Популарни постови

уторак, 07. август 2012.

СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ ЉУБАВИ


Када је Свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру, запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата Светом Атанасију за изградњу манастира.
Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!
"Знам, оче мој", рекао је он, "да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебрегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји..."
Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињући милост Божију да му опрости његова прегрешења.

***

Преподобног Герондија, првог житеља скита Свете Ане, Пресвета Богородица поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и пример за своје ученике.

***

У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао наш (тј. грчки) морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.

***

"Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га у Рај поставили", рекао је један старац.

***

Старац Иларион, болничар манастира Симонопетра, никада није одлазио да спава уколико би неки од отаца био болестан. Био је потпуно самопожртвован у бризи око својих пацијената. Током читаве ноћи молио се на бројаници. Корачао је горе-доле и говорио: "Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога" и "Свети Врачи Бесребреници, заступајте овог слугу пред Богом." Због својих болесника одлазио је и на пецање, а затим им кувао свој улов, покушавајући да им помогне да се укрепе и да оздраве.

***

Незаборавни Симеон, исихаста из скита Свете Ане, посветио се служењу старима и болеснима. Живео је у ксерокаливији[1] посвећеној празнику Сретења Господњег. Непрестано је израђивао дрвено кухињско посуђе које би затим носио у Кареју, где је увек одлазио пешице. Упокојио се 1933. године, у шездесет деветој години.

***

Догодило се да су оци из Новог Скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: "Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци."
Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:
"Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!"

***

Један старац је рекао:
"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."

***

Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о. Пантелејмон из скита Свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948. након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.

***

Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из скита Свете Ане, није се истакао само у нашим отаџбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали саградио је каливију[2] у част Рождества (Рођења) Христовог. Овде је свакоме нудио гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947. године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.

***

Други милосрдни рибар био је отац Софроније из скита Свете Ане, који се подвизавао на месту испод вулетириона,[3] у каливији "Ловиарика". Најпре је отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али се одатле безуспешно вратио. Демони су му се иронично изругивали: "Као Спирос отишао, као Спирос се и вратио" (то је било његово световно име). Он, међутим, није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским животом. Живео је у потпуној нестјажатељности (добровољном сиромаштву), али је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима. Упокојио се кад му је било деведесет година.

***

Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан, посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном љубављу.
У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли, вапијући и изговарајући:
"Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје кћери и ишколовали децу."

***

Један старац је казивао:
"Понекад говоримо да имамо љубави, али каква је то љубав? Мислим при том на духовну љубав и не говорим о љубави световној. Како човек може да достигне оно стање у којем ће васцело човечанство сматрати за своју браћу и сестре? Неки од тих људи су идолопоклоници или Јеховини сведоци. Па ипак, они су браћа по телу али не и по духу, како су то православни једни другима. Без обзира на то, они су наша браћа по крви. И за њих морамо проливати сузе. А опет, ако православни постане Јеховин сведок или римокатолик, колико ћу плакати за њим? Сада постоје милиони оних који су слични њима. Да ли сам довољно плакао? Нисам. Према томе, далеко сам од истинске љубави."

***

Живео једном један подвижник, којег су познавале готово све пећине на Атонском полуострву. Имао је радосно и блиставо лице. Његово стрпљење и његова истрајност били су толики да је постављао посуду за сакупљање воде и требало је да прође двадесет четири часа да би се она напунила! Преклињао је да се упокоји на дан Воздвижења Часног Крста, који се празнује 14. септембра, јер Оци кажу да на тај дан не постоје митарства која од душа траже одговоре. Био је сасвим убог. Ништа није поседовао, али је зато његова душа била украшена христоликом љубављу. Ако би дознао да се негде неко разболео, радосно је одлазио тамо да пази на ту особу и да је служи. Увек је био спреман да помогне, да служи и да брине о старијима. Бринуо се о петнаесторици старих и болесних подвижника! О, човече Божији! Ти си уистину подражавао нашег Владику! Постао си ревнитељ и следио си пример Христа, Који је опрао ноге Својим ученицима.

***

Старац Гедеон из Велике Лавре једноставно је постао други Павле. Док је гледао како лети авион, почео је да се моли:
"Шта радиш тамо, оче Гедеоне", упитали су га.
"Ето, молим се на бројаници да се авион не сруши и да људи који путују безбедно и неповређени стигну на своје одредиште", одговарао је на свој уобичајени, простодушни начин.

***

Милосрдни старац Харалампије из Новог Скита лежао је у постељи због врло озбиљне болести. Посетио га је отац К. "Како си, оче", упитао је старац Харалампије. "Благодарећи Вашим молитвама, добро сам, старче." "Имаш ли хране? Ја имам мало двопека", рекао је он и с напором се придигао, испруживши колико год је могао своје измршавеле ноге, а затим са полице дохватио векну хлеба. "Узми ово, брате мој и оче, и моли се за мене." "Тај чин ме је толико укрепио", казивао је касније отац К., "да ћу га добро памтити док сам жив. Он се рвао са смрћу, али му брига за брата није допуштала да се упокоји!"

***

Један старац је говорио: "Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!"

***

Старац Авакум био је ученик љубави.
Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за монаха и дао му име Фанурије.
Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.

***

О старцу Авакуму с правом је речено: "Једно је сигурно у вези с тим човеком: он је ближње привлачио као лековити извор."

***

Старац Н. је давао све што је имао. "Бог љуби ведрог даваоца", често би говорио овај незаборавни монах.

***

У скиту Свете Ане живела су у заједници петорица милосрдних монаха. Они су лимуновима и наранџама из њихове баште пунили вреће свих отаца који би код њих дошли на бдење.

***

Исто тако, неки други оци сакупљали су поврће из својих вртова и остављали га недалеко од скитске стазе, коју су најчешће користили монаси и мирјани, поклоници и радници, тако да су сви слободно могли да учествују у милосрђу отаца, узимајући све што им је било потребно. Све до дана данашњег, на неким удаљеним стазама, непосредно уз неколицину капелица, може се наћи мало хлеба и маслина, намењених неком уморном путнику. То је знак постојаности братољубивог атонског гостољубља, јер у Градини Пресвете Богородице монаси у сваком посетиоцу виде Самог Христа. То је сагласно са Његовим речима: Огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме и Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,35 и 40).
***

У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.

***

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског - слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве - одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:
"Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!"

***

"Господ ме из сфере (области) теорије (созерцања) спустио на план праксе (делања)", рекао је један борбени послушник. Он се бринуо о свом остарелом, болесном старцу који је патио од губитка памћења, инфекције простате и неконтролисаног мокрења, због чега је послушник бдео током читаве ноћи.

***

Други подвижник је рекао: "Требало би да наша љубав буде подједнако братска и према рођацима и према странцима."

***

У застрашујућој Каруљи живео је руски подвижник, старац Зосима, човек савршене љубави. Помагао је болеснима и хитао где год се указала потреба за његовом потпором. Током рата израђивао је и продавао корпе, што му је омогућило да храни многе подвижнике.

***

Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:
"Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је Свети Павле, велики Апостол незнабожаца, величајући љубав написао: Ако језике човјечије и анђеоске творим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи (1 Кор 13,1)."

***

Прошло је сто педесет година од епохе Светог Герондија, градитеља скита Свете Ане, када се један див подвижништва, старац Дамаскин, настанио у једној безводној каливији на северној страни скита. Он је био један од најснажнијих стубова овог скита током 16. века. Никада није узимао ништа осим двопека и воде. Његове молитве поседовале су ретку топлину, љубав и састрадање са читавим светом. Услед обиља љубави пламтео је као запаљена светиљка.
Обично се молио на овај начин:
"Боже мој, учини да се сви идолопоклоници, неверници, безбожници, јеретици и кривоверци покају, да се поуче истини и да поверују у Тебе, да постану једно стадо са једним Пастиром, да прославе Тебе, Јединог истинитог Бога у Тројици - Бога Оца, Сина и Светога Духа. Слава Теби, Боже! Да нико не буде изгубљен, Господе!"
Често је бивао у иступљењу (екстази) и у тим приликама созерцавао је велика тајинства, након чега је бивао испуњен божанском радошћу и славословљем.

***

У време кад је мој незаборавни старац одлучио да напише Успомене из Градине Пресвете Богородице, био је болестан и није био у стању сам да пише. Међутим, кад би се нашло слободног времена, он ми је приповедао а ја, најнедостојнији од свих, с његовим благословом бележио сам оно о чему је говорио.
Писали смо о његовом сабрату, монаху Стефану, последњем који је преостао из њиховог братства. Познавао сам га, дописивао сам се с њим и често сам гостовао у његовој каливији.

***

"У нашој каливији нисмо имали животиње за пренос товара", причао је мој старац. "Без обзира на то, имали смо благословену 'товарну животињу' љубави, по имену Стефан. Готово за све време док је на леђима носио прекомерни товар и успињао се са пристаништа на брдо, гласно је изговарао Молитву Исусову. Оци у скиту знали су да долази о. Стефан, јер су могли да чују добро познати звук његовог гласа: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме'. Често се дешавало да, разговарајући са неким, простодушно и гласно понови исту молитву, не обраћајући пажњу да ли ће особу с којом разговара довести у незгодан положај.
Будући да је био родом из Спарте, имао је тврд карактер и његово опхођење било је грубо, оштро и озбиљно. 'Строг монах', рекли бисте, уколико га добро не познајете. Он је, међутим, имао невероватно осетљиво срце, препуно љубави и благости према сиромашнима. Људи на Светој Гори постају непосреднији и једноставнији. Спадају маске световне учтивости и лицемерне љубазности. Људи бивају освештани у купељи искрене, нелицемерне љубави, каква се не може открити нигде у спољашњем свету.
Никад нећу заборавити љубав и самопожртвованост оца Стефана. Увек је носио најјефтинију одећу, радио најтеже послове и јео најслабију храну. Обично је сакупљао храну која је преостала од претходног дана, стављао је у једну зделицу, додавао мало воде а затим је мирно појео. Старац Пајсије му је често шаљиво говорио:
'Хеј, старче Стефане! Сећаш ли се оне изврсне хране којом смо се наслађивали у Америци кад смо јели као краљеви, а ти сад једеш те сплачине?'
Он би с одобравањем и готово незаинтересовано климнуо главом, задовољно празнећи ону зделу као да узима најобилнији обед. Своју каливију сматрао је за палату на Небесима која по удобности и радости превазилази америчке облакодере, а своју храну за најбољу на свету."
Кад је оболео од цирозе јетре, посетили смо га у његовој каливији. Затекли смо га како спава за столом. Понудили смо да га одвеземо у Солун ради лечења, али је он то одлучно одбио. 'Ако наша Пресвета Богородица жели да будем исцељен, онда је то добро. Шта год је Њој угодно, и како год Она жели, али нећу да напуштам Атос', одговорио је он. Овај незаборавни монах био је тако суров према себи, а тако благ према убогој браћи. Његово огромно бреме показује подвиге његовог милосрдног срца, док је пешице корачао по стенама, носећи храну и лекове убогим подвижницима. Често би их натоварио на мазгу и путовао ноћу, да његова врлина не би била јавна."

***

Мој старац је говорио:
"У скиту Свете Ане живео је један старац по имену отац Петар. Имао је деведесет пет година. Обично је седео на отвореном простору испред скита и крпио чарапе тамошње браће. Док је то чинио, настојао је да остане неприметан, имајући у виду еванђелску изреку: Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 3)."

***

Један сиромашни старац - подвижник рекао је свом суседу: "Дођи, брате мој, и види какву љубав Оци поседују! Нашао сам хлеб, воће, сир и рибу коју су ми оставили. Управо оно што ми је требало! Слава Богу! Пресвета Богородица је све устројила!"

***

"Молити се за свет исто је што и проливати крв", рекао је Свети Силуан Светогорац, као и: "Наш брат је наш живот".

***

Искрена, непосредна, светогорска и еванђелска љубав красила је и старца Авакума, који је служио као болничар у Великој Лаври.
Данима, ноћима, месецима и годинама, лети и зими, старац Авакум је време проводио погнут над коритом.
Радосно и без роптања прао је рубље болесне браће и сиромаха. Од корита је одлазио до кухиње, где је спремао храну, хранио болесне и снабдевао их опраним рубљем, како би увек могли да буду чисти.

***

Имао сам посебну част да сретнем и упознам старца Модеста из манастира Констамонита, неуморног ученика божанствене љубави. Све његове беседе биле су усредсређене на љубав као врхунац духовног живота. Старац је често говорио:
"Све док не осетимо да целокупно човечанство чине наша браћа и сестре, као и да смо ми њихова браћа и сестре, Дух Свети неће обитавати у нашим срцима. Господ свакога воли истом љубављу, највећег грешника воли као и највећег светитеља. Требало би да и ми на исти начин свакога пригрлимо у својим срцима. Љубав трпи, попушта и подноси јер је Бог - Љубав."

***

Један старац је рекао: "Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу."

***

Браћа из Новог Скита казивала су ми да је старац Неофит, од времена кад се замонашио па до времена кад се у миру упокојио, обитавао у Градини Пресвете Богородице шездесет пет година и да за све то време ниједном није излазио у свет. Овај незаборавни монах показивао је свеобухватну љубав као врлину узвишенију чак и од отшелништва и странствовања. Услед тога на себе би натоварио пртљаг поклоника и носио га од пристаништа до манастирског кириакона (саборне цркве).

 АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС СТАРЕЧНИК (изреке светогорских стараца)


47. СЛОВО О БЛАГОДАТНИМ ДАРОВИМА ДУХА СВЕТОГА

Непосредно пре свог упокојења у Палестини, Свети Сава Освећени рекао је свом послушнику:
"Проћи ће много година и овамо ће на поклоњење доћи српски принц који ће носити моје име, Сава. Даћете му икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофузе). Кад се поклони мом гробу, на њега ће пасти мој штап ("патерица"), који ћете му дати као благослов за напасање народа Божијег."
Кад је ово зачуо Свети Јован Дамаскин, ученик Светог Саве Освећеног, затражио је да се истој личности, српском светитељу Сави Хиландарском, дарује и икона Пресвете Богородице Тројеручице, која је исцелила његову одсечену руку.
И заиста, догодило се онако како је и предсказао Свети Сава Освећени. Кад је након шест векова у Свету Земљу дошао српски светитељ Сава и тамо се поклонио, добио је ове две иконе и штап. Однео их је келију Преображења у којој је живео у Кареји. Од тог доба, ова келија се понекад назива "Патерица" (штап) а понекад "Типикарион", јер се тамо, уместо других богослужења, свакодневно чита цео Псалтир.

***

Свети Павле Ксиропотамски, ктитор (задужбинар) два манастира, Ксиропотама и Светог Павла, био је, како се то некад називало у Византији, "ипат философије". Чудесна је била његова беседа на Ваведење Пресвете Богородице, као и канони по гласовима посвећени Четрдесеторици мученика и јамбски канон Часном Крсту.

***

Преподобни и богоносни отац наш Максим Кавсокаливит пливао је у мору дарова који извиру из непрестаног источника благодати и којима се украшавају сви светитељи.

***

Имао је један сасвим особит дар који се даје само изузетнима. Преподобни Максим Кавсокаливит летео је ваздухом и тако прелазио с једног места на друго. Он је и символично и дословно био птица Небеска. Очевидац његовог благодатног летења био је и сам његов животописац, Теофан Перитеориу. Ево како он описује тај догађај:
"Не желим да сакријем оно што о њему знам. Познавали смо се и често смо се сусретали. Догодило се да сам са једним братом пошао из манастира Ватопеда и запутио се у његову каливију у Кавсокаливији. На жалост, он није био тамо. Био сам тужан и лутао сам унаоколо жудећи да га негде сретнем. Попео сам се иза каливије и погледао према путу кир-Исаије. Спазио сам га код увале Архелаон, на даљини од око две миље. Ту раздаљину је чинио тешко проходан и каменит пут. Проходан пролаз уопште није постојао. Тада сам - о, чуда! - угледао светитеља уздигнутог високо изнад земље, у ваздуху! Идући према мени, летео је (!) изнад шума и гребена као крилати орао.
У том тренутку сам се престрашио. Почео сам да вичем: 'Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!' Будући да сам био преплашен повукао сам се уназад, а он се у трен ока створио испред мене и појао...
Пао сам пред његове ноге да бих му се поклонио. Он ме је непрестано запиткивао: 'Колико сте већ овде?' Тада ме је присно и очински ухватио за руку и увео у каливију. Након што ме је извесно време поучавао, рекао је следеће: 'Пази да никоме не говориш о ономе што си видео, све док сам ја жив. Знај да ћеш једног дана бити игуман, а затим и митрополит Ахриде. Чекају те многа искушења. Буди трпељив и подражавај Христа, Који је био распет на Крсном дрвету. Он ће ти помоћи у искушењима, патњама и у твојој мученичкој борби.'
И заиста, у мом животу се остварило све оно што је предсказао и изобразио својим пророчким речима."

***

У области манастира Есфигмена подвизавао се и преподобни Теоклит, који је постао филаделфијски архијереј. Заједно с преподобним Никифором, поучавао је умној молитви Светог Григорија Паламу.

***

Преподобни Митрофан и Дионисије (16. век) подвизавали су се у Малом скиту Свете Ане. Ту постоји једна пећина коју је марљиво братство монаха Герасима Химнографа и јеромонаха Дионисија преобразило у капелицу. Светитељи, међутим, нису дозволили пренос својих светих моштију. Многи су осетили миомирис који се ширио по области у којој су се светитељи подвизавали.
Божанствени Дионисије био је посвећен изучавању светих списа и световне науке, због чега су га прозвали "Ретор" ("Беседник"). Поједноставио је бројне беседе разних Отаца, сачуване у библиотекама многих светогорских манастира, а написао је и књигу названу "Клупко".

***

Преподобни Акакије Кавсокаливијски поседовао је дарове предвиђања и прозорљивости. Имао је моћ да божанским просветљењем сагледа унутрашње стање сваког човека. Уколико би неко покушао да нешто сакрије, макар то била и најпростија помисао, он би то разоткрио давањем савета који би се најнепосредније односио на оно што се настоји сакрити.

***

Свети Сава Ватопедски, Христа ради јуродиви, подвизавао се током дужег периода у јорданској пустињи, у једној пећини, где је био послушник у манастиру Часног Претече. Он је благодаћу Божијом задобио дар споразумевања са животињама, успостављајући особиту везу и пријатељство, какви су постојали пре човековог грехопада, са лавовима који су живели у околини. Ево како је о томе казивао својим ученицима:
"Пријатељи моји, често ми се дешавало да, благодаћу Божијом, имам велике користи од мог пријатељства са зверима. У пустињи се често дешавало да сусретнем лавове који су корачали поред мене као да смо пријатељи. Обично сам се слободно кретао међу њима онда кад их је било по два или три у групи. Брижљиво сам их испитивао. Посматрао сам положај њихових очију, телесну величину, природну узвишеност, величанствено окретање врата у леву и десну страну, њихове краљевске и одважне скокове. Сигуран сам да сте већ слушали о њиховим оштрим канџама и о осталим појединостима... Лавови су ми без икакве сметње допуштали да боравим међу њима. Желели су моје друштво и стајали су у мојој близини кротко и дружељубиво као да смо стари пријатељи.
Испитујући све то о чему сам вам већ говорио, стекао сам чудесно познање о стварању Божијем, какво никад раније нисам имао. Снажна жаока славе и љубави Божије продирала је у моју душу. Због тога сам се често опомињао великог Давида, који је позивао звери и васцелу твар да прослављају Бога. И ја сам заједно с њим с неизрецивом радошћу и дивљењем појао онај блажени стих: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио... (Пс 103,24)."

***

Беспрекорни исихаста Иларион Ивиронски био је увек погружен у молитву и поседовао је дар прозорљивости. Руска лађа, коју је цар послао у манастир Дионисијат, чекала је три дана да би од овог просветљеног слуге Божијег добила одговор о исходу Кримског рата (1854). Коначно су добили одговор и пророштво овог старца се остварило. Он им је рекао: "Русија ће патити и на крају бити побеђена, али неће имати територијалне губитке", како се заправо и догодило.

***

Врлински дионисијатски монах Јаков био је један од оних који су се својим очима и ушима уверили у прозорљивост старца Илариона. Посетио га је једном, још док је био искушеник, и он га је издалека ословио по имену:
"Изволи, Јоване, чедо моје!" Тад га је први пут видео.
Старац га је том приликом посаветовао и, између осталог, рекао му да буде послушан и да не жали што је његов брат Георгије отишао из Дионисијата, јер је тога дана стигао у манастир Ксенофонт. Након тога одвео га је у капелицу Светог Јакова. Положио је своју руку на главу искушеника и рекао:
"Воли и поштуј апостола чије име носиш. Он ће ти бити најбољи заштитник."
"Оче, ја се не зовем Јаков, моје име је Јован", рекао је искушеник.
"Знам, чедо моје. Ти ћеш бити Јаков", одговорио је старац. "Међутим, док се не замонашиш, само ти ћеш знати оно што си данас чуо од једног будаластог испосника." Предосетио је своју смрт, што му је омогућило да у вези с тим искаже своје последње заповести и жеље.

***

Године 1880., из манастира у Наксосу стигао је старац Аверкије, пламтећи од чежње за подвижничким животом. За своје обитавалиште одабрао је једну пећину која се налази у Новом Скиту. Водио је немилосрдну битку са телесним и душевним страстима и са ђаволом, тлачитељем људског рода. Живео је у посту, бдењу, вишечасовним молитвама, достигавши високу меру врлине и задобивши дарове прозорљивости и прорицања.
Током једног свеноћног бдења непозван је ушао у олтар и пришао Часној Трпези, где је угледао Самог Господа, Који га је позвао да му покаже да је његово име уписано у Књигу живота. Осим тога, Господ му је рекао да би требало да умножи своје подвижничке напоре.
Двадесет дана пре него што се то догодило, предвидео је пожар у манастиру Светог Павла, као што је предвидео и да ће у време Елефтерија Венизелоса на престо доћи нови краљ, Александар.
Често се дешавало да проникне дубоко у срца оних који су ради причешћа приступали тајинству божанске Евхаристије. Био је у стању да расуђује о духовном стању тих особа и у зависности од тога био је радостан или тужан.

***

Следећу повест казивао нам је испосник Дамаскин из пустиње Светог Василија: "Једном сам се толико разболео да сам био на самрти. Након извесног времена посетио ме је врлински монах Софроније, из заједнице "Јанакопула" у околини Велике Лавре, који се у једном периоду бринуо о винограду.
'Шта се догодило те вечери', упитао је он, 'кад си тражио моју помоћ, тако да сам морао да устанем и да се молим за тебе? Помислио сам да се нешто морало десити.'
Зачудио сам се, јер никад не бих очекивао да бивши радник покаже толику врлину и такав дар."

***

Отац Дамаскин је ово исприповедао да би нам показао да постоје трезвеноумни оци богати различитим благодатним даровима. Међутим, они то показују само у ретким приликама. Често ни сами нису свесни тих дарова, како би их смирење спречило да изгубе то што поседују.
"Кад током ноћи изађем напоље да бих извршио своје правило и да бих се помолио, видим и чујем небеске ствари", рекао је старац Петар Осиопетритис.

***

"Немој мислити да сам ја овде сам, јер имам ову животињицу", рекао је отац П. неком поклонику и показао му једну жабицу. "Сипам мало воде у корење парадајза испод овог дрвета, тако да жаба ни у чему не оскудева. Она ће такође постати монахиња...
Видиш, брате, у пустињи се све припитомљава. Чак се и звери потчињавају човеку Божијем. Једном сам у каливији имао мноштво мишева. Чим бих узео тестеру да пресечем неко дрво, око мене би се окупило петнаестак мишева који су се играли у пиљевини. То је дуго потрајало. Јадници су били гладни, али ја нисам имао чиме да их нахраним. Због тога су једног дана побегли и више се нису појављивали."

***

У Ивиронском скиту живео је блажени монах Христофор пореклом из Арте. Рођен је 1730. године, а касније је постао ученик Евгенија Вулгариса. Постао је један од најученијих светогорских монаха осамнаестог века. Саставио је многе службе и написао велики број вредних књига. Није се истицао само својом мудрошћу него и врлинским животом уопште, као и љубављу према безмолвију које очишћује душу. Придружио се групи преподобних отаца "кољивара".

***

Незаборавни старац Гаврило, "деда", из манастира Дионисијата, приповедао нам је о некадашњем архимандриту Хризостому Хаџиданилу, који је живео отприлике пре једног века. Био је дипломац Богословске школе на Халки (поред Константинопоља), али и Универзитета у Хајделбергу, професор којег је француска влада одликовала орденом. Упркос томе, био је смирен и простодушан, тако да је свакога питао за дозволу, чак и кад је требало да учини најмање ствари. Ни од кога није тражио почасти.
Пред крај живота, кад је служио као манастирски вратар, на његов длан чудесно су слетале дивље голубице, које је хранио мрвицама хлеба. Биле су толико питоме да кад би једну прекорео и отерао да би и друге могле да једу, ова остајала и слетала на његово раме, не приближавајући се при том осталима!

***

У околини манастира Ставроникита живео је један руски подвижник око којег су се окупљале птичице да би јеле из његове руке.
Виђао сам и друге пустињаке који су бивали окружени мноштвом птичица разних врста. Оне су лако и без страха слетале на главу, руке и рамена, радовале се и цвркутале.

***

О благодатном дару поучавања, беседништву и мудрости у Духу Светоме, којима се одликовао новојављени светитељ Никодим Агиорит (Светогорац), "убоги исцелитељ" наших душа, писао је његов савременик и животописац, монах Јефтимије:
"Ох, оци моји, како да о том тужном сећању пишем без суза? Кад је наш несрећни род почео да велича и прославља Бога, тад му је и дарована непоколебива светиљка. У тешким временима кад се безверје и безбожност распростиру по читавој земљи, дарован је руководитељ заблуделима и утешитељ ожалошћенима. Да, ја то не исповедам само због његових књига, које су просветлиле и које ће до краја просветљивати васцелу Христову Православну Цркву, него то говорим и због онога што сам свакодневно виђао, јер су готово сви, који су били рањени грехом, напустили архијереје и духовнике и похитали убогом Никодиму да би нашли исцелење и утеху у својој жалости. Нису долазили само монаси из манастира, скитова и келија него и хришћани из разних земаља, не би ли га видели и не би ли их Никодим утешио у њиховим жалостима. Много пута нам се на неки начин жалио; није се жалио због обремењене браће, јер је читавог живота писао и тумачио духовне ствари које ће бити од душевне користи браћи хришћанима; није се, кажем, жалио због њих, него зато што је на тај начин био спречен да се бави божанственим делањем и зато што је чезнуо да ноћи и дане посвети божанственој и умној молитви, на којој је стално ревновао. Све дневне и ноћне часове посвећивао је или тумачењу Светог Писма или молитви, при чему би главу приклонио ка левој страни груди, погрузио ум у срце и умно призивао: 'Господе Исусе, помилуј ме'. Због тога нам је често говорио: 'Хајдемо, оци, на неко пусто острво, да бисмо се избавили од света!'"

***

Живео је овде један милосрдни и добронамерни руски монах по имену Августин, који је у свом дворишту сабрао све болесне мазге из околине и бринуо се о њима, као да је животињски болничар и старатељ. У његовом срцу постојао је пламен милосрђа за васцелу творевину, за свако створење Божије. Његова келија била је припојена манастиру филотеју.
У време док је био искушеник, манастир његовог покајања (Свети Пантелејмон) послао га је у свој метох. Тамо је патио због великог телесног искушења, јер је била присутна и кћер метохијског радника. Да би надвладао искушење, скакао је у реку. Након тога, тражио је да се подвизава изван манастира, да га не би поново послали у тај метох.

***

Био је овде и један подвижник по имену Пахомије. Био је неписмен и знао је само "Христос васкрсе...". У својој келији бавио се рукоделијем, а неко од монаха би му каткад донео храну. Место на којем је радио било је окружено мноштвом змија које су га ометале у послу. Морао је да их узима у руку и да их избацује напоље. Једном се догодило да му је нека велика змија толико сметала да ју је везао око струка као појас, а затим наставио своје рукоделије. У том часу у његову келију ушао је монах који му је доносио храну. Чим је спазио змију, много се престрашио и рекао Пахомију да је избаци напоље како му не би нанела неко зло. Старац му је одговорио Христовим речима: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк 10,19) и Знаци онима који вјерују биће ови... узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк 16,17-18).

***

Румунски монах, отац Иринарх, живео је у Претечином скиту. Рођен је у општини Милест, у округу Долц у Румунији. Иако веома учен и полиглота, био је ћутљив, смирен и трпељив. Двадесет великих томова с насловом "Историја Свете Горе" представља његово животно дело, дело великог надахнућа и јединствено у својој врсти, које се протеже на десет хиљада страна.

***

Монах Исаија из Претечиног скита такође је био Румун. Рођен је у месту Аниноаса у Румунији.
Упркос томе што није био много образован, постао је мудар учитељ и духовни руководитељ ка делатној врлини. Многе душе монаха и мирјана доживеле су у његовој близини дубоко покајање и унутрашњи препород. Био је подвижник и поседовао је говорнички дар да прелешћене душе приведе Христу.

***

Хаџи-Георгије је још као искушеник пројавио разнолике благодатне дарове. Благодат Божија посетила га је док је био још веома млад.
Једном приликом, у зимско праскозорје, док су се сви молили у каливији и извршавали своје правило, зачуо је глас њиховог старца: "Монаси моји, спасите ме!" Пожурио је и одмах то саопштио најстаријем сабрату али му се овај несрећник наругао:
"Одлази одавде, прелешћени, и следи своје правило. Не обраћај пажњу на то..."
Искушеник Гаврило (како се тада звао Хаџи-Георгије) послушао је његов савет. Међутим, и по други пут је зачуо вапијући глас њиховог старца, који је овог пута рекао: "Монаси моји, спасите ме. Налазим се поред Крста у близини Зигоса, испред Керасије, и у великој сам опасности. Помозите ми!"
Отишао је код остале сабраће и рекао им: "Наш старац је у опасности и налази се изнад Крста!"
Онај брат му се поново наругао: "Толико си прелешћен! Чуо си глас старца код Крста, који се налази на два сата хода одавде!"
Тад је Гаврило почео да га преклиње: "Брате мој, прекрсти се и помоли на бројаници, и видећеш!"
И заиста, чим се брат пар пута прекрстио и почео да се моли изговарајући Молитву Исусову, зачуо је очајнички глас њиховог старца.
Истог тренутка су конопцима везали штапове за стопала како би могли да корачају по снегу и пошли су у том правцу. Требало им је готово пола дана да од Кавсокаливије дођу до Крста. На многим местима снег је досезао висину од једног метра.
Њихов старац, отац Неофит, ходао је од скита Свете Ане према Керасији и заморио се од напора. Утонуо је у снег и није био у стању да се креће. Кад су пристигли његови монаси, био је толико утонуо у снег да је једва дисао. Најпре су га пренели у Керасију, где му је указана прва помоћ, а затим су отишли у Кавсокаливију. Остаје чињеница да је Гаврилова молитва (тј. молитва Хаџи-Георгија) спасла оца Неофита.
Хаџи-Георгије, велики у врлинама и подвизима, имао је и благодатни дар споразумевања са животињама. Ово се догодило у време кад је као искушеник Гаврило живео у кавсокаливијској каливији Светог Георгија. Један дивљи вепар упао је у башту и начинио велику штету. Отац Неофит је тад заповедио искушенику Гаврилу да веже вепра својим појасом и да га доведе пред њега. Осим тога, заповедио му је да га затворе у шталу и да начине јасле из којих ће га хранити. На крају се искушеник Гаврило обратио вепру:
"Кад си гладан, дођи овамо и монаси ће те нахранити, али немој уништавати башту ових отаца."
Тако се дивљи вепар настанио на овом месту. Кад би огладнео, ушао би у шталу и јео.
Исприповедаћемо и о једном сличном догађају:
Једном приликом неки дивљи вепар појавио се и у башти керасијске заједнице, где је уништио поврће. Хаџи-Георгије је заповедио својим послушницима да га обавесте уколико поново буду угледали вепра. Једне вечери животиња је поломила ограду и ушла у башту. Чим је спазио вепра, старац га је осенио крсним знаком и заповедио да остане непомичан. Потом га је ухватио за ухо, а вепар је, кротак као јагње, кренуо за њим у шталу. Тада му је наредио да ту три сата остане без хране. Кад је то време истекло, ослободио га је и рекао:
"Благословена животињо, зар ти цео Атос није довољан? Зашто си дошао овамо и уништио оно мало поврћа којим се хране ове душе? Сад иди и не враћај се више, иначе ћу ти удвостручити 'правило'."
И заиста, вепар се од тог доба више није појављивао.
Многи Руси и Грци долазили су да би упознали просветљеног човека Божијег, Хаџи-Георгија. Једном је овај подвижник послао писмо цару у којем му саветује да одређеног дана не прелази кочијама преко моста. Цар је пренебрегао овај савет. Међутим, када се након тачно шест месеци догодила несрећа коју је прорекао Хаџи-Георгије, цар се тога сетио и од тада је према њему осећао велико страхопоштовање.
Кад се Хаџи-Георгије као изгнаник обрео у Константинопољу, његово благодатно присуство значило је божанску утеху за хришћане, иновернике, па чак и за Турке. Посредством овог очишћеног сасуда подвижништва, Божија благодат је творила чуда. Чудотворан је био чак и његов појас, јер су болесници који су га носили били исцељени. Жене које су се током порођаја нашле у опасности, порађале су се безбедно и срећно, а ђавоимани су се ослобађали нечистих духова.
Овај заштитник и исцелитељ учинио је многа доброчинства и Турцима. Многи од њих исцељени су од различитих болести. Сви су га поштовали, па су га чак и прозвали "бизим-баба", што значи "наш отац".

***

Поштовани старац Герасим из Малог скита Свете Ане казивао нам је о једној простој и облагодаћеној души, о подвижнику Петру или Петракију ("Малом Петру"), једном од најстаријих и најмудријих отаца нашег доба, који је био члан заједница Данијелита и Томита. Подвижник отац П. донео је одлуку да се потчини пустињаку Петру. Међутим, у време кад се припремао да крене, из Каруље је дошао сам пустињак. Он је више часова пешачио од Каруље до манастира Филотеја, где је нашао оца П. Ту му је рекао да га не може прихватити као послушника, јер је обавештен да ће умрети.
И заиста, на дан Светог Петра Атонског, 11. јуна, у његову келију дошло је мноштво отаца, јер је он прослављао тај дан. Након што их је послужио ратлуком и водом, сео је на једну клупицу и мирно предао душу, какав је био и читав његов мирни и свети живот, док су за то време његови саподвижници још увек јели ратлук и пили воду којима их је он послужио.

***

Старац Теофилакт био је један од светих ликова у збору небожитеља из скита Светог Василија. У вези с њим проповедају да је једна срна рањене ноге изашла из његове каливијице и легла испред ње. Старац јој се приближио и самилосним гласом почео да разговара с њом, као да је човек:
"Седи да ти превијем ножицу и онда ће ти бити добро."
Срна је послушала и мирно села. Старац је "љубављу за васцелу творевину и милосрдног срца" узео два штапића и комад завоја и, као прави ортопед, превио сломљену ногу несрећном створењу. Након тога ју је сажаљиво помиловао и рекао:
"Иди сада, лепотице моја, уз благослов Пресвете Богородице, и дођи након тридесет до четрдесет дана да бих ти скинуо завој."
И заиста, кад је прошло означено време, срна је дошла у старчеву каливију! Скинуо јој је ортопедски повез и срна је била потпуно исцељена.
Упокојење овог светог човека било је блажено. У последњим тренуцима овоземаљског живота, његово лице заблистало је као лице ангела и било озарено као пун месец.

***

Монаха X. узнемиравала је дивља битка коју је ђаво водио против њега, због чега је једном приликом посетио добро познатог и облагодаћеног духовника, оца Игњатија Катунакијског.
"Благословите, свети духовниче."
Старац му је детаљно исприповедао о његовој борби, као да говори о неком трећем лицу. Уместо сваког другог одговора, он му је с очинском нежношћу рекао:
"Драги мој Хрисантићу (како га је звао због обиља љубави), немој страховати и немој се плашити оних који убијају тело, али душу не могу убити."
Слепи духовник, који више није видео привремену светлост, посматрао је унутрашњим очима. Пријемници његове душе могли су да приме многе ствари. Свети Дух га је о свему обавештавао.

***

Приповедао нам је један савремени подвижник:
"Размислите о змији која је током читаве зиме лежала испод камена, а кад се спремала да измили на сунце ми смо је убили. Замисли да те Бог створио као магарца, јер је он Господар и чини шта хоће. На тебе би положили товар, господар би сео на твоја леђа, потерао би те ка неком понору и тукао. Зар то желиш? Ако размислиш о свему томе, оптеретићеш се и магарчевим бременом. Тад ћеш прославити Бога, јер те је Он створио као човека који може да задобије Рај, јер за човека постоји и Рај и пакао, а за животиње не постоји."
"Ако волиш животиње, оне те гледају на други начин, као пријатеља. До грехопада, животиње су у Рају биле пријатељи људи. Адам је поседовао благодатни дар прозорљивости - духовног зрења, тако да је видео потребе свих животиња и помагао им. Све животиње су биле кротке и подивљале су тек након грехопада."

***

Босоноги старац Авакум имао је невероватно памћење. Осим тога, био је живи благодатни пример дарова Духа Светога. Упркос томе што је био готово неписмен, задивљујуће је познавао Свето Писмо. Изговарао је стихове напамет, разговетно и сигурно, ред за редом из Старог и Новог завета, и давао тумачење сваког стиха. Понекад седећи на земљи, понекад сатима стојећи усправно, држећи у рукама бројаницу или мало кандило, добри старац је очију блиставих од радости и ликовања непрестано изговарао и тумачио реч Божију.

***

Старац Герондије, који је због послушања отишао у метох Каламицион, био је истински чувар и нежни заштитник животиња. Сваког поподнева, животиње су долазиле у Каламицион, који има слатку воду, да утоле жеђ. Чим би зачуле глас старца Герондија који је говорио "дођите, дођите", оне би му се приближиле, наслониле главу на његове груди, а затим се удаљиле.
Кад би се изгубила нека од тих животиња, о. Герондије би се помолио Светом Модесту, а затим покушао да је пронађе. Кад би се нека од њих разболела, молио би се истом светитељу и животињи је одмах било боље.
У то време из Солуна су долазили месари који су куповали манастирске животиње. Сав тај новац манастир је давао школама у поробљеним земљама. Старац Герондије је био веома кротак и будно је мотрио да не наруши послушање свом старцу. Због тога му се дивило васцело манастирско братство. Једног дана браћа су га запитала како је постао тако кротак а он им је одговорио следеће:
"Док сам био у свету, повређивао сам свако живо биће - и козе, и овце, и стоку. Узнемиравао сам их, викао на њих и безразложно их ударао. Кад сам стигао овде, током једног читања чуо сам да је Варлааму, који је ударао своју магарицу, Бог говорио устима те животиње и да је она рекла: 'Шта сам ти учинила да ме удараш?' Од тог доба, у мени се десила велика промена. Одлучио сам да бринем о животињама и то сам са задовољством и учинио. Оне су ми се радосно потчињавале и приближавале кад их позовем. После те моје унутрашње промене, у моју душу ступили су мир и спокојство.
Током зиме много тугујем, јер не постоје штале него само одаје од сламе у којима бораве. Ујутро излазе по хладноћи да би нашле храну, а увече су радосне што ће отпочинути у ти сламнатим одајама."

***

Оци манастира Дионисијата приповедали су нам о старцу Исааку. Његовом смирењу и простодушности су се чак и звери покоравале. Као манастирски пекар, о. Исаак је у пекари држао једну змију дугачку метар и по, којој је дао име "Елафиатис". Припремао је кашу од брашна којом ју је хранио. Кад би то појела, змија би заспала на старчевом душеку. Змија је заузврат извршавала своју службу, односно протеривала је мишеве из пекаре. Све док је старац Исаак био у пекари, ту је била и змија. Међутим, чим је други брат преузео службу, змија је ишчезла.

***

Једном приликом је старац Теофилакт из Новог Скита видео нечисте духове како глачају ципеле неког монаха. Тај монах се касније одрекао монашке схиме и вратио у свет.
Другом приликом, старац је рекао да је видео нечисте духове како исмевају монахе који су запоставили своје духовне дужности и окренули се вештаственом и вештаственим добрима. Један подвижник, који је још увек жив, рекао је да многи монаси падају у искушење трговине и да заборављају своје душе.

***

Старица Тимотеја, игуманија манастира Макрималис Псахнон на Еубеји, казивала нам је о старцу Авимелеху, подвижнику:
"Овај старац ми је рекао: 'Имај на уму да ће те у будућности свештеник предложити за игуманију једног манастира. Међутим, не би требало да то прихватиш. То ти неће бити од користи.' И заиста, његово пророчанство се остварило. Други пут је рекао: 'Једној од твојих монахиња долази помисао да утекне из манастира. Пази да не побегне, јер ће пропасти.' Та иста монахиња је касније исповедила помисао о бекству."

***

Многопоштовани идиоритмик, јеромонах Атанасије из манастира Ивирона, живео је у манастиру свог покајања као најпростији подвижник. Увек је носио најјефтинију одећу и никад није имао чарапе. Био је уздржан и мало је јео (хранио се најпростијом храном коју је добијао у манастирском архондарику). Живео је у две собе прекривене паучином, чији су зидови били чађави и исписани разним цитатима из Светог Писма и философским изрекама. Овај истински философ узвишеног ума познавао је многе језике и био образован у иностранству. Био је мудар и облагодаћен и у говорној и у писаној речи, али је превасходно био дубок и опитан човек, одан Православљу, преиспуњен умилењем, тајинствено погружен у тајинство живота у Христу и монашко живљење. За монаха је пострижен кад му је било шеснаест година и од тог доба почиње да служи Цркви. Боравио је у Русији, Константинопољу и околини Солуна, где је радио као учитељ. У једном периоду служио је као парохијски свештенику Напуљу, у Италији, а затим у Триполитиди, при Александријској патријаршији, где су намеравали да га рукоположе за епископа. Након што је 1938. године ходочастио у Свету Земљу, следеће године обрео се на Светој Гори, у манастиру Ивирону, где се одрекао свештенства и живео као прост монах, као што су у прошлости многи чинили након доласка на Свету Гору. Његово смирење и покајање били су постојани и непрекидни. Говорио је самом себи: "Нико други, нико као ти није грешан, и за тебе нема друге наде осим оне која долази од расечених Ребара..."
У његовој близини, на хиљаде душа пронашло је духовно руковођење, просветљење, утеху и помоћ од његових облагодаћених и оживљујућих речи преиспуњених умилењем, које су текле као непресушни извор, каквог сам га и ја запамтио тамо, у архондарику идиоритмијског манастира Ивирона.
Овај незаборавни монах упорно је тврдио и подвлачио да само подвиг и делатна борба стварају зрелог хришћанина и истински духовну личност. Стално је указивао и на опасности с каквима се суочавају монаси који живе и раде у свету.

***

Отац П. је веома често говорио: "Слава теби, Боже!" Изговарао је то саосећајно, свесно и радосно, јер му је Бог подарио још једну прилику да помогне неком брату...
Отац. П. је поседовао дар "утехе". Посећивали су га растужени, огорчени, очајни и они који се боре с искушењима, како монаси тако и мирјани, и након што би беседили с њим одлазили су укрепљени, утешени, растерећени и окриљени надом. Уистину, велики је благодатни дар утехе, који прогони духа пометње и бојажљивости.

***

Познавао сам и њему сличног човека, "утешитеља", који је силу и просветљење примио одозго, од Свеблагог и Свесветог Утешитеља, Духа Истине - свима добро познатог јеромонаха, оца Порфирија, који је потекао из Кавсокаливије. Безбројне су душе које су поред њега пронашле духовно руковођење, светлост, трпљење и исцелење. Док је био на Светој Гори, где се подвизавао и очистио од страсти, боравио је код стараца из заједнице Светог Георгија у Кавсокаливијском скиту, у атмосфери најстрожег послушања и непрестане молитве. Будући да се још као младић озбиљно разболео, био је приморан да оде у свет, где је од тог доба живео као савремени старац нашег светог Православља. "Не осећам да говорим нешто важно", рекао ми је. "Једноставно, говорим оно што ме Бог просветли да кажем." Осим тога, поседовао је дар мудрости, знања, прозорљивости и пророштва, што потврђују и сведоче безбројни случајеви наших савременика - монаха, свештеника и мирјана.

***

Српског исихасту, оца Георгија, сусрели смо најпре као библиотекара у манастиру Светог Пантелејмона, а касније и као пустињака у Старом манастиру. Био је академски образован и говорио је више језика. Мој старац га је дубоко поштовао. Био је то човек учења, умне молитве и трезвеноумља. Могли сте га видети с подвижничким штапом и бројаницом, погнуте главе, ћутљивог и погруженог у молитву. Мој старац и ја ватрено смо чезнули да га видимо. То се и остварило кроз божанствену поруку која је потврђена кад смо га срели, иако претходно није био обавештен о нашој посети.
Између осталог, поседовао је и дар мудре речи.
Рекао нам је следеће: "Духовни живот је непрекидно обитавање у Богу. Другим речима, Останите у мени, и Ја ћу у вама... (Јн 15,4)". "Нико се не може сматрати богословом без апофатичког богословља. Треба живети догмама наше Цркве и догматским истинама, како би оне постале опит. Ради тога морамо остварити личну Пасху - тј. морамо да освојимо прелаз.[1] NULLA CUPIDO IGNOTI - не чезнем ни за чим непознатим.
Ако не упознамо Бога, не можемо га ни задобити. Боговиђење је богопознање. Онај ко созерцава Бога, созерцава и ствари Божије... Суштина Божија је непричасна, али су причасне Његове енергије. Доступне су Његова слава и Његова лучезарност, које происходе из суштине Божије. Просветљени одразом, упознајемо личности, разумевамо тешке одломке из Светог Писма, примамо божанствене поруке, све спознајемо... Световне идеје и световно уопште прекидају наше самосабрање и чине нас спољашњим, древним људима. Ко је у стању да опише радост Светог Причешћа или оно што неизрециво ликовање речи 'Христос васкрсе' значи за наше биће... Најбоља молитва је 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме'."

***

Када желе да окарактеришу успех неког монаха и његов исправан ход по путу спасења и савршенства, Светогорци често кажу: "Овај човек је видео зеца!"

***

Облагодаћени старац Гаврило, игуман манастира Дионисијата, оставио је за собом успомену благог и способног човека. У себи је сјединио и духовни и управљачки таленат. Више пута смо се уверили у његово расуђивање и очинску бригу. У односима с цивилним властима био је беспрекоран. Светогорско предање поставио је изнад свега. Током богослужења и свеноћних бдења подсећао је на непоколебиви стуб. Стајао је у својој стасидији, први улазио у цркву, а последњи излазио из ње. Да ли се уопште могу описати умилење, радосна жалост и непоновљива изражајност с којима је читао Шестопсалмије или уводне химне? Његово читање било је живи израз радосне жалости[3] наше Православне Цркве, којом је наше богослужење прожето до саме сржи. Још увек осећам како у мени одјекује његов глас, потресајући дубину мога бића.
Једном ме је узео за руку и повео у манастирску трпезарију, где се налазе чудесне фреске, а затим указао на Светог Јована Синајског (Лествичника). Тада ми је рекао: "Њега се мораш опомињати, чедо моје, и следити његов свети пример."

***

Знаменити учитељ музике, нови Кукузељ и светогорски славуј, румунски монах Нектарије певао је као оваплоћени ангео.
Ученици овог појца казивали су о његовом преподобном животу: "Никада га нисмо видели да се смеје или шали. Очи су му увек биле оборене ка земљи. Током дана више пута би плакао и дубоко уздисао. Био је погружен у умну молитву."
Он није био само човек ангелског гласа него и човек ангелских врлина. Превео је текстове свих мелодија са грчког на румунски језик.