Популарни постови

понедељак, 02. мај 2011.

СВЕТА БЛАЖЕНА МАТРОНА МОСКОВСКА


Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку. О томе да ће дете бити нешто посебно остало је сведочанство са њеног крштења. Када је свештеник спустио Матрону у купељ, сви присутни су угледали над дететом миомирисни дим. Свештеник отац Василије, кога су мештани сматрали за праведника, био је веома изненађен:
"Многу сам децу крстио, али овако нешто доживех први пут. То ће дете бити у Богу свето". И додаде да ће дете њему предсказати дан смрти. То се касније и десило. Једне ноћи Матрона рече мајци да је отац Василије умро. Уплашени родитељи отрчаше до цркве, и заиста, отац Василије се упокојио у Господу.
Девојчица је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона рече:
"Па ја имам свој!"
Матрона није била само слепа, она је рођена потпуно без очију! Очне дупље су јој биле затворене очним капцима, као код оне птице која се јавила њеној мајци у сну.
Деца су је задиркивала, ругала јој се, гурала је у јаму да виде како ће се јадна извући. Зато је веома рано престала да се игра са децом, проводећи скоро читаво време у кући. Већ са седам-осам година код ње се открио дар исцељивања и прозорљивости. Кућа њених родитеља била је близу Цркве Успења Пресвете Богородице, лепог храма, јединог за десетак околних села. Благочестиви родитељи су веома често посећивали богослужења водећи увек Матрону са собом. Кад је поодрасла, почела је сама да одлази у храм, па је убрзо научила молитве. Када би се њеној мајци омакло из сажаљења "моје јадно несрећно дете", она би одвратила са чуђењем: "Зашто сам ја несрећна? То су Миша и Вања несрећни".
Од раног детињства Бог је обдарио Матрону даром прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе. Од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Почели су да долазе болесници и други невољници из удаљених места. Желећи да се захвале девојчици, остављали су родитељима намирнице и поклоне. Тако је то нежељено дете постало хранитељ породице.
Касније, Матрони се пружила прилика да путује. Ћерка оближњег спахије, благочестива Лидија Јањкова водила је девојчицу са собом на ходочашће у Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву лавру, Петроград и до других светиња Русије. Посетиле су Кронштат. После завршетка Свете литургије, Свети Јован Кронштатски замолио је вернике у Свето-Андрејевској цркви да ослободе пролаз до амвона 14-годишњој Матрони, речима: "Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије". Свети праведни отац Јован није објаснио своје речи, али је свакако тиме предвидео да ће Матрона служити Русији и руском народу у најтежа времена безбожног бољшевичког прогона Цркве.
Кад је Матрона напунила седамнаест година изненада су јој се одузеле ноге. Ево како је она сама описивала тај тренутак: "После причешћа ишла сам кроз цркву и знала да ће прићи жена која ће ми одузети моћ ходања, али је нисам избегла јер је то била воља Божија". И до краја живота остаде одузетих ногу. Али никад није роптала на Бога, већ је покорно носила тај тешки крст.
Још у младости Матрона је предсказала револуцију: "Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда ти". Нека спахиница је непосредно пре револуције купила у Себину кућу и дошла код Матроне да јој каже како је наумила да подигне звонару. Матрона јој на то рече: "Ништа од тога неће бити". Тако се и десило.
За Цркву Успења Божије Мајке, настојањем Матроне била је насликана икона Божије Мајке "Помоћ несрећницима". Ево како се то десило: Једном је Матрона замолила мајку да се обрати свештенику, јер он у библиотеци, у том и том реду полице има књигу са том иконом. Свештеник се веома зачудио јер је то била истина. Матрона је рекла да ће наручити такву икону, али наравно, имати такву икону било је јако скупо.
Она је благословила жене да скупљају прилоге по околним селима. Многи су радо давали колико су имали, али је један мужик дао преко воље само једну рубљу, а његов брат само једну копејку шегачећи се. Када је Матрона пребирала тај новац, издвојила је рубљу и копејку рекавши: "Мајко, врати оним људима овај новац, он квари остале паре". Кад је сакупљено довољно новца наручена је икона од иконописца из Епифаније. Матрона га је питала да ли може да наслика такву икону. Он је потврдио, али после доста времена признаде да му ништа не полази за руком. Матрона рече иконописцу да се покаје за своје грехе, исповеди се и причести. Тек кад је послушао, икона је била урађена. Матрона се читавог живота није растала од ње. Икона је била завршена око 1915. године, и убрзо је постала позната светиња овог храма и народ је поштовао јер је била чудотворна. Та икона се данас налази у Покровском манастиру у Москви, где почивају и мошти Блажене Матроне. Блажена Матрона је целог живота била окружена иконама.
У цркви, у коју је ишла кад је била у Москви, тачно је знала где се која икона налази. Једном јој је неко рекао да је штета што не види сву красоту Божијег света. На то је Матрона одговорила да јој је једном Бог отворио очи и показао цео свет, и звезде на небу и све што је на земљи: планине, реке, зелену травицу, птице...
Блажена Матрона је била потпуно неписмена, зато је следеће сведочанство о њеној видовитости још необичније. Једна познаница Матроне, Зинаида В. Жданова, сећа се како јој је блажена помогла.
"Ја сам 1946. године морала да браним свој пројекат зграде Министарства флоте. Мој ментор стално је цепидлачио, није ме примао на консултације и све је било јасно, намеравао је да обори пројекат. Чак ми је и претио комисијом. Вероватно је знао да ми је отац у логору. Тај рад ми је био од животне важности јер сам издржавала мајку. Матушка Матрона ме је тешила и обећала своју помоћ. Једне вечери, док смо пиле чај, рекла ми је да ћемо прошетати Италијом, Фиренцом и Римом, да погледамо дела њихових великих мајстора. И стаде да набраја и описује улице, зграде! Код палаче Пити она ми скрену пажњу на сводове и неке друге детаље који ми могу послужити у доради пројекта. Та њена видовитост ме страшно потресла. Рано ујутро сам дотерала пројекат и он је прошао одлично!"
Много је људи долазило код Матроне да тражи помоћ. Један сељак из суседног села тражио је, преко других људи, да га исцели. Матрона је поручила да он допузи у њено село (удаљено 4 километра), па ће се помолити за њега. Његова вера је била толико снажна да је он то учинио, а назад је отишао на здравим ногама.
Помоћ коју је пружала Блажена Матрона болесним људима била је заснована на њеној вери и њеним молитвама и није имала ничег заједничког са такозваним народним надрилекарима, враџбинама, магијама, биоенергетичарима. Зато су они мрзели Блажену и чинили јој свакојаке пакости, нарочито кад је прешла у Москву.
Матрона је, у првом реду, помагала заједничком молитвом. Прелазак у Москву био је донекле изнуђен, јер су њена браћа постала партијски активисти и долазак побожних људи у њихову кућу није им био по вољи, а могао је да има и нежељене последице. Тако је Блажена Матрона 1925. године напустила родни дом и преселила се у Москву коју је веома волела и називала је "светим градом и срцем Русије". Тако је почео нови период у животу Матроне, период скривања (неколико пута је једва избегла хапшење) и сељакања код познаника и побожних људи. Пре рата матушка је живела код свештеника Василија и његове попадије Пелагије, док нису ухапшени. Једно време боравила је у бараци од шперплоче, где јој се вода смрзавала у посуди и где јој се залеђена коса лепила за зид... Најдуже је боравила (1942-1949.) на Арбату, код оне Зинаиде Жданов (којој је помогла око пројекта) и њене мајке. Она није могла добити "прописку", тј. одобрени боравак у Москви, тако да јој је претила непрестана опасност од милиције. Међутим, она би неколико дана пред њихов долазак прелазила на друго место, штитећи тако и оне људе који су јој пружали уточиште. Једном се десио и овакав случај. Неко је из комшилука пријавио да слепа жена прима и лечи људе. Послат је милиционер да приведе прекршиоца. Када је ушао у собу и хтео да ухапси Блажену, она му рече: "Ја сам слепа и непокретна, не могу ти побећи. Него ти трчи брзо кући, јер се тамо десила несрећа". Зачудо, он је послуша, похита кући и затече пожар и своју жену већ захваћену ватром. Срећом, стигао је на време да је пребаци у болницу. Кад су га у станици упитали да ли је покупио слепицу, он им одговори да није, а и неће, јер му је чудом спасила жену.
Боравећи у Москви, Матрона је често одлазила у своје село, или су је звали да помогне некоме, или би се ужелела своје мајке и својих најближих. Иначе, њен живот је текао прилично једнолично, преко дана сусрети са људима, а ноћу молитва. Као и подвижници старих времена, она никад није припремала постељу, већ је само дремала између две молитве са главом на длану уместо јастука. Тако су пролазиле године.
Једном приликом, године тридесетдевете или четрдесете, Матрона рече: "Ево ви се стално око нечег свађате, никако да се нагодите, а рат само што није почео. Многи народ ће изгинути, али наш руски народ ће победити".
Почетком 1941. године, сестра З. Жданове Олга Носкова упита матушку да ли да оде на годишњи одмор (добила је упут у одмаралиште, али јој се није ишло зими). Матушка одговори: "Иди одмах, јер после дуго, дуго неће бити никаквих годишњих одмора. Биће рат. Победићемо. Москву непријатељ неће освојити. У њој ће бити само нешто пожара. Из Москве не треба одлазити".
Кад је почео рат Матрона, која је духовно могла да се налази на више места, често би понављала да је невидљиво присутна на фронтовима и да помаже ратницима. Она је предвидела да Немци неће заузети град Тулу и њено пророчанство се обистинило.
У току дана Матронушка је могла да прими педесетак људи који су јој долазили са својим душевним и телесним невољама. Ником није одбијала да пружи помоћ, али је препознавала оне који су јој долазили са злим намерама. Неки људи су долазили мислећи да је она народски лекар који може да скине урок, али би брзо схватили да је пред њима Божији човек који их враћа Цркви. Матрона никад није наплаћивала своје услуге. Она је гласно читала молитве, најчешће оне најосновније - "Оче наш", "Да васкрсне Бог", деведесети псалам и друго.
Пружајући исцељење невољницима матушка је тражила од њих да верују у Бога и да не греше више у животу. Са каквим невољама су хрлили људи к њој? Па, са најобичнијим, свакидашњим, као што су тешке болести, опасност да се распадне породица, тешкоће на послу, прогони и слично. Једна од жена блиских Матрони, П. С. Аносова, која је често посећивала свог брата на клиници за нервне болести, испричала је следећи догађај: "Једном, кад сам ишла код брата, са мном је путовао један брачни пар - ишли су по своју ћерку. И у повратку смо путовали заједно. Одједном је та осамнаестогодишња девојка почела да лаје. А ја кажем њеној мајци: "Жао ми је вас. Ми сад пролазимо поред Царицина, хајде да одведемо вашу ћерку код Матроне..." Отац девојке, генерал, ни да чује. Али мајка, као мајка, пристаде и ми свратимо код Матушке... Кад су девојку довели пред Матрону она се сва укочи, стаде Матрону пљувати, отимати се од родитеља. А Матрона каже: "Пустите је. Сад ће је проћи". Девојка паде, поче да се ваља по поду, бљујући крв... Али се убрзо умири и заспа. Спавала је три дана и три ноћи, а кад се пробудила била је потпуно здрава".
З. В. Жданова прича да је 1946. године у њихов стан, где је тада боравила Матрона, дошла једна жена, која је је била безбожник. Користећи свој високи положај она је болесног сина водила лекарима широм Европе, али му није било лека. "Чула сам за вас и дошла сам да тражим помоћ као очајна мајка. Немам више коме да се обратим". Матрона је упита: "Ако ти Господ исцели сина, хоћеш ли поверовати у Бога?" Жена одговори: "Ја, нажалост, не знам шта је то". Тада Матрона затражи воде и у присуству несрећне мајке стаде наглас да чита молитву над водом. Пружајући затим ту воду мајци, Блажена рече: "Иди одмах код њега у болницу, договори се са болничарима да га чврсто држе. Он ће се отимати, али ти настој да му ову воду сипаш у очи и свакако у уста".
Жданова се даље присећа: "Нешто касније брат и ја смо били сведоци када је та жена опет дошла код Матроне. Она се на коленима захваљивала матушки, јер је њен син потпуно оздравио. Кад је дошла у болницу урадила је све онако како је Матрона тражила. Када су јој извели сина, пошла је према њему. Бочица са светом водицом била јој је у џепу. Син се отимао и викао: "Мама, баци оно што имаш у џепу, немој да ме мучиш!" Жена се пренеразила откуд син зна шта она има у џепу. Хитро извадивши бочицу, попрскала га је по очима, а успела је да погоди и уста. Син се одједном умири и за неколико дана био је отпуштен са клинике."
И многа још чуда и исцељења чинила је Блажена матушка Матрона, помажући несебично људима.
Каквом су запамтили Матрону људи који су јој били блиски? Била је ситна женица, са малим скоро детињим рукама и ногама. Седела је обично прекрстивши ноге на кревету или на великом сандуку. Благо, просветљено лице, благи глас.
Она је пружала утеху болеснима, миловала их је по глави, често би их прекрстила, понекад се шалила, а понекад, богами, знала и да их строго прекори. Никад се није жалила на своје муке и невоље. Она никад није проповедала, никад није подучавала. Давала је одређени савет, како да се поступи у овој или оној ситуацији, затим се молила, давала благослов.

Матушка је била шкрта на речима. На питања је одговарала веома кратко.
Међу људима блиским њој остале су у сећању и неке њене поуке опште природе. Матушка је учила да се не осуђују ближњи. Она је говорила: "Не треба осуђивати друге људе. Боље је да мало чешће мислиш о себи. Свака ће овчица бити окачена за свој репић. Шта те се тичу туђи репићи!" Матрона је учила да се људи морају препуштати вољи Божијој. Да живе са молитвом. Да се често крсте, да крсте и околне предмете као заштиту од злих сила. Саветовала је да се људи што чешће причешћују: "Браните се крстом, молитвом, светом водицом, светим причешћем... увек пред иконама нек вам гори кандило". Блажена матушка учила је да се воле стари и немоћни: "Ако вам неко од њих почне да говори нешто увредљиво или непријатно, немојте слушати и љутити се, већ им помозите. Опростите им и помозите, ма шта они рекли или урадили".
Матрона није дозвољавала да се сновима придаје некакав значај: "Не обраћајте никада пажњу на снове, они могу бити ђавоља работа". Осим тога Блажена матушка је упозоравала људе да не трче од једног до другог духовника или видовитог учитеља, јер је то само узалудно трошење духовних снага. "Ако већ идете код свештеника или духовника по савет, онда се усрдно молите да му Господ пошаље мудрост да вам да прави савет". Говорила је да се не треба много интересовати за лични живот свештеника. Саветовала је онима који теже хришћанском савршенству да се не издвајају од других спољашњошћу (црном одећом или слично). И стално је поучавала да се све невоље морају стрпљиво подносити. "Кад идете у храм немојте ни у кога гледати, молите се затворених очију, или свој поглед усмерите према икони". Матрона је сматрала да је употреба козметике велики грех, јер човек изобличује свој лик, додаје му нешто што му Господ није дао, ствара лажну лепоту. Матронушка је говорила: "Враг не спава - молите се стално. Смрт увек изненади, па се не сме живети без молитве. Враг нам је на левом рамену, а анђео на десном. И свако од њих своју књигу има: у једну се бележе наши греси, а у другу добра дела. Крстите се што чешће! Крст је као брава на вратима. И храну треба прекрстити. Снагом Часног Животворног Крста браните се и спасавајте!"
О враџбинама матушка је често говорила: "За онога ко је добровољно ступио у савез са силама зла и бави се разним чаролијама пред Богом нема спаса. Они могу можда некад у нечему да помогну, али душу сигурно уништавају".
Масовно кидање веза са Црквом, агресивни атеизам, јачање отуђености и зла међу људима, одбацивање традиционалне вере и живот милиона људи без црквеног покајања, довели су до тешких духовних последица. Матушка Матрона је то одлично осећала и схватала.
У дане масовних манифестација матушка је тражила од свих да не излазе на улицу, да затварају прозоре, ролетне, врата, јер тушта и тма демона испуњавају читаво пространство, читав ваздух и обухватају све људе.
Једном приликом Зинаида Жданова упита Блажену Матрону: "Како је Господ допустио да се толики храмови разоре и затворе?" (Мислила је свакако на све године после победе безбожника у октобру 1917. године). А матушка јој рече: "То беше воља Божија и број храмова се смањио зато што је број верујућих људи страшно опао па нема коме да се служи".
"Па, што се нико не супротставља?" А она ће на то: "Народ је као под хипнозом, не зна за себе, страшна сила је покренута... Та снага лебди у ваздуху, продире свуда. Раније су људи посећивали храмове, носили на себи крстиће, њихови домови били су заштићени иконама, кандилима, освећивањем. Те силе су могле само да пролазе поред, а сад се насељавају међу људе који су одбацили Бога."
Живећи код породице Жданов, у рејону Арбат, Матронушка се исповедала и причешћивала код оца Димитрија из Цркве на Улици Краснаја Пресња. Непрестана молитва помагала јој је да носи тешко бреме служења људима, што је с обзиром на њено здравље био прави подвиг, и израз највише људске љубави. Делећи са људима њихове невоље, болести, муке, молећи се за њих матушка би се тако умарала, да пред крај дана није била у стању ни да говори, већ је, лежећи ослоњена на своју руку, тихо јечала. Али унутрашњи духовни живот Блажене Матроне ипак је, чак и за најближе, остао тајна. То међутим, није сметало људима да чврсто верују да је она прави подвижник Божији и свети човек. Подвиг Матроне био је у огромном трпљењу, чији је извор био ватрена љубав према Богу и чистота срца. Управо су о таквом трпљењу, које ће спасавати хришћане кад дођу последња времена, говорили свети Оци Цркве. Као права подвижница, Блажена матушка је поучавала не речима, већ читавим својим животом. Рођена без очију, она је све учила да иду трновитим, али правим путем спасења. Она је цео свој живот провела немајући свој кров над главом, немајући никаквих добара. Сваки дан њеног живота био је лавина невоља и јада људи што су долазили к њој. Пружала је помоћ и исцељење небројено пута. Узела би својим детињим рукама главу несрећника, помолила се за њега и човек би од ње одлазио пун утехе. А она, онемоћала, само би мало прилегла и настављала да се моли по целу ноћ. За време рата било је много случајева да је родбини несталих својом прозорљивошћу откривала да ли је њихов најближи жив или га већ треба помињати као мртвог. Поштовали су је и долазили код ње и многи јереји. Примала је и младе и старе, али неке је и одбијала. Са некима је разговарала кроз поуке, а са другима најобичнијим језиком. Једном јој се пожалила Зинаида: "Јао, матушка, моји живци..." А она ће на то: "Какви живци! ... Зашто на фронту и у тамници нема живаца? ... Треба трпети, владати собом". Кад би некога исцелила од физичке болести она би објашњавала: "Тело је кућица Богом дана, па је треба обнављати. Бог је, стварајући свет, дао нама и лековито биље и то се не може пренебрегавати".
Матушка је често била тужна: "Жао ми вас је... Дочекаћете последња времена, живот ће постајати све тежи и тежи... неиздржљиво тежак. Доћи ће време и пред вас ће ставити крст и хлеб и рећи - бирајте!"
Матронушка је понављала: "Ако народ изгуби веру у Бога, разне ће га патње снаћи. А ако се не покаје - нестаће са лица земље. Колики народи нестадоше! Молите се, преклињите, покајте се! Господ нас неће оставити и сачуваће земљу нашу".
Последње станиште на овој земљи Матронушка је имала у улици Курганској број 23. у Подмосковљу. Као да је, осећајући велику изнемоглост, желела да се бар мало склони од људи. Међутим, и овде су у великом броју долазили к њој невољници и несрећници. Пред само упокојење Блажена матушка, већ потпуно изнемогла, замоли да се ограничи број људи које је дневно примала. Време преласка у други живот Господ јој откри три дана пред смрт и она је то искористила да се опрости од најближих и да да потребна упутства. Замолила је да је опоје, у Ризоположенској цркви, у Донској улици, отац Николај (Голубцов) који ју је изузетно поштовао. Забранила је да јој се на сахрану доносе венци и цвеће. Кад је пред саму смрт отац Димитрије дошао да је исповеди и причести она је била страшно узнемирена: "Зар се и ви бојите смрти?" - упита је он. "Бојим се!"
Блажена матушка Матрона упокојила се у Господу 2. маја 1952. године. Сахрањена је 4. маја, по њеној жељи, на Даниловском гробљу, крај цркве "да би могла да слуша службе Божије". Блажена Матрона је предсказала: "После моје смрти мало ће људи долазити на мој гроб, само најближи. А кад они умру, мој гроб ће остати сасвим запуштен. Али проћи ће године, сазнаће људи за мене и поћи ће овамо да моле за помоћ. И ја ћу свима помагати, јер ћу их све чути". И још је пред смрт рекла: "Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати".
Прође тридесетак година и њена хумка на Даниловском гробљу постаде једно од светих места православне Москве и Русије. Сада за Матрону знају десетине хиљада православних људи. "Матронушка" - нежно је зову, а она, као и за живота, помаже људима.

ОБРЕТЕНИЈЕ МОШТИЈУ БЛАЖЕНЕ
МАТУШКЕ МАТРОНЕ

У недељу православља, 8. марта 1998. године, са благословом Патријарха Московског и целе Русије Алексија ИИ, извршено је обретеније моштију велике подвижнице ХХ века Блажене матушке Матроне. На челу комисије био је архиепископ Истрински Арсеније. Осим представника Руске Православне Цркве, у комисији су били стручњак за судско-медицинске експертизе, антрополог, доктор медицинских наука, професор Виктор Н. Звјагин и археолог, доктор историјских наука Андреј К. Тањукович. Комисија је завршила рад 13. марта. Занимљиво је да је на моштима Свете Матроне откривено оно испупчење у виду крста које се помиње у њеном житију. Одлуком Његове Светости Патријарха Алексија ИИ, мошти Свете Матроне пренете су у Свето-Покровски женски манастир у Москви (између Таганске и Абелмановске улице), где их свечано дочека сестринство тог манастира на челу са игуманијом Теофанијом.
Затим је почела рад Комисија за канонизацију Светог Синода Руске Православне Цркве. На основу њеног извештаја 2. маја 1999. године свечано је обављено проглашење Матроне Димитријевне Никонове за нову подвижницу Руске цркве као Свете Блажене Матроне Московске. Тог дана одслужен је последњи парастос за покој душе Матроне, а затим је почела свечана литургија коју је служио Његова Светост Патријарх Московски и васцеле Русије Алексије ИИ, са више архијереја и свештеника. У храм је унет ћивот са моштима Свете Матроне. После литургије одслужено је прво молебствије новој светитељки и подвижници Руске Православне Цркве, Светој Праведној Блаженој Матрони Московској.
+ + +

У септембру 1999. године у Београд је, ради учешћа на Скупу слависта у Вукове дане, стигла благочестива Московљанка Наталија Маслењикова, професор Московског универзитета. Она је донела књижицу "Житије и чудеса Свете Праведне Блажене Матроне Московске" и иконицу са њеним ликом. Тако је православни Београд сазнао за ту нову велику подвижницу Божију.
У недељу свих Светих на руској земљи прослављених 19. јуна/2. јула 2000. године Преосвећени Епископ Бачки др Иринеј (Буловић) служио је свету архијерејску Литургију и молебан Блаженој Матрони Московској у Свето-Тројичком храму Подворја Московског Патријархата у Београду. За ово празновање Старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, јереј Виталије Тарасјев, донео је из Покровског манастира у Москви икону Блажене Матроне и свето уље са њених моштију.
Тако се молитвено поштовање Свете Матроне Московске проширило и међу православним народом српским.


Свето-Тројички Храм
подворја РПЦ - Београд, 2000. год.
Житије превео: чтец Андреј Тарасјев