Популарни постови

петак, 06. април 2012.

MIRITE SE, A NE SUDITE VLADIKA NIKOLAJ


Suđenja i parničenja namnožila su se u našoj zemlji kao gusenica. I ta gusenica stvara pustoš u dušama ljudi koji se parniče, Jer od zle volje dolazi parničenje, a parničenje rađa mržnju, a mržnja pomračava dušu i uništava u njoj svako dobro.
Zato, mirite se, a ne sudite. Reče Gospod: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim (Mat. 5,25). Svi smo putnici. Svi hitamo ka večnom Sudiji. Na taj put ka večnosti misli Gospod. Šta ćeš ako tvoj suparnik umre na tom putu? Šta ćeš ako ti umreš na tom putu pre suparnika tvoga? Ne zna se šta je po tebe gore. Ako tvoj suparnik umre na putu pre tebe, on će izaći pred sudiju kao tvoj tužilac - to je jedno zlo; a ti ćeš se zluradovati njegovoj smrti i zluradošću još više ubijati svoju dušu - to je drugo zlo. Ako li pak, ti umreš na putu ka večnosti pre tvog suparnika, ti ćeš biti njegov tužilac pred Sudijom, a on tvoj zluradosnik. U oba slučaja vi ćete sprečavati spasenje jedan drugom. vaš spor, koji je trebalo biti okončan brzo u vremenu na putu, preći će u večnost, od koje niste gospodari ni ti ni tvoj suparnik. A kad pređe u večnost, onda i da hoćete, vi se ne možete izmiriti.
To je naš mudri Gospod znao. To je naš čovekoljubivi Gospod video i predvideo. Zato je postavio i ostavio kao zakon ovu zapovest: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim. Brzo - brzo, zapoveda Gospod, jer je i smrt na putu među putnicima, pa može brzo skloniti s puta jednog od vas parničara. I tako može spor preneti iz vremena u večnost, gde se ljudske sudije ne pitaju niti ljudski sudovi sude.
O kako je veliki i divan ovaj zakon Gospodnji! Nema mu ravna u svetu. Kad bi se narod počeo po njemu vladati, zatvorili bi se mnogi sudovi ljudski i ukinuli mnogi zakoni ljudski. A kod nas su se umnožili sudovi, jer se umnožila zla volja među susedima i podigao duh parničenja nad duhom mira i izmirenja. Tamo gde je ranije bio jedan okružni sud, sada su četiri ili pet. Tamo gde su ranije bile četiri sudije, sada ih je 20. Uz to još su ustanovljeni sreski sudovi. I osim sreskih sudova još i sudska tužilaštva. Povrh toga govore, da će se otvarati još i više sudova i pisati još i više zakona. A to povećava porez. Što se, dakle, žalite na veliki porez vi parničari, vi ljubitelji suđenja i parničenja? Nije država kriva za veliki porez nego vaša zla volja, vaš duh parničenja i vaša mržnja. Vaša zla volja staje ovaj narod mnoge i mnoge milione. Ovaj narod plaća najveći porez na zlu volju. država nema drugog leka protiv zle volje osim zakona, sudova, činovnika i stražara. Država kao država ne ume da smisli drugi lek. Ona neprestano udara fizičke brane protiv poplave od zle volje. No, poplava se preliva preko svih njenih brana. I sve će se više prelivati.
Zato je Crkva Božja tu, da rastereti državu od njenog teškog bremena. Crkva Božja zna jedan drugi lek, ne fizički, no duhovni i moralni. A taj lek jeste zakon Gospodnji. Kratak i prost zakon Gospodnji. Zakonski govoreći, reći ćemo: On se sastoji samo iz jednog paragrafa, potrebuje jednog sudiju i donosi uvek jedno isto rešenje.
Zakon Gospodnji glasi: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim.
Jedan sudija to je savest.
Jedno rešenje: dobitak ili gubitak večnog života.
To je jedini utuk zloj volji. Taj utuk čini sve ostale brane nepotrebnim.
No, reći ćete: Ipak se mora ponekad suditi.
I ja mislim, da svi ljudi još nisu savršeni, da bi se mogli držati onog Božanskog Zakona Spasiteljeva. Ali, mislim i to, da se pri svem sadašnjem nesavršenstvu ljudi broj parnica može lako smanjiti za 90 procenata.
No, reći ću vam, članovi bogomoljačkih bratstava: Ne sudite se nikako drug sa drugom. Ne parničite se nikako brat sa bratom. Mirite se, a ne sudite. Ugasite plamen razdora među sobom potpuno. Ne budite kao ona nervozna gospoda, koja za najmanju uvredu trče na sudove. Time povećavaju porez na narod. Poslušajte, ne mene nego apostola Pavla, koji savetuje: U koliko do vas stoji živite u miru sa svima. A do vas stoji bezmalo sve. Ako te neko uvredi, ti stavi sebi pitanje: Zar ja nikad nikoga nisam uvredio? To ćete te uzdržati od suđenja. ako te neko opsuje, ti postavi sebi pitanje: Zar ja nisam nikad nikoga opsovao? Ako te neko pokrade ili nekako otšteti, postavi sebi pitanje: Zar ja nisam nikad nikoga otštetio? To ćete uzdržati od parničenja. To će ugasiti u tebi pustošni oganj mržnje i zle volje.
No, ako ti neko od braće dosadi životu tvome, onda postupi onako kako je propisao onaj veliki Pavle. Ovako on izobličava i uči: A kad imate tužbe za stvori ovoga svijeta, uzimate za sudije one koji se u crkvi ne broje ni u šta! Na sramotu vašu govorim: Zar nema među vama ni jednog mudrog koji može rasuditi među braćom svojom? Nego se brat sa bratom sudi i to pred nevjernima.
I to je već vrlo sramno za vas da imate tužbe među sobom. Zašto radije ne trpite nepravdu? Zašto radije ne pregorite štetu?
Nego vi sami činite nepravdu i štetu i to još braći svojoj! (I Kor. 6).
Zar nije ovo jasno? Apostol hoće da kaže četiri stvari:
1) Ne čini nikom nepravdu i ne nanosi štetu i uvredu;
2) Oprosti nepravdu i pretrpi štetu, koju ti brat nanese, Boga radi i duše radi;
3) Ako li je nepravda i šteta velika, da ne možeš da otrpiš, ne idi na sud kod onih koji se u pogledu vere i crkve ne računaju ni u šta; ne idi kod nevernih da tražiš pravdu i parnicu; i
4) Kad se i ako se moraš suditi, nađi nekog mudrog među braćom svojom, koji može rasuditi i presuditi; nekoga koji se boji Boga kao i ti i veruje kao i ti.
Mirite se, a ne sudite se, vi koji ste se Bogu zavetovali i koji se Bogu posvednevno molite. Utulite zlu volju među sobom. Ugasite duh parničenja i mržnje. Budite primer ostalom svetu. Tako ćete se moći nazvati sinovima Božjim kao mirotvorci, i decom svetlosti kao nosioci mira i dobre volje među ljudima.


POSLEDNjI LEK ili savest, Zakon i Jevanđelje


Veliki ruski svetitelj i tajnovidac otac Serafim Sarovski (upokojen 2. januara 1833. godine) u razgovoru sa učenim arhimandritom Makarijem, rektorom seminarije, objašnjavao je kako ima bolje od boljega. Ovu svoju tezu on je stavio na dugačku liniju svečovečanske drame, od početka do kraja. "Ima bolje od boljega, radosti moja", govorio je on. "Ovo je istina i pod vodom i na zemlji i na nebesima. Pod vodom alge su dobre, ribe su bolje, biser je najbolji. Na zemlji, rastinje je dobro, životinje su bolje, čovek je najbolji. Na nebu stoji čin nad činom, lik nad likom, kolo nad kolima, sve bolje od boljega. Taj ioredak važi i za svu istoriju roda ljudskog: detinje doba trajalo je do Zakona, mladićsko pod Zakonom, a kada se navrši vreme, tj. u zrelom dobu, posla Bog Sina Svog Jedinorodnog. Od tog vremena, radosti moja i otpočeli su poslednji dani, koji će se završiti nevečernjom svetlošću".
U vezi sa ovim posmotrimo mišljenje drevnih učitelja crkve.
Prepodobni Kasijan u svojim razmišljanjima o praocima pre danog Zakona na Sinaju pita se: Čime su se rukovodili ljudi pre tog Zakona? Na osnovu čega su oni tvorili Zakon bez Zakona? Na osnovu čega je Avelj mogao biti dobrog vladanja? I kako je on mogao znati, da treba da prinese žrtvu Bogu od prvina stada svojega? Kako je Noje umeo razlikovati čiste od nečistih životinja? Kako su Sim i Jafet znali, da je stidno otkrivati nagotu oca svojega? Kako je Avram znao da treba da da Melhisedeku desetak od svega? Ko mu reče, da se otkaže dobiti od plena neznabožačkog posle pobede nad neznabošcima? Ko ga nauči da bude gostoljubiv? Šta je naučilo Jova da bude smeran, trpeljiv, celomudren i čovekoljubiv? Kako to, da nijedan od pravednih ljudi pre Zakona nije narušio Zakon?
Savet. To je odgovor na sva gornja pitanja. Zakon Božji bio je upečaćen u dušu čovečju i pre pisanog Zakona. Nije bio potreban spoljašnji Zakon onima koji su nosili Zakon u sebi. Kao što mudri Pavle objašnjava u pogledu neznabožaca: Jer kao neznabožci ne imajući zakona, sami od sebe čine što je po zakonu, oni zakona ne imajući, sami su sebi zakon: oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovim što se čini po zakonu, budući da im savjest svedoči (Rimlj. 2,14).
Tako je, dakle, savest bila čuvar Zakona i pre zakona. savet je bila regulator svih misli, želja i postupaka kod praotaca od Avelja pa do Mojseja. Taj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim detinjskim dobom.
Onda je došao pisani Zakon. To jest spoljašnji zakon. Došao je onda, kada je savest kod ljudi toliko oslabila, da više nije bila u stanju da upravlja ljudima. Kad su urezi volje Božje u savesti ljudskoj oplićavali i izglađeni, onda je nastala potreba da se volja Božja ureže u tablice zakona. No, to ne znači, po našem mišljenju da je savest bila izlišna i nepotrebna. Ne. Nego je zakon trebalo da popravi i oživi savest, da je podseti, da je osnaži, da je produbi i utvrdi.
Taj Zakon, čija je suština u dekalogu, urezanom u pločama na Sinaju, bio je regulator ljudskih misli, želja i postupaka do vaploćenja Sina Božjeg. Dakle, hiljade godina. Ovaj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim mladićskim dobom čovečanstva.
Ali je i pisani Zakon na kraju iznemoćao. Jer kroz Zakon dođe poznanje grijeha. I tako baš pod Zakonom umnoži se grijeh i rod ljudski pade u krajnju iznemoglost i zbunjenost. Trebalo je da se pruži treći lek. I treći lek pružen je kroz Jevanđelje, ili Radosnu Vest Sina Božjeg, vaploćenog i lično javljenog među ljudima. I tako su otpočeli, po sv. Serafimu, poslednji dani. Naravno, u tom smislu, da se neki četvrti lek čovečanstvu od Božije strane neće i ne može davati. Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade od Isusa Hrista. Zalutalim i iznemoglim putnicima nije bilo dovoljno samo pokazati pravi put, nego još i osnažiti ih za putovanje. Istina osvetljava, a blagodat osnažava. I svetlost i snaga dođe kroz Gospoda Isusa, koji se ne javi da ukine Savest, nego da je ispravi, niti da poništi Zakon, nego da ga ispuni. Ne mislite rekao je Spasitelj, da sam ja došao da pokvarim Zakon; nisam došao da pokvarim nego da ga ispunim. Da ga ispunim i preispunim. Da odseče ne samo grane zla, koje zakon zabranjuje, nego baš koren. Na primer: Ako Zakon zabranjuje ubistvo, Hristos zabranjuje i gnev kao koren ubistva. Ako Zakon zabranjuje preljubu, Hristos ne dozvoljava ni pogled sa željom, jer je želja roditelj preljubnog dela. Na taj se način Zakon ispunjava i nreispunjava, naime, kad se zlo u korenu odseca. Jer ako se drvo zla samo kreše, ono još bujnije raste, kao što biva i sa običnim drvećem. Ako je duša čovekova ispunjena ubilačkim mislima i preljubnim željama, ne može zakon sprečiti ubistvo i preljubu, kao što se pokazalo pre Hrista i kao što se pokazuje danas kod onih koji nisu uzeli lek Hristov u sebe. Došao je Hristos Gospod, da nam bude On savest i zakon i još nešto više preko toga. Njegov mudri apostol Pavle, svetski jevanđelist i misionar kaže: Jer je Hristos svršetak Zakona (Rim. 10,4). Pa šta onda? Šta je stavljeno mesto zakona? Opet onaj isti mudri Pavle odgovara: Jer se sav zakon izvršuje u jednoj reči - ljubav (Gal. 5).
Ovo pišemo zbog dve vrste ljudi među nama. Jedno su oni koji se pozivaju samo na svoju savest, a drugo su oni koji se čuvaju da se ne ogreše o propise Zakona. Ne bismo mogli reči reći protiv onih prvih, kad bi nam oni mogli dokazati, da je u njih savest nepovređena kao u Avelja, Avrama i Melhisedeka. Niti bismo imali šta da se sporimo sa onima koji se samo na zakon pozivaju, ako bi nam oni mogli dokazati, da oni shvataju zakon onako kao Mojsej i Isus Navin, ili kao Isaija, Jeremija i Danilo.
Ali šta da se radi kad neko učini rđavo delo pa ga pravda i govori:
- Ja sam to učinio po svojoj savesti.
Ili kako da se snađemo, kad dva čoveka misle ili čine dve sasvim suprotne stvari, a obojica tvrde, da tako misle ili čine "po svojoj savesti" ili što je još gore "po svom ubeđenju". Samo im jedno možemo reći: Savest vaša mora se ceniti i meriti Jevanđeljem. Ako se protivi Jevanđelju, savest vaša je slepi vođ vaš i pakleni savetnik. Ako se saglašava sa Jevanđeljem, onda je sve dobro. Onda znači, da je Jevanđelje ušlo u dušu vašu i pojačalo ureze i pismena savesti, koje je Tvorac u početku stvaranja urezao i upisao, ali koja su se vremenom istrla i izgladila.
Ili, dalje, kako da mislimo o ljudima, koji se hvale da ne lažu, ne kradu i ne čine preljubu, međutim odriču Hrista i njegovo Jevanđelje? Ono isto što mislimo i o jevrejskim starešinama, koji su se hvalili Zakonom, međutim osudili su Gospoda slave na smrt i raspeli na Krstu.
Savest je bila umrtvljena i zakon ispražnjen onda kada se svemoćni Mesija sveta rodio u Pećini Vitlejemskoj. On je došao, da savest oživi ljubavlju i zakon ispuni duhom i istinom. On je veći od savesti i zakona. On je udahnuo savest u Adamu i On je dao zakon Mojseju. Pa kad su ljudi slomili oba ova poštapača na putu životnome, i kad su zalutali na stranputice laži i bili isprebijani od adskih razbojnika i bačeni ukraj puta, javio se On i objavio: Ja sam put, istina i Život.
Jasno je, dakle, da je Gospod Hristos sam sobom - poslednji lek iz ruke Onoga koji je prorocima objavio: Ja sam vaš lekar.
Jasno je, da se ljudi ne mogu osloniti na savest mimo i nasuprot Hrista. Jasno je da nikakav Zakon nije spasonosan, ako je samo u formama i paragrafima, ispražnjen od Hrista.
Hristos je oživitelj i regulator savesti. Hristos je ispunitelj i prepunitelj zakona. On je nadsavest i nadzakon. Zato se sveti apostol Pavle ne hvali ni savešću ni zakonom, nego Hristom. Ne živim, veli, ja, nego Hristos živi u meni.
Hristos je život naš. Izvan Njega život je smrt, kao što je izvan Njega i savest i zakon - namalan leš.
Hristos je savest naša. Hristos je zakon naš. Hristos je život naš.

ŠTA NAJVIŠE DA ČUVAŠ? VLADIKA NIKOLAJ



"Sine moj, daj mi srce svoje!" - govori Gospod preko proroka Solomona. 0 Bogu misli pre svega, jer i Bog misli o tebi pre svega. Kao što čobanin misli o jednoj izgubljenoj ovci više nego o celom ostalom stadu, tako i Bog tvoj misli o tebi, koji se gubiš u grehu, više nego o svima anđelima na nebu. Misliti o Bogu ne znači ispitivati biće Božje, nego ispitivati i doznavati šta Bog traži od svakog čoveka. Ko kupuje orahe, ne ceni po ljusci nego po jezgru. Tako isto i onaj koji kupuje jaja. I bezbroj drugih stvari u svetu ljudi cene po nevidljivom, a ne po vidljivom. I Bog tvoj ceni tebe po srcu. Kroz telesnu ljusku On gleda u tvoju srž, u srce tvoje i traži ti srce. Sine moj, daj mi srce tvoje! U srce je tvorac položio osnov života. Šta vredi čoveku za koga svi kažu pametan je, ali bez srca! Hoće li poneti svoje bogatstvo u onaj svet na dar onome čija su bogatstva sve nebo i sva zemlja i Sunce i zvezde i sva carstva znana i neznana! Ili, šta pomaže čoveku telesna snaga ili lepota? Ne susrećemo li mi svaki dan one koji su u mladosti bili snažni i lepi kako se sad pogureni i sasušeni poštapaju ili drže se rukovođe. Telesna snaga i lepota mnogima je kobno poslužila truljenju srca pre truljenja kože i kostiju. Blago onima koji se od mladosti ne zaljubiše ni u kakvu smrtnu i prolaznu lepotu nego u Tvorca svoga, čija snaga ne malaksava i čija se lepota ne menja. Na njihovu ljubav odgovoriće Bog stostrukom ljubavlju i srce njihovo priljubiće On k srcu svome. Molitva i post znače slabljenje veze srca sa svetom i jačanje veze srca s Bogom. Zapamti to i misli o tome. Jačanje veze sa Bogom stvara veselje u srcu. Zato se u crkvenim knjigama čita: "Evo, nasta veselo vreme posta i pokajanja!" Seti se imena onih duhovnih velikana i svetaca koje slaviš, koji su molitvama i potom i milostinjama oslabili svoje veze sa svetom, a ojačali svoje veze sa živim Bogom, i proslavili se u oba sveta, savesno izvršili svoj zadatak na zemlji i sada se večno odmaraju na nebesima u domovima svojim, što su nasledili od oca nebeskog, a koji je lepši od svih domova na ovoj crnoj i truležnoj zemlji, gde su sve radosti i uživanja kratka, jer ih smrt krati.
To znači da se nismo rodili za ovaj svet, nego da na njemu zaradimo naš svet. Čuvaj dušu svoju, brate, to je jedina imovina tvoja, sve drugo nije tvoje, sve moraš ostaviti kad te poziv s neba dođe, samo ćeš dušu svoju poneti i na sud Božiji izneti, da se vidi kakva je, da li je crna ili bela, i kakva su joj dela. Peri dušu molitvom i postom i milostinjom kao što pereš košulju tvoju. Sa prljavim haljinama ne ide se na veselje. Tako ni anđeli Božiji neće nam dati da prljavi uđemo u Carstvo svetlosti i mira. Otiđi na groblje i pogledaj gde se baca naša slava i bogatstvo i lepa jela i odela, i sva ostala uživanja radi kojih smo Boga i dušu izgubili!
Svrha svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život. Domaćin čuva posejanu njivu od ptica i čuva svoj voćnjak od gusenica; i čuva svoje stado od zverova. No ništa tako domaćin ne čuva kao svoj dom od razbojnika, poplave i od svake druge nečistote. Što je dom u domazluku, to je srce u čoveku. Iz srca izvire krv, a u krvi je duša. Ako zmija ujede za prst, otrov njen ne bi škodio, kad ga krv ne bi prenela u srce. Kad lekar ubrizga lek u prst, lek ne bi pomogao, kad ga krv ne bi prenela u srce. Na srce pada i otrov i lek. Sve što truje život i što leči život, mora dopreti do srca i proći kroz srce. Tamo gde je središte telesnog krvotoka, tamo je i središte telesnog krvotoka, tamo je i sedište duševnog krvotoka. Iako je ovo stvarnost ipak je ta stvarnost velika tajna. Bog je tako hteo i tako ustrojio. Blago onom ko manje ispituje tajne bića Božijeg, a više sluša zapovesti Božje i više oseća ljubav Božiju u srcu! Duša je obučena u porfiru krvi; pa kad je odeća tako osetljiva, kako li je tek ono što je odećom odenuto? Kao što jedan trun može zaraziti i pokvariti krv, tako jedna reč, jedan pogled, jedna pomisao može zaraziti i pokvariti dušu.
Poslušaj zbog toga čoveka, lekara, kad te uči: Čuvaj krv svoju! Ali, mnogo više poslušaj Boga, lekara kad ti naređuje: svrha svega što se čuva, čuvaj srce svoje! Kad zlu reč čuješ, stegni sluh svoj da otrov od zle reči ne bi sišao u srce tvoje i zarazio izvor života tvoga. Kad bogatstvo pritiče ne prilepljuj srce svoje za njega. Ogradi srce svoje od bogatstva ovoga sveta i to visokom ogradom do nebesa, da se srce tvoje neuprljano i čisto sačuva za onoga koji ga ište govoreći: "Sine moj, daj mi srce svoje". rečeno je još u Svetom Pismu: "Srce carevo u ruci je Božijoj". Ako caruješ nad strastima, onda si pravi car. Tada je srce tvoje u ruci Božijoj. A ta ruka nepogrešno upravlja srcem tvojim i uznosi ga u carstvo večne svetlosti i večnog života. Ako si utvrdio u sebi saznanje, da srce tvoje pripada Bogu i Ocu tvome i rešio se odlučio da ga Njemu dadeš, to nauči se braniti srce svoje. Nauči se hrabroj borbi za neporočnost i čistotu srca svoga, da bi ga smeo ponuditi kao uzdarje Onome koji ti ga je darovao. Osvetli srce svoje verom, ukrepi ga nadom, zagrej ga ljubavlju, okadi ga molitvom, operi ga suzama, nahrani ga pričešćem i drži ga uzdignutog ka nebu kao zapaljeno kandilo. Samo tako moći ćeš mirno sačekati prelaz iz ovog zemaljskog sveta u svet nebesni, bez grešničkog trzanja i griže savesti. Zbog toga ponavljaj često savet Očev: "Svrha svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život. Srce je izvor, a usta su potok". Usta govore od suviška srca, govori Gospod. Kakva slava u srcu takva slava i na jeziku, i kakav gad u srcu, takav gad i na jeziku, preliva se i izliva na usta. Izvire život, ako ga očuvaš; izviraće sav gad, ako ga ne očuvaš. Zašto nam je naređen post i molitva? Zato da bismo se setili boljega srodstva svoga. Da bismo se setili da nismo samo srodnici zemlje, nego i nebesa i to najpre nebesa. Da bismo se setili da smo plemićskog porekla i da je otac naš sam Car nebesa i zemlje. I kad se duša tvoja uspokoji, Bog će ti poslati Duha Svetoga da primi srce tvoje, da se useli u srcu tvojem i da ga uzme i zauzme.