Популарни постови

недеља, 27. март 2011.

O Оцу и Сину


Ко види мене види онога који ме посла (Јов. 12, 45)
Ко види светлост, види и сунце с друге стране: зар може неко видети сунце не видећи светлости? Да нам сунце не шаље своју светлост, нико од нас не би знао за сунце. Све наше знање о сунцу ми смо добили помоћу светлости која је од сунца. Никад нико није видео сунце помоћу неке друте светлости а не оне која је од сунца.
Тако је и са нашим познањем Оца помоћу Сина. Ко не зна за Сина, не може знати за Оца. Ко позна Сина, позна и Оца. Ко види Сина, види и Оца. Бог се не може познати без светлости Своје, која дође међу људе. Светлост Очева јесте Син. Ја сам видело, рекао је Христос. И видело се свијетли у тами. Физички свет био би сав тама да није светлости од сунца. А духовни и морални свет, и сав живот људски, био би тама, да није светлости која је од Оца. А та светлост јесте Христос Господ.
Ваистину, браћо, нема праве светлости која осветљава биће Божје као што је Христос Господ. Ко Њега види. види Бога. Ко Њега не види, тај је у тами.
Господе Сине Божји, помози увек духу нашем да Тебе види, и кроз Тебе Оца Твог небссног и Духа Светога утешитеља. Тројицу једнобитну и неразделну, којој нека је слава и хвала вавек. Амин.
 

Дођите, људи, триипостасном Божанству поклонимо се


Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.
Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека – исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако.
А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту (једну) вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети.
Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: „И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. “ Шта значи „рече“, тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: „У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог“ и која је Јединородни Син Божији.
Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: „И Дух Божији дизаше се над водом.“ „Дизао се“ над творевином, не напросто стајао над њом – реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи „покривати, загревати“, као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића.
„Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова“ (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству.
Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих.
Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују – да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују.
Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, – пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији.
Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.
Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих.
Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом.
Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег.
За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо.
То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету.
Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице.
Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова:
„Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. „
Свети Јован Шангајски

Света браћа Кирило и Методије


У једној од црквених песама о похвали свете браће Ћирила и Методија која је отпевана на овом вечерњем молитвеном скупу, црквени песник испољава читаво одушевљење побожности са неколико речи: „Са каквим похвалним венцима да овенчамо богомудре учитеље, који светлошћу Јеванђеља просветише словенске народе, који су се налазили у тами незнања и сенци смртној.“ Црквени песник изражава одушевљење целе Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и незна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и дело њихово. И стварно, човек је слаб да испева достојно славословље њиховом подвигу у вери и светости, служећи Богу и људима преданом и пожртвовном љубављу по примеру великог Пастира наших душа Исуса Христа и свих Његових изабраних ученика. Човек је слаб да речима изрази њихово велико дело које они започеше, а оно се много струко оплоди и оплођава, јер они са савршеном преданошћу унесоше у њега свој дух, који помоћу Духа Божјег постаде животворна сила у браздама народне душе, да би се и овде испу ниле речи Исусове: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“ (Јов. 12, 24).
Ми не знамо како да изразимо скрушеност побожног срца и недоумицу ,,са каквим похвалним венцима да овенчамо… и са каквим похвалним песмама да узнесемо богомудре учитеље!“ Из баште побожности можемо набрати много цвећа да бисмо исплели најлепше венце, којима ћемо да украсимо светитељски лик двојице равноапостолне браће Ћирила и Методија. Али ми смо немоћни да опишемо сву лепоту те духовне велелепности коју можемо да сакупимо из баште побожности.
Света браћа Кирило и Методије, као просветитељи словенских народа, толико су пријатни Богу и велики пред људима, колико и апостоли Христови; због тога их света Црква молитвено истиче као равноапостолне. Словенске народе они су про светили светлошћу Јеванђеља. И тако, они народи који су седе ли у тами духовног незнања, где су дуго чезнули, били су обасјани светлошћу Божанске науке. Ето откуда долази одушевљење побожном срцу пред делом свете браће, ето откуда долази молитвено поклоњење пред њиховом светошћу! Засијала је неугасива светлост Христове науке по целом словенском пространству и настаде дан нове духовне историјске судбине за словенске народе. Јер је многобоштво било мрак незнања и из тога мрака света браћа су извела словенске народе у пределе духовног знања и начинила их народима способним за културни и државни живот.
Мрак незнања, религиозног, моралног, друштвеног незнања, мрак без просвећености јесте сенка смрти. То се види у судбини свих људи и народа. Они људи који не напуштају мрачан живот остају неплодни, како за себе, тако и за друге. Они одлазе из овога света не додавши било какав добар допринос заједничком животу, те да на тај начин украсе себе великом чашћу сарадника у Божјем свету. И народи, који су стајали по страни живота и које није обасјала светлост, распадали су се и полако нестајали. Тамо, у мраку незнања, пропадају стваралачке силе и постају неплодне.
Али, ето, света браћа Ћирило и Методије, просвећујући огромни свет Словена светлошћу Христове науке, изведоше тај океан људи из сенке смрти и начинише их живим светом про свећених и културних народа. Снажно се подижу таласи просвете и духовних тежњи на бескрајном океану Словена у току многих векова. Високо се издижу врхови силних таласа духа, по кретани дубином океана, који се узбуркава помоћу речи Христове и благолатних сила Духа Божјега. Вековима хучи океан словенства и испуњује га хармонијом вере, побожности и културним уздизањима целокупне историје човечанства.
У истој молитвеној песми, која је ове вечери прозвучала сводовима Божјега храма, каже се даље да је и наш народ као дивља маслина био од стране свете Браће пресађен на оплемењени корен Православља. Видите ли како се са мало речи описује необорива историјска истина да је наш народ, кроз хришћанство био облагорођен и духовно препорођен, да би родио благе плодове просвете и врлине. Наш је народ имао духовне моћи, имао је стваралачке способности које му је Бог у душу усадио. Али да исте не би избујале у лоше плодове, потребно је било да народ буде пресађен на здрави корен хришћанства, те да тако донесе благе плодове вере и духовне културе, духовног и моралног живота. Кроз хришћанство је оваплоћена душа нашег народа. Да би била здравау стваралачком смислу и да би се уздигао целокупни народни живот. Тако је наш народ забеле жио необичан напредак и дао значајан допринос за напредак целокупног словенства.
Историја је светлим словима забележила заслуге свете браће Ћирила и Методија, како за наш народ тако и за све словенске народе. Света Браћа, покретани тежњама вере, као верне слуге Божанског Просветитеља Исуса Христа, предали су се подвигу и бдењу да би пронашли словенску азбуку, помоћу које би јеванђељска истина била објављена словенским народима.
Они су превели с грчког на словенски језик свештене и црквене књиге, да тако јеванђељска просвета продре дубоко у недра народа и да га препороди за нов живот. Створио се почетак благодатно просвећене црквености, помоћу које је као с јаким тврђавама била чврсто заштићена, како јеванђељска вера, тако и национална судбина нашега народа. У православном словенском свету подигнуте су цркве, које су биле светионици у огромном и нерукотворном дому тих народа. И тако, поред осталих словенских народа, и наш је народ чврсто ступио на пут једне боље судбине коју прати благослов Божји.
Дело свете Браће Ћирила и Методија продужили су њихови ученици с новим значајним успесима, који су златним словима записани у историјском летопису нашег народа. Споменимо само Охридског учитеља, епископа и чудотворца Климента пре славног, чије дело значи неизмеран допринос просвети словенских народа и јачању народног духа и народне свести. Тај изданак ћирило-методијевског стабла, који је укорењен дубоко у животну снагу корена Јесејева (Ис. 11, 10), који је Христос Господ, шири се гранама својим над нашом земљом, као њен заштитник и надахнуће.
Кирило-методијевском делу наш народ дугује своје државно уређење, а у вековима искушења и ропства – дугује силу верске и народне отпорности против нападача на земљу и душу његову. Због тога је наш народ, који је преко дела ове двојице браће просветитеља ушао у дворове Господње. очувао сећање на њихову изванредну молитвену успомену, призивајући у усрдним молитвама њихову помоћ и заступништво пред Богом.
И сада наш народ, кога је црквени песник био описао као дивљу маслину, црпећи животну снагу из стабла дубоко укорењеног у Ћирило – Методијевску Богу пријатну службу, расте као огромно дрво, благодатно повијено и украшено добрим плодовима, да под његовим хладом деца његова увек налазе одмор и утеху у тешким бедама, а благодатни сокови тог оплемењеног дрвета народног бића јесу сокови стваралаштва, уздизања и духовног преображаја. И црквени песник завршава: ,,Од Бога добисмо мир и богату милост.“ Какав необухватни мир примише словенски народи кроз хришћанство, какав необухватни мир прими и наш народ, те унутрашње измирен силом Христовом да ствара чврсту везу свога јединства – друштвеног, државног, духовног и културног.
И још много богатих милости прими наш народ! Његова далека и ближа историја нас учи, да од Божјег благослова долазе милости кадгод се Ћирило – Методијевски народ побожности обраћао Оцу светлости, од Кога долазе сви савршени дарови.
Дакле, молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!
Извор: Епархија бачка
Кирил, Патријарх бугарски
Текст преузет из књиге:
ПУТ ГОСПОДЊИ
Ниш, 1970.

ИЗАБРАНА ПРОРОЧАНСТВА СВ.ЈЕФРЕМА СИРИНА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

(Под наводницима су речи Св. Јефрема Сирина, а остало је писао сам аутор ради лакшег разумевања контекста.)

Св. Јефрем каза: „У оно време када змија дође (Антихрист), неће бити мира на земљи; биће великих невоља, страха, немира, смрти и глади посвуда.“

„Он ће доћи као кротак, добар, мрзеће неправду, презираће идолопоклонство а даваће предност побожности, биће љубитељ сиромашних, природно лепог лика, непоколебљив, милостив...Неће прихватити мито, нити ће говорити срдито; прикриваће своје мрачно лице, а својом пристојном спољашњошћу обмањиваће свет све док се не устоличи и постане краљ.“

„Када људи виде његове врлине и моћ у свима ће се жачети иста мисао. Радосни прогласиће га за краља говорећи међу собом: „Може ли се наћи бољи човек и праведнији?“

„Али /Христос/ неће оставити људски род без свога учења, како би сви дали одговор на Његовом Страшном Суду.“

/Антихрист/ ће показивати наклоност према Хришћанима „обећавајући им сваку врсту заштите ако му се поклоне као владару.“ „Они који не познају Хришћанство, видеће у њему представника праве религије и приклониће му се.“

Они који остану верни Христу изазваће његов бес „ и онда ће змија постати горда у срцу свом и почеће да исказује своју огорченост.“

Такве ће невоље доћи на земљу да ће „ сви људи своје мртве блаженима називати, све оне који бејаху погребени пре доласка ове страшне невоље.“

Они који остану верни Христу „побећиће у пустиње, планине, пећине, молиће се дању и ноћу у великој понизности...,да буду избављени од змије..., и Бог ће им дати избављење.“

„Јер по допуштењу Божијем /Антихрист/ ће добити ту силу да обмањује људе, безбожност и грех ће напунити земљу, и ужас сваке врсте људи ће чинити.“

„Само храбра душа моћи ће да издржи сва ова искушења, јер ако се човек покаже бар мало непажљив, лако ће бити изложен нападима,лако ће бити заробљен од зла и лукаве звери.“




Страшни Суд Христов, Пресвета Богородица и Претеча Св. Јован Крститељ

„Када Господ дође да суди живима и мртвима...“ (аматерски превод)

Када Господ свих дође да суди живима и мртвима и када оне страшне књиге у којима су записане све наше речи, мисли, дела, све оно што смо казали и учинили буду отворене, мораћемо дати одговор за све.

Онда ће Господ од нас тражити исповедање вере и редослед крштења, тражиће веру чисту од сваке јереси, печат нераскидив, хаљине не упрљане...

После Свете Тајне Крштења онај који чини зло изгубиће благодат. Господ неће ,,да га пратимо ако и даље пребивамо у греху. Јер је написано да ћемо сви стати пред Престолом Господњим, и да ће свако добити по заслузи у зависности да ли је радио добро или зло.“ (2. Коринћанима 10:5)

Јер ко има добра дела и полодве добре носи, разлучиће га Господ од грешника и сијаће као сунце. То су сви они који држе заповести Божије: они који су милостиви, који помажу сиромашнима, који су заштитиници сирочади, гостољубиви, помажу онима у невољи, болеснима, они који плачу сада...јер Господ је рекао да се богатство налази у сиромаштву, они који опраштају браћи својој, они коју чувају печат вере неукаљан од сваке јереси, они ће живети.

Они који се нађу на левој страни плодове добре не донеше, они разљутише Доброга Пастира. Они време покајања проведоше раскалашно у јелу и пићу, они расипаше у блуду, пијанству и безобзирности све дане живота свога као богаташ који никада не показа милост према убогом Лазару и због тога беше осуђен као онај без љубави и покајања, без уља за светиљке своје.

Господ говори: „Јер ако нисте показали милост, ни Ја вам нећу показати милост, јер ако нисте чули глас мој, ни Ја нећу чути плач ваш. Ако не нахранисте гладног, мене не нахранисте, када не напојисте жедног, мене не напојисте. Не указасте ми гостопримство када дођох вама, не обукосте ме у хаљине када бејах наг, не посетисте ме када бејах болестан, нити дођосте мени када бејах затворен већ постадосте најамници и слуге ђаволу...

И чуће се плач и јаук владара и окрутних богаташа, и свуда ће они гледати са тугом, али неће бити никога ко им може помоћи. Нити ће богатство помоћи, нити ласкања. Неће наћи милсот, јер нису показали милост.

Нека нико не мисли да су ово само моје речи о Суду, већ се речи ове потврђују и у Светом Писму . И видевши све ово унапред, бринимо само за то, да добар одговор дамо на старшном Христовом суду.

Тешко ће бити онима коју су отровани богохулном јереси. Тешко онима који се подсмехују истини Светог Писма. Тешко онима који каљају истиниту вере јеретичким учењима, и који одлазе јеретицима. 

Сакрални предмети



Дарохранилица XIX век



Јеванђеље из 1701. год.


Јеванђеље из 1716. год.


Крст из XVIII века



Путир XIX век


Минеј из XVIII века



Јеванђеље о силаску Духа Светога


Јован 7, 37-52; 8, 12. Зач. 27. Дела Апостолска 2, 1-11. Зач. 3.


Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.

Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.

Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.

Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.

Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.

Превечна Премудрост Божја саздала је била Себи домове од изабраних душа људских. И Дух силе и светости Божје требао је да сиђе у те домове и освешта их.

Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у свадбено рухо.

Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он имао савршену љубав?

О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу. Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које си ми дао... нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност Сина према Оцу? - Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јов. 11, 42; 12, 28). Не показује ли све ово савршену послушност Оца према Сину? - Утешитеља послаћу к вама ... да буде с вама вавек. - А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене (Јов. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово савршену послушност Духа Светог према Сину?

Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства утонуло у једну безразличност ипостаси.

По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе. Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк. 4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу са Духом Светим као и са Оцем - у општењу узајамне љубави, послушности и радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а да Дух то не зна? и обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим унапред сагласан? А да је Дух Свети био присутан у Господу Исусу као и да је Он био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то сведочи и данашње јеванђеље.

А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V Мојс. 16, 13 - 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека дође к мени и пије. У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!

Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. - А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно верују у Њега, а то значи онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су само слуге Божје и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божјом нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божјем, рођеном од Бога Оца у вечности и од пресвете Деве Марије у времену. Кад је апостол Петар такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божји (Мат. 22, 42 - 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божје, у којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божјега, Дух Божји наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божјега. Под телом у ужем смислу разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов живот.

Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше. Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, кад шаље Сина на дело спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина. Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко до тебе. Јер, гле, док је још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син, дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствују и Дух Свети заједно и истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог Господа Духа Светога.

Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.

И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине, која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске различним или сличним; а садржина душа свих апостола у том времену беше једна и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и ишчекивањем онога што ће бити.

И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента. Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика, тако да по један огњени језик седе на сваког појединог од апостола, то је појмљиво одмах из онога што је следовало - и стадоше говорити другим језицима као што им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и научите све народе. Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ светих или Црква Божја. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани, и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије, и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и Крићани и Арапи!

Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху. Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом - како су другчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ дом. Он улази тамо, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком радости.

О, Браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске ангела у царству Божјем. ("Као лампа мада је пуна уља и мада и фитиљ има што остаје сва тамна ако се огњем не зажеже, тако је и душа угашена и помрачена све док се не додирне до ње светлост и благодати Светога Духа". Симеон Н. Богослов. Слово 59). Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује мећу људима. Дејствовао је Он, истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада мећу људима долевајући уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметника и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божјом, то је било од топлоте, којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и надахнућа у људима.

Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи, нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос, који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим брдима?

Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим синовима; о Сину Божјем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима, пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису. Апостоли су ходили мећу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божја ширила се и утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.

Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо се у песмама благодарности и Пресвете Деве Марије, на коју је Господ Дух Свети сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву, као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, благовестио је архангел Гаврил Пресветој Деви. И она је силом Духа Светога родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша пред престолом Божјим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!

О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, доћи и на нас, и усели се у нас, и пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Јовану Претечи


Марко 1, 1-8. Зач. I.

Нема праве мудрости без љубави, нити праве љубави без мудрости. Мудрост без љубави је мудрост змијска, себична и отровна; љубав без мудрости провала облака онда када засушена земља очекује благу кишу.

Како је неизмерна мудрост Божја! И ништа јој није равно у неизмерности осим љубави Божје. Колико је велика мудрост и љубав Божја, показана у стварној природи! Па ипак је она сенка оне мудрости и љубави, показане Богом кроз Господа Исуса Христа у делу људскога спасења. Колика је мудрост и љубав Божја, показана при Првом Стварању! Но то је мудрост стварања некога кога није било, љубав давања некоме који није имао. Мудрост пак показана при Новом Стварању јесте мудрост лечења тешко оболелог, и љубав при Новом Стварању јесте љубав жртвовања себе.

Још једном, и још два пут, и још много пута прочитајте Јеванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа, и запојте се неисказивом Божјом мудрошћу и Божјом љубављу. И осетићете удвостручено и умногостручено здравље душе и снагу душе и радост и живот.

Господ долази у свет, да свет излечи, обнови, васкрсне из мртвих. Како долази? долази као војвода, пред ким и за ким иду војске. Војске небесне тискају се око Њега и напред и позади. Рекао би, видећете царског сина у свили и порфири, - а то дете, рођено у пећини овчијој и повијено у јаслама воловским!

Рекао би, видећете генерала пред чијим вратима стоји гора од бајонета, што заклањају живот његов од мучких препада и напада непријатељских. А то ненаоружани и безазлени отрок, на кога се одмах по рођењу подигли у лов Цареви земаљски и великаши, као у лов на јелена.

Рекао би, видећете цара у порфири, где јури у златним колесницама, у пратњи сјајних великаша. А то прости радник, што нечувен и непознат пешачи дуго и далеко по каменитом путу, и по прашљивом друму, по трновим стазама, чак из Назарета на ушће Јордана, да повије своју главу под руку Јована Крститеља и да се крсти, као и други људи.

Па где су те Његове војске, питаћете? Ту су око Њега, напред и позади. То су сјајне англеске војске, које у Христу виде свога Војводу и Цара. Оне би хтеле, да Га носе на херувимским колима, али Он неће, - и само Он зна зашто неће, Он и Отац Његов, и Дух Свети. Хтеле би ангелске војске, да Га обуку у сунце и оките звездама, и опашу дугама, али Он то неће, и само Он зна зашто то неће. Хтели би ангели, да објављују трубама Његов долазак; хтели би да одједном својом снагом и силом отворе очи свима људима на земљи, да прогледају и познаду Господа свога; хтели би ангели - и могли би - да даду језик и дрвету и камену, и води и ваздуху, да Га сва природа дочека клицањем: Осана! Осана! Али Он то неће, - и само Он зна зашто неће.

И ми сада знамо, зашто Он то није хтео. Све то славље Он има у вечности. Али Он се сада спустио у мрежу времена, у тамницу греха и смрти, где безбројна браћа Његова плачу и ридају, и силазе с ума од греха, и труну од смрти, Он је упао у логор непријатељски, и Он, преобучен у заробљеника, сличног свима осталим заробљеницима, опрезно и мудро ходи, да би властодршце тога тамничног логора ухватио и везао, а браћу Своју заробљену ослободио и уздигао у царство Бога и бесмртних ангела.

Те војске ангелске за Њега су биле вазда видљиве, а за друге људе оне су само овда-онда блеснуле као ретки зраци сунца иза густог облака. У Његовом животу на земљи била су углавном три почетка. Један је почетак означен зачећем и рођењем, други крштењем а трећи васкрсењем. Први почетак означава Његов долазак у свет, други Његову проповед јавним речима и јавним чудима (јер Он је и као дете проповедао и чинио чуда, но то је било тајно, неречено и невиђено), а трећи оснивање Његовог бесмртног царства. При првом и при последњем почетку постајали су ангели видљиви и за остале људе. А при другом почетку, то јест при крштењу Његовом, објавила се сама Света Тројица. Но ни други почетак није био без појаве ангела. Појавио се један ангел; и то је био не бестелесни ангел, него човек, по имену Јован, син првосвештеника Захарије и жене му Јелисавете. Он није био ангел као други ангели, али је био назван ангелом од пророка. Ево ја ћу послати ангела Свога, који ће приправити пут предамном, говори пророк (Малах. 3. 1).

Са овим пророчанством почиње своје јеванђеље свети јеванђелист Марко. И ово је једна умилна тајна. Сваки јеванђелист почиње са неким нарочитим почетком. Јеванђелист Јован почиње од вечности. Матеј почиње од Аврама; Лука почиње од земаљског рођења Спаситељева, а Марко од крштења на Јордану. Зашто сви јеванђелисти не почињу са једним почетком? Но кажите ми, где је тај један почетак Исуса Христа? Тешко је ходити за једном мртвом ствари до њена почетка, а колико теже за живим човеком, а још камо ли за Животодавцем, од кога живот почиње. У самој ствари и сваки од нас има четири почетка, доступна било нашем уму или нашем опажању. Један је наш почетак у Богу, други у нашим прародитељима, трећи у нашим родитељима и четврти у добу када почнемо пројављивати нашу највећу делатност у овоме свету. Но Христос има и један пети почетак у односу према теби, као и сваком од нас. Наиме: почетак Исуса Христа Сина Божијега и Његовог Јеванђеља за тебе је тада, када Он оживи у твоме срцу и уму као једини твој Спаситељ; тада, када Он престане бити у теби само као једно златно кандило напуњено уљем, но које не гори, него када се запали и почне цело твоје биће грејати и осветљавати; тада, када Он за тебе постане насушан хлеб, без кога не можеш провести ни једнога дана; тада, када ти Он постане већа вредност од целе васионе, од свих блага, од сродника и пријатеља, и дражи и од самог твог земаљског живота. Тада је за тебе истинити почетак Исуса Христа. Тада ћеш ти тек моћи разумети и остала четири почетка, поменута од четири јеванђелиста.

Јеванђелист Марко почиње своје јеванђеље са почетком Христове јавне проповеди и јавне делатности свету. И одмах истиче пророчанство пророка Малахије о Јовану Претечи, као ангелу који иде пред лицем Господа.

Зашто и пророк и јеванђелист називају Јована ангелом, кад он није био ангел него човек? Прво зато, што се Јован својим животом био уподобио ангелу небесном, те се од свих смртних људи највише приближио ангелском животу. Друго зато, да би се ти научио, да је циљ Христовог дела на земљи, да од људи створи ангеле, - од смртних и грешних и природом заробљених људи створи бесмртна безгрешна и од природе слободна бића, као што су свети ангели на небесима. Чиме се то свети Јован уподобио ангелу? Прво, својом послушношћу према Богу; друго, својом слободом од света, и треће, својом безбрижношћу за телесни свој живот. Прво је основ свету, друго истиче из првога, а треће из другога.

Ангели су савршено послушни Богу. Њима се посведневно и непосредно откривају неизказане тајне Божје мудрости, моћи и љубави, и њихова послушност према своме Творцу није од морања, него од радости и смирености. И Свети Јован био је савршено послушан Богу од самог детињства свог. Рођен од престарелих родитеља, он је још у раном детињству остао сироче, и Бог му је остао једини родитељ, једини наслон и једина љубав. Његов отац био је првосвештеник, те је Јованово богопознавање могло бити тиме појачано. Његово зачеће у утроби старе мајке нероткиње силом и вољом Божјом није могло остати њему непознато. Кад је јеванђелист Лука могао знати чудну историју зачећа Јованова, тим пре је морао знати сам Јован. Он је знао, да је ангел Божји објавио његово рођење, па је знао извесно и пророчке речи ангела: он ће бити велики пред Богом, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје и он ће напред доћи пред Њим (пред Исусом) у духу и сили Илијиној. Све ово било је урезано у срцу малога Јована неизгладљиво као на каменој скрижаљи. Главне линије његовог живота Бог му је открио с најранијег детињства, и њему је одмах морало бити јасно, шта он има да чини и каквим животом да живи. Он се одмах повукао у пустињу (Лука 1, 80) да даноноћно ослушкује духом својим вољу Бога живога. Он се сав предао Богу и све очекивао од Бога. Њему није требало да га учи неко од људи, јер Онај, од кога су и људи добили своје најбоље знање и преносили га један другоме, Онај је непосредно општио са њим, и Сам непосредно му откривао вољу Своју. И тако одељен од света Јован се потпуно прилепио к Богу, као и ангели небесни. И као и ангели и он је пио управо са праизвора мудрости, моћи и љубави. Зато га пророк и назива ангелом.

Осим тога Јован је био сличан ангелима небесним и по својој слободи од света и људи. За њега је свет био прашина, која се час зелени час црни, но увек тек прашина. За њега су људи били збуњено стадо, које је изгубило из очију свога пастира. Шта су свет и човек пред свуда присутном силом живога Бога? Шта је њихова снага, њихова хвала, њихова претња? Што и мехур на дубоком мору. Нити како добро може свет дати човеку, док га не позајми од Бога, нити какву штету може свет нанети човеку у присуству Бога и без допуштења Божјег. Нашто онда бити рабољепан пред светом? Нашто очекивати ма шта од позајмичара и дужника Божјега? Нашто се бојати света, кад сав свет живи у страху и дише страхом? Зато се Јован, као ангел Божји, ни најмање није везао за свет, нити је и најмање имао страха од света. Зато Јован бестрашно и грми против грешних велможа јерусалимских. пред којима се други свет клања као пред идолима: породи аспидини! Ко вам каза да бежите од гнева који иде (Лк. 3, 7)? И на Ирода сипа прекоре за сва зла што учини (3, 19). Јован се не обзире ни на кога, осим једино на Бога живога и Његову свету вољу. Он не разликује људе ни по оделу, ни по части, ни по власти, ни по учености, ни по богатству, ни по старости, - он их разликује само по каквоћи душе њихове. Његове очи и не виде телесне људе но наге душе људске, које се за друге очи крију под маском тела. Такву слободу од света и људи имају само ангели Божји. Зато пророк и назива Јована ангелом.

Осим тога Јован се уподобио ангелима и безбрижношћу за свој телесни живот. Ангели нису телесни као људи, али и они имају сјајну одећу своје личности, која се може назвати небеским телом (I Кор. 15, 40). Ангели су потпуно безбрижни за себе. Њих не мори брига ни шта ће јести, ни шта ће пити, нити у што ће се обући. Служећи Богу они знају, да ће их Бог и хранити и појити и одевати. Који је то домаћин на земљи, који оставља своје верне слуге да гладују и да ходе голи? Тим пре Бог се стара за верне слуге Своје. Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? Ми смо опкољени Богом више него ваздухом и светлошћу. Он познаје биће наше, и Он зна потребе наше. И Он посведневно задовољава потребе наше. Зашто да сви људи не могу то да увиде? Јер овда онда бива неродица и глад! Зашто то Бог допушта? Зато што Бог има да храни не само наше тело него и нашу душу. А искуство показује, да је понекад телесна глад храна Души. Најочигледнији доказ за ово јесте пост. Вазда сито тело обично показује вазда гладну душу. Ко пости тај душу гости. Што човек више привикне постити, то све више умањује бриге за своје тело и увећава радост своје душе. Ово не помаже само рећи и само чути; ово је само собом јасно, кад човек ово проба и практикује у животу.

Као и сви свети људи што нису живели књижном мудрошћу него опробаним стварностима, тако и Свети Јован. Он се научио безбрижности за свој телесни живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба. Сам се Јован храњаше овршцима (Ти овршци били су, по тврђењу Св. Отаца, на некаквом прорашћу, званом мелагра. Дивљи мед је мед дивљих пчела, што се налазило по шупљинама дрвећа и пукотинама стена) и дивљим медом, овршцима или пружина од неких пустињских дрвећа и горким медом од дивљих пчела. Он није употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед. Хљеб ангелскиј једе човјек (Пс. 87, 25). Тако бива обично са верним и послушним, док неверни и непослушни морају уз раскошну кухињу држати и велику апотеку. Јер кроз раскошна јела и пића неверном и непослушном не придолази храна телу и души но тешкоћа, гнев и болест. - Нити се Јован бринуо за стан и за одело. Стан му је била пустиња, покривена небеским сводом, а одело камиља длака и кожан појас око бедара. Тако је и Илија био опасан кожним појасом, што означава мртвост страсти и готовост вршити вољу Божју. А обућа?А капа? Дуго живећи без обуће, ноге саме себи постају обућа. И дуго идући гологлав испод свода звезданога, глави постане удобнија пространа круна звездана него ли тесна капа од вуне и траве. Он је гледао своју душу више одевену у сунчане ризе небеских ангела, него ли у телесну мрцину ("Подвижници тањећи тело тање и грех; старају се бити бестелесним, изнурујући смртно бесмртним", Григорије Богослов.) вероватно, да и он, као и апостол Павле, и многи други светитељи често није ни знао, да ли је у телу или ван тела (II Кор. 12, 3-4). Одмарао се и спавао или под ведрим небом, или у некој од многобројних пештера у зајорданској пустињи. Но шта је он зато марио, кад му се само душа одмара у царскоме крилу небеснога Творца? Отровне ехидне и гладни лавови били су му суседи. Но он их се није бојао, јер је знао, да над њим лебди свевидеће Око. И зашто да их се боји, кад му они нису могли души шкодити? А своје биће он је гледао у својој души, а не у своме телу. Људи, који виде своје биће једино у своме телу, боре се за своје тело, траже угодности своме телу, брину за своје тело. Свети Јован био је слободан од свих телесних брига. Његова душа била је сва брига, а Божја воља једини закон и господар његове душе. У томе се он уподобио ангелима небесним. Зато га пророк и назива ангелом.

Но има и друго пророчанство о светом Јовану. Велики пророк Илија назива га гласом који виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Док се оно прво пророчанство односи више на лични карактер светога Јована, дотле се ово друго односи више на карактер његове службе, његове мисије. Шта има да буде, дакле, служба његова? Да буде вапијући глас у пустињи, који ће опомињати људе, да приправе пут за Господа. Под пустињом се разуме на првом месту пустиња зајорданска, одакле је силни Претеча Христов и затрубио човечанству на узбуну:

Покајте се!

Гле, гнев иде!

Гле, секира стоји код корена дрвету!

Гле, свако неродно дрво сече се и у огањ баца!

Гле, долази Јачи од мене, коме је лопата у руци!

Гле, плеву ће сажећи огњем вечним!

Покајте се!

Под пустињом се разуме и цело човечанство, и цела историја човечанства, која се од греха осушила као од сушице. Претеча је прва ласта новога пролећа. Но он сам није ни пролећно сунце, ни пролећни мирис, ни пролећна песма, - он је само трубач, који буди успаване у дуготрајној зими. Он је само весник пролећа, док је пролеће Христос Господ.

Под пустињом се разуме и стара душа људска, одрешена од Бога и зароњена у таму смртну, као река понорница у пешчану пустињу. Свети Јован је савест, која уздиже реку ка сунцу, а Христос је Сунце. Савест је претходница љубави, као Јован Христа.

Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Како? Исповедите се и покајте се. Учините ово двоје хитно, јер Господ долази. Он ће куцати на врата сваке душе. Ко се исповеди и покаје, тај ће држати врата душе отворена, и Господ ће ући, и донети му живот вечни. А ко се не исповеди и не покаје, тај ће држати врата на души зарђана од греха и затворена. И Господ ће проћи мимо њега. Но за Њим иде секира и огањ, као што пред Њим иде пролеће са сунцем, мирисом и песмом. Путеви Господњи и стазе Његове то су душе људске; неравнине по њима, то су греси безакоња.

Шта значи приправити пут Господњи, то објашњава пророк Исаија још и овим речима: све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну (Ис. 40, 4). То јест: све оно што сматрате ниским и слабим, уздигните високо, а све оно што сматрате високим и моћним, оборите доле. Или другим речима: Бога сте сматрали ниском долином, и ако је Он највиша висина; а свет материјални сматрали сте највишом висином, док је он низина и подножје ногама Божјим. Грех је обрнуо сав свет наопако. Одбаците грех и свет ће опет стати усправно. Зато исповедите се и покајте се, и крстите се крштењем покајања ради опроштења грехова.

Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опроштење греха. По чему је Јован претеча Христов? Да ли само по томе, што се он објавио свету на неколико месеци пре Христа? Не, него и по проповеди и делу своме, којим је он припремао људе да дочекају Христа. Његова сва проповед јесте позив људи на покајање; Његово сво дело јесте крштење покајања за опроштење грехова. Покајању, које Јован проповеда, претходи исповест грехова; крштењу, које Јован врши, следује опроштење грехова. Исповест, покајање и крштење водом сам Јован врши, но опроштење грехова није у његовој моћи. Само Христос може вршити опроштење грехова. Сам Јован је то признао и изразио рекавши; ја вас крштавам водом, а Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Лука 3, 16). Тиме је он признао, да он својим крштењем само приуготовљава људе за крштење Христово. Његово је крштење више знамење, а Христово крштење је право

крштење, којим се човек чисти од греха и постаје нова твар, и усиновљава се од Бога, и убраја се у пуноправне грађане царства небеснога.

Пустињски пророк, Јован, познавао је до највећих дубина људску природу, сву њену слабост, наклоњеност ка злу, и колебљивост. Он је то познао кроз тридесет година свога осамљеног живота у пустињи. Кроз себе је познао сав свет, и све што бива и може бити у свету. Његова победоносна борба са самим собом донела му је и једно неисцрпно познавање људске природе. Зато он и излази сада пред људе са слободом победиоца. Његово знање није из књига него из прве руке, од Бога кроз сопствено искуство. Отуда и његова проповед носи чисто практички карактер. Он не верује људима на реч. Чак и кад се један човек искрено исповеди и искрено изјави своје кајање за учињене грехе, Јован му не верује. Јер Јован зна слабост и колебљивост људске природе. Зна то Јован и настоји свом снагом на томе, да покајници засведоче своје речи и делима. Дугим грешењем грех је човеку постао навиком. Сада треба добродетељ да постане човеку навиком, а то може бити само дугим вежбањем у добродетељи. "И добру навику и злу храни време као дрва огањ" (Петар Дамаскин). Зато Јован, сумњиво гледајући на тренутне покајнике, довикује им: покажите плодове достојне покајања (Лука 3, 8).

Гордим фарисејима, садукејима и књижевницима јерусалимским, који су се гордили својим пореклом од праоца Аврама, Јован довикује: Не мислимо и не говоримо у себи: имамо оца Аврама, јер вам кажем, да Бог може и од овога камења подигнути децу Авраму (Мат. 3, 7-9). Грешна мисао и грешан говор у себи јесте прво потајно зло у човеку, из кога после извиру сва јавна зла. Шта помаже изречено покајање, ако човек продужи у себи да мисли и говори о злу?

Зла мисао и зао говор у себи нису само мисао и говор него су зло дело, чак и пре него се посведоче спољашњим злим делом. Змија, која има отров у зубима, ујела не ујела, она је отровна змија; и кад не уједа она је отровна змија, а не безазлени голуб. Бог може и од овога камења подигнути децу Авраму - има више значења. Прво, Бог је уистину моћан, да од камена створи Себи људе какве хоће. Зато Јован указује првацима народним из Јерусалима на прост покајнички народ, кога су били презирали као мртво и неотесано камење. Од тога простог народа Бог ће себи подићи апостоле, јеванђелисте, светитеље и јунаке над јунацима, а прваке народне, који блеште земним, пролазним и лажним сјајем, Бог ће одбацити, ако не буду показали плод достојан покајања. Треће, и од незнабожаца, који се клањају мртвом камену и дрвету. Бог може учинити слуге Себи. Узалуд се мудраци израиљски њих гаде као нечега прљавога и недостојнога и земље и неба; ако се ти исти мудраци не покажу на делу деца Аврамова, слична праведном и боговерном Авраму, Бог ће од незнабожаца створити Себи верне, као што су незнабошци створили себи богове од камена. И најзад, нека се не поносе мудраци овога света само својим знањем закона земаљских и закона Божјих, док им је срце тврдо као камен. Заиста, док им је срце тврдо као камен, дотле ће њихов ум, препуњен разноврсним знањем, водити их право у огањ вечни. Они су привикли, да цене само знање, али су занемарили срце, они се шта више и поносе тврдоћом срца. Но Бог може од срца да учини полазну тачку људског спасења, од срца а не од ума, као што је и рекао Господ кроз пророке: и даћу вам ново срце и нов дух ћу метнути у вас, извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно (Језек. 36, 26). Нагомилано знање није могло да омекша њихова срца. Но Бог може код истинских покајника да омекша срца Својом благодаћу, као восак огњем, и онда ће се топлотом и светлошћу срца код верних осветлити и ум свим потребним знањем.

Тако учи Јован тврдокорне мудраце јерусалимске, да на делу покажу искреност свога покајања. А највеће дело, које они, гордељивци и презирачи осталих људи, могу учинити, јесте одбацивање својих охолих мисли и говора у себи, да су они деца Аврамова.

Од других људи Јован изискује друкчије плодове покајања, наиме: ко има две хаљине нека да ономе ко нема; и ко има хране нека чини тако (Лука 3, 10-11). Јован зна да су ови покајници затровани злим обичајем, да имајући две хаљине отимају и трећу и да имајући и сувише хране, не деле са сиромахом, него гомилају све више и више. Зато их сада упућује новом обичају чињења милостиње, помагања бедних, давања и дељења, да би тако раширили своје тесно срце и осетили братство људи и очинство Бога, у које ће их потпуно увести Јачи од Јована крштењем Духом Светим и огњем.

Цариницима пак Јован препоручује друкчије плодове покајања, сходно њиховом злом обичају, да узимају од народа више него што закон тражи. Цариници су били порезници, закупници пореза, који су се богатили прекомерним и прекозаконским узимањем од народа. Тај обичај тако је био укорењен код њих, да су се они неправедно стеченим богатством поносили као и мудраци јерусалимски својом мудрошћу, на неправди заснованој. Чиме би они могли засведочити боље своје покајање, ако не одбацивањем те зле навике и држањем законског прописа? Мудри Јован зато им и даје лек према болести.

Шта саветује Јован војницима? Никоме да не чините насиља нити да кога опадате, и будите задовољни својом платом (3, 14). Опет према болести и лек. Наоружан човек склон је да чини насиље. Само га оружје тера на то. Да би учинио насиље, он мора привидно да да неко оправдање насиљу, како својој савести, тако и свету; отуда оружаном човеку, који чини насиље, својствено је опадање других и жалба на малену плату. Да би покајање војника имало трајне вредности, они морају одустати од својих злих навика, наиме од насиља, опадања и жаљења на малену плату.

Све ово што Свети Јован препоручује као плодове покајања, није довољно за спасење душе од греха, али је довољно да удостоји људе изићи пред Христа. Задатак пак Претечин и био је у томе, да затруби на узбуну, да би се људи колико толико очистили и удостојили изићи пред божанско лице Спаситеља.

Гледајући страшнога пророка, коме је врвела сва јудејска земља и Јерусалим, и слушајући његове необичне крике и претње секиром и огњем, људи га питаху: Ко си ти! Да ниси ти Христос, кога свет очекује?

- Ја нисам Христос, одговори Јован.

- Јеси ли Илија?

- Нисам.

- Ко си (Јов. 1, 20-23)?

- Глас вапијућег у пустињи: поравните пут Господњи!

И смирено признаваше Јован и исповедаше:

- Иде за мном Јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремење на обући Његовој.

Христос је дошао, да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној послушности. Он нам је дао савршен пример Свога смирења и Своје послушности према Оцу небеском. И Његов Претеча учи нас својим примером смирењу и послушности - својим примером безгрешног смирења и послушности пред Христом.

Људи, који немају смирења и послушности, немају мудрости и љубави. А ко нема тога, тај нема Бога. А ко нема Бога, тај нема ни себе, него је као и да није: тама и сен смртна.

Ако неко међу нама каже: Христос је сувише висок пример за мене, ја се на Њега не могу угледати, - ево му Јована Претече, који је као човек ближи смртним људима. Нека се угледа на смирење и послушност Јована. Али, авај, кад неко неће да чини добро, тај увек нађе изговора за своје бежање од добра. А ко тражи светлости своме жалосноме битисању на земљи, тај ће је с радошћу наћи у звезди Јована Крститеља. Благо томе, јер ће га та звезда, као она која доведе звездаре са Истока у Витлејем, довести најсјајнијем Сунцу, Господу Исусу Христу, који је једина песма ангела и једино спасење људи, јуче, данас и сутра. Зато нека Му је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег - Крстовдан 14.(27.)09.




Јутр.

Јн. 42 зач. (од пола), (XII, 28-36).


Рече Господ: Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. 33. А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умријети. 34. Народ му одговори: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; и како ти говориш да се Сину Човјечијему ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији? 35. А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. 36. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих.
Лит.

1 Кор. 125 зач. (I, 18-24).


Браћо, ријеч о крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. 19. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. 20. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? 21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. 22. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. 23. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; 24. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.
Јн. 60 зач. (XIX, 6-11, 13-20, 25-28, 30-35).


У вријеме оно, одржаше вијећање архијереји и старци против Исуса да Га убију. И доведоше Га Пилату, говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривицу. 7. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. 8. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. 9. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора. 10. Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? 11. Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; 13. Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. 14. А бјеше петак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! 15. А они повикаше: Узми, узми, распни га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. 16. Тада, дакле, предаде га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше. 17. И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота. 18. Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини. 19. Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. 20. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски. 25. А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. 26. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! 27. Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи. 28. Послије тога, знајући Исус да се већ све свршило, 30. преклонивши главу, предаде дух. 31. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. 32. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим: 33. А дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени, 34. него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. 35. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА


1. Преподобни Бенедикт. Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити "велики разум душе своје". И изиђе из школе "ненаучен мудрац и разуман незналац". Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкрсаваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе, посаветова их и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.

2. Свети Евсхимон, епископ лампсакијски. У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).

3. Свети Теогност, митрополит кијевски. Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: "Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом". Нашто сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадесeт пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.

Бенедикт бејаше чудотворац силан,
Богомољац плачан и садрут умилан.
Духом Божјим вођен, вером правоверан
Вођ љубазан, крепак, одлучан и смеран.
Плакида му беше послушник млађани:
Па Плакида једном на воду урани.
Свети отац у том Богу се мољаше,
Но на једном дух му даљину смотраше:
Гле поток надошо, камење котрља,
Плакида већ у смрт у бујицу срља,
Зграбио га прток, па се игра њиме,
Чује светац јаук, чује своје име.
Tу je нужна вера али и потера.
Брзо старац шаље Мавра калуђера.
Мавро хитним скоком у поток ускочи,
Водом као друмом Плакиди прискочи,
И не знаде мавро да водом хођаше,
Свечева молитва врхом га држаше.
Кад стигоше старцу Мавро и Плакида
Љубе старцу руке а Плакид зарида:
- Видех тебе старче, изнад моје главе,
Кад ми срце беше препуњено страве,
За власи ме узе и над воду диже,
Докле у том Мавро у помоћ ми стиже!
Молитвама светог Бенедикта оца
Бог и Мавра јави као чудотворца.

РАСУЂИВАЊЕ

Тешко можемо наћи бољу поуку о томе како не треба да се ленимо и да одлажемо молитву и посао за сутрашњи дан, него што нам је даје св. Јефрем Сирин овим примером: "Једноме брату внушена је (од врага) помисао: данас дај себи одмор, а сутра устај на бдење!" Но он одговори помислу: "Ко зна, можда сутра нећу ни устати, зато треба да устанем данас."— Тако и при послу внушена му је помисао: дај себи одмора данас, па сутра поради! Он опет одговори: "Не, него ја ћу данас да порадим, а о сутрашњем дану брине се Господ." А свети Антоније учи: "При расвитку свакога дана подешавај живот свој тако, као да ти је тај дан последњи на земљи, а сачуваћеш се од греха."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса пред Пилатом и то:
1. како Господ ћути пред Пилатом,
2. како Јуда у то време баца сребрнике у цркви и веша самог себе,
3. и опет како Пилат пита, а Господ ћути.

БЕСЕДА

о Христовом пророчанству славе Своје 

Отселе ћете видјети сина човечјега
гдје сједи с десне стране силе
и иде на облацима небескијем (Мат. 26, 64)


Ко неће да види Бога као милостивог Самарјанина на земљи, видеће Га као Страшног Судију на небу. Толико су заслепљени били главари јеврејски, да у Христу Господу нису могли видети не само Бога, нити Месију, нити Пророка, него ни обичног доброг човека. Они га стављаху испод обичних добрих људи. Па не само то: него га стављаху ниже и од разбојника. Они Вараву ослободише а Христа осудише! Они исмеваху, правише са Њиме маскараду, као са неком ствари јевтином и непотребном. Но баш у часу кад се Јевреји злобно играху Христом као неком јевтином и непотребном ствари, заћутали Господ наједанпут отвори уста и проговори: отселе ћете видјети сина човечјега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацама небескијем! Колика раздаљина између онога што Христос у истини јесте, и онога за што Га Јевреји држаху!
Син човечји који седи с десне стране силе, јесте Син Божји Господ наш Исус Христос, као што Га је ускоро потом видео св. архиђакон Стефан и многи, многи други. Син човечји који иде на облацима од ангела и безбројних сила и војинстава небеских, јесте опет тај исти Син Божји Господ наш Исус Христос, као што га је видео и у своме Откровењу описао св. Јован Богослов и Јеванђелист.
О браћо моја, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: кад будемо видели Христа на небу као Бога, онда ћемо Га и веровати! Доцкан ће та вера бити, и узалудно то виђење. Ми треба вером нашом да видимо Христа као Бога у ономе пониженом и попљуваном и изубијаном и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у ономе ћутљивом осуђенику, кога су Јевреји сматрали за ствар јевтину и непотребну и с којим су правили маскараде. То је вера, која се цени на небесима. То је вера, која је до сада однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветлијих душа, најмоћнијих карактера, најиздржљивијих јунака и најсветлијих умова.
Господе понижени, узвиси нас до ове вере. Теби слава и хвала вавек. Амин.