nađen u ostavštini Ave Justina, pisan olovkom, na 4 strane belog papira, olovkom, brzopisom, kako je Ava obično pisao (gde su izvesna slova povezivana brzim potezom olovke, a neka ostajala nedopisana do kraja), pa je posle skoro uvek ovakve tekstove prepisivao poznatim krasnopisom. Ovaj lirski tekst, samo “nabrosak”, prepun biblijsko-jevanđelskog, pravoslavnog kosmizma, unutar Avine novozavetne Logosologije, nije prepisivan ni ispravljan. – Na drugim manjim listićima njegovim, stoji zapis olovkom: “Za dušom cveća” i onda kraći zapisi, poput ovog: “organske materije u listu nazivamo lisni nervi ili lisna rebra. Svi skupa nervi jednog lista čine nervaturu lista” itd. (i u zagradi: St. Jakovljević, Botanika, str. 47). – Pretpostavljamo da ovaj ogled potiče iz doba (pred-u-oko-po-ratnog) i raspoloženja, kad je nastao i tekst “Srna u izgubljenom raju” u Filosofskim urvinama, ali u tu, od njega samog, sabranu zbirku tekstova nije unet, verovatno jer je ostao nedovršen. - Ep. At.

Preuzeto iz časopisa “Svetigora”, januar 2008. godine                                                 
  

STARAC TIHON SA SVETE GORE

Otac Tihon, u svetu Timotej Golegov, rodio se u ruskom selu Novaja Mihailovskaja 1884, od bogobojažljivih poditelja Pavla i Jelene.

Obišao je oko 200 ruskoh manastira i posetio Sinaj i Palestinu. Na Svetoj Gori je živeo 60 godina. Upokojio se 10.09.1968. godine.

Ovo su njegovi lični podaci. Međutim, ovaj nežni izdanak Svete Rusije, miomirna mladica Atona, poseduje neke druge privlačne osobine koje su učinile da ne prođe neprimećen ovim svetom. Naravno, zahvaljivao nam je na gostoprimstvu. «Hvala grcima na gostoljublju», govorio je često.

Vatreni poštovatelj Bogorodice, dostojan služitelj Višnjega; Sveta Liturgija – njegova prva radost; čovek ljubavi, molitve, blagočestivog smirenja. Ozaren i čovek koji zrači, isposnik, blagodatni pustinjak. Zaljubljenik Carstva Božijeg, pokazivao je to neprestanim sećanjem na smrt, svojom bezbrižnošću i radošću. Za krevet imao je daske, a iskrpljene mantije za pokrivače. Divlje životinje po brdima bile su mu prijatelji. Izlivao je obilno suze na drvo časnoga Krsta koje je imao u svojoj kolibi. Sam je sebi iskopao grob. «Slava Ti, Bože» postalo je jedno s njegovim disanjem. Vreme svoje smrti predvideo je mnogo unapred. Njegov lik obitava nezaboravan u svetlosti mira.

Godine 1972. blaženi mitropolit Halkide Nikolaj, s ljubavlju je zapisao pripovedanja o. Pajsija o ocu Tihonu i objavio ih 1981, a ova knjižica je pre toga izdata. Oba izdanja danas su rasprodata, što pokazuje da još postoji ljubav ljudi koji vole vrlinu, žednih takvih okrepljujućih štiva. Ovo izdanje nam priža sećanja jeromonaha Agatangela, iz kelije Časnog Krsta u Kareji, bivšeg Ivironca, koji ga je poznavao izbliza, od 1960. kao 18-godišnjak. S jednostavnošću vrednom pažnje i neobaveznošću opisuje sveštene uspomene iz susreta sa svojim duhovnikom, ocem Tihonom, koga je najtoplije voleo.

Predstavljeni su nam nepoznati detalji iz njegovog života, iz Jerusalima, Burazerije, Katunakije i Kapsale – mesta na kojima je starac obitavao. Ljubazan doprinos oca Agatangela i trud je za pohvalu.

Neka nas uvek prati blagoslov Svetog Starca.


Monah Mojsije - Naše prvo poznanstvo

    Prve godine na Svetoj Gori, u manastiru Ivironu, upoznao sam velikog duhovnika, oca Tihona. Jednog prolećnog jutra, nakon jutarnjeg bogosluženja, sišao sam do manastirske kapije, gde je tada bio vratar moj duhovnik, starac Kleonik. Najednom, ugledah jednog svetlog starog kaluđera – izlizana mantija i kratki prsluk pokrivali su veličanstvenu pojavu.Sjaj njegovog lica, duga brada, sladak govor, ljubav i jednostavnost ispunili su mi srce radošću i ganutošću. Ne znajući ko je to, želeo sam da mu se poklonim, da dobijem od njega blagoslov. Verovao sam da je njegov blagoslov bio blagoslov Hrista.

Kao siromašak i ja sa mu nešto dao.Šta će to biti? Jedan bakalar, koji je, iako to nisam znao, za njega bogat ručak. Ja dete, on svetitelj. Srca su nam postala jedno. Kao žedan, sedeo sam malo kraj njega, da ga pitam. «Gde živiš»? «Pustinjak sam», odgovori mi. Zadivih se i zatražih da me ponovo blagoslovi...

Sedeli smo na klupi i istrajavao sam da mi kaže gde živi. Na kraju mi reče – «u Kaliagri». «Sam?», upitah ga. «Ne, dete moje», odgovori mi, «zajedno s Bogom i Bogorodicom...Družba su mi ptice, koje sve vreme ne odlaze odatle,  svaki dan zajedno pojemo. Kakva radost, kada svakog dana cvrkuću:Slava Bogu! Ja – Mnogaja ljeta Svetoj Gori»...

Od toga časa postao sam mu odan. Tražio sam da ga bolje upoznam. Ovaj dan je bio značajan za mene. Kad sam pričao svom starcu Kleoniku o ovom susretu, on mi reče: On je sveti čovek, dete moje. Želeo sam da posetim njegovo prebivalište. Jednog dana išli smo s ocem Gervasijem koji je znao stazu. Mesto na kome je živeo bilo je pusto. Stigosmo do njegove kolibe, koja kao da je bila nenastanjena, pokucasmo na mala vrata. Na «molitvama svetih»... začusmo «amin» i otvori nam. Radost mu beše velika, kao i njegova ljubav. Ljubav koju je pokazivao svakom, bez izuzetka. Uvede nas ljubazno i povede prvo u crkvu, malu, s jednom celivajućom ikonom i Raspećem koje se danas čuva u manastiru Ivironu. Reče nam: «Otpevajte Dostojno jest i Spasi Gospodi ljudi svoja». Potom poče jednu jekteniju pominjući ceo svet. To je imao da priži svetu, to je davao; da pominje mnoga imena svakoga dana...

Kasnije nam poče govoriti kako treba da živimo, kakvu radost predstavlja molitva... Pošto smo se ispričali, ispovedili smo se, pročitao nam je oproštajnu molitvu, darujući nas ponovo duhovnim rečima, blagoslovio nas je i mi pođosmo u manastir.
Od tada pa do njegovog predstavljenja u Gospodu, postade moj duhovnik.

Mladalački dani

    Roditelji su mu bili pobožni, s poznatom, velikom blagočestivošću Rusa prošlog veka. Za majku je govorio da je bila jedna sveta majka, uvek se molila. Svake srede i petka nije jela uopšte, bila je sva predana molitvi, a suze su joj se često slivale iz očiju. Dar suza imao je i on, suze su mu bile svakodnevna i neprestana hrana. Verovao je da su suze dar Božije milosti i da se njima pere duša da bi se predala svom Tvorcu.

Od malena je voleo da posećuje manastire. S nestrpljenjem je očekivao kad će i on dobiti Božiji blagoslov da napusti svet. Da dođe blizu Bogu, da se moli, jer ništa vidljivo nije ga zadovoljavalo, nego je žudeo za Nebeskom večnošću i  neprolaznom radošću.

Pošto je stekao potrebna znanja, ljubav prema pojanju i muzici ubrzo ga načiniše savršenim pojcem. Uvek je išao u crkvu i pevao u horu, čiju je upravu ubrzo preuzeo.S blagoslovom roditelja odluči da poseti Jerusalim i Svetu Goru. Bogoljubivi mladić krenuo je zajedno sa ostalim vernicima. Kad su stigli u Carigrad, upoznao se sa monahom, ekonom burazerijske kelije. Ekonom mu kaže: «Želiš da postaneš monah?» «Želim», odgovori. «Pokaj se i od danas si iskušenik u našem Skitu Svetog Nikole». S velikom radošću i suzama zahvalnosti zamoli za blagoslov da se pokloni Svetim Mestima.

Nakon poklonjenja dođe u Svetu Goru i pribroja se bratstvu Burazerije. Nakon godinu dana postade monah.

U Karulji Svete Gore

Starčeva ljubav za tihovanjem i čežnja za podvigom nagnali su ga da napusti divno bratstvo i da dođe u najsuroviji kraj Svete Gore, na jezivu Karulju. U jednoj maloj spilji boravio je oko 15 godina. Njegov podvig je bio velik i neprestan. Svako veče pravio je preko 600 metanija. Jeo je jednom u tri dana, a često samo jednom u sedmici.

Svake subote išao je i pričešćivao se u skitu Svetog Đorđa, vraćajući se odmah potom u svoju spilju. Spilja mu je bila na temelju crkvice Svetog Đorđa i očuvana je do danas.

U Svetom Đorđu je bio jedan starac, veoma mudar, po svetu i po Bogu, koga je nazivao učiteljem. Učitelj mu je davao svakog meseca po jednu svetootačku knjigu. Vraćajući mu je, trebalo je da ispriča njen sadržaj i šta je razumeo. Ako ne bi ispričao s tačnošću, ne bi mu je zamenio. Na taj način pročitao je sve Oce Crkve: Svetog Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog, Svetog Grigorija Bogoslova, Svetog Simeona Novog Bogoslova i ostale. Posebno je voleo Svetog Simeona.

U vreme mobilizacije ruskih monaha 1917. godine, išao je da poseti ruski skit Tivaidu. Kad us ga videli tamo državni predstavnici, izmoždenog od podviga, upitaše ga gde i kako živi. Toliko su bili udivljeni podvižnikom karuljske isposnice, da su ga ostavili da nastavi podvig i da im pomogne molitvama. On se odmah vrati u svoju pećinu, i sad se još više predade podvigu i molitvi, da bi popunio i ojačao redove braće koja su se borila.

Od oko 700 monahakoji su tada otišli, samo su se dva-tri vratila. Jedan je bio starac Atanasije iz kelije Časnog Krsta u Provati. Bog je blagovoleo da starac preda svoj duh na mojim rukama. Otac Tihon mi je mnogo pripovedao o njemu.

 

Uvek je držao umnu molitvu. Molio se danju-noću, tako da je umnu molitvu držao i kada bi pričao, a nije je prekidao ni u snu. Tad bi mu izletelo i rekao bi o sebi: dete, i kad spavam, moje srce se moli... Kad se moliš, govorio mi je, neka ti se srce priljubi za molitvu, i objašnjavao je pritiskom prsta na zid, kao što lepak vezuje stvari.



Podvižničke borbe u Kaliagri

    Nakon 25 godina podvižničkog znoja, odlazi iz Karulje i dolazi u oblast Kaliagrije. Tu je imao jedno viđenje: kako bi Vaskršnje veče i pevaše s radošću svu Vaskršnju službu. Sledećeg jutra dođe mu duhovnik i reče da ide u Stavronikitu, manastir kome je pripadao skit, da se pokaje i da postane sveštenik. Tako i bi.
 

Pošto njegov skit nije imao crkve, s velikom žudnjom i blagočestivošću počeo je da gradi. Novca uopšte nije imao i odluči se da ide da traži milostinju. Na putu kojim je išao srete jednog monaha i reče mu svoju zamisao, kako želi da podigne crkvu Časnog Krsta, ali nema novca. Monah se iznenadi jer je toga dana dobio pismo i novac, da ga da onome ko želi da sagradi crkvu. Njegova radost i ganutost bili su neizmerni. Odmah pozva zanatlije i pretvori jednu malu keliju u crkvu, koju je mnogo voleo.

Preobražaj na Svetoj Liturgiji

    U vreme Sv. Liturgije doživeo je preobražaj. Već se smrkavalo, a od jutra, kad je počeo službu, nije bio završio. S velikim poštovanjem čitao je molitve Sv. Liturgije, koje je znao napamet od njenog dugogodišnjeg i stalnog vršenja, ne u sebi, niti jakim glasom, nego tako da se čuju na uho sveštenika. Sav ustreptao, u vreme Heruvike i osvećenja pojao je sa anđelima njihovu pesmu na nebesima, gledao je potom kako su bili na svetom prestolu i završavao Sv. Liturgiju i ne shvatajući koliko je vremena prošlo. Pred Sveto Pričešće nije čekao da padne mrak da bi čitao molitve, nego je čitao od podne. Celog dana se spremao za Sv. Liturgiju i Sveto Pričešće narednog dana. Govorio je da vernik treba da se priprema 24 sata da bi mogao postati pričasnik u telu i krvi Gospoda našeg Isusa Hrista.

Za vreme proskomidije satima je pominjao sva imena koja je imao i na kraju, pritisnuvši ih  rukom, govorio je: Pomeni, Gospode, celi svet...

Nekad, nakon pominjanja mnogih imena na jedan blagodatan način, pritisnu ih sve rukom govoreći mi: Dete, srce celom svetu...

Kada je ostario mnogo i nije mogao da služi, išao sam i služio mu i ostavljao mu sveti Hleb, a on ga je delio i pričešćivao se svakoga dana. Želeo je da se prosfore prave s blagočestivošću i molitvom, da su dobre i lepe, jer je od njih nastajalo Telo Hristovo. Pokazao mi je da ih bušim na pet mesta u sredini pečata, da se ne stvore mehuri. Isto tako, želeo je da vino za Sv. Pričešće bude dobro.

S velikom prostotom je govorio kako Anđeli, Proroci, Apostoli, Jerarsi, Mučenici, Prepodobni, Besrebrenici i svi Sveti jesu prisutni, pošto smo ih pominjali na Proskomidiji,i dolazili su u pomoć svim ljudima, čija je imena satima pominjao.
 

DUHOVNI SAVETI

Njegovi saveti bili su kapi doživljaja srca.

«Da bi našao dobrog duhovnika, govorio je, treba da se moliš tri dana, i potom da te Bog prosvetli.Putem kojim ćeš ići moli se da ga Bog prosvetli da ti kaže dobre pouke.»

Uvek se moli pre početka svakog posla. Reci: Bože, daj mi snagu i prosvetljenje, i potom počni posao; a na kraju: slava Bogu.

Mnogo je govorio o smirenju: Svako jutro Bog blagosilja čoveka jednom rukom. Kad vidi smirenog čoveka, blagosilja ga s dve ruke.

Jednom ga poseti neki monah i reče mu kako nikad ništa loše nije učinio u životu. Međutim, primetio je da su njegove reči skrivale veliku gordost; mnogo se ražalostio i smatrao je da je ovog zaposeo pali demon. «Neću da gledam takvog čoveka, govorio je, bolje da je hiljadu puta pao u greh, nego što je takav. Tako se ide u pakao, dete moje.»

Pripovedao mi je tada jedan događaj iz svoje otadžbine:

U jednom ženskom manastiru bila je jedna mlada monahinja i mnogo se pročula po vrlini. Igumanija tada vide jedno viđenje i ču glas koji joj reče: «Ovu monahinju da smiriš». Igumanija beše u nedoumici jer je smatraše svojom najboljom monahinjom. Mlada monahinja imla je običaj da nakon bogosluženja ostane sama u hramu. Stojeći pre ikonom Bogorodice, govoraše: «Ja devica, Ti devica. Ti si rodila, ja nisam». Tim rečima pokazivala je svoju gordost. Međutim, uskoro joj Bog dade iskušenje kako bi je doveo u veliko smirenje. Tada, klečeći pred ikonom Bogorodice, pokajana, smirena, praveći metanije i lijući suze, govoraše za sebe da je najgrešnija na svetu.

«Suze, dete moje, suze, to želi Bog.»

«Pakao se napunio ljudima-gordim devstvenicima. Smirenog čoveka želi Bog.»

Smirenje oca Tihona bilo je toliko da je kada bi neko išao da se ispovedi, nakon oprostne molitve, govorio: «Dete moje, pomoli se i za mene»...

Kad je jedan ravnodušni mladić došao na Svetu Goru, povedoh ga u starčev skit. Pošto se ispovedih, htede i on da se ispovedi. Ušavši u crkvu rasplaka se i pade na kolena, moleći za oproštaj mnogih sagrešenja. Otac Tihon ga toliko zavoli da mu je tražio istog tog trenutka da se pomoli za njega, da mu oprosti Bog, jer je mladić mnogo plakao dok on sam, reče, nije. Zamoli ga on, kome suze nikad nisu nedostajale i koji je imao jednu krpu kojom je samo brisao suze i koja je uvek bila nakvašena...

I epitrahilj mu je bio stalno vlažan od neprestanih suza-držim to za istinski blagoslov. Čak i na velikom krstu, ako neko obrati pažlju, videće kapi suza, koje je izlivao u pregrštima. Smatrao je da sa suzama peremo noge Hristove i da ih kosom posušujemo...

Posećuje Sveta Mesta

    Jednom je hteo da ponovo poseti Sveta Mesta. Došao je bio jedan ruski brod koji je išao za Jerusalim. Nije imao novaca i zamolio je kapetana da ga primi besplatno. Kapetan ga je mnogo poštovao i ne samo da ga je primio, nego mu je i novac dao da se moli za njega i da ga priloži pokloničkim mestima.
Kad je stigao tamo, poče da posećuje hramove i manastire kao smerni poklonik. Na mnogim mestima želeli su da ga zadrže uza se. Međutim, nije znao da li je to volja Božja. Kad je saznao da je u jednoj isposnici bio jedan vrlinski monah, pođe k njemu da se posavetuje. Imao je dve stvari na umu: ostati u Jerusalimu ili se vratiti na Svetu Goru. U trenutku kada je zakucao na vrata podvižnika, začu: «Sveta Gora...Sveta Gora...» Nije ga bio još ni video. Zamoli ga da mu otvori da uzme njegov blagoslov i da se bespogovorno vrati u Vrt Presvete Bogorodice.

Tamo, osim monaha, ponovo zateče prijatelje, divlje pustinjske životinje koje je mnogo voleo. To sam saznao kad sam jednog dana išao kod njega u kolibu da nakupim malo maslinki koje su se tamo nalazile. Dok sam ih kupio, dođe kod mene da me vidi i začuh nekakvu buku u njegovoj keliji. Rekoh mu da zatvori vrata, našta odgovori: «Volim ga, nije loš, ovaj prijatelj, dolazi da uzme što mu se sviđa i odlazi.» Biće nekakva lisica ili kakav šakal. Divio sam se zadugo njegovoj svetosti.

Čudotvorna pojava Bogorodice

    Svakog svog posetioca smatrao je prijateljem i od Boga poslatim. Ono što bi mu donosili, čuvao je, a ako mu nije bilo potrebno, davao je odmah drugom. Iako nije imao ništa, sebe je smatrao bogatim. «Bogat sam, slava Bogu», govorio je.»Slava Bogu» - to mu je uvek bilo na usnama.

Mogao je dugo da posti i jednom, pošto nisam dolazio dugo dana, uočih sledeće čudo. U vreme kad nije bilo šljiva, i kad ga ni jedan čovek zadugo nije posetio, videh ih mnoštvo u njegovoj keliji, svežih i lepih. Zapitah gde ih je našao. «Dete moje, čovek Božji», odgovori mi. Verovao sam da mu ih je anđeo doneo.

Tada mi je ispričao i jedno drugo čudo koje mu se dogodilo u Rusiji. Bio je iz Sibira, a tamo su imali mnogo lepe pšenice. Hleb im je bio beo. Kad je obilazio ruske manastire, stiže u Moskvu. Malo dalje, tamo, jeli su crni hleb,koji nije mogao da jede. Danima je gladovao. Prolazeći kraj jedne pekare, vide jednu ženu da mu daje prebeli hleb,  vruć. Nije imao novca i uđe u pekaru da joj se zahvali. Upita pekara gde je otišla žena koja mu je dala hleb. Odgovori mu da nikakva žena nije izašla iz radnje. Naravno, kad vide da se hleb u njegovim rukama puši, i da u tom kraju nema takvog hleba, zadivljen shvati da je to bila Bogorodica. Zaplaka se ganut, a pekar, s poštovanjem, uze malo od hleba za blagoslov. Obojica zablagodariše Bogorodici. Sovim hlebom prošao je sve preostalo vreme koje je bio odsutan od kuće. Ovo čudo doprinelo je da se posveti monaštvu.

Blaženi starac, otac Tihon, stalno je govorio da pustinjak ima blagoslov da zadrži novac neophodan samo za 40 Liturgija. Oko kolibe može da ima tri čokota da bere grožđe, malo maslinki za ulje i mali vrt za povrće. Neka mu to bude dovoljno, a milosrđe da ne izostaje, kao što je sam radio. Ako bi mu neki put preostajalo novca, slao ih je nekom bakalinu u Kareji, govoreći mu: «Molim te, meni za ljubav, uzmi ovaj novac i daj siromašnom čoveku kad naiđe, a za hleb nema...»

Moje izbavljenje od lovaca

    Ljubav mu je bila toliko velika, da je voleo i mene grešnoga. Želeo je da me zadrži kraj sebe. «Bog će ti dati svega», često mi je govorio. Na kraju je došao i ostao kraj njega i otac Pajsije. Uzeo sam u keliju u Kareji i podigao crkvicu koju sam posvetio Časnom Krstu. Želeo sam tamo da zahvalim svom duhovniku ocu Tihonu i starcu Atanasiju iz Provatske kelije, koji su imali hramove posvećene Časnom Krstu, i da ih pominjem za neprocenjive duhovne darove koje su mi poklonili.

Jednom kad sam išao da se ispovedim i da mu ostavim malo hrane, desi se sledeće. Pošto se ispovedih i pošto mi dade poslednje savete, pođoh da se vratim. Iamo je običaj da me isprati nekoliko koraka van kelije. Međutim, ovaj put zauzeo je neki poseban stav. Držao je u rukama krst i neprestano me blagosiljao. Odlazio sam putem gledajući kako me neprestano blagosilja. Ubrzo, pošto mi je nestao iz vidika i kelija se više nije videla, nabasah na jednog lovca čija je cev bila uperena u mene, a ruka na obaraču. Najednom, uzvik koji mi se spontano ote prenu lovca, te me ugleda i pade dole prestravljen, inače bi me zasigurno ubio. Imajući na umu poslednje starčeve reči, stajao sam bez straha pred njim. Čuo sam lovca kako govori: «Neki ti je svetitelj pomogao, jer mi je prst bio na obaraču.» Bio sam siguran da me je spasao starčev blagoslov. U to su me uveravali i manastirski oci kad sam im pripovedao. Bilo je to čudo. Sledećeg dana ponovo sam išao kod starca da bih mu ovo ispričao. Zakrsti me i reče: «Slava Bogu, dete moje,  Bog je pomogao.» Suze mu navrše...

Kad sam postao sveštenik i zaželeo da me uzmu za «črednog» u jedan ženski manastir, gde je bila monahinja moja sestra, rekoh mu to i ražalosti se mnogo zbog opasnosti koje su postojale. Reče mi: «Dete moje, mnogo je teško biti mladom čoveku u manastiru sa monahinjama. Nema blagoslov mladić da gleda monahinje, niti da ih pričešćuje mlad jeromonah. Tražio mi je adresu da im on piše.Dao sam mu je, i s malo grčkog što je znao, napisa im: «Nema blagoslova da imaju mladog jereja, samo mnogo starog...» Kad su dobile njegovo pismo, mnogo su se rastužile i zatražile su da prouče monaške kanone. Otac Atanasije, koji je bio bibliotekar u našem manastiru, Ivironu, i bio vrlo mudar i vrlinski čovek, pisao im je sve u vezi s tim. Tad su svi shvatili koliko je otac Tihon bio u pravu. Kad sam mu saopštio da neću ići, obradovao se nezamislivo. Pripovedao mi je o mnogim događajima. «Mladi sveštenici u ženskim manastirima, to je skandal. Vatra i pakao, govorio je, bolje da umre mlad sveštenik, nego da ovim izgubi dušu...»

Bolesti i lekovi

    Jednom se razboli od reumatizma i ne mogaše hodati. Doktor mu reče kako treba da ide u svet, u termalnu banju na terapiju. Pošto nije hteo da izlazi u svet, smislio je sledeće. Tamo, u pustinji, napravio je jednu veliku kadu gde se lečio. Kuvao je origano, stavljao ga u kadu i time se prao. Bog vide njegovo strpljenje, i učini da mu bude dobro.

Kad bi se prehladio, imao je u jednoj flaši alkohol sa ljutim paprikama, čime se masirao. Lečio se sam. Našao je jedan povijeni štap za koji je vezao jednu spužvu kojom se masirao. Kad sam ga pitao šta je to, odgovorio mi je: «To je moj poslušnik».

Odneo sam mu nešto kinina koji je katkad upotrebljavao. Kad bi mu nestalo, pisao bi karakterističnim blagodatnim izrazom: «Molim vas za ljubav, potreban  mi je gorki crveni lek.»

Rukodelj i molitva

    Kad je bio u Burazerijskoj keliji, naučio je kao rukodeljmetod poliranja zlata za ikonopis koji se naziva cukaniko. Međutim, struganje prilikom njegove izrade ga je uznemiravalo, i odustao je od toga.

U Karulji se bavio ikonopisom. Uzeo je nekoliko časova od jednog monaha. Jednostavnim ikonopisačkim stilom davao je likovima izgled kakav je video očima srca. Na primer, arhipojci, sa borama na licu, kao i podvižnici, jednostavni i skromni. Slikao je tek koliko da pokrije troškove, da kupi dvopek.
U Kapsali je živeo od novca onih koji su slali imena da ih pominje.

Pričao mi je da monah treba jedan sat da radi, jedan sat da se moli. Pripovedao mi je šta se dogodilo u jednom ruskom manastiru za akatist Bogorodice, koji je naročito voleo.

Bio je jedan monah koji je svakoga dana 24 puta čitao akatist na sledeći način. Kad bi čuo časovnik da otkucava sat, on je počinjao. Sati su mu bili merilo. Naravno, svaki put ga je čitao s toliko poštovanja kao prvi put. Jednog dana začu glas iz ikone da mu govori: «Raduj se, služitelju, i tebi, raduj se».
Otac Tihon je i sam, mnogo puta na dan, čitao akatist sa suzama. Čitao je takođe svakoga dana Jevanđelje po Mateju. Naročito je voleo odeljak o Sudu, 13. glava. Želeo je da uvek drži svoj um prema tom kriterijumu. Imajući neprestano misao o smrti, otvorio je grob da gleda neprestano i da plače i da čeka, s radošću, kad će ga primiti. Krst mu je bio oružje u pustinji. Pljačkaši, govorio je, imaju pušku i nož. Ja, Hrista i Krst.

Nedeljom ne treba raditi. Jer, u staro vreme, kad su se Izrailjci hranili manom, Bog im je istu slao svakog dana osim sedmoga. Niti je blagosliljao one koji su bili proždrljivi.

Jer, koji su to voleli, kažnjavao ih je – postajali su crvi. Tako, nisu radili ništa drugo, nego su sedeli u šatorima i proslavljali Boga.
Sam je svu nedelju posvećivao Gospodu. Želeo je, kada je služio, da ne završava Liturgiju brzo. Mnogo puta približavalo se večernje, a on je još uvek služio...

Pomirenje sveštenoslužitelja

    Jednom se zameriše dvojica sveštenoslužitelja. Iako nije bilo ništa ozbiljno, otac Tihon je želeo da čuje «Ljubimo jedni druge» i da ih vidi da celivaju jedan drugog s radošću. Zamoli ih da saslužuju na Liturgiji, a on da im poje. Na kraju reče: «Danas se mnogo radujem jer vas dvoje imate ljubav – slava Bogu. «Slava Bogu» je stalno govorio.

Ljubav prema posetiocima i nesebično gostoljublje

    U ono vreme bilo je teško posetiti Svetu Goru, zbog slabih veza. Međutim, koliko god je bogoljubivih čulo za oca Tihona, želeli su svakim sredstvom i na svaki način da ga posete i da uzmu njegov blagoslov. Tako, od mnogih mirjana i klirika kojih se sećam, bio je neki o. Ilija. Bio je tada u Parizu na postdiplomskim studijama i znao je ruski jezik. Bio je čuo za duhovnost oca Tihona i dože da ga upozna i da porazgovara s njim. Vreme je prolazilo i smrkavalo se. Bilo je već nemoguće da idemo noću iz kelije. Otac Tihon, s puno ljubavi i jednostavnosti, želeo je da nas ugosti, iako, kao podvižnik, nije trebalo da ima takav običaj. Dao nam je pohabanu slamaricu koju je imao i stavio nas u crkvu, da se odmorimo preko noći.

Međutim, slamarica je bila puna stenica. Bela majca o. Ilije postala je crvena od njihove krvi. I pored ovog iskušenja, o. Ilija se uopšte ne ražalosti, nego je, naprotiv, bio veoma srećan što je bio ugošćen u keliji oca Tihona i što je mogao da čuje iz njegovih osvećenih usta duhovne reči i očinske savete.
Veliku shimu monaha smatrao je nečim velikim i svetim. «Nije dovoljno jednostavno da je nosimo, nego da imamo sveti život. U Ruskoj crkvi neguje se beskrajno poštovanje prema monasima velikoshimnicima. Velika shima predstvalja anđela, savršenog monaha, oslobođenog svake životne brige. To je onaj koji poseduje sve vrline, traži anđelski život, stara se za Božije, kako će ugoditi samo Bogu, ne ljudima. To je velika shima: kelija, crkva, post, neprestana molitva.Neopravdano je za velikoshimnika da se osvrće desno i levo, ili da se bavi upravljanjem. U Ruskoj crkvi velikoshimnika smatraju svetim čovekom. Kažu, ako ga vide s Patrijarhom, prvo će napraviti metaniju pred velikoshimnikom. Ne kao kod nas, gde veliku shimu nose mladi i ponose se time. To je veliki greh», govorio je.

Poslednji dani i prepodobno usnuće

    Podigao je brojna i dobra duhovna čeda, koja je savetovao s ljubavlju. Izdvajali su se njegovi susedi jeromonasi i monasi.

Poslednjih dana, konkretno tri dan pred njegov kraj, izdala ga je snaga. Išli smo redom da ga vidimo. Otac Vasilije, o. Grigorije, o. Atanasije, o. Pavle, i naravno o. Pajsije koji ga nije napuštao.

Pretposlednjeg dana desi se sledeće: kao što smo rekli, svakoga dana je stavljao u putir osvećene Svete Darove i pričešćivao se kao sveštenik. Tog dana, usled velike slabosti, nije mogao da se pričesti. Kad sam stigao, reče mi da upotrebim Sveto Pričešće. Međutim, pošto sam jeo, nisam mogao. Kasnije, dođe drugi sveštenik i pričesti ga. Ovaj događaj, to što ja nisam bio spreman da ga pričestim, kao i osećaj mučnine koju je imao usled bolesti koja ga ophrvala, uplaši ga. Pomislih da nije satanska zamka postavljena kako ne bi imao u «ustima Hrista», kao što je govorio. Zamolih da ga ja sutradan pričestim. Prihvati i mnogo se obradova.

Sledećeg jutra sam došao i vidim o. Pajsija veoma bolesnog. Pozdravio sam ih i pripremio Sveto Pričešće. Budući opružen na drvenom krevetu, u času kad sam ga pričešćivao, videh starca, do tri pedlja odignutog iznad kreveta, kao anđela, da proslavlja Boga i da mi zahvaljuje. Isto veče preda duh svoj.
Mnogo se rastužih što nisam bio u blizini da čujem njegove poslednje reči. Međutim, bio je o. Pajsije i starac mu reče da je bio u društvu sa Sv. Sergijem, koga je izuzetno poštovao.

Cele noći sam bio u žalosti što ga više neću viđati u ovom životu. Na jutarnjoj Liturgiji pominjao sam ga sa upokojenima. Svanulo je i spustila se takva kiša da mi je bilo nemoguće da pođem. Međutim, posle Liturgije je prestalo i razmišljao sam da li da ga položimo u grob koji je sam iskopao pre mnogo godina.
Kad smo se skupili, sva duhovna čeda, pročitali smo zaupokojenu službu. Grob je bio suv. Zemlja je olakšala. Budući davno iskopana, padala je odozgo kao pamuk.
 

Pozdravili smo ga uzimajući blagoslov i polazeći. Tražio sam kao blagoslov njegov epitrahilj i krst kojim me je blagosiljao.

Bila mu je želja da služim Liturgiju 40 dana po njegovom usnuću, a on bi molio Boga za mene i posetio bi me ovde ako nađe milost u Boga. O, čuda! Poseti me na poslednjoj Liturgiji. Dođe, pevajući vaskrsni kanon, i reče mi: «Dobro sam, hvala.» Kad se povratih, setih se obećanja koje mi je dao. Zablagodarih mu i proslavih Boga.

Posle starčevog upokojenja, njegova vrlina posta još poznatija. U mnogim crkvama Rusije služili su mu parastose. Ruski mitropolit Nikodim izdao je poslanicu tražeći da se služe pomeni u svim crkvama njegove eparhije. Kad je ovaj mitropolit posetio starca, on mu je zatražio da mu pročita oprostnu molitvu, jer je bio prvi episkop iz njegove otadžbine koji ga je posetio. Tad mitropolit, koji ga je mnogo uvažavao, pade pred njegove noge da ih celiva.

Mnogi od onih koji su ga upoznali ili čuli za njega, dotrčali su da uzmu bilo šta kao blagoslov, pa makar malo zemlje sa njegovog groba. Čak su se i ljudi iz sveta vraćali sa pokloničkog puta Svetoj Gori, noseći malo cveća sa groba starca Tihona, za uspomenu i kao svetinju.

Jednom arhimandritu, kad sam ga vodio u njegovu keliju, starac je prorokovao da će postati vladika,na šta je ovaj uzvratio: «Neka bude volja Božja». Danas je episkop i ne zaboravlja susret sa svetim starcem.

Demon se boji njegovog epitrahilja

    Jednom, tokom besede igumana manastira Simonopetre, starca Emilijana, u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu, desi se sledeće: bi tamo i neka demonizovana žena, i na kraju besede starac ču da ispušta demonske urlike i da se trese. Takav fenomen nisam video u životu. Sedeo sam preko puta, i zabrinut i potresen, pratio sam kako demon muči ljude. Bili su prisutni i mnogi drugi, kao i protosinđel Solunske Mitropolije, koji s puno bola prema stvorenju Božijem uputi svoje smerne molitve, kao što i svemoćni Bog žali Svoje stvorenje i pokazuje milost Svoju i izbavljenje od biča demonskog. Kad na mene dođe red, priđoh joj, blagoslovih je časnim krstom podstičući je da se prekrsti. Ali, nije mogla ni da izgovori da je krst – životodavno drvo. Govorila je da će je demon ugušiti ako to ispovedi. Shvatio sam da je bila uhvaćena u demonske mreže. Međutim, nisam prestao da prizivam ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Vreme je prolazilo i umorio sam se za trenutak. Bilo je prošlo 12 noću. Prethodne večeri video sam svog duhovnika, o. Tihona, koga viđam u raznim slučajevima, bilo da me posavetuje, bilo da me uteši, kao dok je bio u životu, i osećao sam spokojstvo i radost gledajući njegov anđelski lik. U tom trenutku, ponovo mi pade na pamet i rekoh posednutoj ženi: Povešću te kući i tamo ću ratovati, znaš sa čime. – Da, sa platnom oca Tihona, znači s njegovim epitrahiljem.
Ne stiže da dovrši, a demon je obori dole, pred kivot Sv. Dimitrija. Tad joj rekoh da kaže demonu da je gnusoba. Ponavljao sam to mnogo puta, i čim je prevalila preko usta reč gnusoba, ostavi je na miru. Od unezverene i neuračunljive posta mirna i razumna. Zablagodari Sv. Diomitriju, a od nas zatraži da je pominjemo zajedno s mužem koji je odvede kući.
 

Jeromonah Agatangel (Kalafatis)

26. avgusta 2010 godine

Izvor: http://www.pravoslavna-srbija.com/

 

POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA KELIJE I CRKVICE STARCA TIHONA SVETOGORCA
(klikni na fotografiju za uvećanje)