Популарни постови

четвртак, 07. април 2011.

Свети Јован Лествичник: О оговарању


Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!…
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу(Пс.63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Бдите!


Стојте непрестано на духовној стражи, јер не знате када ће вас Господ позвати к себи. У своме земаљском животу будите спремни свакога минута да му положите рачун. Чувајте се да вас враг не улови у своју мрежу и не обмане, приморавши вас да паднете у искушење. Свакодневно испитујте вашу савјест, провјеравајте чистоту ваших намјера и ваших мисли.
Син неког цара био је веома рђав човјек. Не надајући се његовој поправци, отац га осуди на смрт, али му остави мјесец дана да се за њу припреми. После мјесец дана отац позове сина. Примјети да се он потпуно измјенио. Лице му је смршало и изборало се, цијело тијело је осјетно страдало.
“Сине, што си се тако промијенио?“ упита отац.
Син одговори: “Оче и господару мој, како се не би промијенио? За све ово вријеме, свакодневно, мени се ближила смрт.“
“Добро сине“ примјети отац “пошто си се опаметио, помиловаћу те, али мораш чувати то бојажљиво расположење душе за све вријеме свога живота.“
“Оче, то је немогуће. Како се ја могу одупријети безбројним саблазнима и искушењима?“
Тада цар нареди да се донесе суд до врха испуњен уљем. Преда га сину с наређењем: “Узми тај суд и пронеси га кроз све градске улице. За тобом ће ићи два војника са голим мачевима. Ако проспеш једну кап, смаћи ће ти главу.“
Син се покори. Полаганим али сигурним кораком прође све улице уз пратњу војника, не просувши ни једну кап.
Кад се вратио у дворац, отац га запита: “Сине, шта си видио при пролазу градским улицама?“
“Ништа нисам видио.“
“Како ништа“ рече отац, “данас је празник и ти си сигурно видио шаторе, ћилиме, кочије, људе и животиње?“
“Ништа нисам видио“ понови син. “Сва моја пажња била је усредсређена на уље у суду, јер сам се бојао да не проспем кап уља и не изгубим живот.“
“Добро је, сине. Цијелога вијека опомињи се тога задатка. Чувај своју душу као што си чувао уље. Одвраћај своје мисли од онога што је пролазно и упућуј их на оно што је вјечно. Наоружани војници неће ићи за тобом него смрт, која је сваког дана све ближа теби. Са таквом предострожношћу сачуваћеш душу од погубних саблазни.“
Син прими савјет к срцу и срећно поживи.
Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се (1.Кор.16,13). Такав важан савјет даје апостол хришћанима да би скренуо њихову пажњу на опасности овога свијета и опоменуо их на редовно испитивање њиховог срца, јер би без тога могли лако изгубити чистоту и топлоту своје вјере и непримјетно прећи на страну зла и безвјерства.
Као што се обична брижљивост показује у особитој пажњи према свему оном што пријети тјелесном животу и здрављу, тако се и духовна брижљивост показује у пажњи према свему оном што пријети духовном животу или дјелу вјере и спасења.
Стога пажљиво процјењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога. Чувајте се искушења од овога свијета или од људи свјетских и од разних случајева у животу! Чувајте се од најскривенијих унутрашњих искушења: од духовне безбрижности и немарности у молитви, од гашења хришћанске љубави.
Ако се покоримо своме уму, прије свега примјетићемо у њему бјежање од једне мисли другој, и то у свако доба и на сваком мјесту: у дому, у храму, на раду, за вријеме читања и разговора. “То обично називају мишљењем“, каже епископ Теофан “у ствари то је умно растројство или расијаност и одсуство усредсређене пажње. Јесте ли кадгод посматрали живот срца? Покушајте да то учините, бар за једно кратко вријеме. И пазите – шта се тамо догађа. Деси вам се непријатност – ви сте се расрдили; догоди вам се несрећа  – и ви сте се ожалостили; пред вас стане непријатељ – у вама се разгори мржња; видите себи равног да је узео бољи положај – и ви му почнете завидјети; помислите на своје способности и врлине – и ви се погордите. И све то угађање човјеку, славољубље, похота, сластољубље, лењост, мржња – једно за другим руши срце! И то само за неколико минута. Један подвижник, који је обраћао пажњу на себе, имао је право кад је срце човјека виђао испуњено отровним змијама, то јест страстима. Супротно томе, срце светих људи слободно је од страсти.“
Али таква слобода постизала се и постиже се дугим и тешким познавањем себе, самоиспитивањем и пажњом према свом унутрашњем животу, то јест према души.
Будите увијек пажљиви. Чувајте своју душу! Одвраћајте своје мисли од онога што је пролазно и упућујте их на оно што је вјечно, и у томе ћете наћи срећу, коју тражи ваша душа, којој тако силно тежи ваше срце.
Свети Јован Шангајски

Покајање


Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати!
Ово не може сваки разумети.
Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела.
Међутим има људи који се зову хришћанима, а којима је увек на језику готово самооправдање: Ја немам зашта да се кајем у животу.
Каква самообмана!
И каква разлика између оног светог човека који је желео један, једини дан чист и безгрешан, и ових “безгрешника“ који цео свој живот, тј. хиљаде и хиљаде дана, сматрају светим и безгрешним.
На сваком и свачијем опелу православни свештеник се моли Богу за опроштај грехова покојникових, па каже: …јер нема човека који је жив а да није згрешио. Како згрешио? Словом, дјелом или помишленијем, дакле, и помисли могу бити грех. И жеље могу бити грех. Речи и дела произилазе, или рађају се, од помисли и жеља. Ово су као родитељи, оно као деца. Могу они бити и бездетни, па ипак човечија душа  да буде сва у греху. То јест, могу наше зле помисли и зле жеље остати у нама неизражене и најављене кроз речи и дела, па ипак сва наша душа да буде помрачена грехом.
Уми срце своје од зла, говори Господ (Јер,4,14). На другом месту опет у Библији каже се: Није Бог као човек да суди по спољашности, него он испитује срца и утробе.
Отуда је јасно да се покајање тражи не само за речи и дела, него и за помисли и жеље.
Како народ мисли и осећа?
На једном молитвеном скупу певаху људи и жене неку песму о покајању, завршавајући сваку строфу овим рефреном:
Покајање Богу радовање,
Некајање паклу радовање.
После отпеване песме устаде један човек, кога називаху брат Крстивојем, па изговори једну красну реч о потреби покајања. Пишем ово памећу:
Читали сте, вели, браћо и сестре, у Светоме Писму, а чули сте и од својих свештеника, да је Бог оставио покајање за спасење. Не тражи Створитељ од нас неку небесну праведност. Зна Он од каквог смо састава. Нисмо ми као дворац од гранита, него као кућа од земље. Зна Он то боље него ми сами што себе знамо. Зато тражи од нас да колико год можемо уздржавамо се од греха и безакоња, а када сагрешимо да се одмах покајемо.
У ове мутне дане наши свештеници највише говоре о покајању и позивају народ на покајање. По својој сељачкој памети ја рачунам да ако би се сав народ покајао, не би нам сав свет могао ништа наудити. Зар није тако браћо?
Тако је! -одјекну кроз вечерњу тишину.
Било је времена, драга браћо, кад ја нисам имао појма о покајању. Прво, нисам знао да се треба кајати, друго, био сам горд да би се кајао, и најзад, било ме је стид да признам грех и да се покајем.
Па сам онда испитивао стање код других људи и разумео ово што ћу вам рећи – три су узрока некајању: незнање шта је грех, гордост и стид.
Ја рекох што имадох. Само још да поновим – само нас покајање може спасти од свију зала. А сада нека настави неко други.
Свети Николај Жички

Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Благовести 1965.


Ни Божић, ни Ускрс, ни Богојављење, ни Преображење нису названи Благовест. А ето, данашњи Празник назива се Благовест. Ради чега?
Каква је то Блага Вест сишла на земљу? Шта се то збило у нашем горком животу људском. Зар је могућаБлага вест у свету у коме постоји смрт? Зар је могућа права радост у свету где се све претвара у грч страха, пред страшном немани која се зове смрт? Данас и збива се заиста највећа Благовест. Шта се дешава? Данас Свети Архистратиг Гаврил долази Светој Дјеви, и објављује ту Благу Вест: да ће родити Сина, да ће му наденути име Исус-Спаситељ, и даЊеговом Царству неће бити краја[1]. И сам Свети Архистрати као да се загрцнуо од ове велике и превелике тајне. Како се то несместиви Господ и Бог рађа од девојке? Како се Он смести у телу Пресвете Дјеве. Тајна је то велика, светајна.
Зато се и у данашњим црквеним молитвама и песмама непрекидно наглашава да се данас објављује велика тајна, предвечна тајна Божја, предвечна. Пре него што је било Ангела и Архангела и целог овог света и свих видљивих и невидљивих бића, Господ је, предвиђајући пад људски у грех, одлучио да постане човек и спасе човека, спасе га од греха. Греха иза кога увек стоји ђаво, а иза ђавола увек пакао. И ето, на данашњи дан збива се то величанствено и најогромније чудо у свима нашим људским световима. Данас се зачиње у утроби Пресвете Дјеве Бог Предвечни, Бог Безгранични и Бесконачни. Данас, како се вели у једној дивној песми, све што је земаљско постаде Небо. Земља постаде Небо, јер Бог постаде Човек[2]. Кад је Бог Благи постао човек, онда са Њим су све Благе вести Неба, све радости Неба, све истине Неба постале наше људске, човечанске, земаљске. Кад је Господ Христос сишао у овај свет, ето Благовести, ето Свеблаговести.
Јер шта Господ доноси Собом и ко је Господ Христос? Он, Једини Истинити Бог, спустио се у наш земаљски свет пун лажних богова и показао и доказао да је заиста Истинити Бог, Једини Бог у свима световима, Коме је достојно клањати се увек. И кад Он у овоме свету стоји, онда је лако свакоме од нас да се ослободи лажних богова. Не само онда, када је Господ пре две хиљада година постао човек и сишао на земљу, да је било лажних богова. И данас је пуно лажних богова на свету, пуно самозваних богова, људи, који собом хоће да замене Јединог Истинитог Бога. Пуна их је Европа и Азија и Америка и Африка. Пуна је лажних христоса, пуна је лажних пророка, пуна је лажних богова. И кад се ти, збуњен у свету пуном лажних богова, обратиш Једином Истинитом Богу, Господу Христу, онда из душе беже све таме, све таме и заблуде које исцељују лажни богови. Онда ти припадаш Једином Истинитом Богу, и осећаш како цело Небо улази у твоју душу, како спокојство и мир, Анђели сви царују у теби.
Господ Христос у овоме свету са Својом Вечном Божанском Истином! Ето, Он је са огромном Благовешћу, јер Вечна Божанска Истина јесте Благовест коју је Господ Христос створио и донео свету, први донео свету. Не само говорио о истини, него показао да је Он Истина[3], Вечна Божанска Истина. Лако је људима говорити о истини, него покажи ми истину, дај ми Вечну Истину. Господ је за Себе зато и рекао: Ја сам Истина[4], изнад свих лажи овога света. Лажи које ђаво ствара кроз грехе и страсти, кроз помрачене умове, кроз помрачене савести. Од свих тих лажи стоји једна одбрана, стоји Вечна Божанска Истина – Господ Христос. Док је Њега у свету, лако је човеку одбранити се од сваке лажи у овоме свету. А свака лаж је, вели Спаситељ, од ђавола[5]. А истина, сва Истина јесте од Истинитог Бога. Зато нико у овоме свету није се усудио да рекне за себе: „Ја сам Истина“ – осим Господа Христа. Зато што Он и јесте Истина. Показао је целим бићем, свим Својим животом и радом, показао и кроз Свету Цркву Своју.
Онда нова Благовест: Вечна Божанска Правда. То је богатство, то је небеско благо које је Господ донео сишавши у наш земаљски свет. Да људи не умиру без Правде Божје у овом свету, да их не хране лажним људским правдицама и правицама као живим песком.
А онда, зар није чудесна Благовест то што је Господ Христос даровао нама људима Живот Вечни? Он – божански Живот Вечни, и нама дарује то кроз Своје Васкрсење, кроз победу над смрћу. Има ли веће Благе вести од тога за човека? Има ли веће Благе вести од тога за човека! Има ли већеБлаге вести од тога да је смрт побеђена и замењена Вечним Животом, који Господ Христос даје свакоме који верује у Њега.
Зато, у овоме свету нико нам никада не може заменити Господа Христа. Нико од људи, нико ни од највећих научника, ни мудраца, ни философа, и царева и краљева и војсковођа, не може дати Живот Вечни и победу над смрћу. То само Он дарује, Чудесни Господ Христос. Зато Његово Име и јесте Благовест за сваког човека, за свако људско биће. Ми људи у овоме свету греха и смрти и ђавола пуни смо таме, пуни помрачине. Господ је објавио себе: Ја сам Светлост света“[6]. И заиста, показао се као Светлост света. Обасјао све путеве који воде из земље у небо, све путеве мени и тебе, све вечне путеве. Обасјао Светлошћу Својом душе наше и показао шта све у нама има, каква све небеска блага. Али када је душа нечиста, какав све мрак, какве све страхоте? И опет у овоме свету није било људског бића које се усудило да рекне за себе: Ја сам Светлост света. Ко иде за мном неће ходити по тами“[7]. Заиста ко иде за Господом Христом, не ходи по тами. Иде за њим, за Вечном Светлошћу, Вечним Животом.
Не идеш ли за Њим, брате, о па ти мораш да улетиш у помрчину смрти, у помрчину греха, у помрчину пакла. И онда не знаш куда идеш. Али сигурно знај да сваки грех и да сви греси воде у царство греха, пакао. Немој никада себе изједначити са грехом, гледај на грех као на свог највећег непријатеља, гледај на грех као на свог убицу. Када чиниш грех, знај ти убијаш себе, ти одвајаш себе од Бога и сам суновраћујеш себе у царство греха и смрти.
Ко ће све набројати Благе вести које нам је Господ Христос донео у овај свет. Шта да кажемо о Његовом светом учењу, о његовом Светом Еванђељу? Гле, то је вечна Божја Наука непролазна, Наука која нам казује све тајне нашег људског живота и у овом и у оном свету. Казује нам сву судбину човекову кад је с Богом и уз Бога, али и сву тешку и страшну судбину човекову кад је уз ђавола кроз грех, непокајани грех. Еванђеље Господа Христа заиста Благовест невиђена у овоме свету, Благовест за свако људско биће у свима световима. И све што је Христово, браћо, све је то уствари Благовест до Благовести, сваки Његов поглед, свако Његово чудо, свако Његово дејство: Благовест до Благовести! И зато је од Његовог доласка у овај свет земља постала Небо, као што се вели у данашњим црквеним молитвама. Кад је земља постала Божје обиталиште онда заиста је Господ с нама.
Чули сте речи из данашњег Еванђеља Светог Архистратига Богородици, Прве речи: Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом![8А дотле, ми знамо да је жена увела у овај свет ђавола, Ева,[9] и да Господ није био са родом људским. Између нас и Њега стајао је грех, стајала је смрт, стајао је пакао. И сада, на данашњи велики празник Благовести, нова истина, Небеска Истина улази у овај свет: Господ је с Пресветом Богородицом, с Њом најпре, а преко Ње са родом људским.
Зато је данашњи дан уствари Празник Пречисте Богородице. Благовести Пресвете Богородице. Јер Она, Она је испунила све Еванђеље Господа Христа. Она, у паклу нашег земаљског живота, живела је тако безгрешно, тако свето да се удостојила родити Бога и постати Богородицом. Ми људи не можемо замислити већу славу и већу част од те, да људско биће постане Богородицом, Божјом Мајком. Каква слава, каква част, какво величанство! То припада Њој, јединој Безгрешној, поред Бога Најсавршенијој у роду људскоме, Пресветој Богомајци. Она сва је оваплаћење свихБлагих вести Христових. Да није Ње, не би Господа Христа било у овоме свету. Да није Ње, не би Хришћанства било у овоме свету. Да није Ње, не би било Истинитог Бога у овоме свету. Да није Ње, не би било Истине Вечне у овоме свету, Божанске (Истине). Да није Ње, не би било Вечне Љубави Божје у овоме свету. Да није Ње, не би било Еванђеља Христовог. Зато је Она несравњено славнија од Херувима и Серафима.
Браћо, велика је тајна данас објављена свету, тајна којој се и Анђели диве[10], тајна да је људско биће уздигнуто изнад Херувима и Серафима кроз Пресвету Богомајку. То показује да је Господ створио човека за већу част од анђелске, за узвишенији живот од анђелског и арханђелског. Јер Господ се Христос после Васкрсења узнео на Небо са телом, и тело људско је удостојено те части да је узнесено изнад свих Херувима и Серафима. А за Њим, за Чудесним Господом Христом, прво људско тело свето и безгрешно, тело Пресвете Богомајке. Она је узнесена изнад свих Херувима и Серафима и живи у тим надхерувимским божанским сферама. Ето ради чега је човек створен.
Човек је створен да помоћу Господа Христа и Пресвете Богомајке постане надхерувимско биће, наданђелско биће, да живи у вечним божанским Истинама, Радостима и Блаженствима. Све то, браћо моја и сестре, доноси нам данашњи велики и свети Празник Благовести, Благовести Пресвете Богородице.
Зато на овај велики свети Празник ми се клањамо и молимо Пресветој Богомајци, тој Сверадости нашој, да се непрекидно моли Слатчајшем Сину Свом, Једином Истинитом Богу и Господу Христу, за род људски, за свако људско биће, за свако створење на свету, за сваку птицу, за сваку животињу, за сваку травчицу, за сваку звезду, јер све то до Ње и без Ње потонуло је било у смрт и у грех и у таму, а од Ње и са Њом све се то диже изнад смрти, изнад греха, и хрли и лети ка Небеским световима. Нека нас Она, једина Чиста и Преблагословена Богородица, Свемилостива Мајка свих људских бића, води непрекидно и руководи кроз наш свакодневни живот, кроз сваки дан и кроз сваку ноћ, еда бисмо ми целим својим животом служили Господу, Јединоме Истинитоме Богу, Исусу Христу, у свима световима и тако спасли себе од греха, од смрти, од ђавола, од пакла, и вечно служили Чудесном Господу Исусу.
Увек, увек, увек на коленима у молитви Пресветој Богомајци, тој Радости над радостима рода људског, тој Светињи надарханђелској и наданђелској. Нека нам Она буде увек Заштитница и Вођ и руковођ кроз сав живот и у овом и у оном свету, да би наш сав живот био хвала и слава Једином Истинитом Богу, Господу Исусу Христу, Сину Пресвете Богомајке, једине Истините Богородице. Њој част и слава и хвала и све молитве наше, а преко Ње Њеном Чудесном Сину, Господу Христу, Који нека прими молитве наше и уздахе наше ради Пресвете Богомајке Своје и спасе све и сва. Амин.
1965. године у манастиру Ћелије