Sveti Serafim Sarovski

Čudesno obraćenje mladića
Jedan sveštenik je imao sina Nikolaja, koji je posle upisanog fakulteta počeo da gubi veru, prestao je da se moli i da posećuje crkvene službe. Bio je dan uoči Božića. 
- Kolja, da li bi išao na svenoćnu službu jer je sutra veliki praznik, - rekla mu je majka. – Kako bih ja i tata bili srećni kada bi ti pošao u crkvu.
Sin je razdraženo odgovorio: 
- Ja sam vam već mnogo puta rekao da tamo nemam šta da radim …Šta ću dobiti u toj tesnoti i praznini? 
- Pazi Kolja da te Gospod ne kazni zbog tih reči.- skrušeno je rekla majka.
Te večeri se sinu desilo sledeće: pružio je ruku da bi uzeo nešto sa police i uzviknuo je od bola. Nije mogao da pomeri ruku od bola ispod miške. 
Bol je postajao sve veći i ispod miške je počeo da raste tumor. Doktor koga su pozvali ujutru je konstatovao tešku bolest. Rekao je da treba čekati dok tumor u potpunosti ne sazre, da se može operisati.
Za Kolju je nastupilo vreme teških mučenja i besanih noći. Medjutim Kolja nije zaboravio da je njegova bolest počela posle toga kada mu je majka predskazala Božiju kaznu. On još nije sasvim izgubio veru i savest mu se probudila.
Primetio je kod majke novu ikonu prepodobnog Serafima, koji je tek bio proslavljen. Uveče je upitao majku: 
- Daj mi preko noći ikonu prepodobnog Serafima.
Majku je u toku noći razbudio Koljin krik. Potrčala je u njegovu sobu i ugledala sledeći prizor: Kolja je sedeo na krevetu, a krevet i pod ispred njega je bio pun gnoja. 
Kolja je bio uznemiren i govorio je sa snebivanjem: - Kod mene je sada bio prepodobni Serafim i rekao je da ću poginuti ukoliko se ne pokajem i ne izmenim život. Zatim je prepodobni dodirnuo moju bolnu ruku, i tumor je tog časa pukao. Sada je moja ruka potpuno zdrava.
Ovaj dogadjaj je potpuno promenio Koljinu dušu i život. Napustio je fakultet i upisao Duhovnu seminariju, a potom Akademiju. Kada ju je završio primio je monaštvo sa imenom Serafima i potom je postao episkop Dmitrovski – jedan od najblagočestivijih ljudi našeg vremena, “Bogorodičin starac”, kako su ga zvali radi posebnog poštovanja Majke Božije.

Čuda božija

Kožuh
Jednom kada sam posetio Sarovsku obitelj, noću su mi dali da se pokrijem kožuhom koji je za života nosio na sebi prepodobni Serafim. Celu noć nisam mogao da zaspim, jer sam čuo rajsko pojanje. Ujutru sam rekao monahu da nisam spavao i da sam čuo neobično rajsko pojanje. Monah je rekao: “Kome god da smo davali taj kožuh da se njime pokrije doživeo je to isto što i vi”.
Sveti Jovan Krstitelj
Mladi jeromonah je zbog nedovoljnog broja sveštenika bio odredjen za drugog sveštenika u seoskoj parohiji. Ali u duši jeromonaha nije umrla privlačnost ka svetu i ovozemaljskim radostima. Nastupalo je iskušenje – želja da ima porodicu. 
Jednom su ga pozvali u jedno selo da krsti dete jednog mladog bračnog para.
Došavši u njihovu kuću, on je postao svedok porodične sreće. Rastužilo se srce mladog jeromonaha i ispunilo zavisti zbog sreće mladog para. Njegov duh se toliko smutio, da on u takvom stanju nije smeo da služi Tajnu Krštenja. 
Pod izgovorom da je zaboravio Miro, on je odbio da krsti dete i obećao je da će doći ponovo kroz neko vreme ili poslati drugog sveštenika. Do kuće je bilo oko tri kilometra. U duši jeromonaha je bila prava bura.
Pomolio se Gospodu za pomoć u iskušenju i počeo gorko da plače. Gleda, a njemu u susret ide starac u monaškoj odeždi, iscrpljenog strogog lica. Zaustavio se i rekao: 
- Kako si smeo da odbiješ da služiš Tajnu? Ne misli da tvoja duševna i mislena prljavština mogu da oskverne Svetu Tajnu Kršetnja. Vrati se brzo i odsluži Tajnu … 
Rekavši to, starac je postao nevidljiv.
Mladi jeromonah je osetio da je to bio sam Jovan Krstitelj. Poražen rečima i vidjenjem, jeromonah se istog časa vratio da krsti dete. 
U njegovoj duši više nije bilo ni trunke nečistih pomisli, i on je sa punim strahopoštovanjem odslužio Tajnu Krštenja. 
Ovo čudesno javljanje Jovana Krstitelja i njegove reči potvrdjuju mišljenje Crkve, da nedostojnost sveštenika nikako ne može da smeta izvršenju i velikoj svetosti svih Crkvenih Tajni.
Velikomučenik Pantelejmon
Čudesno isceljenje
1920 godine me je zabolela ruka. Na gornjem delu vene se napravila rana koja se brzo povećavala. Otićiću kod lekara, tamo će me previti, a sledećeg dana će skinuti zavoj – a rana je sve veća i dublja. Na kraju je lekar rekao da nema spasa: rana će prodreti u žilu i doćiće do infekcije krvi. Odbio je da me leči. Šta da radim? Pošla sam u kapelu velikomučenika Pantelejmona…Monah koji se tamo nalazio mi je prišao i pažljivo me upitao zbog čega plačem. 
- Oče, boli me ruka, lekar je odbio da me leči i rekao da mogu ubrzo da umrem.
On me je nežno podigao, utešio, uzeo ulje iz kandila pred ikonom Majke Božije “Brzopomoćnica” i velikomučenika Pantelejmona, dao mi je da popijem sa kašičice i stavio mi je ulje i na bolno mesto ispod zavoja. I dao mi jednu flašicu ulja da ponesem sa sobom.
Ujutru sam skinula zavoj – i o čuda! Umesto gnojne rane, koja je ostala na zavoju, pojavila se nova roza kožica. Suze zahvalnosti i umiljenja su tekle iz mojih očiju. Klekla sam pred ikone i zahvaljivala Bogu.
Obnovljenje ikone svetog Pantelejmona
Na ikoni skoro nije ostao nikakav lik. Samo su se na dva-tri mesta videli delići otpale boje. To je praktično bila daska. Sudeći po svemu, iz XIX veka. Bivši vlasnik je odlučio da je da za slikanje nove ikone.
Ikonopisac je iz nekog razloga shvatila da je to bila ikona velikomučenika Pantelejmona. Možda ju je na takvu pretpostavku naveo trag boje u dodjem delu ikone. Tom žutom bojom je mogao biti naslikan kovčežić – neodvojivi element ikone Iscelitelja. 
Ništa drugo nije bilo na dasci sem još dve roza mrlje u gornjem delu ikone.
Tada je žena ikonopisac odlučila da naslika novu ikonu. A sledećeg dana se desilo čudo.  Posle toga kako se svež lepak osušio, na ikoni se pojavio jasan lik svetog Pantelejmona. I to ne samo boje, već i tamnije konture na svetloj pozadini. Na mestu tragova žute boje se zaista pojavio kovčežić, a roza mrlje su sada bila na obrazima. Žena je donela ikonu u crkvu Proroka Ilije u Čerkizovu gde su je osveštali.
Ovaj neobičan dogadjaj je bio povod za susret sa tom ženom-ikonopiscem. Ona nam je pokazala ikonu koja se obnovila. Kao odgovor na pitanje da li je putovala na poklonjenje svetim moštima velikomučenika Pantelejmona, kada su ih dovezli u Moskvu rekla je da se nedelju dana posle poslednjeg poklonjenja njegovim moštima iscelila od bolesti bubrega. 
Tog istog dana su joj i doneli tu “dasku”.
Sveta Blažena Ksenija
Odmah posle osvećenja crkve posvećene svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj u 6-om mikrorejonu Klina u redakciju “Pravoslavnog Klina” je došla žena po imenu Ljudmila i ispričala sledeću priču o svom ocu.
1946 godine, kada mu je bilo 14 godina, on je počeo da radi u ciglani. Bio je visok, jak, mišićav mladić. 
Jednom su ga poslali na traktoru da vozi treset za ciglanu. Treset su tovarili zarobljeni Nemci.
I na jednom mestu je kočnica za uzbrdicu upala u blato. Sutradan je zajedno sa Serjožom Nikitinim iz Talica došao na traktoru, uzeo kabl kako bi kočnicu izvukao iz blata. Otac je uzeo kabl, stavio ga na kočnicu i stao na njega nogom – hteo je da udje u kabinu. A traktorista je neočekivano bio na tom mestu, kabl se zakačio za gusenicu, noga je upala u čvor, koji je povukao nogu izmedju gusenice i traktora. Otac je povikao: “Serjoža stani!”, ali ovaj nije čuo. Već padajući, otac je udario Sergeja rukom po ledjima, tek tada se traktor zaustavio.
Kada je izvukao nogu iz čizme, u njoj je bilo mnogo krvi. Rekao je traktoristi da će uspeti da se vrati, a do kuće u Naprugovu je bilo šest kilometara. Prošao je dva koraka i pao. Na rukama i kolenima je puzao po putu. Bio je jul mesec, bilo je toplo. Kada je dopuzao do puta, nastupio je šok. Izgubio je svest, zbog gubitka krvi. Kada se osvestio, skinuo je košulju, obmotao nogu, a potom bacio. Potom majicu. I nju je bacio. Opet je izgubio svest. Kada se osvestio u očima mu je bilo mutno. Potom se osvestio i ugledao ženu koja je išla stranom prema gradu, počeo je da je zove u pomoć, plakao je a ona se uplašila i obišla njegovu stranu. Opet je izgubio svest.
Probudio se kada su ga povukli za rame, i sam sebi nije verovao: počeo je da vidi sve okolo i prestao je da oseća bol. Pred njim je stajala mala rastom mršava starija žena u crnoj dugoj suknji, sa belom maramom, sa štapom, okruglih ramena.
Ona ništa nije govorila, već je sve radila ćutke. Uzela ga je na ramena i ponela. On se još više začudio kako ga ona nosi. A ona ga je malo nosila i onda mu mimikom pokazala da je umorna. Otac je pomislio: nema je. Nije mogao da stane na jednu nogu, ali bol već nije osećao. Mimikom joj je pokazao da ona uzme štap u obe ruke, a on da se uhvati za njega i na jednoj nozi skakuće za njom. Tako su oni išli prema Klinu, dok nisu videli automobile koji su im išli u susret. Stavili su ga u jedan od njih, i ako su oni putovali prema selu, po ubedjenju te žene i njenoj mimiki jedan automobil se vraćao nazad u Klin, a žena je nestala. Otac je više nije video. Kada je dospeo u ambulantu, prošlo je sedam sati od momenta kada je pao pod gusenicu. Stavili su mu šinu, zavili i prevezli u bolnicu na tri meseca.
Otac je i dan-danas zahvalan toj ženi koja mu je spasla život, jer bi umro od gubitka krvi. A evo šta je bilo dalje. Ljudmila je kupila Akatist svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj. I otac je slučajno ugledao na koricama Akatista lik Blažene Ksenije. Njegovom čudjenju nije bilo kraja. “Ja sam, - priča on, - putovao po manastirima i crkvama po celoj Rusiji (on je bio vodič autobusa – vodio je ljude na ekskurzije pa samim tim i po svetim mestima), palio sveće i molio Gospoda da sretnem tu staricu da bi joj zahvalio. Ali nigde je nisam sreo. A ovde na slici – je tačno ona”. Otac je shvatio ko mu je pomogao. I na Božić 1998 godine je prvi put po svojoj želji došao u crkvu, odstojao celu službu i celivao Krst.
“I meni, - nastavlja Ljudmila, - Blažena Ksenija mnogo pomaže u životu. Neprekidno osećam njeno prisustvo i toplinu, koja dolazi od nje”.

VELIKI CUDOTVORCE

Pre više od godinu dana duhovna sestra Margarita mi je poklonila ikonu “Nikolaj Čudotvorac na moštima”. Donela sam tu ikonu iz Samare kući u selo Deržavino. Prema Margaritinim rečima, te ikone su donešene iz Italije iz grada Barija sa moštiju Nikolaja-Čudotvorca u Sanaksarski manastir. I tako je po Božijoj milosti jedna ikona došla i do mene. Prošlo je pet meseci i 23 oktobra prošle godine ona je zasijala. Iz ruku Nikolaja-Ugodnika su izašle dve strele. Te strele su bile svetlije od sunčeve svetlosti, da je bilo bolno za oči gledati ih. A zatim se na zidu, gde vise i druge ikone, sve osvetlilo od te ikone. To je trajalo dve-tri minute. U početku smo se uplašili, a potom nam je postalo lakše na duši – to Nikolaj Čudotvorac daje neki znak. Sutradan posle toga sam sanjala Svetog Nikolaja. Došao je kod mene sa Jevandjeljem, prekrstio me i rekao: “Mir vam, iako mira nema ni medju verujućim ljudima. Idi i pozivaj ljude u crkvi na mir, jer postoje ljudi koji se mole u crkvi, a na duši im je zlo i zavist”.
Ispričala sam svoj san u crkvi. Ali to još nije sve. Te iste godine, kratko vreme pre 11 aprila Dana Svetlog Hristovog Vaskrsenja, ista ta ikona Nikolaja Čudotvorca je zaplakala krupnim suzama. Suze su kapale na salveticu, koja je bila sva vlažna. Uzela sam tu ikonu i otišla kod crkvenog starešine. On je takodje video suze na ikoni. U crkvi smo pročitali akatist Nikolaju Čudotvorcu i pošli u litiju oko crkve. Sutradan je ikona ponovo počela da plače. Majka i ja smo upalile kandilo i počele da čitamo akatist Svetom Nikolaju. Kandilo je gorelo sve dok je bilo ulja. Potom se ugasilo. Posle otprilike dva sata se neočekivano upalilo i gorelo bez ulja do 12 sati noću. To je bilo čudo. Našem divljenju nije bilo kraja.
Sada se svakog četvrtka molimo kod kuće, čitamo kanon i akatist Nikolaju Čudotvorcu. Dolaze i sveštenici. Mnogo naroda dolazi da se pokloni Svetom Nikolaju i celiva salveticu na koju su tekle njegove suze. Ali posle toga kako je kod nas plakala ikona u kući postalo je jasno da će bombardovati Jugoslaviju. Znači Nikolaj Čudotvorac je tugovao zbog toga što hrišćani po celom svetu nose težak krst.
I još jedno čudo se desilo 5 maja na praznik Prepolovljenja Pedesetnice. Ista ta ikona Nikolaja Čudotvorca na moštima je zamirotočila. Iz Svetiteljevih očiju i po celom liku su tekle krupne uljane suze i padale su na tu istu salveticu, i po zidu. Na zidu su ostali potoci uljanih suza. Pozvala sam sve susede tako da su devetoro ljudi bili svedoci kako su tekle suze. A mesec dana pre toga sam sanjala sledeći san. Kao da je gorela zemlja i eksplodirali automobili. Ljudi i mala deca su molili za pomoć: “Pomozite nam mi ne želimo da izgorimo!”. Videla sam da je naša crkva stajala i nije gorela. Utrčala sam u neku kuću, a u njoj stoji žena i pored nje Božanstvene knjige, krstići, ikone. I ona mi je dala malu knjigu sa krstićem i rekla: “Otvori na bilo kojoj stranici, to ti je poslato od Nikolaja Čudotvorca i to što pročitaš zapamti za ceo život i ljudima govori da bi spasli svoje duše pred Gospodom”. Otvorila sam knjigu i tamo je sjajnim slovima bilo napisano sledeće (kada sam se probudila zapisala sam ono što sam zapamtila: “…Stražite…Ispunjavajte Zakon Božiji. Kad zgrešite pokajte se. Bez pokajanja nećete videti Boga dok je vaša duša u vašim rukama. U zagrobnom životu vaša duša neće biti u vašoj vlasti. Molite se i spasavajte svoje duše sada, jer je približavanje dana koji nastupa približavanje kraja sveta”. Sve što sam napisala u pismu je prava istina. Dodjite svi koji želite da se poklonite ikoni koja mirotoči.
“Raduj se Nikolaje, Veliki Čudotvorče!”