Manastiri i crkve

http://my.opera.com/MilosMiskovic/albums/slideshow/?album=606307&picture=8312507#

MANASTIR POGANOVO

Manastir Poganovo, sa crkovom posvecenom Svetom Jovanu Bogoslovu, podigao je 1395. godine srpski plemić Konstantin Dejanović Dragaš, sestrić cara Dušana. Osnov odlično očuvane crkve malih dimenzija, koji podseca na trolisnu detelinu, ima obelezja moravske arhitekture. Crkva manastira Poganovo je gradjena od slojeva kamena. Iznad centralnog dela naosa manastira Poganovo je kube, a na zapadnoj strani kula-zvonik. Misteriozno slikarstvo manastira Poganovo, koje su 1499. godine oslikali umetnici iz Severne Grčke, ubraja se među najviša slikarska ostvarenja tog doba na Balkanu.

Oko crkve manastira Poganovo se nalazi nekoliko ekonomskih objekata izgradjenih u orijentalnom stilu, koje se izuzetno skladno uklapaju u celokupni manastirski kompleks. U manastiru je do I Svetskog rata čuvana takozvana "dvostruka ikona", jedna od najlepših ikona s kraja 15. veka. Bila je poklon manastiru Poganovo od strane carice Jelene, žene poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI Paleologa. Danas se ova ikona nalazi u Muzeju ikona u Sofiji. Bugari su za vreme I Svetskog rata odneli u Sofiju i izvrstan ikonostas iz 17. veka. Manastir Svetog Jovana Bogoslova se nalazi 25 km jugoistočno od Pirota, na ulazu u divlji i tihi kanjon reke Jerme, jednog od najimpresivnijih predela Srbije. Spokojnom duhu Manastira Poganova znacajno doprinosi njegovo veličanstveno lepo i mirno prirodno okruzenje, od čije lepote zastaje dah, što njegove posetioce opredeljuje da mu opet dodju u posetu.

 

Manastir Ozren

Na 340 metara nadmorske visine, opasana gustom šumom, nalazi se još jedna zadužbina Svetih Nemanjića, manastir Ozren. Smešten je na istoimenoj planini nedaleko od naselja Petrovo, na maloj kosi između Meraje i potoka Krvavac s jedne, i Rječice, s druge strane.

Manastirski mozaici

Ikonostas manastirske crkve Sv. Nikole i česmu u manastirskoj porti na Ozrenu izradili su u mozaiku ikonopisci Ateljea Radlović. Među njima je radila i akademski slikar, Jelica Durković, koja se odmah po završetku studija opredelila za ovu neobičnu, staru tehniku zidnog slikarstva:

- Da, mozaik spada u natrajniju tehniku i u suštini to i jeste monumentalna tehnika. Meni su interesantne minijature u mozaiku jer one odaju utisak, posmatrane izdaleka, da se radi o ulju na platnu, ne primetite odmah da je reč o mozaiku. Sam kamen ima neku svoju priču, svoju istoriju, daje delu kvalitet više u odnosu na druge tehnike. Slika može da se slika beskonačno, a mozaik, kada se završi, to je to.

Treba istaći da mozaik nije posao za jednog čoveka, to je posao za više ljudi, radi se kao i pre više vekova, na isti način se lomi kamen, i sem nekih manjih pomagala, sve je ostalo isto.

Ikonopisanje, osim usavršavanja u tehnici, zahteva i duhovno uzrastanje. Moj cilj je, pre svega, da to što radim i duhovno može da zaživi. Zato su molitva koja prati rad i duhovno stanje ikonopisca, najvažniji za njegovo delo. Potrebno je, kao i za sve drugo u životu, da čovek veruje u to što radi i to se onda oseti. Raditi ikone u mozaiku je teško i zahteva dosta vremena i trpljenja, ali ljubav i vera moraju da se osete na njima. Nekome ko to ne nosi u sebi ovaj rad ne bi bio privlačan".

Osim manastira na Ozrenu, ikonopisci okupljeni u Ateljeu Radlović ukrasili su zidove i ikonostase mnogih crkava i manastira, naročito u Republici Srpskoj, pa tako njihovi mozaici krase i Vladičanski dvor u Bijeljini.

Na njemu je, kao i na većini drevnih srpskih svetinja, ispisivana burna istorija našeg roda. Ali, ko bi mogao reći kada jedan manastir počinje da živi: da li podizanjem i rastom zidova, da li stradanjem, možda saborom vernih u svome krilu, ili sopstvenim isceljenjem...

Narodno predanje nastanak manastira vezuje za kralja Dragutina, koji je oblastima Usora i Soli upravljao od 1284. do 1321. kao „sremski kralj“.

Kada je pop Jakov, koga srećemo i kao igumana Joakima, 1587. godine patosao crkvu, ostavio je i prvi pisani podatak o sadašnjoj crkvi manastira Ozren. Za vreme ovog igumana, u toku 1605. i 1606. godine crkvu je živopisao poznati ikonopisac pop Strahinja od Budimlja, a pripratu, između 1608. i 1609. godine, anonimni slikar.

Već krajem 17. veka počinju stradanja manastira. Za vreme austrijsko-turskih ratova, na potoku Krvavac, ubijeni su monasi. U 18. veku pošast kuge dovela je manastir na ivicu opstanka. Krajem istog veka počinju popravke manastira. U to vreme je izgrađena i manastirska kuća a manastir je ponovo dobio bratstvo. 

Izbijanjem Prvog srpskog ustanka manastirski život ponovo je prekinut i manastir napušten. Narod i okolni sveštenici nisu dozvolili da manastir propadne, pa trudom sveštenika Marka Marjanovića i naroda 1842. godine počinje obnova manastira. Zaslugom sveštenika Mijata i Ignjata sagrađena je česma Kaluđerica. Kmetovske porodice su manastir otkupile od Abaz-bega zajedno sa njegovom kulom od čijeg je materijala sazidan današnji zvonik.

Vreme, vera i trud ugrađivali su ciglu po ciglu u manastirsku istoriju. Svaki iguman je dao svoj udeo dogradnji manastira.

Kada je 2002. godine postavljen nov limeni krov, nađeno je pismeno svedočanstvo o majstorima i tadašnjem igumanu Danilu Bilbiji koji su isti posao obavljali vek ranije, 1912. godine. Majstori koji su obnavaljali ovaj krov, na čelu sa sadašnjim igumanom protosinđelom Danilom, učinili su isto ostavljajući svoje potpise. Tako su se i dodiri ruku neimara, i vekovi i duhovne visine susreli pod tim krovom koji natkriljuje Dom Gospodnji.

Početkom Drugog svetskog rata ustaše hapse tadašnjeg igumana Gavrila i jeromonaha Serafima, sprovode ih u logor Caprag a zatim ih proteruju u Srbiju. Manastir je tokom rata opljačkan, uništeni su arhiva i biblioteka.

Nakon rata jeromonah Serafim se vraća u manastir i uspeva da obnovi porušeno.

Ulaganje duhovnih i fizičkih napora u manastirski kompleks nastavljeno je sve do stradanja u poslednjem ratu. Iako sam manastir nije oštećen, tokom 1995. godine došlo je do velikog egzodusa stanovništva ovog kraja. Tako je od 2.700 srpskih domova u okolnim selima manastirske parohije, koliko ih je bilo pre rata, danas ostalo svega 230. Tako malobrojna manastirska parohija teško može da izdržava manastir, pa je zato ideja Njegovog Preosveštenstva Episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija, koji se u ovoj svetinji i zamonašio 1957. godine, da manastir preraste u duhovno-rekreativni centar, način da Ozren opstane i uzrasta zajedno sa mladima koji će se u njemu susretati.

Za Veliku Gospojinu u manastiru i oko njega dođe 30, 40 hiljada vernika, pa tako Ozren zaliči na grad čiji je centar crkva Svetog Nikole a staze manastirske porte - uličice kojima se tiska veliki broj ljudi.

Trećeg dana Vaskrsa ovde se održava i Vaskršnji kros na kome učestvuju sve osnovne škole iz regiona, pa tu zna da se okupi i 4.000 mališana.

Ali priča o manastiru Ozrenu ne bi bila zaokružena bez pomena važne znamenitosti. Naime, u manastirskoj crkvi nalaze se mošti Sv. mučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjene Marije, čija se druga ruka nalazi u manastiru Vatopedu na Svetoj Gori.

Neobičan ukras ovog manastira je dve hiljade ruža koje ga okružuju i o kojima, kao i o čitavom manastirskom kompleksu, brine iguman Danilo.

BLAŽENI STARAC SERAFIM VIRICKI

Sv. Serafim Viricki (u svetu Vasilij Nikolajevič Muravjov) rodio se 31.marta/13.aprila 1866.godine. Kršten je dve nedelje po rođenju, dobivši ime Vasilij, po Prepodobnom Vasiliju Novom. Bio je vrlo obrazovan, oženio se i postao uspešan poslovan čovek. Imao je i sina Nikolaja. Kada je Nikolaj  odrastao, oboje njegovih roditelja,i Nikolaj i Olga, sporazumno su rešili da se zamonaše.
13.septembra 1920. Vasilij Muravjov prisupio je Lavri Svetog Aleksandra Nevskog u tadašnjem Petrogradu. Na ovom mestu je revnovao i usavršavao se punih 45 godina.
19.oktobra 1920., uz blagoslov Vadike Venijamina, arhimandrit Nikolaj Jaruševič postrigao je i Vasilija i Olgu. Vasilij je dobio ime Varnava, po  njihovom zajedničkom duhovnom ocu Svetom Starcu Varnavi Getsimanskom , a njegova žena Olga postrižena je u Novodevičjem Voskresenskom manastiru i postala je monahinja Hristina. Prvo poslušanje koje je dobio monah Varnava bilo je poslušanje zvonara. Ubrzo je rukopoložen u čin jerođakona i postavljen za upravitelja grobljanske kapele.
To je bilo vreme građanskog rata u Rusiji. Jedan za drugim ređali su se parastosi u crkvi, i prva škola duhovnog rukovođenja monaha Varnave bila je da sasluša i uteši narod.
 
11.septembra 1921.godine, Arhiepiskop Venijamin rukopoložio je Varnavu u čin jeromonaha. U Rusiji su nastavljeni progoni vernih, i niko od monaha nije bio siguran da ako ujutru ode u crkvu da će se uveče vratiti u svoju keliju. Već tada je mnogo sveta pokušavalo da prisustvuje službama na kojima je služio jeromonah Varnava. Njegovo lice tokom Svetih liturgija bivalo je ozareno nekom neobičnom radošću. Njegove propovedi bile su iskrene, jednostavne i dopirale su do mnogih. Razlog je ležao u njegovom podvigu, u nesebičnoj požrtvovanosti nekadašnjeg svetskog trgovca.

Nedugo zatim, a pre nego što će postati duhovnik i starac Aleksandro-Nevske Lavre, o.Varnava je primio veliku shimu i dobio ime Serafim, po Sv. Serafimu Sarovskom. Olga Muravjova odnosno monahinja Hristina, kasnije je takođe postala velikoshimnica Serafima.Postojala je neka tajanstvena povezanost između Vasilija Muravjova i dva Sveta Oca- njegovog duhovnog oca Svetog Starca Varnave Getsimanskog i Svetog Serafima Sarovskog, čije je ime Vasilij nosio tokom svog monaškog života. U spisima starca Varnave na jednom mestu se spominje kako je jedno njegovo duhovno čedo V.N.M. (Vasilij Nikolajevič Muravjov) imalo predivan san :"Išao sam na službu u manastir Sv. Nikolaja i hodajući kroz šumu pokušavao sam da pronađem stazu. Odjednom sam video starca sa nekim zavežljajem prebačenim preko ramena i malom sekirom. Pitao sam ga da li možda zna kako da dođem do manastira Sv. Nikolaja i on je odgovorio :"Hajdemo, pokazaću ti. I ja sam tamo krenuo." Kad sam ga malo bolje zagledao prepoznao sam da je to Sv. Serafim Sarovski.
  























Upitao sam ga :"Baćuška, jeste li vi o.Serafim?" On je odgovorio :" Da,ja sam Serafim" i nastavili smo da hodamo. Starac se zaustavio blizu nekog malog panja, seo je na njega i spustio svoje stvari na zemlju. Ja sam seo do njega. Odjednom se s druge strane neočekivano pojavio o. Varnava, koji je takođe seo blizu mene, pa sam se našao između dva starca. Oni su bili vrlo radosni, izgrlili su se i izljubili i počeli da pričaju,ali ja nikako nisam uspeo da razumem o čemu to oni pričaju. I onda sam se probudio.." Kad je Vasilij ispričao svome starcu za ovaj san,on se nasmejao rekavši :"Sedeo si između nas, sve si čuo a nisi mogao da razumeš o čemu smo mi to pričali?"

Krajem 20-ih,Starac Serafim se pročuo kao iscelitelj. Jedna đavoimana žena isceljena je odmah nakon što joj je Starac pročitao molitvu i pomazao je osvećenim uljem iz svog kandila.Jeroshimonah Serafim bio je duhovnik Aleksandro-Nevske Lavre skoro tri godine.Toliko mu je ljudi dolazio na ispovest da bi nekad proveo čitava dva dana stojeći na hladnom kamenom podu, pritom ne praveći ni jednu jedinu pauzu. On prosto nije mislio o sebi. Ipak, takvi fizički i duhovni napori (jer je tugu i jad drugih uzimao na sebe) ubrzo su se pretvorili u ozbiljne zdravstvene probleme. Doktori su nedugo zatim ustanovili da boluje od međurebarne neuralgije, reumatizma i zakrčenja vena. Dugo vremena on nikome nije rekao za ovo i nastavio je da služi. Na njegovom licu je uvek bio prisutan vedar i radostan smešak, da niko od bratije nije čak ni pomislio kakve bolove trpi njihov Starac. Samo bi mu se glas katkad utišao. Sve dok jednog danaviše nije mogao da ustane iz kreveta.
 

1. shimonahinja Serafima i shimonah Serafim

On je smireno prihvatio bolest, kao svoje novo poslušanje. Slavio je ime Gospodnje govoreći :"Ja sam grešnik i ne zaslužujem čak ni ovu bolest. Postoji toliko ljudi koji stradaju od mnogo gorih bolesti!" Doktori su mu preporučili promenu klime, ali je on znajući da za bratstvo dolaze teška vremena želeo da ostane sa njima i da sa njima i sastradava. Ipak, Gospod je za njega imao drugi plan.

Mitropolit Serafim (Čičagov), po obrazovanju lekar, proučio je istoriju starčeve bolesti i odmah mu dao blagoslov da se preseli u selo Viricu. U leto 1930. Starac Serafim napustio je blagosloveni grad Sv. Apostola Petra (kako su još nazivali Sankt Peterburg). Uz Mitropolitov blagoslov, shimonahinja Serafima i njihova dvanaestogodišnja unuka Margarita dobile su poslušanje da odu kod Starca Serafima i brinu se o njemu. Margarita je inače bila mlada iskušenica u Novodevičjem Voskresenskom manastiru i često je posećivala o. Serafima još u Aleksandro-Nevskoj Lavri.

    
















 

2. Vasilij Muravjov, njegova žena Olga i njihov sin Nikolaj  3. Žena Olga i sin Nikolaj    4. mati Teofanija i Olga Muravjova
 

Ubrzo je krvavi talas progona preplavio celu Petrogradsku Eparhiju. Tokom noći 18.februara 1932., Boljševici su pohapsili više od 500 monaha. Manastiri su bili u potpunosti opustošeni. Događalo se često u istoriji Crkve da Bog u doba njenih najvećih progona pošalje posebne ljude, koji su bili čuvari čistote Pravoslavne vere. 30-ih i 40-ih blaženi o.Serafim Viricki je bio jedan od takvih. U to doba on je pisao proročke pesme o budućnosti Rusije. Ove pesme zapamtili su mnogi ljudi i one su stigle sve do logora i zatvora. On je i tada bio bolestan, ali je odbijao da ide doktorima u Virici govoreći :"Nek bude volja Božija u svemu. Bolest je škola smirenja u kojoj zaista spoznate svoju nemoć" Ubrzo su reke ljudi počele pristizati u Viricu. Mnogi su čekali ispred starčeve kelije dan i noć. Kad bi se njegovi bližnji zabrinuli za njegovo zdravstveno stanje on bi im govorio :" Uvek ću biti bolestan i dok god budem u stanju da podignem ruku i blagoslovim narod, primaću ih k sebi"

Otac je uvek prvo pozivao one ljude koji su imali najveću potrebu. Svaki put bi izašla očeva kelejnica i prozvala nekoga po imenu i gradu iz koga dolazi i rekla gde taj tačno sedi. Bila je to tajna kako je strac mogao znati sve ove stvari.

Za mnoge je o.Serafim bio dobrotvor koji im je pomagao ne samo duhovno već i sa praktičnim savetom, pomažući im da nađu posao ili da dođu do novca preko nekih dobrih ljudi. Često bi ljubazno prihvatio novac od posetilaca, ali bi ga odmah razdavao potrebitima. Ako bi mu neko dao nešto od odeće, on bi odmah našao već nekoga da mu to da.

Starac je uvek bio strog prema sebi. Uvek je bio u molitvi,postu i svenoćnom bdeniju. Ponedeljkom, sredom i petkom uopšte nije uzimao hranu. Nekada ne bi okusio ništa po nekoliko dana. Ljudi koji su ga okruživali ponekad bi pomislili kako se izgladnjuje do iznemoglosti. Teško je i nazvati hranom ono što je on jeo : nekada bi pojeo parče prosfore i otpio gutljaj svete vodice, drugim danima ne bi pojeo ni jedan ceo krompir i nesto očišćene šargarepe, a vrlo retko se dešavalo da uz čaj pojede majušno parče hleba. Sveštenici iz crkve Kazanjske ikone Majke Božije u Virici svakog dana su mu donosili Sv.Pričešće. Podražavajući svom nebeskom učitelju, Sv.Serafimu Sarovskom, starac je na sebe preuzeo novi podvig. Molio se na kolenima na jednom kamenu u svojoj bašti ispred ikone sarovskog čudotvorca. Ovo se dešavalo u onim danima kada je njegovo zdravlje bilo veoma loše. Prva svedočanstva o starčevoj kolenopreklonoj molitvi datiraju iz 1935., kada su gonitelji opet napali Crkvu. Deset godina je Starac izdržao u ovom podvigu.To je uistinu bilo pravo mučeništvo zarad ljubavi prema bližnjima. Uz mnoge tople suze starac se molio Gospodu tražeći od Njega preporod Ruske pravoslavne crkve i spasenje celog sveta. Ljudi nisu znali kada on uopšte spava. Svaki put kada bi neko otvorio vrata njegove kelije, zatekao bi ga na kolenima, kako plače moleći se ruku uzdignutih ka nebu i ne primećujući ništa drugo oko sebe.

              














5. sin Nikolaj    5. fotografija porodične kuće    6. sin Nikolaj 1930-e

Starac je imao brojne posetioce. 30-ih godina često su u njegovu keliju dolazili čekisti ( boljševička tajna policija ) kako bi pretresali njegove stvari. Jednom su došli da ga uhapse, ali su ljudi koji su živeli sa o.Serafimom u kući tražili da pozovu doktora koji bi potvrdio teško starčevo zdravstveno stanje. Kad je doktor došao, samo je konstatovao ozbiljnost stanja i nije dozvolio premeštanje na drugo mesto. Drugom prilikom kad su ponovo dolazili pobedila ih je ljubav o. Serafima. Iznenadna duhovna promena koja se desila u duši glavnokomandujućeg, učinila je da napuste kuću a da nisu ni takli krotkog starca. Lavovi su bili poslušni prepodobnim ocima Antoniju Velikom i Zosimi, medvedi Sv. Sergiju Radonježskom i Serafimu Sarovskom.  A najokrutnije životinje u ljudskom obliku slušale su o.Serafima Virickog.
1941.godine, Nikolaj Muravjov, sin o.Serafima, uhapšen je i pogubljen. Usledila je nova duševna bol u starčevom životu.

     










7. zatvorska fotografija Nikolaja /  8. shimonahinja Serafima (u svetu Olga Muravjova) i unuka Margarita /  8.Lavra Sv. Aleksandra Nevskog, kelija oca Serafima se nalazi na drugom spratu, treći proyor sleva. Danas se u njegovoj keliji nalazi kapela

O. Serafim je znao za predstojeći Drugi svetski rat i tegobne godine koje su sledile za Rusiju. Kada su nacisti napali Rusiju o.Serafim počeo je da se moli na kamenu u svojoj bašti svakog dana. 1941.godine njemu su bile 72 godine i bio je lošeg zdravlja. Njegovi bližnji su mu pomagali da dođe do kamena, a ponekad bi ga samo preneli tamo. Oni sa kojima je bio blizak molili su ga da prekine ovaj podvig jer su gledali kakav mu je fizički napor bio potreban za tako nešto. Postavili su ikonu na mlado jabukovo drvo u blizini tog kamena. Starac se na kamenu molio koliko god je mogao, nekad sat, nekad dva, a ponekad i više sati. Bilo je gotovo nemoguće gledati to njegovo stradanje bez suza. Tražili su mu da prekine ovaj podvig i nastavi da se moli u svojoj keliji, ali on nije žalio samoga sebe. Sam Gospod mu je pomogao da istraje u ovom podvigu koji je trajao pune 4 godine tj. za vreme trajanja rata u Rusiji.

Poznato je, a sudeći i prema rečima samog Starca, da nijedna kuća u Virici nije bila porušena u toku rata. Nijedan čovek iz Virice nije poginuo. Još jedno čudo desilo se kada su nacisti hteli da okupiraju Viricu pa su tamo poslali vojnike koji su bili pravoslavni Rumuni. Iako su crkvu Kazanjske ikone Majke Božije zatvorili boljševici (ali slava Bogu ne i razrušili), 1938.godine ona je ponovo otvorena na zahtev brojnog naroda. U početku su ljudi osećali nelagodu u crkvi, jer su pored njih stajali okupatori u nacističkim uniformama, ali su ih oni prestali uznemiravati nakon što su se uverili da se oni samo krste i mole onako kako je crkva zapovedila.

Kad su nacisti čuli o starčevim predviđanjima, otišli su da ga posete. Kao i ranije sa čekistima, o.Serafim je uspevao da razoruža nepozvane goste uspomoć sviše. Najpre su bili iznenađeni kad ih je pozdravio na tečnom nemačkom, koji je on naučio još dok je bio trgovac i dok je putovao u Berlin i Beč i sarađivao sa tamošnjim trgovcima. Jedan nacista ga je upitao kada će Nemci zauzeti Petrograd. Starac je odgovorio da se to neće desiti i da će Nemci uskoro napustiti Rusiju, a da se čovek koji je postavio pitanje neće živ vratiti kući već će ga ubiti blizu Varšave. Jedan od ovih rumunskuh oficira posetio je 80-ih Viricu i starčev grob. Zatekao je tamo ljude koji su živeli u Virici tokom Drugog svetskog rata i potvio sudbinu čoveka koji je postavio ovo pitanje.

1945.godine upokojila se shimonahinja Serafima. O. Serafim je znao kako ovaj rastanak nije zadugo i svima je pričao da će se njih dvoje uskoro ponovo sresti u večnom životu.

Tokom svojih poslednjih godina bio je vezan za postelju. Otkriven mu je trenutak smrti. Nekoliko dana pred smrt blagoslovio je svoje bližnje i rekao mati Serafimi, svojoj kelejnici, da pripazi na rebra tokom njegove sahrane. Ovo upozorenje pokazalo se kao predviđanje - zbog velike mase ljudi koja je došla na starčevu sahranu, mati Serafima je slomila dva rebra.

Rano ujutru ukazala mu se Presveta Bogorodica sva u sjaju . Svojom desnom rukom pokazivala je na nebo. Starac je ovome ispričao svojim bližnjima i rekao :" Danas ne mogu primati posetioce " i blagoslovio je da pozovu o.Alekseja Kibardina. Čitani su Akatisti Bogorodici, Sv. Nikolaju i Sv.Serafimu Sarovskom. Posle uzimanja Sv.Pričesti blagoslovio je da se čitaju Psaltir i Sveto Jevanđelje. Naveče je baćuška zamolio da ga premeste na stolicu i počeo je da se moli. Tokom molitve bi ponekad upitao koliko je sati. Oko 2 sata posle ponoći blagoslovio je da se čita molitva za odlazak duše, zakrstio se i uz reči :" Gospode, spasi i pomiluj ceo svet! " preselio se u rajska naselja.

Tokom tri dana pristigla je nepregledna reka ljudi, kako bi se svi oprostili od Starca. Svi su primetili da su mu ruke bile vrlo meke i tople, baš kao da je živ. Neki su osetili i blagouhanije kraj njegovog sanduka. Prvog dana nakon Starčevog usnuća, jedna slepa devojčica je progledala. Majka je dovela do njegovog sanduka i rekla :" Poljubi ruku deki " Ubrzo potom devojčica je progledala.

Na sahrani su pevala tri hora: Kazanjski, Petropavlovski iz Virice i Hor Teoločke Akademije i Seminarije. Toga dana , uz blagoslov Mitropolita Grigorija, bili su otkazani časovi na Seminariji. Jedan od studenata koji su stajali blizu Starčevog sanduka bio je i budući Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej II.

Sveti blaženi Serafim Viricki upokojio se 3.aprila 1949.godine.

Sveti oče Serafime moli Boga za nas!

    






 

9. Lavra Sv. Aleksandra Nevskog /  10. Poslednje godine  /  11. ..

   









12. ikona Sv. Serafima Sarovskog i ikona Sv.Serafima Virickog / 13. kamen na kome se molio 1000 dana / 14.shimonahinja Serafima (levo), shimonah Serafim (desno)

15. ...

     
















 

16...  /  17. drveni krst iz koga ističe miro  /  18. ikona Sv.Serafima Virickog

http://www.johnsanidopoulos.com/2010/05/holy-and-venerable-father-seraphim-of.html


Fotografije:
1. shimonahinja Serafima i shimonah Serafim
2. Vasilij Muravjov, njegova žena Olga i njihov sin Nikolaj
3. Žena Olga i sin Nikolaj
4. mati Teofanija i Olga Muravjova
5. sin Nikolaj
5. fotografija porodične kuće
6. sin Nikolaj 1930-e
7. zatvorska fotografija Nikolaja
8. shimonahinja Serafima (u svetu Olga Muravjova) i unuka Margarita
8. Lavra Sv. Aleksandra Nevskog, kelija oca Serafima se nalazi na drugom spratu, treći proyor sleva. Danas se u njegovoj keliji nalazi kapela
9. Lavra Sv. Aleksandra Nevskog
10. Poslednje godine
11. ..
12. ikona Sv. Serafima Sarovskog i ikona Sv.Serafima Virickog
13. kamen na kome se molio 1000 dana
14. shimonahinja Serafima (levo), shimonah Serafim (desno)
15. ..
16...
17. drveni krst iz koga ističe miro
18. ...

ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ПОЧАЈЕВСКА

Почаевская икона Божией Матери

Ова икона се налази у Успенској Пaчајевској лаври. Позната је свом словенском свету: поштују је у Србији, Босни Бугарској и другде.
Пачајевско брдо је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по овој гори која је која је самим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту гору су се настанила два монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божијом. Један од тих монаха, изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога брата  и обојица су са страхопоштовањем гледали Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом који су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су та два монаха, прославили су Богородицу ради јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Богородица је на површини камена оставила утиснут отисак од десног свог стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцељење греха. Јављање Мајке Божије на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви извор великих чудотворења.
Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и запалити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богородице  која јој се јавила осијана светлошћу. Ана Гојска се задивила ради благодатне силе која је исходила од иконе Богородице, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони и ту је прогледао. Тада се она уплашила да тако благодатну светињу држи у свом дому и зато је 1597. год. уз присуство многобројног народа, икона однета тада на вечно чување монасима који обитавају у пештери. Ускоро је на гори била саграђена  црква у част Успења Богородице. По смрти Ане Гојске, сва њена имања а и сама Почајевска гора дошла је у наследство Андреју Фирлеју. Он, будући лутеран, мрзео је Почајевски манастир и његове монахе, и увек се старао да их угњетава. Он им је одузео земљу и шуму. Наредио да се запале келије, да се бију монаси, и забрањивао народу да долази на Почајевску гору, на поклоњење чудотворној икони и стопи Пресвете Богородице. На крају је решио да узме од њих чудотворну икону, и са мноштвом наоружаних једномишљеника напао је 1623. манастир, опљачкао црквена добра, ризницу, однео је и саму чудотворну икону. 
По враћању иконе у манастир, продужила изливати од ње различна чудотворења. Вест о таквим чудесним збивањима брзо се разнела по свим крајевима земље руске и са свих страна су почели притицати к њој у масама поклоници тражећи помоћи и спасења и милосрђе Божије.
Међу многим чудесима од Почајевске иконе Богородице, особито је знаменито чудесно избављење 1675. од Турака, који су приспели близу манастирских зидина. Полажући своју наду у помоћ Божије Матере, монаси су се сву ноћ молили и певали пред чудотворном иконом  возгласили: Изненада је Турке ухватио страх и они су нагнали у бекство.

Године 1770. када су Почајевску гору заузели унијати, основана је била посебна комисија да би се потпуно иследило предање о чудотворној икони. Из тога се види да су на поклоњење Пресветој Богородици долазили и исцељење од ње добијали не само православни и унијати но и хришћани латинског исповедања, чак и Јевреји, који су по исцељењу примали православну веру.

Године 1831., по враћању Почајевског манастира под православну управу он је назван Успенском Почајевском лавром. Православни хришћани су имали према Почајевској светињи велико страхопоштовање, и њој на поклоњење су притицало је велико мноштво верника из удаљених места Русије.
Молитва Њој изазива милосрђе и покајање, пружа утеху и наду, избављење од животних невоља, болести...

Величание Иконе Божией Матери Почаевской иконе Божией Матери

Величаем Тя, /
Пресвятая Дево, /
и почитаем честную икону Твою, /
юже от лет древних /
на горе Почаевстей прославила еси. 

Евангельские Чтения

Утр. - Лк., 4 зач., I, 39-49, 56.
Лит. - 1 Кор., 154 зач., XIII, 4 - XIV, 5. Мф., 80 зач., XX, 1-16.
Богородицы: Евр., 320 зач., IX, 1-7. Лк., 54 зач., X, 38-42; XI, 27-28.

Празнује се 23. јула по старом календару, 5. августа по новом календару.