Популарни постови

понедељак, 25. април 2011.

SVETA PETKA



sveta PetkaSveta Petka, na grčkom Paraskeva, rođena je u selu Epivat, nedaleko od grada Kalikrata, u jedanaestom veku, na srpskoj zemlji, pa se pretpostavlja da je bila Srpkinja. Roditelji su joj bili Hrišćani, srednjeg imovnog stanja, a brat Jeftimije je bio episkop. Po smrti roditelja, Petka napušta imanje, srodnike i otadžbinu, odriče se svetovnog života, prezrevši sve ljudske sujete i odlazi u pustinju, posvetivši  se usamljeničkom životu, molitvi i službi Bogu.
     Legenda kaže da joj se pod starost u snu javio anđeo, rekavši joj da napusti pustinju, vrati se u otadžbinu i poslednje dane svog života provede tamo. U povratku za Epivat, svratila je u Carigrad da poseti crkvu svete Sofije. U rodnom selu kratko je poživela do smrti i njena rodbina je, po običajima, sahrani na seoskom groblju. Međutim, nekim Hrišćanima je bilo stalo da se Paraskeva dostojnije sahrani i nakon nekog vremena iskopali su njeno telo i videvši da je netaknuto, netruležno, preneli su ga u epivatsku crkvu. Na njenom grobu od tog vremena počela su da se događaju čuda, a mnogi bolesni su nalazili isceljenja pohodivši njen grob.
     Bugarski car Asen je oteo telo svete Paraskeve, 1238. godine i preneo u svoju prestonicu Trnovo, a kada su Turci osvojili bugarsko i srpsko carstvo, sultan Selim je naredio da se telo sv. Paraskeve prenese u njegovu prestonicu. Telo sv. Petke je najpre ležalo u dvoru sultana Selima, a zatim ga je preuzela carigradska patrijaršija. Kneginja Milica, žena kneza Lazara, je izmolila od tadašnjeg sultana, da telo sv. Paraskeve prenese u Srbiju, s obzirom  da je ona Srpkinja i srpska svetiteljka i telo joj je počivalo u kapeli ispod crkve Ružice na Kalemegdanu. Konačno, 1641. godine, carigradski patrijarh Partenije, poklanja telo svete  Petke moldavskom knezu koji ga prenosi u grad Jaš i polaže u crkvi Sveta Tri jerarha.
     Sveta Petka se na ikoni predstavlja u monaškoj odeći, kako u desnoj ruci drži Časni Krst. Spomen joj je 27. oktobra, (14. oktobra), na dan njene smrti i kod Srba najviše se slavi u Dalmaciji, Istočnoj Srbiji i Nišavskom kraju. Poštovana je i kao zaštitnica ženskih poslova i toga dana strogo je zabranjeno presti, tkati i raditi slične poslove. U nekim krajevima Srbije, za ovaj dan se sprema i lomi poseban kolač za zdravlje stoke. Pogrešno je verovanje, rasprostranjeno među ženskim svetom, da se petak posti zbog svete Petke i mnoge žene se čak i zavetuju svetici na post petkom! I petak, kao i sreda, poste se u spomen Spasitelja, Isusa Hrista: sreda zbog izdajstva Judinog, a petak zbog raspeća Spasitelja.
     Svim Srbima koji za Krsnu slavu imaju zaštitnika sv. Petku, sretna slava i od Boga svako dobro.

STARAC SIMON IZ RUSIJE U POSETI SRPSKOM PRAVOSLAVNOM NARODU



Na dan slave svetog Sergija Radonješkog 2009. godine, u crkvi svetog Trifuna na Topčiderskom groblju u Beogradu služi se Sveta Liturgija. Topao i sunčan jesenji dan Miholjskog leta upotpunjuje radost uznošenja molitava  Gospodu, Presvetoj Bogorodici, Časnim Darovima i svim svetiteljima. Razleže se molitveni glas oca Dejana iz oltara, pojci čudesno odgovaraju „Amin, amin!“,  i tog trenutka u crkvu ulaze ruski monasi vozeći u kolicima baćušku,  starca Simona, velikog duhovnika. Pošto je starac u kolicima,  prvo mu prinesoše ikonu da celiva, a onda ovaj veliki duhovnik nastavi da blagosilja verni narod.

Crkva zaista zamirisa čudesnim mirom. „Ovo je sveti starac!“, reče otac Mihail, koji straca vozi u kolicima, i sa ostalim monasima prati svaki njegov pokret i odmah reaguje na svaki starčev i najmanji mig. Starac je kažu prozorljiv i u neprekidnoj molitvi. Narod se uskomeša da zatraži blagoslov, ali se ubrzo umiri, jer se sveti Sveta Liturgija.

Otac Dejan iznosi Časne Darove i moli Gospoda kako za sve, tako i za mnogostradalni narod srpski i mnogostradalni narod ruski i da nas sve Svevišnji pomene u Carstvu „Svojem vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov“.





























A kad se završi Sveta Liturgija, otac Dejan u besedi reče:

„U svojoj poslanici Jevrejima, draga braćo i sestre, sveti apostol Pavle izmedju ostalog napisao je i ove reči: „Isus Hristos je uvek isti, juče, danas i doveka“. Te reči znače, izmedju ostalog, da Crkva Božija kroz vekove nepokolebljivo Ljubav Božiju propoveda, jedinu spasonosnu jevandjeljsku istinu, koju Sveta Pravoslavna Crkva čuva. Crkva je uvek ista i nepokolebljiva i u dobru i u zlu, i u miru i u ratu, i  u svim mogućim prilikama. Ali, te reči, braćo moja i sestre, znače da u svim vremenima, u svim pokolenjima Gospod Isus Hristos ima svoje sledbenike, koji na jedan osoben, ubedljiv i sjajan način svedoče o Gospodu Isusu Hristu. I svedoče ne samo rečima, nego, pre svega delima, životom, a kad je to trebalo i bilo neophodno, i svojom krvlju i svojim životima. Naša sveta Pravoslavna Crkva, Bogu hvala, veoma je bogata svetiteljskim likovima. Svaki naš Pravoslavni narod ima mnoštvo svetitelja Božijih koje mi proslavljamo, a naravno, ima mnogo i onih za koje mi, ljudi, ne znamo, za koje Bog zna i koje Gospod proslavlja na nebesima. Medju svim pravoslavnim narodima, na poseban način izdvaja se Pravoslavni Ruski narod, čije je duhovno nebo prepuno svetitelja  i ugodnika Božijih. Sveta Ruska Pravoslavna Crkva je osobito bogata svetim mučenicima, koji su milionima postradali, osobito u XX veku, za vreme strašne, bezbožne boljševičke tiranije.

Ali, da se malo vratimo, braćo moja i sestre, u blagočestivu prošlost Pravoslavnog Ruskog naroda, i da pomenemo svetitelja, koga danas slavimo i koga u neku ruku možemo smatrati za najvećeg Ruskog svetitelja, a to je sveti Sergije Radonješki. Veliki ugodnik Božiji, veliki pravednik i čudotvorac zemlje Ruske. Ono što možemo saznati iz njegovog svetog žitija je vrlo prosto i jednostavno. Sav život njegov, od najranije mladosti pa do njegovog prestavljenja,  nije ništa drugo do služba Bogu i svojim bližnjima. Čitamo u njegovom svetom žitiju da se kao dečak odlikovao neobičnom skromnošću, krotošću, pobožnošću. Kada je napunio negde oko 15 godina, njegovi roditelji, blagočestivi Kirilo i Marija, preselii su se iz rostovskog kraja u okolinu Moskve, tamo gde se sada nalazi centar Ruske Pravoslavne Crkve i koji se danas naziva Sergijev Pasad. Tada je to bila šuma, nepregledna, nenaseljena. Taj mladi čovek, koji se na krštenju zvao Vartolomej, još od najranije mladosti predaje se velikom podvigu posta i molitve. Jedno vreme je u tim velikim nepreglednim šumama boravio zajedno sa svojim rodjenim bratom Stefanom, a kada je Stefan otišao, onda je on oko dve godine sam proveo po šumama neprekidno se Bogu moleći  i hraneći se, čime? Sa malo hleba, ako je odnekud došlo, biljem i travama i običnom vodom. I kako je Gospod rekao: „Ne može se grad sakriti kad na gori stoji“, tako su pobožni ljudi, saznavši za ovoga podvižnika, hitali njemu i ubrzo se tu stvori jedna mala monaška zajednica, gde su monasi živeli najskromnijim monaškim podvižničkim životom. Ali, kako ih Bog nikada nije napuštao, ni u stradanju, ni u nevolji i gladi, malo po malo je ta duhovna zajednica narastala, da bi kasnije postala vrlo velika i čuvena u čitavoj Pravoslavnoj Rusiji. Iako je sveti Sergije Radonješki bio na glasu kao veliki svetitelj i čudotvorac, jer ga je Bog nagradio, kako to obično biva izuzetnim duhovnim darovima prozorljivosti i čudotvorstva, on se neprekidno, do kraja života ponašao kao skromni monah. U njegovon svetom Žitiju čitamo da je čuveni Moskovski Mitropolit Aleksej, kada je osetio da mu se približava kraj zemaljskog života, poželeo da njegov naslednik bude iguman Sergije, medjutim, ovaj sveti Božiji čovek iz prevelike skromnosti i skrušenosti to sa zahvalnošću odbija. I kako vam, braćo moja i sestre, rekoh na početku, ovaj sveti Božiji čovek nije ništa drugo radio nego se Bogu molio i starao za one ljude, kojima je njegova pomoć bila najpotrebnija, za siromašne, bolesne, napuštene. Iz njegovog svetog života poznato je da mu se veliki ruski vladar i vojskovodja Dimitrije Donski, u jednoj odsudnoj bici, koju je vodio protiv tatarskog kana, i koja je u neku ruku odredjivala dalju budućnost Rusije, obratio i dobivši sveti blagoslov od svetoga Sergija, odneo je veliku pobedu kojom je doneo slobodu ruskom narodu. Sveti Sergije Radonješki, braćo moja i sestre, živeo je sve do 1392. godine, kada je, napunivši tek negde oko 38 godina, napustio ovaj svet, da bi mu na zemlji, ne samo u ruskom narodu, nego u svim pravoslavnim narodima ostao večni spomen, a Bog ga na nebesima proslavio. Posle 30 godina od njegovog upokojenja desilo se obretenje njegovih svetih moštiju. Njegove svete mošti su izvadjene iz zemlje i pokazalo se da su svete, čiste, mirisne, čudotvorne. I te svete mošti i danas počivaju u velikom hramu Sergijevog Pasada i to sveto mesto je sveto, ne samo za pravoslavnu braću Ruse, nego i za nas, pravoslavne Srbe. Naravno, mi, koji smo nekada tamo bili bar jednom, nosimo u sebi uspomenu na tu veliku svetinju, nosimo u sebi dah te svete pravoslavne svetinje. Danas, iako nije takozvani zapovedni crkveni praznik i crveno slovo, evo, mi pravoslavni Srbi, pravoslavni Beogradjani, došli smo danas u ovaj sveti hram da se zajedno sa pravoslavnom braćom Rusima, poklonimo ovom velikom svetitelju Božijem i da ga zamolimo da u svoje molitve za svoj pravoslavni ruski narod ne zaboravi i naš mali srpski narod,  i da nam u Hrista Gospoda izmoli veliku milost. I da po njegovim molitvama, mi, pravoslavni narodi, a posebno mi, pravoslavni Rusi i Srbi, nastavimo u ovom svetom veku da živimo časno i pobožno, da se mejdusobno ljubimo,  da i druge pomažemo i da uvek imamo u vidu šta je krajnji cilj našeg zemaljskog života. A krajnji cilj je da nam Gospod oprosti grehe i da nas udostoji Carstva Nebeskog. Amin, Bože, i da tako bude!  Srećan Vam praznik!“,  završava Svetu Liturgiju otac Dejan i sav ozaren, okrenu se prema starcu Simonu, nastavi svoju besedu:

„Mi smo, draga moja braćo i sestre, u ovoj našoj svetoj crkvi, doživeli jednu veliku radost i veliku čast. Kao što vidite, danas su zajedno sa nama podelili ovu veliku divnu duhovnu radost naša ruska braća sveštenomonasi  i monasi. Evo, medju nama je jedan sveti starac, shimonah, i došli su u ovaj naš sveti hram da zajedno sa nama podele ovo Liturgijsko slavlje  i da zajedno sa nama proslave velikog ruskog, a naravno i našeg svetitelja, svetog Sergija Radonješkog. Našu rusku braću, sveštenike, koji su danas ovde, želim u ime svih vas da  svesrdno pozdravim i da im zahvalim što su nas udostojili ove velike časti. U Beogradu, kao što znamo, ima mnogo većih i značajnijih crkava, a, eto, oni su u svojoj dobroti,  odlučili da upravo dodju kod nas. Zato želim da im, u ime svih vas, najsrdačnije zahvalim, da im poželim od Gospoda svako dobro, kako mi to imamo običaj da kažemo!  Na mnogaja ljeta!“

Svi prisutni najglasnije i najradosnije što su mogli zapevaše u znak velike zahvalnosti „Mnogaja ljeta!“, a otac Dejan na čistom ruskom jeziku obrati se našoj duhovnoj pravoslavnoj braći Rusima:
 
„Dragi, oče igumane! Oče Vitalije! Dragi, oče Simone! Sve vas srdačno pozdravljmo! Oprostite što ne znam svima vama ime, ali, u ime svih nas ovde prisutnih a i onih, koji danas nisu mogli ovde da dodju, pozdravljamo vaš dolazak i srdačno vam se zahvaljujemo  što ste nas vašim prisustvom udostojili da se zajedno sa nama danas molite u ovom svetom hramu, i da zajedno sa nama proslavite velikog pravoslavnog svetitelja i čudotvorca Sergija Radonješkoga.

Draga naša braćo! Molitveno vam želimo izobilje Božijih Nebeskih darova, a  posebno da  u vašem monaškom životu i u vašem molitvenom podvigu odolite svim iskušenjima. Mnogo vas molimo, ne zaboravljajte nas u vašim svetim molitvama! Kada ponovo budete došli u Srbiju, molimo vas, dodjite ponovo u naš hram. Svi ćemo pamtiti današnji, za nas veoma značajan dan. Vaše današnje prisustvo i vaše molitve su za nas veliki dar Božiji. Naravno, vi ste sve razumeli, čak i kada sam govorio na srpskom jeziku, kao i naši parohijani sada kada govorim ruskim jezikom. Još jednom, snažno vas grlimo i ljubimo! Još jednom, svako vam dobro od Gospoda!  Na mnogaja ljeta! Živela Srbija! ŽivelaRusija!“

Tako se završi Sveta Liturgija i narod potrča da uzme blagoslov od starca, koji  uz predivno pojanje hora molitvom „Gospodi, pomiluj“ vać poče polako da izlazi iz crkve. Narod mu ipak prilazi za blagoslov. Starac blagosilja sav narod,  a na licu mu se ocrtava blagi andjeoski smiraj, na licu, koje zrači duhovnošću i mudrošću.

 Komunikacija sa starcem je, zbog njegove bolesti,  moguća jedino preko oca Mihaila, koji je neposredno uz starca i jedini, koji nam prenosi šta je starac rekao. Mi, gotovo svi ko jedan kažemo:

„Blagoslovite, batjuška! Blagoslovite ceo naš srpski narod! Hvala vam što ste došli kod nas! Hvala Vam, hvala, batjuška!“

Otac Mihail nam daje do znanja da je pred nama veliki starac i da takvih više nema.

Naravno, svi smo znali da je pred nama jedna duhovna veličina, jedno svetilo Pravoslavne Crkve, jedan prozorljivi starac, koji svu svoju ljubav Poklanja Gospodu, a verni narod blagosilja Imenom Gospodnjim. 
   




























Ručak počinje molitvom nakon koje otac Vitalije u srdačnoj besedi reče: „Želim srdačno da vam se zahvalim za ovaj prijem. Mi osećamo kako nas sa radošću primate. Mi vidimo vaša radosna lica i veliko veselje. Ja takodje vidim milost, koja se vidi na vašim licima. Ja hoću ovu čašu da popijem za vaš  srpski narod, koji je dobar i topao.  I nadam se, kada dodje car u Rusiju, a on će doći, da će to biti car i za ruski i za srpski narod“.

„Spasi, Gospodi! Bogu hvala! Bogu hvala! Živeo ruski narod! Živeo otac Vitalije!“, zaorilo se sa raznih strana!

Brat Andrej Tarasjev, inače moj profesor sa Filološkog fakulteta, a sada pored oca Dejana u ulozi domaćina ovih visokih duhovnih predstavnika Ruske Pravoslavne Crkve,  sav ozaren reče: „Naša deca će shvatiti da i mi imamo živi dokaz da i u ovo vreme postoje isposnici, sveci. To je ovaj ovde čestiti starac, shimonah Simon.

Braćo naša, pogledajte kako ga ovi monasi paze? Oni ga svojom pažnjom i s Božijom pomoću prosto održavaju u životu. I to zapamtite i deci ispričajte. I zaista, njihova poseta je izuzetna čast. Još nešto, to je velika radost...Za tu radost mi moramo da budemo zahvalni našem bratu, koji je godinama bio isposnik i ja sam mu to i rekao. Baćuška Simone, mnogo smo vam zahvalni!

Hvala i Vama, draga naša sestro u Hristu, i hvala vam što ste ovde i što se tako usrdno molite za nas. Rusija je živela i preživela, zahvaljujući vašim molitvama, a ne raketama i protivraketnim sistemima. Hvala vam, hvala! U tu  duhvnu Rusiju smo verovali! Oče Simone, moli Boga za nas! Amin! Amin! Na mnogaja ljeta!“
Svi zapevasmo „Mnogaja ljeta!“,  „Spasi, Hriste Bože, i pomiluj!“,  „Mnogaja ljeta!“

Pridjoh ocu Dejanu, starešini crkve svetog Trifuna na Topčideru, zatražih blagoslov i rekoh mu: „Oče, svu ovu radost ću pokušati da dočaram, napišem  i pošaljem Arhimandritu ocu Gavrilu Lepavinskom. Blagoslovite!“.

Otac Dejan se sve vreme blaženo smešio, videla mu se na licu velika radost. Na moje  reči samo reče: -  „Da, da, pozdravi oca Gavrila i reci mu, reci, ovde je slavlje veliko. Dočekali smo lepo slavlje“, a onda se kako i dolikuje domaćinu okrenu matuški, ruskoj monahinji i reče, -  „Matuška, ja sam bio u Rusiji, ali davno, tačnije 1963. godine i želim ponovo da dodjem u Rusiju, posebno sada kada ruska zemlja može slobodno da propoveda svoju Pravoslavnu veru i kada su i ruski narod i Ruska Pravoslavna Crkva slobodni. Slava Bogu!“

Na matuškinom licu se takodje videlo ushićenje i sreća: „Mi vas pozivamo. I vi nama obavezno dodjite. Mi smo se danas molili zajedno sa vama, mi se stalno molimo za vaš mnogostradalni narod i mnogo patimo zbog vas. Znate, kako god da se molimo, Gospod čuje  kada se mi molimo.  Znači, i kada neko peva, i kada neko služi, i kada neko crkvu obnavlja, sve je to molitva,  svi se ustvari mole Gospodu! I, Gospod to čuje. Kod nas u Rusiji sam narod obnavlja svoje crkve, jer u ona bezbožna vremena bestidnici su sve bogomolje porušili, a da ih ponovo izgrade, to nisu hteli. Samo kažu „eto vam crkve i obnavljajte ih sami“. To nema smisla. Porušili su, a sada gradite vi, vernici! I onda naš narod kao mravići, kopejku po kopejku, i iznikne hram... Slava Bogu! Ovo su hramovi zemaljski, ali, postoji i Hram Nebeski. Dok ovaj hram stoji na zemlji i mi želimo da se molimo u njemu, dotle se u Nebeskom Hramu svi mole, raduju. A kod nas, dešavalo se, da više radosti nema.  Dešavalo se da dodje Vaskrs, i svi žele da se pomole, ali, nemaju gde da se pomole, nema hrama. Gde da se moli? Čovek posti, dušica se raduje, a gde da se pomoliš kad hrama nema? A kada budemo imali više crkava biće bolje i za narod i za sveštenstvo. A što se sveštenika tiče, jedna mati blažena je govorila: „Nikada ne osudjujte sveštenike. Vidite šta on radi u oltaru? On tri puta diže ruke ka Gospodu da bi prizvao blagodat Duha Svetoga i tim rukama blagosilja narod“. Onda, mi se kod njega ispovedamo i nakon naše ispovesti on se moli Gospodu i, ako smo se iskreno pokajali, svi gresi padaju. Znači, svešteniku ispovedamo naše grehe  i greh odlazi po njegovim molitvama, jer je on sluga Božiji...

 A kod vas je tako lepo na Svetoj Liturgiji. Lepo mi je bilo da slušam kako cela crkva poje. Lepota...lepota... Peva cela crkva...“, završava mati svoju priču ushićena,vesela, srećna.

Onda nam je na našu molbu otac Mihailo ispričao kratko žitije starca Simona:

„Rođen je u Rusiji 1941. godine u Vitebsko-Voronješkoj oblasti. Roditelji su mu bili neverujući. Vredjali su ga i oni, a i svi ostali, tako da je starac od detinjstva trpeo poniženja zbog svojih verskih stremljenja. Starac je od detinjstva bio bolestan jer se i rodio bolestan. A onda je odlučio da putuje po mnogim svetim mestima Rusije. I pošto nije želeo da živi sa takvim roditeljima i srodnicima, koji ga stalno vredjaju,  dao je Bogu zavet, obećanje rekavši:  „Bolje je da idem po celoj zemlji da se molim i da se poklanjam svetinjama, a živeću tamo gde me prime“. I, odista, starac je živeo tamo gde su ga primali. Veoma je mnogo putovao, a onda je 70- ih godima primio monaški postrig  i od tada se moli za sve ljude, moli se za njihovo spasenje, i želi da svi ljudi spase.

Kada mu se ljudi obraćaju,  on ih uči kako da se mole Bogu i kako da se spašavaju. Od devedestih godina starac boravi u manastiru u Ivanavskoj oblasti da bi 1993. godine od strane Arhiepiskopa Amvrosija, koji upravlje Ivanovskom eparhijom, primio postrig velike shime. Po njegovim molitvama u ovom manastiru se okupila bratija, začelo se duhovništvo, umnožilo monaštvo. On ih je obraćao na put spasenja, ispovedao. Mnoge ljude je, kao i sada što čini,  zvao u manastir da bi se pokajali i spasili. Po njegovim molitvama i njovom blagoslovu mnogi nekrštani su se krstili, nevenčani su se venčavali,  mnogi su otišli iz mirskog života, otišli od svojih grehova i  primali monaštvo i sveštenstvo. Dakle, mnogi su tako odstupili od svojih grehova,  prešli i uzeli monaštvo i sveštenstvo i sve po starčevom blagoslovu i molitvama.

„Poznato je da je starac dao zavet Majci Božijoj da će sve Njene ikone, koje su posebno poštovane u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i Evropi, posetiti i pokloniti im se.  I mi smo danas, evo, ovde zajedno  sa braćom Srbima. Ja starca znam već 20 godina, sa njim sam od 90. godine.  Prešao je starac put od Dalekog Istoka do Tihog okeana, zatim Francusku, Rumuniju, Italiju, Finsku, Poljsku, Nemačku, Dansku, Čehoslovačku, Grčku, Japan, Kipar. Bili smo i u Svetoj Zemlji. Poklanjali se Grobu Gospodnjem, Grobu Bogorodičinom. Sada on ne može da živi u manastiru, te po blagoslovu Arhiepiskopa živi pored Moskve u jednoj nevelikoj kući. Zbog njegove bolesti teško je biti u manastiru. Mi mu pomažemo i  pazimo ga. Starac već 3 godine ne hoda na svojim nogama. Sada smo doputovali ovde u Srbiju. On ima brata u Novom Bečeju, treće koleno. Bili smo juče u poseti njegovom bratu i sestri. Naime, kako to da starac ima rodjake u Srbiji?  Rodjaka njegove babe je pala u nemačko zarobljeništvo i tamo se susrela se sa Srbinom Dušanom, takodje nemačkim zarobljenikom. Venčali su se i otputovali u Srbiju. Tako je starac ovde našao svoje rodjake“. 
                                      
Kada smo već pomislili da je starac Simon jako umoran i da nikakvog smisla nema da bilo ko prilazi starcu da ga nešto pita, shvatismo da je ovaj veliki molitvenik svojom duhovnom čistotom prosto osetio da mnogi vernici imaju velike duhovne potrebe i kao da ga je Gospod upravo zbog toga doveo u Srbiju. Odjednom se vernici okupiše oko starca i starac poče tako detaljno i brižno da odgovara na sva pitanja koja dodjoše do njega. A, pitanja, baš i nisu bila laka, trebalo je pitanja postavljati kratko i jasno, jer je mnogo naroda čekalo na duhovnu hranu.

Jedna vernica me zamoli da prevedem starcu njenu muku, a onda je sledilo pitanje za pitanjem:

-    Oče, porodila sam se pre 31 godinu. Rekli su mi da je dete rodjeno mrtvo. Nisu mi ga   pokazali, tako da ja svoje dete nisam videla ni živo ni mrtvo. Oče, od tada se stalno mučim jer  imam osećaj da je moje dete živo. Šta da činim, oče?
Starac Simon: -    Ne treba verovati toj informaciji. Treba istražiti slučaj.

-    Oče, imam sina od 27 godina. Jako je nervozan i teško nam je sa njim. Ima psihozu? Šta da radimo?
Starac Simon: -    Dete je začeto u postu. Veliko pokajanje je potrebno, molitva, post, ispovest, pričešće...

-    Oče, živim već 35 godina sa mužem, koji nije pravoslavne vere. Imamo divnu decu. Medjutim, osećam da nešto nije u redu. Šta da radim?
Starac Simon:    Obavezno da uzme Pravoslavnu veru i da se neizostavno venčate. Ne treba živeti u neblagoslovenom braku. To nije dobro ni za decu. A deca obavezno da se krste.

-    Oče, moje dete se bavi sportom? Zbog toga ne može da posti niti da se pričešćuje. Šta da radimo?
Srarac Simon:    Samo ako Patrijarh blagoslovi da se dete bavi sportom, neka se bavi, inače ja ne blagoslovim bavljenje sportom.

-    Oče, razvela sam se sa mužem i sada sama gajim troje dece. Jako mi je teško, a i deci je teško. Šta da radim?
Otac Simon:    Ili gaji decu ili idi u manastir. Ja ne blagoslovim da se ponovo udaješ.

-    Oče,  imam bolesno srce. Kako da se lečim? Šta je najbolje?
Starac Simon:    Treba da piješ kapi od gloga i valerijane.  Obavezno da postiš, da se pričešćuješ i da se u kući neprekidno čita Psaltir. Roditelji da čitaju molitvu za decu, a ona može da se čita i kad se nešto radi.

-    Oče, mojoj sestri su konstatovali rak na jajniku. Izvadili su joj matericu. Kako dalje da se leči?
Starac Simon:     Ona i dalje mora da se leči travama, biljkama. Ima i u Srbiji lekara koji leče biljkama. Uz lečenje redovno mora da posti i da se pričešćuje. Bez molitve nema ozdravljenja.

-    Oče, zet i ćerka  puše cigarete iako im je duhovnik strogo zabranio. Ona je i bolesna. 
Starac Simon:    Ako puše, onda se nikada ne mogu izlečiti. Oni se ne mogu očistiti. Kakvog tu može da bude izlečenja ako puše cigarete? Uopšte ne smeju da puše. Ništa ih u tom slučaju ne može izlečiti, ni biljke, ni lekovi. Protiv pušenja moraju da se MOLE PREPODOBNOM AMVROSIJU Optinskom. Treba zakazati moleban i piti vodu osvećenu na molebanu.

-    Oče, muž mi je bolestan. Endokrine žlezde su burno odreagovale, ima visok nivo hormona u krvi i sve to je iscrpelo kalcijum iz kostiju, što je prouzrokovalo visok stepen osteoporoze. Stanje hormona je sanirano, Bogu hvala. Kako dalje da održava zdravlje?
Otac Simon:    Potrebno je da se neprestano leči travama.

-    Oče, moja ćerka ima momka Palestinca? Šta da radimo?
Otac Simon:    To je jako loše. Ona ne sme da se uda za njega. Može jedino ako on uzme Pravoslavnu veru  i oni da se venčaju i da žive po pravoslavnoj veri. A ako se ne krsti, mora sa njim da se rastane.

-    Oče, mnogo me boli zub negde u korenu, zatim, ceo taj nerv do oka i duž cele leve strane lica. Išla sam lekarima i ne mogu da mi pomognu.
Otac Simon:    Po gresima to boli. Zbog greha abortusa i upotrebe kontracepcije. Bog je kaznio za grehe kontracepcije. Treba se usrdno moliti za oproštaj tog velikog greha i kajati se za učinjeno delo.

-    Oče, kako ocenjujete duhovnost srpskog i ruskog naroda u ovim teškim vremenima? O čemu najviše treba da vodimo računa u vremenu koje dolazi?
Otac Simon:        Ako se budemo ispravljali pred Bogom i ako budemo živeli po Njegovim zapovestima, Bog će nas  pomilovati. A ako se ne budemo ispravljali, osim bede i nesreće, ništa drugo nećemo imati. I u Rusiji i u Srbiji  će biti velika nesreća.
Potrebno je da se kajemo za grehe svoje, da se ispovedamo. Svako je dužan da se ispoveda i kaje za  svoje grehe. Treba ispovediti svaki greh od detinjstva, zatim svaki dan beležiti grehe i podrobno ih ispovedati. A što se tiče naroda ruskog i srpskog, dajte mi Jevandjelje?
Starac traži da se pročita Jevandjelje po Luki, glava 13, ( stih 1-9)

„Besjeda Isusova o propasti Galilejaca i o pokajanju“
1.    U to vrijeme pak dodjoše neki i kazaše za Galilejce, kojijeh krv pomiješa Pilat sa žrtvama njihovijem.
2.    I, odgovarajući Isus reče im: „Mislite li da su ti Galilejci bili najgrešniji od sviju Galilejaca, jer tako postradaše?
3.    Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.
4.    Ili onih osamnaest što na njih pade kula Siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji bili od sviju Jerusalimljana?
5.    Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti“.
6.    Kaza im pak ovu priču: „Jedan čovjek imadijaše smokvu usadjenu u svome vinogradu, i dodje da traži roda na njoj, i ne nadje.
7.    Onda reče vinogradaru: -„Evo, treća godina kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi, i ne nalazim. Posijeci je, dakle, zašto zemlji da smeta?“
8.    A on odgovarajući reče mu: Gospodaru! Ostavi je i za ovu godinu dok okopam oko nje i obaspem gnojem;
9.    Pa da ako rodi: ako li ne, posjećićeš je na godinu“.

-    Oče, šta nas u Srbiji očekuje u budućnosti?
Starac Simon:    Već sam rekao kada sam tražio da se čita Jevandjelje. Dakle, ako se ne budemo pokajali za grehe, ispovedali, ispravljali svoj život,  osim nesreće ničega drugoga neće biti. I to ne samo u Srbiji, već i u Rusiji i u celom svetu. To je zato što je uzrok svih nesreća, svih ratova, svih nedaća,  g r e h.

Starac savetuje svima da se ispovedaju gresi do sitnica i da se svako za sebe ispovedi i to sve grehe od detinjstva i da se svaki dan pazimo greha da bismo očuvali svoj život po Bogu, proveravali sebe, svoja dela i svoje postupke. Nekima je rekao kako  im je potrebna velika ispovest pa čak da dodju i u Rusiju, drugima je savetovao pogružavanje u svetim izvorima ( istočnicima )  za isceljenje, ženama je savetovao da ne šišaju kose i da ih ne farbaju, da se ne šminkaju,  a svima je rekao da se strogo čuvaju od bluda i da smo svi u neprekidnpoj molitvi.

Zatim nas starac još jednom sve blagoslovi,  vrata se zatvoriše i starca uvezoše u keliju. A mi, ozareni i puni blagodati, zahvalismo Bogu za svaku reč starčevu. To je samo dar Božiji.



 
Priredila: Tankosava Damjanović
U Beogradu, Na dan slave svetog Sergija Radonješkog, 2009. Leta Gospodnjeg