Популарни постови

петак, 03. новембар 2017.

Presveta Bogorodica Smolenska


Ikona Smolenske Majke Božije naziva se Odigitrija, što znaci "Putevoditeljka". Po predanju nju je naslikao sveti evandelista Luka još za vreme zemaljskog života Presvete Bogorodice. Sin kijevskog kneza Vsevoloda - Vladimir Monomah (1053-1125) preneo je pocetkom 12. veka ikonu u prestonicu svoje kneževine - u Smolensk, zbog cega je svetinja i dobila naziv Smolenska. U 14. veku Smolensk je pripadao Velikoj Litvanskoj knževini. Godine 1398. kci kneza Vitovda Sofija, odlazeci u Moskvu, ponela je sa sobom kao roditeljski blagoslov cudotvornu Smolensku ikonu. Svetinju su postavili u dvorskoj velikokneževskoj Blagoveštenskoj sabornoj crkvi moskovskog Kremlja. Godine 1456. žitelji Smolenska su poslali u Moskvu narocito "poslanstvo" moleci da im se vrati cudotvorna ikona. Moskovljani su "sa mnogim suzama" ispracali "Smolensku Zastupnicu" i sagradili na mestu oproštaja od Nje paraklis. Godine 1524. tu je nastao ženski Novodeljicni manastir, cija je glavna saborna crkva posvecena ikoni Smolenske Majke Božije. Godine 1812. za vreme Napoleonove najezde na Rusiju, ona je pratila rusku vojsku. Ispred nje su se naši ratnici molili uoci Borodinske bitke. Sada se ova ikona nalazi u Uspenskoj sabornoj crkvi u Smolensku.
Smolenska ikona Majke Božije se praznuje 10. avgusta - 28. jula.
Priziva se u pomoc prilikom najezde tudinaca (rata).




SVETI ATANASIJE SVETOGORSKI: Evo zašto se Đavo najviše plaši ovog sveca


Sveti Atanas smatra se osnivačem monaškog života na Svetoj gori. Bio je jedan od prvih monaha koju se povukao na Svetu goru gde je izgradio manastir Veliku Lavru.
Sveti Atanasije je živeo u 10. veku. Nakon zamonašenja, više godina je živeo kao pustinjak, a zatim je odlučio da uvede kinovijski sistem na Svetu goru- tj. došao je na ideju da monsi treba da žive u zajednici, a ne samo kao pustinjaci.
Sveti Atanasije je napisao je i prvi zakonik Svete gore.
U našim krajevima smatra se zaštitnikom nepogoda i oluja.
Evo i nekih legendi o Svetom Atanasiju!
Na jugu Srbije do danas je ostala sačuvana priča o tome kako je đavo iskušavao ovog monaha prerušivši se u najlepšu devojku koja ga je mamila da se odrekne Boga i pridruži joj se u obožavanju nečastivog. Sveti Atanasije je prozreo ovu prevaru i zamolio je devojku da mu pokaže đavoljsku moć tako što će uskočiti u mali ćup. Ona je to učinila, a monah je odmah zatvorio posudu i bacio je u more.
Legenda kaže da je ćup godinama plutao, sve dok ga nisu pronašli ribari koji su ga otvorili. Tako je đavo ponovo izašao i i danas luta svetom iskušavajući i kvareći ljude. Zbog ovoga, stari kažu da čim zagrmi, đavo pomisli da to ide Sveti Atanasije, uplaši se i odmah uskače u posude. Zato je važno da se na današnji dan svi sudovi drže čvrsto zatvoreni.
U nekim krajevima Srbije, Svetog Atanasija slave vodeničari koji veruju da na današnji dan đavoli vrebaju u virovima, pa ni vodenice danas neće dobro da rade.

Manastir Kuveždin - ponos stradalnika



Manastir je posvećen svetom Savi i njegovom ocu Stefanu Nemanji, potonjem monahu Simeonu, a sagrađen je verovatno oko 1520. godine. Najteže je stradao u drugom svetskom ratu. Njegove zidine podsećaju na mukotrpni put opstajanja kroz vekove.
U rukopisnoj knjizi "Slova sv. Jeronima Sirina" čuvanoj nekada u Šišatovcu stoji zapisano da su manastir Šišatovac i manastir Kuveždin osnovani zaslugama srpskog vojvode Stefana Štiljanovića i "velikog Teodora Župana". Zapis dalje navodi da su oba manastira sazidali majstori po imenu Gašpar i Jovan, a da su došli negde "ot primorskih strana". Oba manastira su sagrađena "na jedino podobije", sa krstoobraznom osnovom i sa po dve kupole, dok je kao građevinski materijal iskorišćen "jedinorudni" tesani kamen. Sudeći po tome kao godina mogućeg osnivanja manastira Kuveždin navodi se 1520! Kako drugih podataka nema ostaje da se veruje ili sumnja u tačnost ovog podatka. Iako se ne zna godina njegovog osnivanja, nema sumnje da je ovaj manastir veoma star što potvrđuje i sačuvani njegov prvi pisani spomen u turskom izvoru iz 1566. godine gde se naziva imenom "manastir sveti Sava, drugo ime Kuveždin, blizu sela Vanđinca". Sledeći njegov spomen jeste u rukopisnom mineju* iz 1569. godine. Ovaj minej (za mesec juni) je pisan u manastiru Kuveždin u vreme igumana Stefana, a u jednoj belešci on to i navodi.
Sprečeno rušenje
Manastir Kuveždin se spominje i u žitiju Jovana Zlatoustog pisanom u Kuveždinu od strane jeromonaha Mojseja, a za uprave igumana Dionisija. Taj tekst je veoma interesantan. Osim što navodi da ga je pisao u "Kuvježdinu" Mojsej priča kako su tih godina Manastir Kuveždin i manastir Petkovica trebali biti srušeni od strane Sinan bega ne bi li on sebi u (Sremskoj) Mitrovici sačinio dvor. Na takav potez se odlučio verovatno zato što su oba manastira opustela. Radovi na rušenju su započeli tako da su neke ćelije u Kuveždinu razrušene, ali je intervenisao kir Pajsije (mitropolit beogradsko-sremski) i iguman kuveždinski, obavezujući se Sinan begu da će mu isplaćivati sto groša godišnje. Tako je zaustavljeno uništavanje ova dva manastira. U žitiju jeromonah Mojsej nadalje priča kako su krajem XVII veka monasi iz manastira Slanci iz Srbije prebegli ispred Turaka i sklonili se u Kuveždin. Osim što su obnovili konak i crkvu oni su došli u sukob sa monasima koji su već boravili u Kuveždinu. Problem je nastao oko toga ko će upravljati manastirom. Pridošlice su pokušale da to obezbede za sebe, ali starosedeoci su se tome usprotivili. Patrijarh Arsenije Čarnojević je do kraja morao da reši ovaj spor i to tako što je kuveždinskim monasima savetovao da se strpe budući da će se novopridošli monasi uskoro vratiti u Srbiju. I zaista 1717. godine novopridošli monasi su se vratili u Slance. Nisu jedino monasi iz manastira Slanci uživali gostoprimstvo Kuveždina, pre njih su tu bili (negde iza 1683. godine) i monasi iz manastira Vinče u Srbiji. Oni su sa sobom doneli i crkvene stvari i knjige od kojih su u Kuveždinu ostali rukopisni mineji za mesec januar, februar, avgust, decembar 1581. Verovatno kao znak zahvalnosti ostavili su monasi iz Vinče uz knjige i srebrnu kadionicu koja je izrađena 1654. godine. Među brojnim dragocenostima izdvaja se tzv. Čaša koljivača, koju je 1559. godine ruski car Ivan IV Grozni darovao manastiru Mileševa. Izgleda da je manastir Kuveždin polovinom XVI veka bio u dobrim materijalnim prilikama jer mu Turci određuju otkupnu cenu na čak 12000 akči, a godišnje davanje određuju na 800 akči. Godine 1702. (u vreme oslobođenja od Turaka) manastir je posedovao oko 352 jutra zemljišta, livada i vinograda, jednu vodenicu, itd. Manastir je tada očigledno bio u sasvim dobrom stanju pa ga opat Bonini opisuje kao mali, čvrstih zidova, sa kupolom, trpezarijom i 15 ćelija u kojima je živelo 10 kaluđera. Nadalje, opat navodi da se sa leve strane nalazi brežuljak iz kojeg se iskopavao kamen za dobijanje kreča (i danas možete da vidite koliko je brdo duboko usečeno), a da se ispred manastira nalazi potočić koji izvire iz brda i na kome se nalazi jednokameni mlin. Nešto kasnije austrijski popis beleži da manastir poseduje 400 jutara zemlje i 132 jutra šume. No, ovakvo blagostanje se vremenom izmenilo na gore.
Obnova crkve
Već 1735. godine u manastiru Kuveždin su ponovo monasi iz manastira Slanci koji opet beže ispred Turaka. Tada je Kuveždin bio u prilično lošem stanju jer je 1734. godine u njemu boravilo tek pet monaha, pa je i to bio jedan od razloga što je patrijarh Arsenije IV (Jovanović) Šakabenta naumio 1744. godine da ustupi manastir Kuveždin i Divšu za metoh manastiru Hilandar. Međutim, monasi iz Kuveždina i Divše (i seljaci iz sela Divše) su se tome suprotstavili tako da je ubrzo odustao. Ipak, oba ova manastira su od 1755. godine pod upravom jednog igumana. Godine 1753. kada je manastir Kuveždin obilazila komisija, konstatovano je da je manastirska crkva stara, da je sagrađena od kamena ("cerkov kamenozdana drevnja"), spolja je bila okrečena i pokrivena šindrom od hrastovine. Na crkvi su postojala dva kubeta (manje nad pevnicom, a veće nad pripratom). Crkva je imala tri apside (dve pevničke i oltarsku). Oltarska apsida je bila islikana freskama, ali one su već tada bile u veoma lošem stanju. Osim na tom mestu, crkva nije bila živopisana već samo okrečena ili ponegde crvenom bojom išarana. Čini se da je krajem XVIII veka u manastiru znatno bolja materijalna situacija jer 1771. godine bratstvo u njemu broji 17 članova. Upravo iz tog vremena (1772) potiče bakrorez Zaharija Orfelina gde je u centralnom delu prikazan manastir. Manastiru se vremenom poboljšala materijalna situacija, imao je prilične prihode pa je odlučeno da se zameni crkvena građevina. Stoga se početkom XIX veka počelo sa krupnim radovima na obnovi manastira. Najpre je 1803. godine podignut novi zvonik. On je bio visok (trospratni) i kvadratnog preseka. Tokom 1810. godine oba konaka su srušena i sagrađen je u potpunosti novi koji je okružio crkvu sa tri strane dok je sa četvrte podignut zaštitni zid. Zatim je u vreme igumana Genadija Kirilovića (1815. godine) sagrađena nova crkva. Ova crkva nije imala skoro nikakve sličnosti sa starom i bila je pod potpunim baroknim uticajima. Barokna kapela na manastirskom groblju podignuta je 1788. godine. Tokom 1853. godine crkva je živopisana od strane Pavla Simića**, akademskog slikara, sa scenama iz života sv. Save i sv. Simeona. Isti umetnik je samo tri godine kasnije oslikao i crkveni ikonostas (rezao ga Georgije Devič). Od toga ikonostasa od ukupno 46 ikona sačuvano je samo dvadeset ikona iz zone prazničnih, prestonih, carskih i bočnih dveri, dok su ikone iz sokla i lunete uništene. Pred II svetski rat manastir u Kuveždinu bio je ženski manastir.
U slavu Stefana i Save
Manastir je u Sremu odigrao izrazitu ulogu širenja kulta prvih srpskih svetitelja - sv. Simeona i sv. Save, kojima je i bio posvećen. Upravo stoga crkvene freske su uglavnom prikazivale scene iz života Stefana Nemanje (sv. Simeona) i njegovog sina Save Nemanjića (sv. Save). Izgled manastira iz tog vremena (1837/41. godine) lepo je vidljiv na litografiji M. Troha. Crtež prikazuje manastir sa južne strane. Na prvi pogled prosečnom gledaocu bi se učinilo da posmatra sliku nekog bogatog, klasicističkog dvorca koji je okružen parkom i dubokom zelenilom. Ono što odiše iz njega jeste neka uzvišena mirnoća i spokoj koji tu vlada.
Manastir nije uspeo da izbegne zločinačku ruku tokom II svetskog rata tako da je stradao u tolikoj meri da od njega postoje samo ruševine koje odaju neku veličanstvenu tugu, ali i ogromnu snagu. Manastir sa crkvom je razrušen i opustošen. Ikone sa ikonostasa Pavla Simića nalaze se u kapeli na groblju. Manastirska crkva je delimično obnovljena. Slava manastira Kuveždin je Preobraženje - 19. (6.) avgusta.



Преподобни Прохор Пчињски


Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.
Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).
Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху.
По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.
Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку.
Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.
Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.