Популарни постови

четвртак, 19. јун 2014.

Поуке Оптинских стараца хришћанима у свету





Сама дела нас неће спасти, но милост Божија, само ако дела чинимо у Име Господа Исуса Христа, Који нека не лиши вас, пријатељи моји, милости Своје у све дане вашега живота. Били ви слаби или рдјави, само прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се надајте у Њега. Та нада вас неће посрамити у веке. 

1. У часу очајања знајте да не оставља вас Господ, него да ви остављате Господа. Ево, како вам, у Име Бога, налажем да живите када сте сами: макар вам то било и мучно, ма за то и не били вољни, свагда у мислима срцем призивајте Господа Исуса, Који живи у вашој души. 

2. Послушници Христови треба пред очима да имају не вољу своју него Вољу Божију, која је и Апостолима забранила, као што и нама брани испитивање будућега, будућности коју је Бог ставио под Своју власт. 

3. Ако живите у заједници са другима, служите им као Самоме Богу и, за своју љубав, љубав не тражите, нити за смерност - похвалу, нити за служење - благодарност. 

4. Оно чиме можете да саблазните или ожалостите ближње, то не чините, а ако они вас ожалосте, не гледајте на то као на наношење жалости, него као на орудје које вам је Бог припремио да њиме, ако сте вољни, истребите у себи сваку нечистоту срца. 

5. Пре него што нешто кажете, размислите неће ли ваша реч или дело ожалостити Бога или вашег ближњег. 

6. Не осудјујте тудјег слугу, када стоји или пада: има он Бога свога, Који има моћ да га од пада одврати или у паду заустави. 

7. Памтите да час, који од вас одузима ваша лењост, може да буде последњи у вашем животу и да за њим може доћи смрт и суд. Махните се уживања. 

8. Не задајте бол никоме и не враћајте грдњом на грдњу, жалошћу на жалост, па ће у књизи живота ваше име бити записано са Преподобнима. 

9. Молим вас, пријатељи моји, не занемарујте ниједно средство којим је могуће угодити Богу, а таквих је средстава много: умиљато опходјење са људима, тешење ожалошћених, заузимање за увредјене, давање сиромашнима, одвраћање очију од ружних садржаја и поступака, супротстављање рдјавим мислима, принудјивање себе на молитву, трпљење, милосрдје, праведност, и др. Испуњавање свих тих свештених добродетељи привлачи к вама свемоћну помоћ Божију, а са њом ћете пребордити све тешкоће, које су пре тога изгледале несавладиве нашим снагама. 

10. На све начине се супротстављајте својој напраситости и, уз Божију помоћ, она ће неизоставно ослабити. “Ако се и деси да се кадгод раздражиш или разгневиш, онда бар ништа не говори или се уклони или затвори уста своја, да не искочи јаросни пламен и не опали душу твоју и ти узалуд не узнемириш оне који су са тобом. Чим се пламен угаси и твоје срце постане мирно, тада говори ради исправљања ближњег”. 

11. На сваки начин се чувајте да се на ишта срдите: ниједна непријатност не сналази нас сама од себе, свака се допушта Промислом Божијим ради истих оних спасоносних циљева ради којих су светог Апостола Павла сналазиле невоље, ради којих је он и “био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, од свога рода, од незнабожаца, у опасности у граду, у пустињи, на мору, у опасности медју лажном браћом” (2 Кор. 11, 26). 

12. Знајући то, не обраћајте пажњу на то ко вас је увредио и због чега, но само држите на уму да се нико не би усудио да вас ожалости, да Господ није изволео да му то допусти, и зато благодарите још више Господу што нам невољама, које нас сналазе, јасно показује да Му нисте тудји и води вас у Царство Небеско: “Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара?” (Јевр. 12, 7). 

13. Оставите вазда сваку суровост и будите пред Господом у опходјењу са људима незлобиви као деца. 

14. У љубави Божиојој пребивајте, учите се њој, њоме дишите: Бог је љубав и ко у љубави стоји, у Богу пребива и Бог у њему. У животу препуном невоља слатко је живети са љубављу Божијом. 

15. Није спасење у многоречитости, но у савршеном пажењу на себе. 

16. Одвикавајте се од расправљања и препирки: смућујући срце, оне вас лишавају мира у души. Свакој свадљивој мисли противстављајте молитву Исусову. Не верујте предрасудама. 

17. Подозривост уопште није својство хришћанско, и зато је не усвајајте. Мудрост обазривости и непорочности, пак, тражи од нас Сам Господ преко Светога Писма: “Будите мудри као змије и незлобиви као голубови”. 

18. Свагда се држите средине. крајности нигде и ни у чему нису за похвалу. Памтите реч Старчеву: “Ко може да поднесе, све подиже”. 

19. Увек будите предани Вољи Божијој која је за вас савршено спасоносна. 

20. Са ближњима саобраћајте весело и са љубављу. Љубите их, служите им: они су скупоцени - за њих је Спаситељева Крв проливена, они су уди Христови. Не жалостите их чак ни једва приметним знаком. 

21. Спасавајте се благоугадјањем Господу, благоугадјајући Му свим видовима љубави. Само се о томе и старајте да се обогатите љубављу. Онај у коме је љубав, има у себи Бога. 

22. Уочите да ви само онда бивате потпуно свиме задовољни, када имате трпљење, смиреноумље, полсужност и љубав према свима. 

23. Не опомињите се са прекором онога што је прошло, иначе ће се и Господ опоменути и затражиће од вас оно што вам је опростио. 

24. У унинију (клонулости духа) нагоните и срце и језик свој да се моле овако: “Господе, спаси ме, пропадам!” 

25. Ако некога за нешто молите, молите га са трпљењем жене Хананејке. 

26. Преиспитивати тудје пороке је грех, зато избегавајте такву грешну (само)увереност. 

27. Ако сте на било који начин ожалостили слугу свога, учините што је потребно да он заборави нанесену му жалост. 

28. Чините све са разборитошћу, не журећи да ваша дела буду успешна. 

29. Зло победјујте добрим: зло се злом исправити не може. 

30. Без одрицања од своје воље немогуће је и положити почетак спасењу, а камоли се спасти. Измолите за себе од Господа самоодрицање, чеда моја - оно је неопходно за спасење. 

31. Ако намислите да некога од ближњих посетите, преузмите на себе неотклоњиву обавезу да приликом посете сачувате према њему исту ону љубав и исто расположење са којима сте к њему дошли, макар доживели од њега и неку увреду. 

32. Кад год у односима са ближњима додје до непријатности, окрените се најпре себи: након строгог испитивања, ми готово увек налазимо да смо сами били узрок незадовољства. 

33. Не оправдавајте се, не расправљајте, снисходите карактерима и годинама. Тешите све и свакога чиме можете. Никога не осудјујте, не враћајте злом за зло, све љубите, свима опраштајте, свима будите слуга. 

34. Себе сматрајте последњим и грешнијим од свих. 

35. Љубите Господа и молите Му се као Оцу. Смиравајте се пред свима Хришћанима и Господ ваш ће вас волети и обрадоваће се због вас пастир ваш. 

36. Подносите нетрпељивост, неразумност, непросвећеност, безразложни гнев - све без опирања. 

37. Када осетите према некоме и нехотично осећање непријатељства, настојте да победите то грешно осећање. Нагнајте себе да се овако молите: “Спаси Господе раба Твога (име те особе) и светим његовим молитвама умири срце моје!” Натерајте себе да човеку који вам није мио укажете сваку пажњу и учините сваку добру услугу, па ће Господ, видећи вашу добру намеру, не само да из вашег срца истргне грешно непријатељство него и да вам га испуни светом љубављу. 

38. Ако вас не теши молитва док је вршите, знајте да вам она припрема божанствену утеху и сладост ускоро по савршењу: “Трпећи потрпех Господа и услићи ме!” 

39. Читавог свог живота, пре сваког дела, руководите се следећим хришћанским расудјивањем: да није то што сам намислио, можда, противно вољи Божијој, није ли погубно за моју душу, није ли за ближњег увредљиво? Ако вас, након строгог испитивања, савест не запече, своју намеру доведите до испуњења, а ако савест запече, уздржите се од тога дела. 

40. Не дотичите језиком својим част ближњег, него употребљавајте језик свој само за славословљење Бога и на нечију корист и поуку. Ако вам додје да оговарате, сетите се својих грехова, које сте од младости учинили и осудите себе за то што сте их починили. 

41. Нека вам живот не пада тешко, он је неподношљив само за злочестиве, а онај ко верује у Господа Исуса Христа, нада се у Њега, љуби Га - за њега је живот увек подношљив. 

42. Живот нам је дат само за то да бисмо славили Бога, чинили добро ближњем и достизали вечно Царство, у Јевандјељу нам показаним узаним путем, а не за то да бисмо се у њему веселили. Речено је “благо онима који сада плачу”, а не онима који се смеју. 

43. Смирење (смерност) је добило свој почетак у Господу Који се смирио, оно је венац и лепота свих добродетељи. Што је за усахлу земљу - киша, то је за човекову душу - смирење. 

44. Смирење је добродетељ (врлина) на коју са радошћу и миљем гледа и Сам Бог: “На кога ћу погледати”, вели Господ, “само на кротког и смиреног, који трепти од речи Мојих!” 

45. Али у чему се састоји смирење? По моме мишљењу, оно се састоји у томе да човек себе сматра грешнијим од свих и никога не унижава и не вредја, не осудјује, пази само на себе и не тражи ни богатство ни славу ни похвалу ни част, сматрајући да је свега тога недостојан. Храбро трпи грдње, увреде, укоре, признајуши у своме срцу да је све то и заслужио; са свима се односи пријатно, свакоме је са љуављу спреман да послужи, не види своја добра дела и не говори о њима без потребе. Такво смирење за вас молим од Господа Бога, чеда моја, јер ће вас оно не само избавити од греха него и увести у љубав према Њему, Који је смирио Себе до смрти, и то смрти на Крсту. 

46. Љубав покрива мноштво грехова. Ако жалоснима будете - утеха, несрећнима - олакшање, убогоме - помоћ, сиротој - отац и мајка, болноме - умирење, слуги - милостив, заблуделоме - руководитељ ка спасењу, и свакоме хришћанину - по могућству, усрдни служитељ, - за такву љубав вашу према младјој браћи и удима Господа нашега Исуса Христа не само да ће се избрисати греси ваши него ћете угледати Господа лицем у лице и зарадовати се у веке. 

47. “Подајте цару царево, а Богу Божије”. Управљајући пословима који су окренути ка друштвеној заједници, у срцу непрестано будите жртва Богу и тако живите у томе Вавилону- овоме свету - непрекидно имајте на уму свој Горњи Јерусалим и своје предназначење. 

48. Претворите своје племићство у служење Господу Исусу Христу. Противите се уживању, раскош избегавајте и не преузносите се пред својим слугама: они су вам равни у ономе највреднијем, јер Господ и њих позива за Своју Свету Трпезу истим речима као и вас: “Додјите, једите, ово је Тело Моје… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја која се за вас и за многе излива!” 

49. Долине, полегле доле, готово увек бивају плодне и родне, а високе горе већином су суве и без могућности да на њима ишта роди. Исто тако, клас који се издиже главицом изнад осталих вазда бива празан, а који стоји приклоњене главице, има у себи много зрна. Имајте смирено (смерно) срце и обогатићете се свиме што је потребно за спасење. 

50. На плодну долину киша лије право из облака али и са високих гора: такво је и смирење. Под кишом подразумевам Божију благодат, која се даје смиренима и то непосредно од Бога и преко људи, у овоме животу узвишених Господом, као узвишене горе. Ако у својој унутрашњости будете смерно предани Божијој вољи и затворени за улазак Његових непријатеља, Дух Утешитељ ће вам доћи и уселити се у вас. 

51. На широки пут заборавите: Господ нас, по милосрдју Своме, уводи кроз тесна врата у Царство Небеско, а широку пут води у вечну пропаст. 

52. И вама и себи желим у овоме животу само очишћење од греха и молим Господа Бога да са нама учини све што Му буде угодно да очисти грехе наше и измије беззакоње, макар за то били потребни и понижење и срамота. И ви и ја треба да живимо по Божијим Заповестима, а не само по људским заповестима. 

53. Ради користи сопствене душе волите усамљеност, и покоривши се у потпуности Заповестима Оца Небеског, научите своје срце непрестаној Исусовој молитви. Од унутрашњег пребивања Господа Бога у вама, постаћете у свему трпељивији, обилнији љубављу и смиренији. 

54. Пазите се да лењост не раслаби ваше снаге за подвиге духовне - она је први непријатељ оних који живе далеко од Оца. Али не очајавајте и не тугујте превише због свога спасења уколико понекад ослабите у подвизима. 

55. Сама дела нас неће спасти, но милост Божија, само ако дела чинимо у Име Господа Исуса Христа, Који нека не лиши вас, пријатељи моји, милости Своје у све дане вашега живота. Били ви слаби или рдјави, само прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се надајте у Њега. Та нада вас неће посрамити у веке. 

56. Не презрите моје речи и не сматрајте их тешким за испуњење. За Господа и са Господом ништа што је тешко није тешко, и ништа жалосно није жалосно: “Јер је јарам Његов благ и бреме Његово лако” (Мт. 11, 30).




"ВЕЛИКА ЈЕ ТАЈНА ПОБОЖНОСТИ" Старац Порфирије Кавсокаливит


 "Црква је беспочетна, бескрајна, вечна, као што је и њен Оснивач, Тројични Бог, беспочетан, бескрајан, вечан. Црква је несаздана, као што је и Бог нестворен. Она је постојала пре свих векова, пре анђела, пре стварања света, пре "постања света"(Еф.1,4), како вели апостол Павле. Она је божанска установа и у њој "обитава сва пунота Божанства"(Кол.2,9). Она је Тајна над тајнама. Та Тајна је била неоткривена, а открива се "у последња времена" (1.Петр.1,20). Црква остаје непоколебива јер је укорењена у љубави Божјој и у Његовом великом Промислу.   Вечну Цркву сачињавају три Лица Свете Тројице. У мисли и у љубави Тројичнога Бога, од искони су постојали и анђели и људи. Ми, људи, нисмо се родили сада: у свезнању Божјем постојимо пре свих векова.     Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу.     Оваплоћењем Јединороднога Сина Божјег опет је људима откривен предвечни план Божји о спасењу човека. О томе Апостол пише: "И заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави" (1.Тим. 3,16). Речи апостола Павла јесу речи препуне смисла, божанствене, небеске речи. У бескрајној љубави Својој Бог нас је поново сјединио са Црквом Својом у Личности Христовој. Улазећи у несаздану Цркву, прилазимо Христу, улазимо у простор нестворене светлости. Другим речима, и ми, верни хришћани, призвани смо да постанемо несаздани по благодати, да постанемо заједничари бижанских енергија, да уђемо у Тајну Божанства, да превазиђемо наш светски начин умовања, да умремо као стари човек (Кол.3,9 , Римљ.6.6 , Еф.4.22 ) и да постанемо обожени или убожени. Када живимо у Цркви, живимо Христом. Ово су веома истанчани духовни и богословски појмови. Само Дух Свети може да нас научи свему овоме." ХРИСТОС ЈЕ ЉУБАВ НАША Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим  Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! САМ ГОСПОД НАУЧИЋЕ НАС МОЛИТВИ 
Човек тражи радост и срећу на небу. Тражи оно што је вечно, далеко од свих исвега; тражи да нађе радост у Богу. Бог је тајна. Он је ћутање. Он је бесконачан. Он је све. Тежњу душе ка небу има читаво човечанство. Сви траже нешто небеско. На Бога су упућена сва бића, макар и несвесно. Ка Њему стално упућујте свој ум! Заволите молитву, тај разговор са Господом! Све је љубав - љубав према Господу, према Женику. Будите достојни љубави Христове! Како не бисте живели у мраку, покрените прекидач молитве, па ће божанска светлост доћи у вашу душу. У дубини вашег бића јавиће се Христос. Онде, у дубини, налази се Царство Божје. "Царство је Божје унутра у вама" (Лук.17,21) Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. "Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим" (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега. Пре молитве душа треба да се припрема кроз молитву. То значи: потребна је молитва за молитву. Чујте како се свештеник тихо моли на светој Литургији пред читање светог Јеванђеља: "Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх Твојих блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин." У молитву улазимо а да то нисмо ни приметили. Притом треба да имамо одговарајућу духовну климу. Дружење са Христом, духовни разговор, проучавање духовних књига, појање, упаљено кандило, тамјан - све то сачињава одговарајућу климу, тако да се све одвија једноставно, у простоти срца (Прем.Сол.1,1). Читајући псалме и вршећи света богослужења са љубављу, постајемо свети иако тога нисмо свесни. Радујемо се захваљујући божанственим речима. Та радост и усхићење представљају наш труд да бисмо лако ушли у молитвену атмосферу. То је, како се каже, наше "загревање" за молитву. Притом можемо да имамо на уму и лепе призоре предела које смо видели. Ово је благ и безболан покушај. Али не заборавимо ни реч Господњу: "Без Мене ништа не можете чинити" (Јов.15,5). Сам Господ научиће нас молитви. Нећемо се научити сами нити ће нас неко други научити. Немојмо говорити: Начинио сам толико и толико метанија - према томе, сада сам себи обезбедио благодат, него молитвено иштимо да у нама засија непролазна светлост богопознања и да се отворе наше духовне очи како би смо разумели божанске речи. На овај начин љубимо Бога без самоприморавања, без труда и напора, а да то и не запажамо. Оно што је људима тешко, за Бога је веома лако. Бога ћемо заволети изненада - кад нас осени благодат. Ако веома заволимо Христа, молитва ће се одвијати сама од себе. Христос ће трајно бити у нашем уму и срцу. Да бисмо, међутим, остали у оваквом духовном стању и да га не бисмо изгубили, неопходна је божанствена, пламена љубав према Христу. Наша љубав је усмерена на једно више Биће. Бог свецело љуби човека, а човек са своје стране жели да дође до Љубљенога. Бог љуби човека божанском и савршеном љубављу. Љубећи човека, Бог је несебичан. Љубав према Богу још је виша када се изражава као благодарност. Неопходно је да љубимо Бога, али не зато што је то наша дужност, него онако како нам је неопходно да једемо да би живели. Често се, наиме, обраћамо Богу услед наше потребе да нађемо ослонац, будући да ни у чему око нас не налазимо мира и спокојства и да осећамо усамљеност.  
 ШТАП СВЕТОГ ГЕРАСИМА   
 Крај у коме смо становали - Турковунија -био је све сама узбрдица и низбрдица. Ја сам изјутра устајао веома рано и одлазио у своју цркву Светога Герасима, а враћао се тек увече. Улица у којој је била наша кућа била је врло незгодна и врло стрма. Тако сам ја једног јутра пао и сломио ногу. То се догодило у недељно јутро; још се није било честито ни разданило и свуда унаоколо владао је потпуни мир. Захваљујући томе, неки људи су чули моје јауке, изишли су одмах и позвали хитну помоћ. Стигла је хитна помоћ и пренели су ме у болницу. Била ми је сломљена лева потколеница. Све су ми кости на том делу ноге биле смрвљене. Осећан сам неподносиве болове. Када су ме донели у Поликлинику, спусте ме из болничког возила и положе у постељу. Лекари одлуче да ми ставе ногу у гипс. Народ је чекао да служим Литургију, али су били приморани да сви оду.     Петнаест дана сам остао у болничкој постељи. Читаво то време молио сам се Господу. И тако, у молитви, најзад спонтано бацим поглед на своју ногу. И шта имам да видим! Благодаћу Божјом видим да су ми ногу погрешно ставили у гипс. Затражим од лекара да отворе гипс. Сазнавши за то, професор рече смејући се:     - Овај поп, уместо да гледа своју цркву за коју је надлежан, хоће, изгледа, овде нас да контролише! Ми смо свој посао исправно урадили, а ногу смо му прегледали преко ренгена. Шта сад хоће? Шта нас мучи?     Нико од лекара није показао никакво интересовање. Ја сам остао упоран тражећи да погледају моју ногу. Они ни да чују! У подне ми донесоше јело, али ја одбих да једем понављајући како тражим да ме поново погледају на рендгену. Инсистирам да то ураде, јер ће, иначе, кост криво да зарасте и таква ће остати заувек. На све то професор ми је поручио:     - Нека он гледа своју свештеничку службу! Нога му је у реду.     Дође вече. Опет ми донесоше јело; ја опет одбих да једем, упорно тражећи да погледају моју ногу. Сутрадан изјутра дође професор, па ће ми рећи љутито:     Шта, бре, хоћеш ти, оче? Шта све ово значи? Ваљда хоћеш да нас мучиш?     На моје упорно наваљивање, одведу ме ипак поново на рендгенски преглед. Стварно, виде да су ми ногу погрешно наместили и да је у таквом стању већ прилично зарасла. Професор поче да се смеје.     - Бре, оче, - каже ми -мора да си врло грешан! Сада је то и мени јасно, сада ћеш тек да видиш шта ћеш претрпети! Морамо ти поново сломити ногу да је поставимо како треба.     Почеше свом снагом да ударају гипс да би га разбили. Ја нисам говорио ништа. Само сам у себи вршио своју смирену молитву.     - А, сада не говориш! - коментарисао је професор. - Али сада ћу ти ја опростити све твоје грехове!     У једном тренутку повукоше и свукоше гипс. Ја сам осећао страховит бол. Два лекара су ме вукла за ногу, а професор је песницом ударао по нози испод колена свом снагом да би је сломио.     - Е, бре, оче, опростићу те од свих твојих грехова, али, захваљујући теби, и мени ће бити опроштени моји греси!     ломили су ми кост. Већ је била мало зарасла, те сам трпео неиздрживе болове. Стегао сам усне. Најзад, сломише ми ногу. Положише ме под рендгенски апарат, учврстише ногу и вратише је правилно у њен природни положај. Потом поново пажљиво поставише гипс и вратише ме у кревет.     Два - три месеца - већ се и не сећам колико је то трајало - остао сам да лежим у кревету. После тог дугог времена поставили су ме да седим на кревету, а онда су ми дали да се придржавам помоћу две штаке и да полако почнем да ходам. Ја, међутим, нисам хтео штаке. Професор ми каже:     - Узми их да би могао да устанеш, пошто те је лежање исцрпело.     Ово са штакама није дуго трајало, јер сам и сам почео да стичем равнотежу. Зазирао сам од штака пошто сам се плашио да ћу се на њих навићи, па нећу после моћи да их оставим. Професор ми рече:     - Постарај се да купиш себи штап.     - Нећу - одговорим ја. - Не желим штап.     - Па зар ти као поп смеш да будеш непослушан? Слушај ме, иначе ћеш пасти, па ћеш сломити све своје кости.     Тада сам био приморан да кажем својој сестри:     - Купите ми један штап. Ми јесмо сиромашни, али треба да ми купите штап. Хоћу да бацим ове штаке, јер ми тешко пада да их носим.     Било је једанаест сати пре подне. Ја сам на штакама сишао у болничку цркву.     Моја сестра се одмах спремила да оде у Еолову улицу да ми купи штап. Док је полазила, ето ти неке госпође са штапом у руци; улази у цркву.     - Је ли ово црква Светог Герасима? - упита.     Да, чедо моје, ово је та црква - одговори црквењак.     - А где је ту икона Светога Герасима?     - Ето је ту - одговори црквењак и показа јој икону.     Тада ова непозната госпођа паде ничице пред иконом Светога и са сузама поче да говори наглас док смо ми сви слушали њене речи:     - Свети угодниче Божји, ја нисам знала за тебе, никада нисам чула за тебе, чак ни твоје име нисам никада чула, па ипак си ме почаствовао да ме посетиш и да ми затражиш овај штап који сам у своје време купила у Јерусалиму. Тражио си да га донесем у твој дом; и ево, донела сам ти га, свети угодниче Божји. Рекао си: "желим да ми тај штап донесеш сутра ујутру!" Ја нисам знала где се налазиш, па сам се распитивала, сазнала сам, и ево, нашла сам тебе и твој дом.     Ја, моја сестра и старица - црквењак, седели смо за црквеним столовима поред туторског стола. Непозната госпођа нам приђе, па ће нас упитати:     - Шта је то било? Зашто је Свети Герасим тражио од мене штап? Шта ће му тако нешто?     А старица црквењак одговори:     - Слушај да ти објасним зашто је светитељ хтео штап: њему не треба, али свети Герасим има и свога слугу. Његов слуга је овај свештеник кога видиш. Он је сломио ногу и већ месецима трпи силне болове. Данас је устао после дужег лежања, а лекари су му рекли да се мора ослањати на штап. И ето, његова сестра је таман била спремна да пође у Еолову улицу да му купи штап. Ходи, дакле, узми штап од Светога, и донеси га овамо, па га предај његовом служитељу.     Узбуђена госпођа ми принесе штап и целива ми руку.     - Узми га, оче, и опрости ми грехе моје. То је штап који је био на Гробу Господњем. Ја станујем у четврти Провоне, на крају улице Патисион. Тамо станујем и тамо сам видела Светога у сну.     Ја јој захвалих. Узех штап и почех одмах да га користим, одбацивши штаке. Тај штап сам затим назвао штапом Светог Герасима и веома сам га заволео. Много пазим да га не изгубим. Али то је и диван, врло чудесан штап. Јер, кад неко има тешке телесне болове, ја га мало дотакнем штапом и човек оздрави. Заиста је то чудесан штап. Како је све било дивно! Потпуно жив појавио се пред госпођом, која никада није била чула ни за њега ни за мене. Ваистину предивна и чудесна дела творе свети Божји људи! Стога треба да их поштујемо. И ја се клањам светоме Герасиму, који и јесте палица немоћнима, захваљујући својој светости и благодати. 














О МАНАСТИРУ Старац Емилијан Симонопетритски


Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих.

У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека.

Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају.

Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу.

Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру.



са грчког превео
Епископ далматински Фотије













Анђели Господњи