Популарни постови

недеља, 07. август 2011.

OTAC MITROFAN HILANDARAC


otac_mitrofan_hilandaracOtac Mitrofan Hilandarac – kršteno ime Milan Mišulić – rođen je 12. oktobra 1923. godine u selu Ratari, u Šumadiji, od oca Mladena i majke Marice, rođene Ikić. Osnovnu školu je završio u Ratarima, a četiri razreda gimnazije s malom maturom u Kragujevcu. Potom je u Smederevskoj Palanci pohađao više razrede gimnazije. U sedmom razredu ga je prekinuo Aprilski rat 1941. godine. Kada su Nemci okupirali Srbiju i kada su komunisti posle napada Nemačke na Sovjetski Savez podigli u Srbiji komunističku revoluciju, pojavio se na zamračenom obzorju Srbije general Milan Nedić da spasava srpski narod koji je u te dane bio biološki ugrožen. General Nedić je pod slavni srpski barjak pozvao naročito srpsku omladinu, da bi se oduprla komunističkom pustošenju Srbije i da bi sačuvali srpski narod od propasti. Mladi gimnazijalac Milan Mišulić se među prvima odaziva pozivu generala Nedića i 15. septembra 1941. godine stupa u prvi dobrovoljački odred, u Jurišno odeljenje četovođe Milenka Popovića. 

Kada su u zimu 1941. i proleće 1942. komunističke bande bile satrvene i ostaci komunista proterani iz Srbije, đaci su bili povučeni iz borbenih jedinica i pozvani u Beograd da bi završili nedovršene razrede gimnazije i srednjih stručnih škola. Tako s jeseni 1942. godine Milan Mišulić završava u Beogradu sedmi i osmi razred gimnazije. U tom je bila preduzeta hitna terenska akcija Srpskih dobrovoljaca i Milan je nanova pozvan u Jurišni odred pred samo polaganje mature. Na nesreću, on u jednoj borbi biva ranjen (izgubio je oko), te biva izbačen iz stroja.

Posle lečenja biva raspoređen za prosvetara 7. čete u prvom puku Srpskog dobrovoljačkog korpusa, kojoj je komandir bio potporučnik Nikola D. Ljotić. U oktobru 1944. godine Mišulić sa Srpskim dobrovoljcima napušta Srbiju i odlazi u Sloveniju, gde su bile grupisane sve nacionalne antikomunističke snage. Kada je u proleće 1945. godine Kraljevina Jugoslavija bila slomljena komunistima na čelu sa Josipom Brozom Titom, nacionalne snage 1. maja 1945. godine prelaze u Italiju. Sa njima je i Milan Mišulić. Najpre se nalazi u logoru Formija (Severna Italija), potom u Eboliju (Južna Italija). Iz Italije kraljevske nacionalne snage bile su u proleće 1947. godine prebačene u Britansku zonu u Zapadnu Nemačku. S njima je i Milan Mišulić, koji u Lingenu i Emsu u gimnaziji „KraljaPetra II“ završava veliku maturu. Dobija stipendiju, da bi naposletku u Parizu uspešno okončao bogoslovske studije na poznatom Sergijevskom pravoslavnom institutu. U to vreme na inicijativu episkopa Žičkog dr Nikolaja Velimirovića, prota Aleksa Todorović osniva u Minhenu biblioteku „Svečanik“. U Minhenu je Milan pohađao „Bavarsku akademiju za nemačke štampare“, koji je sa uspehom završio i postao mašinski slovoslagač. Kao stručnjak u ovom poslu, Mišulić je osnovao štampariju „Iskra“ i obučio ceo jedan tim stručnjaka, koji će trideset godina rukovoditi štamparijom „Iskre“ i štampati i istoimeni polumesečni list „Iskru“ i brojne knjige verskog, kulturnog, istorijskog i literarnog karaktera. Kada je štampariju ostavio u sigurnim rukama, Milan Mišulić se odazvao „unutrašnjem pozvanju“ i 1961. godine zajedno sa još dva svoja saborca Srpskim dobrovoljcima Branom Jovanovićem i Krstićem otišao u manastir Hilandar na Svetu Goru Atonsku. Tu su se sva trojica zamonašili i dobili monaška imena: Mišulić postade monah Mitrofan, Jovanović otac Arsenije i Krstić otac Simeon.

U Hilandaru su zatekli sve same starce – ili kako o. Mitrofan kaže „sede brade“ – koji su bili pri skončanju života. Trojica mladih monaha, punih oduševljenja i fizičke i duhovne snage, primaju se raznih poslušanija (o. Mitrofan čak šest) i za kratko vreme čine čudo od Hilandara. U pravom smislu reči vrše renesansu – i to svestranu – manastira Hilandara.

Otac Mitrofan sa svojom duhovnom sabraćom najpre obnavlja zamrli duhovni i verski život u Hilandaru, pa potom ekonomski obnavlja Hilandar dovodeći čak i traktor na manastirsku ekonomiju. A što je najvažnije: otvara Hilandar prema spoljnom svetu. Pomoću brojnih dijapozitiva i sinhronizovanih reportaža o Hilandaru i Atanskoj Svetoj Gori, o. Mitrofan je istrajno godinama približavao atonsko duhovno iskustvo i kulturno blago Hilandara u cele Svete Gore našim sunarodnicima po celom svetu, gde god je bilo srpskih naseobina, kao i u našoj porobljenoj otadžbini. A počeli su da dolaze u manastir Hilandar i na Svetu Goru stručnjaci i naučnici, koji su počeli svestrano proučavati duhovno i kulturno blago Hilandara.

Zbog svog asketskog i podvižničkog života, otac Mitrofan biva u dva maha Protos Svete Gore (1973-1974) i (1993-1994), kao i predstavnik Hilandara u svetogorskoj upravi.

Od 1976. godine otpočela su čuvena, skoro svakidašnja, putovanja oca Mitrofana po celom svetu gde god su postajale srpske izbegličke grupacije: po Evropi, Americi, dalekoj Australiji. Pozivan je od raznih ustanova da govori o Hilandaru, o Svetoj Gori i njenoj ulozi u životu pravoslavnih naroda. I otac Mitrofan je postao jedan od najpoznatijih Hilandaraca, a naročito posle pojave njegove čuvene knjige „Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu“. Ona je, najpre, štampana na srpskom jeziku, a potom je prevedena i štampana na engleskom, nemačkom, španskom, grčkom, holandskom i ruskom jeziku. Od svih emigrantskih pisaca otac Mitrofan je jedini doživeo da mu se knjiga štampa na sedam jezika! I što je najvažnije, ova knjiga je ceo svet zainteresovala za manastir Hilandar i za Svetu Goru, pa počinju Hilandar posećivati brojni posetioci sa svih pet kontinenata.

Otac Mitrofan je u svojoj knjizi zaista prodro u samu dušu ruskog naroda. I ta duša svesrdno vezana za Boga, za Hrista, za Presvetu Bogorodicu i za velike ruske svetitelje i podvižnike, koji čine čast celom Pravoslavlju. I ta duša itekako neminovno kida lance ropstva i koje su boljševici bili bacili Rusiju 1917. godine. I ti će lanci zanavek popucati i obistiniće se proročanstvo besmrtnog Dostojevskog: Rusiji će doći spasenje od nje same!“ Cela knjiga oca Mitrofana svedoči da će se to dogoditi.

Za vreme rata u Bosni i Kninskoj Krajini otac Mitrofan je neizmerno pomogao svoj narod. Stalno je putovao u Srbiju, brinući o deci, sirotinji, invalidima. Organizovao je dovođenje izbegličke dece i invalida iz Republike Srpske u mestu Asprovalti, poznatom letovalištu na obali Egejskog mora. Deca u grupama od po 200 do 300 provodila su po čitav mesec dana odmora u Grčkoj. Isto tako dovedeno je i nekoliko grupa od po 40 – 45 ranjenih invalida. Ove grupe invalida su posetile i manastir Hilandar. Za sve učinjeno ponudili su mu, kao dobrotvoru, mesto senatora Republike Srpske, ali on je, kao monah, takvu počast odbio.

Učestvovao je u obnovi Hilandara. U metohu Kakovu napravio je radionicu za preradu drvene građe, podigao veliki ribnjak, izgradio kućice za stanovanje. Trudio se oko bašte i sadio voće. Od države je dobio zgradu u Beogradu želeći da napravi misionarski centar. Nešto ranije, otvorio je, s namerom da postane duhovni i misionarski centar, knjižaru „Trojeručica“. Stalno je štampao i izdavao knjige, trudeći se da njima snadbe pre svega mlade, željne Božje utehe i spasenja. Uvek je bio spreman da popriča i posavetuje, da pouči i uputi. Bio je duboko duhovan, ali je njegova duhovnost bila nenametljiva. Tome ga je verovatno naučilo svetogorsko pravilo, o čemu nam je govorio, „da se monah ravna prema najboljem i najgorem, na najboljeg se ugleda a od najgoreg uči kakav ne treba da bude“. To mu je omogućilo da se slobodno kreće u poročnom svetu, saučesno razgovara sa đavolje inteligentnim i interesatnim ljudima, čak i sa bahatim bezbožnicima, a da sam ostane neokrnjen.
Svi koji su dolazili u kontakt sa ocem Mitrofanom zapazili su njegovu smirenost, duhovnu veličinu i iskrenost. Njegova ljubav prema Gospodu Isusu Hristu, poput prepodobnog Simeona Mirotočivog i Svetog Save, dala mu je nadahnuće i duhovnu snagu da se uzdigne do te visine. S pravom se može reći da mu pripada priznanje: „Najzaslužniji radnik i preporoditelj manastira Hilanadara u 20. veku“.

Upokojio se u Gospodu neposredno posle bombardovanja Srbije 5. jula 1999. godine, od srca, na metohu Kakovo. Bilo mu je teško da gleda rane svog naroda, srce nije moglo da izdrži nepravde nanete narodu Svetog Save i Svetog kneza Lazara.

Sahranjen je 7. jula 1999, na hilandarskom groblju, kraj Crkve Svetog kralja Milutina.

U jednom nepotpisanom tekstu objavljenom po njegovoj smrti, zapaženo je i ovo: „Istinito monaštvo u svetu je veliki ispit vere i mera ogromne duhovne snage. Izlagati se zamamljivim iskušenjima sveta, a ostati veran svom monaškom zavetu i čistoti; dolaziti u kontakt sa svakojakim ljudima i često smerno slušati rečite i ljudske umne mirjane, a čvrsto ostati na svom putu i misiji, veliki je duhovni podvig. A baš takav je bio je naš otac Mitrofan Hilandarac.

Pouka oca Mitrofana

Duhovni post je najbolji preduslov za pričest. Čovek koji živi u ovom haotičnom svetu često je u nedoumici kako da stigne da se bavi sobom, kako da se očisti i dovede u red. Kad postoji iskrena želja, dovoljno je učiniti onoliko koliko se, prema svojoj snazi i okolnostima, najviše može. Pričest osvežava i snaži. Ako bi ko, po svom sudu i meri, smatrao da se potpuno primremio i samo što ne kaže: da li je još neko kao ja, onda je to gotov gubitak blagodati koju Sveto pričešće donosi. Ali na tom ispitu čovek obično pada. Gordost ga se lakše dotiče, a ona je suprotna od onoga što čoveka spasava. Ono čime je Djeva Marija udostojena da postane Bogorodica, i ono kroza šta je sam Gospod mnogima pokazivao Svoju božansku prirodu – to je bilo smirenje. To je ono što svet ne može da razume.

BORIVOJE KARAPANDžIĆ