Популарни постови

субота, 04. новембар 2017.

У Казанской Божьей Матери






У Казанской Божьей Матери
Тихо теплются огни.
Жены, дочери и матери
К Ней приходят в эти дни.
И цветы к Ее подножию
Ставят с жаркою мольбой:
«Матерь-Дева, силой Божией
Охрани ушедших в бой.
Над врагом победу правую
Дай защитникам Руси,
Дай сразиться им со славою
И от смерти их спаси.
На Кресте Твой Сын Единственный
За любовь Свою страдал,
И Его глагол таинственный
К этим битвам Русь позвал.
Мы воюем за спасение
Братьев — страждущих славян.
Мы свершим освобождение
Подъяремных русских стран.
С кем враждует Русь лучистая —
Враг и Сына Твоего.
Дай же, Дева, дай, Пречистая,
Нашей силе торжество!»
У Казанской Божьей Матери
Дивно светел вечный взгляд.
Жены, дочери и матери
Перед Ней с мольбой стоят.
Сергей Городецкий
1915 г. (второй год Первой мировой войны)















Свети Александар Невски


Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свуноћна бдења и тајне молитве к Богу. Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди". Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. He само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; Њему служим и Њега почитујем". - Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, када му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату.

Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану IV, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.















петак, 03. новембар 2017.

Presveta Bogorodica Smolenska


Ikona Smolenske Majke Božije naziva se Odigitrija, što znaci "Putevoditeljka". Po predanju nju je naslikao sveti evandelista Luka još za vreme zemaljskog života Presvete Bogorodice. Sin kijevskog kneza Vsevoloda - Vladimir Monomah (1053-1125) preneo je pocetkom 12. veka ikonu u prestonicu svoje kneževine - u Smolensk, zbog cega je svetinja i dobila naziv Smolenska. U 14. veku Smolensk je pripadao Velikoj Litvanskoj knževini. Godine 1398. kci kneza Vitovda Sofija, odlazeci u Moskvu, ponela je sa sobom kao roditeljski blagoslov cudotvornu Smolensku ikonu. Svetinju su postavili u dvorskoj velikokneževskoj Blagoveštenskoj sabornoj crkvi moskovskog Kremlja. Godine 1456. žitelji Smolenska su poslali u Moskvu narocito "poslanstvo" moleci da im se vrati cudotvorna ikona. Moskovljani su "sa mnogim suzama" ispracali "Smolensku Zastupnicu" i sagradili na mestu oproštaja od Nje paraklis. Godine 1524. tu je nastao ženski Novodeljicni manastir, cija je glavna saborna crkva posvecena ikoni Smolenske Majke Božije. Godine 1812. za vreme Napoleonove najezde na Rusiju, ona je pratila rusku vojsku. Ispred nje su se naši ratnici molili uoci Borodinske bitke. Sada se ova ikona nalazi u Uspenskoj sabornoj crkvi u Smolensku.
Smolenska ikona Majke Božije se praznuje 10. avgusta - 28. jula.
Priziva se u pomoc prilikom najezde tudinaca (rata).




SVETI ATANASIJE SVETOGORSKI: Evo zašto se Đavo najviše plaši ovog sveca


Sveti Atanas smatra se osnivačem monaškog života na Svetoj gori. Bio je jedan od prvih monaha koju se povukao na Svetu goru gde je izgradio manastir Veliku Lavru.
Sveti Atanasije je živeo u 10. veku. Nakon zamonašenja, više godina je živeo kao pustinjak, a zatim je odlučio da uvede kinovijski sistem na Svetu goru- tj. došao je na ideju da monsi treba da žive u zajednici, a ne samo kao pustinjaci.
Sveti Atanasije je napisao je i prvi zakonik Svete gore.
U našim krajevima smatra se zaštitnikom nepogoda i oluja.
Evo i nekih legendi o Svetom Atanasiju!
Na jugu Srbije do danas je ostala sačuvana priča o tome kako je đavo iskušavao ovog monaha prerušivši se u najlepšu devojku koja ga je mamila da se odrekne Boga i pridruži joj se u obožavanju nečastivog. Sveti Atanasije je prozreo ovu prevaru i zamolio je devojku da mu pokaže đavoljsku moć tako što će uskočiti u mali ćup. Ona je to učinila, a monah je odmah zatvorio posudu i bacio je u more.
Legenda kaže da je ćup godinama plutao, sve dok ga nisu pronašli ribari koji su ga otvorili. Tako je đavo ponovo izašao i i danas luta svetom iskušavajući i kvareći ljude. Zbog ovoga, stari kažu da čim zagrmi, đavo pomisli da to ide Sveti Atanasije, uplaši se i odmah uskače u posude. Zato je važno da se na današnji dan svi sudovi drže čvrsto zatvoreni.
U nekim krajevima Srbije, Svetog Atanasija slave vodeničari koji veruju da na današnji dan đavoli vrebaju u virovima, pa ni vodenice danas neće dobro da rade.

Manastir Kuveždin - ponos stradalnika



Manastir je posvećen svetom Savi i njegovom ocu Stefanu Nemanji, potonjem monahu Simeonu, a sagrađen je verovatno oko 1520. godine. Najteže je stradao u drugom svetskom ratu. Njegove zidine podsećaju na mukotrpni put opstajanja kroz vekove.
U rukopisnoj knjizi "Slova sv. Jeronima Sirina" čuvanoj nekada u Šišatovcu stoji zapisano da su manastir Šišatovac i manastir Kuveždin osnovani zaslugama srpskog vojvode Stefana Štiljanovića i "velikog Teodora Župana". Zapis dalje navodi da su oba manastira sazidali majstori po imenu Gašpar i Jovan, a da su došli negde "ot primorskih strana". Oba manastira su sagrađena "na jedino podobije", sa krstoobraznom osnovom i sa po dve kupole, dok je kao građevinski materijal iskorišćen "jedinorudni" tesani kamen. Sudeći po tome kao godina mogućeg osnivanja manastira Kuveždin navodi se 1520! Kako drugih podataka nema ostaje da se veruje ili sumnja u tačnost ovog podatka. Iako se ne zna godina njegovog osnivanja, nema sumnje da je ovaj manastir veoma star što potvrđuje i sačuvani njegov prvi pisani spomen u turskom izvoru iz 1566. godine gde se naziva imenom "manastir sveti Sava, drugo ime Kuveždin, blizu sela Vanđinca". Sledeći njegov spomen jeste u rukopisnom mineju* iz 1569. godine. Ovaj minej (za mesec juni) je pisan u manastiru Kuveždin u vreme igumana Stefana, a u jednoj belešci on to i navodi.
Sprečeno rušenje
Manastir Kuveždin se spominje i u žitiju Jovana Zlatoustog pisanom u Kuveždinu od strane jeromonaha Mojseja, a za uprave igumana Dionisija. Taj tekst je veoma interesantan. Osim što navodi da ga je pisao u "Kuvježdinu" Mojsej priča kako su tih godina Manastir Kuveždin i manastir Petkovica trebali biti srušeni od strane Sinan bega ne bi li on sebi u (Sremskoj) Mitrovici sačinio dvor. Na takav potez se odlučio verovatno zato što su oba manastira opustela. Radovi na rušenju su započeli tako da su neke ćelije u Kuveždinu razrušene, ali je intervenisao kir Pajsije (mitropolit beogradsko-sremski) i iguman kuveždinski, obavezujući se Sinan begu da će mu isplaćivati sto groša godišnje. Tako je zaustavljeno uništavanje ova dva manastira. U žitiju jeromonah Mojsej nadalje priča kako su krajem XVII veka monasi iz manastira Slanci iz Srbije prebegli ispred Turaka i sklonili se u Kuveždin. Osim što su obnovili konak i crkvu oni su došli u sukob sa monasima koji su već boravili u Kuveždinu. Problem je nastao oko toga ko će upravljati manastirom. Pridošlice su pokušale da to obezbede za sebe, ali starosedeoci su se tome usprotivili. Patrijarh Arsenije Čarnojević je do kraja morao da reši ovaj spor i to tako što je kuveždinskim monasima savetovao da se strpe budući da će se novopridošli monasi uskoro vratiti u Srbiju. I zaista 1717. godine novopridošli monasi su se vratili u Slance. Nisu jedino monasi iz manastira Slanci uživali gostoprimstvo Kuveždina, pre njih su tu bili (negde iza 1683. godine) i monasi iz manastira Vinče u Srbiji. Oni su sa sobom doneli i crkvene stvari i knjige od kojih su u Kuveždinu ostali rukopisni mineji za mesec januar, februar, avgust, decembar 1581. Verovatno kao znak zahvalnosti ostavili su monasi iz Vinče uz knjige i srebrnu kadionicu koja je izrađena 1654. godine. Među brojnim dragocenostima izdvaja se tzv. Čaša koljivača, koju je 1559. godine ruski car Ivan IV Grozni darovao manastiru Mileševa. Izgleda da je manastir Kuveždin polovinom XVI veka bio u dobrim materijalnim prilikama jer mu Turci određuju otkupnu cenu na čak 12000 akči, a godišnje davanje određuju na 800 akči. Godine 1702. (u vreme oslobođenja od Turaka) manastir je posedovao oko 352 jutra zemljišta, livada i vinograda, jednu vodenicu, itd. Manastir je tada očigledno bio u sasvim dobrom stanju pa ga opat Bonini opisuje kao mali, čvrstih zidova, sa kupolom, trpezarijom i 15 ćelija u kojima je živelo 10 kaluđera. Nadalje, opat navodi da se sa leve strane nalazi brežuljak iz kojeg se iskopavao kamen za dobijanje kreča (i danas možete da vidite koliko je brdo duboko usečeno), a da se ispred manastira nalazi potočić koji izvire iz brda i na kome se nalazi jednokameni mlin. Nešto kasnije austrijski popis beleži da manastir poseduje 400 jutara zemlje i 132 jutra šume. No, ovakvo blagostanje se vremenom izmenilo na gore.
Obnova crkve
Već 1735. godine u manastiru Kuveždin su ponovo monasi iz manastira Slanci koji opet beže ispred Turaka. Tada je Kuveždin bio u prilično lošem stanju jer je 1734. godine u njemu boravilo tek pet monaha, pa je i to bio jedan od razloga što je patrijarh Arsenije IV (Jovanović) Šakabenta naumio 1744. godine da ustupi manastir Kuveždin i Divšu za metoh manastiru Hilandar. Međutim, monasi iz Kuveždina i Divše (i seljaci iz sela Divše) su se tome suprotstavili tako da je ubrzo odustao. Ipak, oba ova manastira su od 1755. godine pod upravom jednog igumana. Godine 1753. kada je manastir Kuveždin obilazila komisija, konstatovano je da je manastirska crkva stara, da je sagrađena od kamena ("cerkov kamenozdana drevnja"), spolja je bila okrečena i pokrivena šindrom od hrastovine. Na crkvi su postojala dva kubeta (manje nad pevnicom, a veće nad pripratom). Crkva je imala tri apside (dve pevničke i oltarsku). Oltarska apsida je bila islikana freskama, ali one su već tada bile u veoma lošem stanju. Osim na tom mestu, crkva nije bila živopisana već samo okrečena ili ponegde crvenom bojom išarana. Čini se da je krajem XVIII veka u manastiru znatno bolja materijalna situacija jer 1771. godine bratstvo u njemu broji 17 članova. Upravo iz tog vremena (1772) potiče bakrorez Zaharija Orfelina gde je u centralnom delu prikazan manastir. Manastiru se vremenom poboljšala materijalna situacija, imao je prilične prihode pa je odlučeno da se zameni crkvena građevina. Stoga se početkom XIX veka počelo sa krupnim radovima na obnovi manastira. Najpre je 1803. godine podignut novi zvonik. On je bio visok (trospratni) i kvadratnog preseka. Tokom 1810. godine oba konaka su srušena i sagrađen je u potpunosti novi koji je okružio crkvu sa tri strane dok je sa četvrte podignut zaštitni zid. Zatim je u vreme igumana Genadija Kirilovića (1815. godine) sagrađena nova crkva. Ova crkva nije imala skoro nikakve sličnosti sa starom i bila je pod potpunim baroknim uticajima. Barokna kapela na manastirskom groblju podignuta je 1788. godine. Tokom 1853. godine crkva je živopisana od strane Pavla Simića**, akademskog slikara, sa scenama iz života sv. Save i sv. Simeona. Isti umetnik je samo tri godine kasnije oslikao i crkveni ikonostas (rezao ga Georgije Devič). Od toga ikonostasa od ukupno 46 ikona sačuvano je samo dvadeset ikona iz zone prazničnih, prestonih, carskih i bočnih dveri, dok su ikone iz sokla i lunete uništene. Pred II svetski rat manastir u Kuveždinu bio je ženski manastir.
U slavu Stefana i Save
Manastir je u Sremu odigrao izrazitu ulogu širenja kulta prvih srpskih svetitelja - sv. Simeona i sv. Save, kojima je i bio posvećen. Upravo stoga crkvene freske su uglavnom prikazivale scene iz života Stefana Nemanje (sv. Simeona) i njegovog sina Save Nemanjića (sv. Save). Izgled manastira iz tog vremena (1837/41. godine) lepo je vidljiv na litografiji M. Troha. Crtež prikazuje manastir sa južne strane. Na prvi pogled prosečnom gledaocu bi se učinilo da posmatra sliku nekog bogatog, klasicističkog dvorca koji je okružen parkom i dubokom zelenilom. Ono što odiše iz njega jeste neka uzvišena mirnoća i spokoj koji tu vlada.
Manastir nije uspeo da izbegne zločinačku ruku tokom II svetskog rata tako da je stradao u tolikoj meri da od njega postoje samo ruševine koje odaju neku veličanstvenu tugu, ali i ogromnu snagu. Manastir sa crkvom je razrušen i opustošen. Ikone sa ikonostasa Pavla Simića nalaze se u kapeli na groblju. Manastirska crkva je delimično obnovljena. Slava manastira Kuveždin je Preobraženje - 19. (6.) avgusta.



Преподобни Прохор Пчињски


Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.
Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).
Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху.
По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.
Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку.
Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.
Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.














уторак, 31. октобар 2017.

АКАТИСТ светом исповеднику ВАРНАВИ (НАСТИЋУ), епископу хвостанском



Кондак 1.
Теби, изабраном исповеднику Вере Православне, похвални песмопој смирено приносимо, а ти, пошто си стекао слободу пред Господом да се молиш за нас, помози нам да се избавимо од вечне смрти, како би могли да ти кличемо:
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Икос 1.
Творац Ангела, Свемудри Господ, још од вечности провиде у теби, свети исповедниче Варнава, земаљског Ангела, јер ти од младости заволе девственост и чистоту. Ти заволе Истину, која је Сам Бог, због чега и тешко пострада од господара овога света, па се и на теби испунише речи Христове: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Али ти радосно прими мученички венац, и би прибран хору свештеномученика, да вечно прослављаш Господа са њима. Зато прими од нас ове похвале:
Радуј се, јер си за Вечну Истину живот свој положио!
Радуј се, јер си се због тога Раја удостојио!
Радуј се, јер као чврста стена стајаше пред олујама безбожничким!
Радуј се, неболетни орле Христовог Православља!
Радуј се, несаломљиви проповедниче Јеванђеља Христовог!
Радуј се, јер се ниси уплашио господара овога света!
Радуј се, јер си чашу страдања испио до краја!
Радуј се, јер девственички проведе сав свој живот!
Радуј се, јер си имао неизрециве смелости да сведочиш Христа пред безаконицима!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 2.
Ти, свети Варнава, би рођен у далекој Америци, где се твоји побожни родитељи населише из Старе Херцеговине. Они су те од малена васпитали у духу отачке вере, Вере Православне, и учили да појеш анђелску песму: Алилуја!
Икос 2.
Када пође у школу, свети Варнава, ти беше веома надарен у рецитовању песама, да те хтедоше узети за глумца. Али твој Богомудри отац видећи да тај пут води у пакао, узе своју породицу, и врати се у отаџбину, у Сарајево, и ту си завршио основну школу и гимназију са одличним успехом. Али ти си и својим врлинама превазилазио своје вршњаке, припремајући се за узвишену службу Богу. Зато те величамо:
Радуј се, јер си био заробљен Христовом љубављу!
Радуј се, јер твоју веру разгореше твоји побожни родитељи!
Радуј се, јер Господа Христа носаше у свом срцу!
Радуј се, јер твоја света душа вапијаше за Богом дан-ноћ!
Радуј се, јер си оставио све и пошао за Христом!
Радуј се, јер си чисто срце имао!
Радуј се, јер је у њему био насликан Господ Христос!
Радуј се, јер си у хор девственика прибран на Небесима!
Радуј се, земаљски Ангеле у телу!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 3.
А када заврши гимназију, ти, свети Варнава, пожеле да упишеш Богословски факултет у Београду. Твој Богобојажљиви отац те одведе у Охрид код светог владике Николаја Велимировића, који ти даде благослов да учиш ту високу школу, и ти летећи од среће, као орао међу облацима кликташе: Алилуја!
Икос 3.
Твој Богонадахнути отац Атанасије, беше ревносни члан Богомољачког покрета, и тај дух је пренео и на тебе, свети Варнава, те си ти изразио жељу и да се замонашиш. Али свети владика Николај, који се обрадова тој твојој жељи, рече да та твоја одлука треба да сачека, а да ће се он молити Господу да се и то оствари. Хвалећи твоју намеру да послужиш Богу свим својим бићем, ми ти кличемо:
Радуј се, јер си Богомудрог оца имао!
Радуј се, јер пожеле да Крст Христов понесеш на Голготу!
Радуј се, јер те ништа није могло одвојити од љубави Христове!
Радуј се, јер носећи свето име, и ти свет постаде!
Радуј се, јер иако човек беше, имаше анђелску ревност!
Радуј се, јер жестоко пострада због истине!
Радуј се, јер тешки Крст исповедништва на себи носаше!
Радуј се, јер радосно све невоље за Христа претрпе!
Радуј се, јер си вером победио смрт пре смрти!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 4.
Када си дошао у Београд, свети Варнава, сви су запазили твоју чистоту и побожност. Никада те нико није видео љутитога, никада ниси говорио бестидне и ружне речи, нити си дозволио да пред тобом говоре неприлично о некоме ко није ту, већ си, избављен од тих сујетних брига овога света, непрестано појао Богу: Алилуја!
Икос 4.
Завршивши међу најбољима школовање, ти си се, свети Варнава, вратио у Сарајево, и одмах си постављен за вероучитеља у две школе. Својим делима, а још више подвижничким животом, освојио си срца младих, поставши им вођа и учитељ спасења. Зато те величамо:
Радуј се, јер си савршено изучио Закон Божији!
Радуј се, недогледна дубино Христовог Богословља!
Радуј се, јер си срца младих распалио Божанском љубављу!
Радуј се, јер си својим примером сведочио Васкрслог Христа!
Радуј се, јер си тешким уздржањем гасио страсти телесне!
Радуј се, јер и као младић живеше строгим хришћанским животом!
Радуј се, јер поднесе поруге због своје побожности!
Радуј се, јер си храбро савладао сва животна искушења!
Радуј се, јер си имао еванђељску веру, наду и љубав!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 5.
Због таквих духовних и моралних вредности, због твоје неизмерне заљубљености у Господа Христа, тебе су, свети Варнава, људи од овога света сматрали заосталим и старомодним, а ти си, без стида живео истинским хришћанским животом, и радосно појао вековима освештану песму: Алилуја!
Икос 5.
Та твоја заосталост за људе овога света, свети Варнава, огледала се у томе што си се ти уздржавао од свакога греха и зла, што си живео по заповестима Божијим, и што си чинио велика дела милосрђа. Јер ти си, не питајући за веру, у гостионици која ти је од оца остала, нахранио стотине гладних и убогих, никоме о томе не говорећи, испуњавајући ону еванђељску реч: Да не зна левица твоја шта чини десница твоја. Они су те због тога хвалили, а и ми ти певамо:
Радуј се, милосрдни Самарјанине Србскога рода!
Радуј се, јер у твојој души грех није имао своје место!
Радуј се, јер си имао храброст древних исповедника!
Радуј се, јер у твојој светлости видимо светлост Божију!
Радуј се, јер си самог себе и сав живот свој Христу Богу предао!
Радуј се, јер у теби благодат Божија изобилно почиваше!
Радуј се, јер вођаше строг испоснички живот од младости!
Радуј се, јер те је свети владика Николај Србски благословио за духовна уздизања!
Радуј се, јер цео свој живот проведе у молитвеног подвигу!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 6.
Пред сами Други светски рат, ти си, свети Варнава, одрекавши се земног богатства, отишао у манастир Милешеву, и тамо се замонашио. Примајући на себе свети ангелски чин, ти си од радости ангелски запевао: Алилуја!
Икос 6.
За време рата, ти си, свети Варнава, опет био у Сарајеву. Због твоје чврсте вере у Христа, ти си био на тешким искушењима. Када су те Хрватске усташе позвале да постанеш епископ хрватске православне цркве, ти си то одбио. Када су те партизани позвали у своје редове, и то си одбио. Зато си био прогањан и од једних и од других. А ми, хвалећи твоју чистоту и храброст, кличемо ти овако:
Радуј се, јер си од руке будућег мученика Платона замонашен и у чин јерођакона рукоположен!
Радуј се, јер си од исповедника Нектарија у чин јеромонаха рукоположен!
Радуј се, јер си монашке завете савршено сачувао!
Радуј се, јер си верни пастир Христовог стада био!
Радуј се, јер си Свете Литургије Богу служио!
Радуј се, јер си народ учио да се боји греха, а не људи!
Радуј се, јер ниси хтео да цепаш тело Србске Цркве у Хрватској!
Радуј се, јер у рату остаде са својим верним стадом!
Радуј се, јер си без страха сејао реч Божију напаћеном и уплашеном народу!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 7.
Видевши твоје врлине и трудове, свети Варнава, које си поднео у Сарајеву, водећи уплашени народ кроз тешки и крвави рат, архијерејски сабор Србске Цркве те је убрзо после рата изабрао за викарног епископа Хвостанског. И ти си, чувши за ту радосну вест, заблагодарио Господу на свему, запевавши: Алилуја!
Икос 7.
У својој дивној беседи, после хиротоније, у саборном храму у Београду, ти си, свети Варнава, пророчки рекао да епископство упућује на велику жртву и ношење свога Крста на Голготу. Јер ко хоће искрено да служи Христу, тај ће због тога и бити гоњен. Љубећи истину, ти си храбро говорио о сатанском времену и власти која тада беше на челу Србскога народа. Због тих твојих храбрих речи, ми те величамо:
Радуј се, јер икона Христова постаде добивши архијерејску палицу!
Радуј се, свети владико Владике Христа!
Радуј се, јер стадо Христово Богомудро пасијаше!
Радуј се, јер си жртву за Христа сматрао највећом чашћу у животу!
Радуј се, јер радост твога народа беше твоја радост!
Радуј се, јер си проповедао љубав, истину и правду Божију!
Радуј се, јер си за живот Цркве свој живот положио!
Радуј се, јер ниси правио уступке по питању вере!
Радуј се, јер су и иноверни у теби видели светог човека!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 8.
Вративши се у Сарајево, ти си, свети Варнава, одмах развио своју архипастирску делатност, највише смелим и ватреним проповедима, учећи народ да бежи из таме сатанске на светлост Христовог Еванђеља, и да непрестано бладодари Богу, песмом: Алилуја!
Икос 8.
Не могавши да отрпе твоје оштре беседе, само после три месеца твога епископства, свети Варнава, безбожне власти су те ухапсиле и спровеле у затвор. Тебе, који си сведочио истину и љубав Христовог Еванђеља, они су сматрали непријатељем државе и народа. Зато те ми, задивљени твојом жртвом, овако величамо:
Радуј се, несаломива стено Православља!
Радуј се, јер си био сужањ Христа ради!
Радуј се, јер си искрено жалио своје тужитеље!
Радуј се, јер си ђавола победио!
Радуј се, јер си без страха беседио са црквеног амвона о свакоме злу!
Радуј се, јер ти је Бог давао снагу да издржиш у тамници!
Радуј се, јер ниси укаљао епископски чин!
Радуј се, јер се из љубави према истини ниси мирио са злом!
Радуј се, јер иако беше у оковима, ти би у Христу слободан!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 9.
Као некада када су изводили лажне сведоке пред Господа Христа, тако су и на твом суђењу, свети Варнава, изводили сведоке, који су слушали твоје беседе, али су их лажно тумачили. А ти си, знајући да стојиш у истини која је Сами Бог, појао храбро: Алилуја!
Икос 9.
Да ли би и Анђели могли да искажу твоју храброст и несаломиво држање пред зверским судијама, свети исповедниче Варнава. Јер ти на сва питања без страха одговараше, чак си и за вођу безбожника храбро рекао да је неук и неписмен, јер не зна за реч - Бог, а због тога се тада лако могла изгубити глава. Зато те анђелски и хвалимо:
Радуј се, неустрашиви исповедниче истине!
Радуј се, блажени, јер на тебе рекоше многе лажне речи Христа ради!
Радуј се, јер се ниси бојао безбожних судија!
Радуј се, јер те уз помоћ лажних сведока осудише, као и Господа Христа!
Радуј се, јер си био готов да умреш, а да не осудиш друге епископе на суду!
Радуј се, јер си свесно прихватио Христов пут страдања!
Радуј се, јер си у непрестаној молитви био!
Радуј се, јер си телом био на Земљи, а умом на Небесима!
Радуј се, јер освети земљу Србску!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 10.
Иако ниједну твоју кривицу нису могли да докажу, свети исповедниче Варнава, безбожне судије те осудише на једанаест година тешке робије. А ти, који си Христа носио у целом свом бићу, смирено и без страха пође у тамницу, појући: Алилуја!
Икос 10.
По доласку у затвор у Зеници, безбожници су ти скинули мантију, ошишали те и обријали браду, желећи да те понизе. А ти си, свети Варнава, на све одговарао певањем тропара и молитава, што је стражаре и управу затвора доводило до лудила. Али су те остали сужњи заволели од свег срца, јер су у теби видели Божијег човека. Зато те величамо овако:
Радуј се, јер си попут древних исповедника неустрашиво сведочио Христа!
Радуј се, јер си певањем црквених песама смирено лежао у тамници!
Радуј се, јер многи гледајући твоју доброту повероваше у Бога!
Радуј се, јер се тобом многи спасоше вечне смрти!
Радуј се, јер су те сужњи у затвору заволели због доброте и љубави!
Радуј се, јер си тешке ране за Христа понео!
Радуј се, јер твоје срце беше чисто као бистри извор планински!
Радуј се, јер показа да је Христос исти у све векове!
Радуј се, јер си љубио и непријатеље своје!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 11.
Желећи да те убију, јер су мрзили Христа у теби, свети Варнава, једне ноћи када су те пребацивали у затвор у Сремској Митровици, на твој вагон је у пуној брзини ударио други воз. Многи су погинули, а ти си, тешко рањен, сломљених руку и ногу, сремском равницом болно појао: Алилуја!
Икос 11.
Тешко болесног и изранављеног, после великих молби од стране Цркве, безбожници су те пустили из затвора, али под условом да се више не враћаш на епископску службу. Међутим, ти никада више ниси добио потпуну слободу, већ си увек био будно праћен од државних стражара, на сваком месту твога боравка. Зато ти благодарно кличемо:
Радуј се, јер си крв своју за Христа пролио!
Радуј се, јер си стражаре који су те чували, обраћао Богу!
Радуј се, јер си храбро и достојанствено носио свој страдални Крст!
Радуј се, јер си према грешницима био благ и милостив!
Радуј се, јер си увек сав новац које би добио делио сиротињи!
Радуј се, јер су те многи и за живота сматрали светим!
Радуј се, јер си живео еванђељском чистотом и целомудреношћу!
Радуј се, јер си због сиромаштва у похабаним и поцепаним одеждама служио!
Радуј се, стубе Православља!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 12.
По изласку из затвора, свети Варнава, ти си био у београдском манастиру Ваведењу, у Гомионици, Крушедолу, и на крају у манастиру Беочин, где си учио народ о Богу и Вери Православној. А монахе и монахиње си бодрио да издрже тешко време безбошништва, и да непрестано поју: Алилуја!
Икос 12.
Видећи да те не могу саломити, јер ти си, свети исповедниче Варнава, непрестано учио народ да највише љуби Христа, безбожници те подло и зверски отроваше. Твоја чиста душа, прекаљена у мукама и подвизима као злато у огњу, узлетела је ка Царству Небеском, где ју је дочекао Сам Господ Исус Христос, Коме си непоколебљиво служио цео свој живот. Зато прими од нас ове похвале:
Радуј се, јер си име славног апостола Варнаве достојно носио!
Радуј се, мучениче Србски последњих времена!
Радуј се, јер и срце Господу даде, јер су ти га безбожници извадили!
Радуј се, јер торжествено би прибројан светима Божијим!
Радуј се, јер у твојој души Господ Себи дом сагради!
Радуј се, јер те нико није чуо како ропћеш на свој тешки живот!
Радуј се, похвао рода Србскога!
Радуј се, усрдни молитвениче за грехе наше!
Радуј се, Небески домаћине манастира Беочин!
Радуј се, свети Варнава, велики исповедниче Вере Христове!
Кондак 13.
О, свети исповедниче Варнава, сети се и нас који те призивамо молитвама својим, и испроси нам велике милости од Господа и опроштај свих сагрешења наших, како би могли радосно да кличемо: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)
МОЛИТВА светом исповеднику ВАРНАВИ (НАСТИЋУ) епископу хвостанском
О, свети владико Варнава, велики исповедниче Христов, непоколебљиви поборниче Вере Православне, похвало рода Србскога и надо грешника! Ево, клечећи и са сузама те призивамо да нам помогнеш молитвама својим пред престолом Пресвете Тројице. Ти својим врлинама и својим беспрекорним животом заиста беше подобан великим и храбрим Оцима Цркве, показујући и доказујући да је Христос исти кроз све векове, и да Својом благодаћу твори од земних људи Небеске Анђеле, још за живота њиховог на Земљи. И ти такав беше, свети владико, и ти као несаломива стена стајаше пред џелатима сатаниним, смело и достојанствено исповедајући Веру Христову, за коју си смело и пострадао. Зато те Господ Христос и прослави, и на Небу и на Земљи, кроз сва времена и сву вечност.
А ми, немоћни и јадни, као танке сламке на ветру смртног живота овог, дижемо главе ка Небу, тражећи помоћи Свише, и знајући за твоју слободу пред Господом, смирено и са надом иштемо помоћ од тебе. Смилуј се на нас, иако достојни нисмо, јер безакоња наша огорчише Господа, па по благодати која ти је дата, замоли Свемилостивог Владику Христа, да нас ослободи окова у којима као робови пребивамо. Јер нема на нашој души ниједног здравог места, и сва је у ранама страсти греховних огубана. И ево, ако то може, ми ти се предајемо, свети Варнава, па ти, молитвама својим, учини са нама све што треба, као милосрдни самарјанин, и исцели нас од свих тих рана. Избави нас од свих замки у које смо упали, понајвише свесно и својом вољом, али и од оних тајних, па нас поведи на стазу истинског покајања и сигурног спасења. Нека чудесном Божијом силом све оно што је смртно у нама, оживи, и све што је грешно у нама, ишчили. Па да, уз твоју помоћ, кренемо да растемо у меру раста висине Христове, како речи велики апостол Павле.
Али исто тако, помози нам да и оне друге речи апостола Павла одржимо, да Веру Христову чисту и беспрекорну сачувамо, да нас ту ђаво не превари, па да нас неким лажним учењем одведе са пута спасења. Дај нам снаге и храбрости да и ми смело исповедамо и срцем и устима једино Ново под Сунцем, једину Светлост у тами овога света, Господа нашег Исуса Христа, и да Његови постанемо и останемо за сву вечност.
И нека се удостојимо, молитвама твојим, свети владико Варнава, да уђемо у радост Царства Небеског, како би од неописане радости и среће могли неућутно да славословимо Најсветије Име Господње, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек и у векове векова. Амин.
преузето са презентације Манастир Беочин
Тропар, глас 8.
Велике муке из љубави према Господу си поднео, свети свештеномучениче Варнаво и мученички венац од Њега си добио, и Царства небеског се удостојио. Са свима светима из рода нашега, моли се за нас Господу, да спасе чеда своја.
Кондак, глас 4.
Варнаво свети, утешитељу словеснога стада, тешио си све а сада си нада, да ће твојим молитвама Христос да нас прими, у окриље своје где и ти живиш, у славу Незалазног Дана, о помози Варнаво својим молитвама.
ЖИТИЈЕ светог исповедника ВАРНАВЕ (НАСТИЋА), епископа хвостанског
Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости завршио је у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. у Београду.
После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик српски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.
Други светски рат га је задесио у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним српским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и понудио му да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорички одбио.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду.
Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на десет година тешке робије због «злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца», како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески «како би могла да дочека англо-американце», како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у «кривици» епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево.
Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Све време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран свом опредељењу за Богочовека Христа и свој српски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме, што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила, и после чега су га још више и још страшније кажњавали.
С обзиром на то да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као «националисти и реакција» нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном српских интелектуалаца.
Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, «случајно» је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара одлетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је на месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку.
Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу. Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење, макар и по цену људских живота.
Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином и по неравном и разлоканом путу, тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однесени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли – коњском запрегом.
Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а одатле на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана.
Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНА-у, те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева.
Епископ Варнава је у кућном притвору, у мастиру Гомионици, одлежао казну до 1960. године. Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се сада не могу проверити, епископ Варнава је отрован кафом.
У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према «народној власти», али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу.
Вредно је сетити се проповеди коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао: «Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце српске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искориштава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ... И докле комунистичка партија лута кујући паролу «братства и јединства», дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели:»Љуби ближњег свог као себе самог». Зар то није далеко узвишеније од парола «братства и јединства». И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су БОГ. Према томе, ко не зна та три слова, он је највећи аналфабета, па макар какве дипломе овога света имао...»
Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио питање: «Значи, Војиславе (крштено име епископа Варнаве), за вас је и друг Тито аналфабета?» Епископ Варнава му је на то одговорио.»Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су». У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио:»Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено, јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили».
Српски народ је у тим тешким данима комунистичког терора о прогона кришом певао песму:
"Варнаву нам у тамници муче,
Нектарије пребијен јауче,
Василије још ожиљак има
Од камења кад га руља стигла.
Арсенија спроводе удбаши,
Црној Гори пред «народне власти."
Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Српске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочин у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве. У свете мученике уврштен и канонизован 2005. године.
Истински служитељ олтара БожјегАутор: вероучитељ Петар Николић, Број 926, Рубрика Догађај
Поводом канонизације новопрослављеног Светог исповедника вере, епископа Варнаве (Настића), у Епархији сремској одржани су црквенонародни сабор и молитвено - литургијске свечаности које су окупиле више хиљада верника Србије и Војводине. Прослављање Светог Варнаве започело је 1. октобра архијерејском Литургијом и парастосом у фрушкогорском манастиру Беочину, где се 1964. године упокојио и био сахрањен свети владика. Чинодејствовао је епископ сремски господин Василије са више свештеника и ђакона архијерејских намесништава Срема. Увече је служено празнично бденије, уз појање Студијског хора Музиколошког института САНУ под диригентском палицом проф. др Димитрија Стефановића.
Велика духовна радост настављена је 2. октобра када се у порту храма и око ње слила река људи из многих крајева наше земље који су дошли да присуствују овом црквеном собрању. На свечаној бини, у близини манастирске цркве, архијерејску Литургију служило је девет владика, митрополити загребачко-љубљански Јован, и дабробосански Николај, епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, осјечко-пољски и барањски Лукијан, славонски Сава, хумски Максим и сремски Василије, који се након Литургије пригодном беседом обратио народу, свештенству и монаштву: „Радосни јесмо и велику благодарност Богу дугујемо што је крајем прошлог и почетком овог 21. века почаствовао и подарио и обогатио својим светим благословом нашу помесну цркву мученичку и напаћену епархију Сремску и благочестиви народ српски са своја дивна, у Господу Васкрслом, два мученика и исповедника вере: Светог Рафаила Шишатовачког и Светог Варнаву хвостанског и беочинског. Присуство светитеља међу нама чини да је сведочанство истине у историји живо".
Подсећајући на визионарске речи и мисли свог претходника блаженопочившег владике сремског Макарија који је за св. Варнаву говорио да „је све волео, увреде радо праштао и да се никада није љутио нити поглед на лицу намрштио", епископ Василије је нагласио да је он у свим својим искушењима непрестано понављао светопавловске речи: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје". (Фил.4.13).
Преживео је цео свој младалачки живот и епископски стаж у казаматима Сарајева, Зенице, Сремске Митровице, Стоца, а кад је у манастирима покушао да нађе свој духовни мир и спокојство, Удба ни једног тренутка није престала да на њега мотри. У свом страданију био је свестан схвативши да страдања у овоземаљском животу „нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје". (Рим. 8,18-21). Био је неустрашиви борац за истину и правду, несаломиве позитивне енергије, ватрени родољуб, истински служитељ олтара Божјег, достојанствени сведок Христа Васкрслог.
На крају је епископ сремски Василије, преносећи поздраве Његове светости Патријарха српског господина Павла, прочитао текст којим је 18. маја 2004. године Архијерејски сабор СПЦ у Диптихе светих Православне цркве уврстио исповедника Варнаву, епископа Хвостанског и Беочинског, чији ће спомен Српска црква убудуће обележавати сваке године 12. новембра. У културно-уметничком делу програма учествовали су Павле Аксентијевић и глумци Српског народног позоришта у Новом Саду.
Поводом проглашења епископа Варнаве за светог, Епархија сремска је објавила његову Службу коју су саставиле монахиње манастира Јазак, чији је Св. Варнава био духовник. Сестринство је сачувало и један број Варнавиних писама која је сакупила и издала Епархија сремска и са иконицом светог бесплатно делила народу.
Свечаности у манастиру Беочин присутвовале су многе угледне званице и гости међу којима и секретар америчке амбасаде у Београду, потпредседник Скупштине АП Војводине Ђорђе Башић, председник огранка САНУ-а у Новом Саду академик Зоран Ковачевић, командант новосадског Корпуса, пуковник Станимир Матијевић, председник Матице српске Божидар Ковачек и многи други.
Мученик и страдалник
Епископ Варнава, у свету Војислав Настић, рођен је 31. јануара 1914. године у Герију, Индијана (Сједињене Америчке Државе), од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић, који су га од детињства васпитавали у православном духу. Отац му је био родом из Пљеваља, а мајка из Никшића.
У Америци је живео до своје осме године. По завршетку другог разреда основне школе, Војислав је са родитељима дошао у Сарајево где је са одличним успехом завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. Потом је са оцем отишао у Охрид код владике Николаја (Велимировића) који му је дао благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Дипломирао је 1937. године и по повратку у Сарајево постављен је за катихету у две школе. Замонашио га је 1940. године у манастиру Милешеви митрополит дабробосански Петар (Зимоњић), а седам година касније у Саборној цркви у Београду, 20. маја 1947, хиротонисао га је патријарх српски Гаврило Дожић за викарног епископа хвостанског. После Другог светског рата прогањали су га комунисти па је 11 година провео на робији. Након вишедеценијског страдања упокојио се у Господу у манастиру Беочин 12. новембра 1964. године .
(Из књиге ,,Свети исповедник Варнава епископ Хвостански", протојереја Саве Б. Јовића)
житије је преузето са презентације Манастир Беочин
још детаљније житије прочитати на страници Манастир Беочин