Популарни постови

уторак, 05. април 2011.

O LjUBAVI PREMA BOGU



Ljubi Boga tako kako je On zapovedao da ga ljubiš, a ne tako kako misle da ga ljube samoobmanuti zanesenjaci.
Ne stvaraj sebi ushićenja, ne uznemiravaj svoje nerve, ne raspaljuj se plamenom veštastvenim, plamenom tvoje krvi. Žrtva blagoprijatna Bogu je smirenje srca, skrušenost duha. Bog se sa gnevom odvraća od žrtve koja je prinesena sa uobraženošću, sa gordim mišljenjem o sebi, čak i ako je to žrtva paljenica.
Gordost dovodi nerve u uznemirenost, uzburkava krv, pobuđuje maštu, oživljava pali život; smirenje umiruje nerve, obuzdava uzburkanost krvi, uništava maštarenje, umrtvljuje pali život, oživljava život u Isusu Hristu.
Poslušnost pred Gospodom je bolja od žrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujske, govorio je prorok izrailjskom caru, koji se usudio da prinese Bogu nepravilnu žrtvu (1 Sam 15,22): ako želiš da prineseš Bogu žrtvu ljubavi, nemoj je prineti samovoljno, po nepromišljenoj strasti; prinesi je sa smirenjem, u ono vreme i na tom mestu, kada i gde je Gospod zapovedio.
Duhovno mesto, jedino na kom je zapoveđeno da se prinose duhovne žrtve jeste - smirenje.
Gospod je vernim i tačnim obeležjima označio onoga koji voli i onoga koji ne voli. On je rekao: Ako me neko ljubi, riječ moju držaće. Ko mene ne ljubi, riječi moje ne drži (Jn 14, 23-24).
Hoćeš da se naučiš ljubavi Božijoj? Udalji se od svakog dela, reči, pomisli, osećanja koje je zabranjeno Jevanđeljem. Tvojim neprijateljstvom prema grehu, koji je toliko mrzak svesvetome Bogu, pokaži i dokaži tvoju ljubav prema Bogu. Sagrešenja, u koja se upadne po nemoći, odmah leči pokajanjem. Ali bolje se trudi da ne dopuštaš sebi ni ta sagrešenja, strogo bdijući nad sobom.
Hoćeš da se naučiš ljubavi Božijoj? Pažljivo izučavaj zapovesti Gospoda u Jevanđelju i trudi se da ih ostvariš na samom delu, trudi se da jevanđelske vrline pretvoriš u navike, u tvoje osobine. Osobina onoga koji voli je da tačno ispunjava volju onoga kog voli.
Zavoleh zapovesti Tvoje većma od zlata i topaza (dragog kamena). Radi toga po svima zapovestima Tvojim upravljah se, svaki put nepravedan omrzoh (Ps 118,127128), govori prorok. Takvo vladanje je neophodno radi očuvanja vernosti Bogu. Vernost je neizostavni uslov ljubavi. Bez tog uslova ljubav se raskida.
Neprestanim udaljavanjem od zla i ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti - čime se izvršava sve jevanđelsko moralno učenje - dostižemo ljubav Božiju. Samim tim, mi prebivamo u ljubavi prema Bogu: Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj (Jn 15,10), rekao je Spasitelj.
Savršenstvo ljubavi sastoji se u sjedinjenju sa Bogom; napredovanje u ljubavi povezano je sa neiskazivom duhovnom utehom, nasladom i prosvećenjem. Ali u početku podviga učenik ljubavi mora izdržati žestoku borbu sa samim sobom, sa svojim duboko povređenim bićem: zlo, koje je urođeno prirodi paloj u greh, postalo je za nju zakon, koji se bori i negoduje protiv Zakona Božijeg, protiv zakona svete ljubavi.
Ljubav prema Bogu zasniva se na ljubavi prema bližnjem. Kada se kod tebe ublaži zlopamćenje: tada si ti blizak ljubavi. Kada tvoje srce oseni sveti, blagodatni mir u odnosu na čitavo čovečanstvo: tada si ti pred samim vratima ljubavi.
Ali ta vrata se otvaraju samo Duhom Svetim. Ljubav prema Bogu je dar Božiji u čoveku, koji je sebe pripremio za primanje tog dara, čistotom srca, uma i tela. Po stepenu pripremljenosti biva i stepen dara: zato što je Bog i u svojoj milosti - pravosudan.
Ljubav prema Bogu potpuno je duhovna: Što je rođeno od Duha, duh je (Jn Z.6).
Što je rođeno od tijela, tijelo je (Jn 3,6): telesna ljubav, kao rođena telom i krvlju, ima veštastvena svojstva, truležna. Ona je nepostojana, promenljiva: njen oganj potpuno zavisi od tvari.
Slušajući iz Pisma, da je Bog naš oganj (Jev 12,29), da je ljubav oganj, i osećajući u sebi oganj prirodne ljubavi, nemoj pomisliti da je to jedan isti. Ne! Ta dva ognja su međusobno suprotstavljena i gase jedan drugog. Služimo ugodno Bogu sa poštovanjem i strahom. Jer Bog naš je oganj koji spaljuje (Jev 12,28-29).
Prirodna ljubav, pala ljubav, raspaljuje krv čoveka, dovodi do uznemirenosti njegove nerve, pobuđuje maštu; sveta ljubav hladi krv, umiruje i dušu i telo, vuče unutrašnjeg čoveka ka molitvenom ćutanju, pogružava ga u zanos smirenjem i duhovnom sladošću.
Mnogi podvižnici, primivši prirodnu ljubav kao božansku, raspalili su svoju krv, raspalili su i maštu. Stanje raspaljenosti veoma lako prelazi u stanje pomame. One koji se nalaze u raspaljenosti i pomami mnogi su smatrali za ispunjene blagodaću i svetošću, a oni su nesrećne žrtve samoobmane.
Bilo je mnogo takvih podvižnika u zapadnoj Crkvi, od vremena kada je ona upala u papizam, koji bogohulno pripisuje čoveku božanske osobine, i čoveku odaje poklonjenje, koje odgovara i priliči samo Bogu; ti podvižnici su napisali mnogo knjiga u svom raspaljenom stanju, u kom im je pomamljena samoobmana izgledala kao božanska ljubav, dok im je rastrojena uobrazilja prikazivala mnoštvo viđenja, laskajući njihovom samoljublju i gordosti.
Sine istočne Crkve! Udalji se od čitanja takvih knjiga, udalji se od slušanja pouka samoobmanutih. Rukovodi se Jevanđeljem i svetim ocima istinske Crkve, u smirenju uzlazi ka duhovnoj visini ljubavi božanske, kroz posredstvo izvršavanja Hristovih zapovesti.
Pouzdano znaj da je ljubav prema Bogu najviši dar Svetog Duha, a čovek se samo čistotom i smirenjem može pripremiti za primanje tog velikog dara, kojim se menja i um, i srce, i telo.
Uzaludan je trud, on je besplodan i štetan, kada tražimo da prevremeno otkrijemo u sebi visoke duhovne darove: milosrdni Bog ih daje u svoje vreme, postojanim, trpeljivim, smirenim izvršiocima jevanđelskih zapovesti. Amin.

Sveti Ignjatije Brjancaninov

O LjUBAVI PREMA BLIŽNjEM



Šta može biti divnije, sladosnije od ljubavi prema bližnjem?
Ljubav je - blaženstvo, mržnja je mučenje.
Sav zakon i proroci su se usredsređivali na ljubav prema Bogu i bližnjem (Mt. 22,40).
Ljubav prema bližnjem je staza koja vodi u ljubav prema Bogu: zato što je Hristos blagoizvoleo da se obuče u svakog našeg bližnjeg, a u Hristu je - Bog (1 Jn).
Nemoj misliti, najvoljeniji brate, da je zapovest o ljubavi prema bližnjem bila bliska našem palom srcu: zapovest je duhovna, a našim srcem su ovladali telo i krv; zapovest je nova, a naše srce je staro.
Naša prirodna ljubav je oštećena padom; nju je potrebno umrtviti - to zapoveda Hristos - i preuzeti iz Jevanđelja svetu ljubav prema bližnjem, ljubav u Hristu.
Osobine novog čoveka sve moraju biti nove; nikakva stara svojstva mu ne priliče.
Pred Jevanđeljem ljubav koja dolazi od uzburkane krvi i telesnih osećanja nema nikakvu vrednost.
I kakvu ona vrednost može imati, kada se pri zagrejanoj krvi zaklinje da će položiti dušu za Gospoda, a kroz nekoliko sati, kada se krv ohladi, daje zakletvu da ga ne poznaje?(Mt. 26,33,35,74)
Jevanđelje odbacuje ljubav koja zavisi od uzburkanosti krvi, od osećanja telesnog srca. Ono kaže: Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi (Mt 10,3436).
Pad je potčinio srce vladavini krvi, i preko krvi, vladavini kneza ovog sveta. Jevanđelje oslobađa srce iz tog ropstva, iz tog nasilja, i dovodi ga pod rukovođenje Svetog Duha. Sveti Duh uči da je sveto voleti bližnjeg.
Ljubav koja je vođena, hranjena Svetim Duhom - jeste oganj. Taj oganj gasi oganj prirodne, plotske ljubavi, oštećene grehopadom.
"Onaj koji kaže da je potrebno imati i tu i drugu ljubav, obmanjuje sam sebe", rekao je sveti Jovan Lestvičnik.
Kakav je pad naše prirode? Takav, da onaj koji je po prirodi sposoban da voli bližnjega sa gorčinom, mora sebe naročito prinuditi kako bi ga voleo onako kako Jevanđelje zapoveda da ga voli.
Najplamenija prirodna ljubav lako se preokreće u odbacivanje, u nepomirljivu mržnju (2 Car 13, 15).
Prirodna ljubav se iskazivala i nožem.
U kakvim ranama je naša prirodna ljubav! Kakva teška rana je na njoj - strast! Srce kojim je ovladala strast spremno je na svaku nepravdu, na svako bezakonje, samo kako bi udovoljilo svojoj bolesnoj ljubavi.
Lažna su mjerila mrska Gospodu, a prava mjera ugodna mu je(Pr. 11,1).
Prirodna ljubav svom miljeniku donosi samo zemaljsko; o nebeskom ona ne misli.
Ona se bori protiv neba i Svetog Duha; zato što Duh traži raspinjanje tela.
Ona se bori protiv neba i Svetoga Duha; zato što se nalazi pod vlašću duha lukavog, duha nečistog i palog.
Pristupimo Jevanđelju, najvoljeniji brate, pogledajmo se u to ogledalo! Gledajući se u njega, svući ćemo stare haljine, u koje nas je obukao pad, i ukrasićemo se novom haljinom, koju nam je pripremio Bog.
Nova haljina je - Hristos. Koji se God u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal 3,27).
Nova haljina je - Duh Sveti. Obući ćete se u silu s visine (v. Lk 24,49), rekao je Gospod za tu haljinu.
Hrišćani se oblače u osobine Hristove, dejstvom sveblagog Duha.
Za hrišćanina je moguće to oblačenje. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote (Rim 13, 14), kaže apostol.
Prvo, rukovođen Jevanđeljem, odbaci neprijateljstvo, zlopamćenje, gnev, osuđivanje i sve što stoji nasuprot ljubavi.
Jevanđelje zapoveda da se molimo za neprijatelje, da blagosiljamo one koji nas kunu, činimo dobro onima koji nas mrze, da ne činimo bližnjem sve ono što ne želimo da on nama čini.
Potrudi se, ti koji želiš da slediš Hrista, da sve te zapovesti ispunjavaš na samom delu.
Veoma je nedovoljno: samo sa zadovoljstvom pročitati zapovesti Jevanđelja, i zadiviti se visokom moralu koji ono sadrži u sebi. Nažalost, mnogi se time zadovoljavaju.
Kada pristupiš ispunjavanju zapovesti Jevanđelja: tada se čvrsto suprotstavi zadovoljavanju vladara tvog srca. Ti vladari su: tvoje sopstveno telesno stanje, kojim si potčinjen telu i krvi, i pali duhovi, pod čijom vlašću je zemlja - telesno stanje čoveka.
Telesno mudrovanje, njegova istina i istina palih duhova, traže od tebe da ne ispustiš svoju čast i druge nadmoći, da ih zaštitiš. Ali ti sa hrabrošću izdrži nevidljivu borbu, vođen Jevanđeljem, vođen samim Gospodom.
Žrtvuj se svima kako bi ispunio jevanđelske zapovesti. Bez takvog žrtvovanja ti ih ne možeš ispuniti. Gospod je rekao Svojim učenicima: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe (Mt 16,24).
Kada je Gospod sa tobom - nadaj se pobedi: Gospod ne može da ne bude pobednik.
Izmoli za sebe pobedu kod Gospoda; izmoli je neprestanom molitvom i plačem. I neočekivano će doći dejstvo blagodati u tvoje srce: ti ćeš iznenada osetiti najsladosniji zanos duhovne ljubavi prema neprijateljima.
Predstoji ti još borbe! Potrebno je još da budeš hrabar! Pogledaj na predmete tvoje ljubavi: oni ti se veoma dopadaju? Tvoje srce je veoma privezano za njih? - Odrekni ih se.
To odricanje od tebe traži Gospod, koji je postavio zakon ljubavi, ne zato da bi te lišio ljubavi i onoga što voliš, nego da bi ti, odbacivši telesnu ljubav uprljanu primesama greha, postao sposoban da primiš duhovnu, čistu, svetu ljubav koja je vrhovno blaženstvo.
Onaj koji je osetio duhovnu ljubav sa mržnjom će gledati na telesnu ljubav kao na izopačeno unakazivanje ljubavi.
Kako se odreći predmeta ljubavi koji kao da su prirasli za samo srce? - Kaži Bogu za njih: "Oni su Gospode Tvoji, a ja - ko sam? Nemoćno stvorenje, koje nema nikakav značaj."
"Danas ja još stranstvujem na zemlji, i mogu nečem biti koristan za moje voljene; sutra, možda, iščeznuću sa njenog lica i ja sam za njih - ništa!"
"Hteo ne hteo, smrt dolazi, dolaze druge okolnosti, koje će me nasilno otrgnuti od onih koje sam smatrao mojima, i oni više - nisu moji. Oni u stvari i nisu bili moji; to je bio nekakav odnos između mene i njih, obmanjivao sam se tim odnosom, nazivao sam, priznavao ih za moje. A da su oni zaista bili moji - zauvek bi mi pripadali."
"Stvorenja pripadaju samo Tvorcu: On je - njihov Bog i Vladika. Tvoje, Gospode moj, predajem Tebi: ja sam ih nepravilno i uzaludno prisvojio sebi."
Za njih je sigurnije da budu Božiji. Bog je večan, sveprisutan, svemoguć, neizmerno dobar. Onome ko je Njegov On je najverniji, najpouzdaniji pomoćnik i pokrovitelj.
Bog Svoje daje čoveku: čoveku ljudi postaju svoji, privremeno po telu, zauvek po duhu, kada Bog blagoizvoli da čoveku da taj dar.
Istinska ljubav prema bližnjem zasniva se na veri u Boga: ona je - u Bogu. Da svi jedno budu, govorio je Spasitelj sveta Svome Ocu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn 17,21).
Smirenje i predanost Bogu ubijaju telesnu ljubav. Dakle: ona živi taštinom i neverjem.
Čini korisno što možeš i što zakon dozvoljava, za tvoje voljene; ali uvek ih prepuštaj Bogu, i tvoja slepa, telesna, nehotična ljubav malopomalo će se pretvoriti u duhovnu, razumnu, svetu.
Ako li je tvoja ljubav protivzakonita strast, odbaci je kao gadost.
Kada tvoje srce nije slobodno - to je znak ostrašćenosti.
Kada je tvoje srce u ropstvu, to je znak bezumne, grehovne strasti.
Sveta ljubav je - čista, slobodna, sva u Bogu.
Ona je dejstvo Svetog Duha, koji deluje u srcu po meri njegovog očišćenja.
Odbacivši neprijateljstvo, odbacivši ostrašćenost, odreci se telesne ljubavi, stekni duhovnu ljubav; ukloni se od zla i čini dobro (Pszz, 14).
Ukazuj poštovanje bližnjem, kao ikoni Božijoj - poštovanje u tvojoj duši, nevidljivo za druge, jasno samo tvojoj savesti. Tvoje delovanje neka bude tajanstveno saglasno tvom duševnom nastrojenju.
Ukazuj poštovanje bližnjem, ne gledajući na uzrast, pol, stalež - i postepeno će u tvom srcu početi da se javlja sveta ljubav.
Uzrok te svete ljubavi - nije telo i krv, nije naklonost osećanja - jeste Bog. 
Oni koji su lišeni slave hrišćanstva, nisu lišeni druge slave, koju su dobili pri stvaranju: oni su - ikone Božije.
Ako ikona Božija bude bačena u vatru strašnog ada, ja i tamo moram da je poštujem.
Šta se mene tiče vatra, ad! Tu će ikona Božija biti bačena po sudu Božijem: moj posao je da sačuvam poštovanje prema ikoni Božijoj, i time da sebe sačuvam od ada.
I slepome, i gubavcu, i onome oštećenog uma, i odojčetu, i krajnjem prestupniku, i neznabošcu, ukazaću poštovanje, kao ikoni Božijoj. Šta ti imaš sa njihovom nemoći i nedostacima! Staraj se za sebe, da ti ne bi imao nedostatka u ljubavi.
U hrišćaninu ukaži poštovanje Hristu, koji nam je rekao za pouku, i još će nam reći, kada se bude rešavala naša večna sudbina: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt 25,40).
U svom odnosu prema bližnjem drži u sećanju te reči Jevanđelja, i postaćeš naprsnik ljubavi prema bližnjem.
Naprsnik ljubavi prema bližnjem njome ulazi u ljubav prema Bogu.
Ali ako ti misliš da voliš Boga, a u tvom srcu postoji neprijatno raspoloženje prema makar jednom čoveku: ti si onda u tužnoj samoobmani.
Ako ko reče: - govori sveti Jovan Bogoslov - Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je...I ovu zapovijest imamo od njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svojega (1 Jn 4,20-21).
Projava duhovne ljubavi prema bližnjem je znak obnove duše Duhom Svetim: Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti (1Jn 3,14).
Savršenstvo hrišćanstva je u savršenoj ljubavi prema bližnjem.
Savršena ljubav prema bližnjem je u savršenoj ljubavi prema Bogu, u kojoj nema kraja savršenstvu, u kojoj nema kraja u napredovanju.
Napredovanje u ljubavi prema Bogu je beskonačno: zato što ljubav jeste beskonačni Bog (1 Jn 4,16).
Ljubav prema bližnjem je temelj zdanja ljubavi.
Voljeni brate! Traži da otkriješ u sebi duhovnu ljubav prema bližnjima: ulazeći u nju, ući ćeš u ljubav prema Bogu, na vrata vaskrsenja, na vrata Carstva nebeskog. Amin.

Sveti Ignjatije Brjancaninov

ИЗ СВЕТОГОРСКОГ СТАРЕЧНИКА



Слово о христоликој љубави

Преподобног Герондија, првог житеља Скита свете Ане, Пресвета Богородица поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и пример за своје ученике.

Слика

Један старац је говорио: "Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!"

Слика

Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан, посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном љубављу.

У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли, вапијући и изговарајући:

"Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје кћери и ишколовали децу."

Слика

"Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га у Рај поставили", рекао је један старац

Слика

У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао наш морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.

Слика

Један старац је рекао:

"Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу."

Слика

Старац Н. је давао све што је имао. "Бог љуби ведрог даваоца", био је мото овог незаборавног монаха.

Слика

Старац Авакум био је ученик љубави.

Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за монаха и дао му име Фанурије.

Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.

Слика

"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."

Слика

Догодило се да су оци из Новог скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: "Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци."

Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:

"Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!"

Слика

Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о. Пантелејмон из Скита свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948. након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.

Слика

Други милосрдни рибар био је отац Софроније из Скита свете Ане, који се подвизавао на месту испод вулетириона*, у каливији "Ловиарика". Најпре је отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али се безуспешно вратио одатле. Демони су му се иронично изругивали: "Као Спирос отишао, као Спирос се и вратио" (то је било његово световно име). Он, међутим, није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским животом. Живео је у потпуној нестјажатељности, али је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима. Упокојио се кад му је било деведесет година.

Слика

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског – слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве – одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:

"Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!"

Слика

SUDOVI BOŽIJI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI





SUDOVI BOŽIJI


Nema slepog slucaja! Bog upravlja svetom, i sve sto se desava na nebu i pod nebom desava se po sudu premudrog i svemoguceg Boga, nedokucivog u svojoj premudrosti i svemoci, nedokucivog u svom upravljanju.


Bog upravlja svetom: Njegova razumna bica neka budu pokorna Njemu, i Njegove sluge neka pobozno sagledavaju, neka u nadumnom divljenju i cudjenju slavoslove Njegovo velicanstveno upravljanje!


Bog upravlja svetom. Zaslepljeni gresnici ne vide to upravljanje. Oni su izmislili slucaj, potpuno stran razumu: oni ne uvidjaju da u njihovom pogledu nema pravilnosti, da je njihov pogled tup, pomracen, izopacen; oni Bozijem upravljanju pripisuju odsustvo pravilnosti i smisla; oni hule na upravljanje Bozije, oni premudrost smatraju i nazivaju bezumljem.


On je Gospod Bog nas, po svoj zemlji sudovi su Njegovi[1] – propoveda carski prorok. Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.[2] U njima nema niceg nepravednog! U njima nema niceg nerazumnog! Njih opravdavaju njihove posledice, njihovi duhovni plodovi, njih opravdava savrsenstvo njihovog svesavrsenog Izvora.


Pohvali, Jerusalime, Gospoda; hvali Boga Tvoga Sione, jer osnazi vratnice vrata tvojih, blagoslovi sinove tvoje u tebi.[3] Samo je Pravoslavna crkva spremna da pohvali Boga bogougodnom pohvalom, samo su njeni istinski sinovi, verni njenom narucju – njenom dogmatskom i moralno-poucnom predanju – spremni da naslede blagoslov. Bog, koji objavljuje Rec Svoju Jakovu, zakone i sudove Svoje Izrailju,[4] otkriva ucenje spasenja svim clanovima Pravoslavne crkve, no tajna jevandjelske istine i tajna sudova Bozijih otkriva se onoliko koliko mogu da je shvate sami izabranici, udostojeni da cistim umom ugledaju Boga u Njegovom promislu i upravljanju. Ne ucini Bog tako svakom narodu, i sudove Svoje ne objavi njima.[5]


Vidjenje sudova Bozijih je duhovno vidjenje. Bozija blagodat, u svoje vreme, uznosi ka tom vidjenju um onog hriscanina koji se pravilno podvizava.[6] Duhovno vidjenje uma podrzava srce duhovnim, svetim osecanjem, i njim se ono napaja kao slatkim i miomirisnim napitkom koji izliva u njega i hranu, i hrabrost i veselje. Pazljivo promatram Tvoje sudove, Gospode moj: Sudovi su Tvoji bezdan mnogi.[7] Njihovu dubinu ne moze da ispita ni ljudski um, ni andjelski um, kao sto nase oko ne moze da primeti svodove neba, skrivene iza njegovog prozracnog, beskrajnog plavetnila.


Pravilno i tacno ispunjavanje Bozije volje nije moguce bez poznavanja sudova Bozijih. Sta su Bozije zapovesti? To je Bozija volja, koju je Bog objavio ljudima da bi se rukovodili u svom delovanju, a ono zavisi od njihove slobodne volje. Sta su sudovi Boziji? To su dejstva ili dopustenja Bozije volje, na koja covekova slobodna volja nema nikakvog uticaja. Da bi potpuno ispunio Boziju volju, covek, ocigledno, mora da zauzme pravilan stav i prema Bozijim zapovestima i prema Bozijim sudovima. Sacuvah puteve Gospodnje – govori istinski sluga Boziji – jer su svi sudovi Njegovi preda mnom, i zakone Njegove ne udaljih od mene. Sudovima Tvojim, Gospode moj, nauci me.[9] Ispovedacu Ti se, Gospode, u pravosti srca, kada naucim sudove pravde Tvoje.[10]


Razdrazuje Gospoda gresnik – dragovoljni sluzitelj demona: nema Boga pred njime, iskrivljuju se putevi njegovi u svako vreme, poricu se sudovi Tvoji, Gospode nas, od lica njegovog.[11] Nepostovanje Bozijih zapovesti neminovno ide ruku pod ruku sa odbacivanjem Bozijeg promisla o svetu i istine da Bog upravlja svetom: nepostovanje Bozijih zapovesti je prirodna posledica tog odbacivanja. Upravljac vaseljene, prvi uzrok svega sto se desava u ljudskom drustvu, svega sto se desava svakom coveku pojedinacno – kaze gresnik, koji dragovoljno, dakle namerno gresi – jeste ili coveciji razum ili slepi slucaj, u kome je razum potpuno odsutan. Samim nacinom svog misljenja, nastrojenoscu svoje duse, taj gresnik zauzima neprijateljski stav prema Gospodu, neprijateljski prema Njegovom svetom Jevandjelju; gazi bez trunke straha sve Bozije zapovesti, bez trunke straha zadovoljava sve svoje porocne zelje.


Za koga nema Boga u Bozijem promislu, za toga nema Boga ni u Bozijim zapovestima. Ko je video Boga u upravljanju svetom, ko je pobozno zadrhtao pred tim upravljanjem, ko je pobozno zadrhtao pred Bozijim sudovima, jedino taj moze da prikuje strahu Bozijem telo svoje:[12] da raspne gresnu volju i mudrost i ljubav prema materijalnom na krstu jevandjelskih zapovesti. Da bi ugledao Boga u Njegovom promislu, moras imati cist um, cisto srce i cisto telo. Da bi stekao cistotu, moras ziveti po jevandjelskim zapovestima. Iz vidjenja sudova Bozijih radja se u vrlo velikom obilju pobozni zivot, majka tog vidjenja.


Bog upravlja vaseljenom; On upravlja i svakim detaljem zivota svakog coveka. Takvo upravljanje, koje ulazi u najsitnije, ocito veoma malo znacajne uslove postojanja tvari, u skladu je sa beskrajnim savrsenstvom Bozijih svojstava. Zakon takvog upravljanja citamo u prirodi, citamo u covekovom drustvenom i privatnom zivotu, citamo u Svetom pismu. Ne prodaju li se – rekao je Spasitelj – dva vrapca za jedan novcic? Pa nijedan od njih na padne na zemlju bez Oca vasega. A vama je, iskrene i verne sluge Bozije, i kosa na glavi sva izbrojana.[13] Verujem svesvetim recima! Ne mogu da im ne verujem: one tacno prikazuju savrsenstvo mog Boga. Od lica Tvoga, Gospode moj, sud ce moj izaci![14] Sav pripadam Tebi! Moj zivot i moja smrt nalaze se svakog trena u Tvojim rukama! Ti ucestvujes u svim mojim delima, u svim mojim okolnostima: pomazes mi u blagougadjanju Tebi; dugotrpeljiv si prema meni u mojim svojevoljnim, gresnim, bezumnim delima. Tvoja desnica me neprestano upucuje na Tvoj put! Bez sadejstva te desnice davno, davno bih bezizlazno zalutao, propao bih zauvek. Ti, koji si jedini sposoban da sudis coveku, sudis meni, i resavas moju sudbinu za sve vekove po Tvom pravednom sudu, po Tvojoj neiskazanoj milosti. Ja sam Tvoj i pre mog postojanja, i u mom postojanju, i s one strane mog zemaljskog postojanja ili stranstvovanja!


Sudovi Boziji su sve sto se desava u vaseljeni. Sve sto se desava, desava se usled Bozijeg suda i Bozije odluke. Tajno od Boga i nezavisno od Njega ne desava se i ne moze da se desava nista. Jedno se desava po Bozijoj volji, drugo se desava po Bozijem dopustenju; sve sto se desava, desava se po Bozijem sudu i po Bozijoj odluci. Stoga se Boziji sudovi cesto nazivaju u Pismu sudom Bozijim. Boziji sud je uvek pravedan: Pravedan si, Gospode – govori prorok – i pravi su sudovi Tvoji.[15]


Dejstvom Bozije volje stvoren je vidljivi i nevidljivi svet, stvoren je i iskupljen covek, zbili su se i zbivaju se svi dogadjaji, drustveni i licni, iz kojih sija, kao sunce s neba, Bozija blagost, Bozija svemoc, Bozija premudrost. Po Bozijem dopustenju, zbog cinjenice da je covek zloupotrebio svoju slobodnu volju, pojavilo se zlo sa svim njegovim posledicama; po Bozijem dopustenju, po sopstvenoj slobodnoj volji pali su andjeli, pao je covek; ocoveceni Bog je iskupio ljude, no oni nisu primili Boga, odstupili su od Boga; po Bozijem dopustenju, zbog zle slobodne volje odbacenih andjela i palih ljudi obescascena je zemlja zlodelima i bezboznoscu tih andjela i tih ljudi. Po Bozijem dopustenju i sudu vaseljenu kaznjavaju i kaznjavace je razne nevolje, drustvene i licne; po Bozijem dopustenju i sudu stici ce otpadnike od Boga, neprijatelje Bozije, vecna muka u ognjenom, mracnom ponoru pakla, za koji su oni sebe pripremili potpuno dragovoljno.


Pogledao je apostol cistim umom, umom kojeg su ozarili zraci svete Istine, pogledao je u nedostiznu visinu sudova Bozijih i u svetom uzasu od vidjenja tih sudova uzviknuo: O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Bozijega! Kako su neispitljivi sudovi Njegovi i neistrazivi putevi Njegovi! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?[16]


Uzviknuo je ovo apostol kada je govorio o strasnom zlodelu Judejaca: o njihovom dragovoljnom odbacivanju Iskupitelja, o pomahnitalom odbacivanju koje se zavrsilo cudovisnim zlocinom – ubistvom Iskupitelja. Dok govori o zlocinu ljudi, potpuno zavisnom od njihove slobodne volje, apostol se izrazava tako kao da je Bog ucinio taj zlocin. Bog zatvori sve Judejce u nepokornost.[17] Dade im Bog duh neosjetljivosti[18], oci da ne vide i usi da ne cuju.[19] Bozije dopustenje nazvano je Bozijim dejstvom. Kao da je po sili i vlasti neograniceni Bog nekako ogranicio sebe, ne promenivsi coveciju slobodnu volju, ne zaustavivsi covecija delovanja, koja su zapocela uporno protivljenje, zestoko suprotstavljanje volji i dejstvu Boga. Slobodna volja bica, svi njihovi napori ne bi mogli da se odupru svemogucoj desnici Tvorca. To nije ucinjeno. To su sudovi Boziji.[20] Njih covek ne moze da pojmi jer prevazilaze razum razumnih bica. Ispitivanje onoga sto se ne da pojmiti uzaludan je trud, dalek od svakog smisla. Bog zabranjuje istrazivanje sudova Bozijih zato sto na taj poduhvat navodi zaslepljena nadmenost, lazni pogled na predmet, a sam poduhvat neizbezno vodi u zabludu, u bogohuljenje, u propast duse. Nema nam druge nego da, po primeru apostola, vidimo i sagledavamo sudove Bozije okom vere, okom duhovnog znanja, i da se, ne dozvoljavajuci sebi besplodne sudove po covecijim nacelima, pobozno pogruzavamo u sveto neznanje, u svetu duhovnu tamu, jer ona ima i cudnu svetlost kojom je Bog zaklonjen od covecijeg pogleda i andjelskog uma.[21]


“Zlo nije nikakva sustina”, rekli su oci, “ono se pojavljuje zbog naseg nemara prema vrlini, i iscezava od nase revnosti prema vrlini.”[22] Zlo je nedostatak dobra, i moze da se odnosi samo na ogranicena razumna bica, u kojima je dobro ograniceno. Nedostatak ne postoji u beskonacnom, nema pristupa beskonacnom. Bog je beskonacan, i Njegovo dobro je beskonacno. Beskonacno se, po svom svojstvu, ne umanjuje kada se od njega oduzme bilo koji broj, niti se uvecava ako mu se doda neki broj. Ni zlo ni dobro razumnih stvorenja nema i ne moze da ima nikakvog uticaja ni na Boga ni na Njegova dejstva. Sudovi Boziji stoje na visini, nedostupnoj i neprikosnovenoj, nezavisnoj i od demonskih i od covecijih dejstava. Bozije dejstvo ne menja svoje svojstvo i znacenje cak ni onda kada se neko covecije i neko demonsko dejstvo sjedini – po spoljasnjosti, ne i po sustini – u jedno dejstvo sa Bozijim dejstvom.


Zapanjujuci primer takvog dejstva je veliki dogadjaj: stradanje i smrt Bogocoveka. S jedne strane, ocoveceni Bog je, po svojoj svesvetoj volji, blagovoleo da se potcini tim stradanjima i toj smrti; s druge strane, judejski prvosvestenici, vodjeni takodje svojom sopstvenom slobodnom voljom, izlozili su Boga potpuno ponizavajucem sramocenju, teskim mukama i sramnoj smrti. U zlocinu su osim ljudi ucestvovali i demoni, kao nacelnici zlodela.[23] Ovde je Bozije dejstvo bilo sjedinjeno, samo po spoljasnjosti, u jedno dejstvo sa covecijim i demonskim dejstvom; ali, u sustini, jedno dejstvo se potpuno razlikovalo od drugog dejstva. Vi se odrekoste Sveca i Pravednika – rekao je Judejcima apostol Petar – vi Nacelnika zivota ubiste; a Bog ono sto je predskazao ustima sviju svojih proroka, da ce Hristos postradati, tako je i ispunio.[24]1 Istu tu misao izneli su i svi apostoli u molitvi koju su izgovorili kada su dobili vest da je zapocelo gonjenje Crkve Jerusalimu. Oni su rekli u svojoj molitvi: Gospode, Ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve sto je u njima, Ti si Svetim Duhom kroz usta oca nasega Davida, sluge svojega, rekao: Zasto se bune neznabosci i narodi pomisljaju zaludne stvari? Ustadose carevi zemaljski i knezovi sabrase se zajedno na Gospoda i na Pomazanika Njegovog, i zaista se sabrase u ovome gradu na Svetoga Sina Tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski Pilat sa neznaboscima i s plemenima Izrailjevim, da ucine ono sto ruka Tvoja i savjet Tvoj unaprijed odredi da bude.[25]


Boziji sudovi i Bozija dejstva idu svojim putem; ljudska i demonska dejstva takodje idu svojim putem. Zlodela ostaju zlodela, zlocinci ostaju zlocinci, makar pocinioci zla i njihova zla namera ujedno bili samo orudja Bozije volje. Ovo poslednje je posledica neogranicene Bozije premudrosti, neogranicene Bozije svemoci, zbog koje bica kada postupaju po svojoj slobodnoj volji ujedno bezizlazno ostaju u vlasti Tvorca a da to ne shvataju, izvrsavaju volju Tvorca a da to ne znaju.


Sudovi Boziji prisustvuju i dejstvuju u dogadjanjima u kojima ucestvuju ljudi i demoni, s tim sto Boziji sudovi prisustvuju i dejstvuju u tim dogadjanjima kao najtananiji duh u materiji, nezavisan od materijalnog, nestesnjen materijom, dejstvujuci na materiju i ne podvrgavajuci se dejstvu materije. Sudovi Boziji su svemoguce dejstvo u vaseljeni svesavrsenog Boga, jedinoga, u preciznom smislu Duha, koji ispunjava vaseljenu i sve sto je izvan vaseljene, sto nije obuhvaceno vaseljenom. Materijalni svet, izlozen nasim osecanjima, ne obuhvata Boga; ni svet duhova, koji nije izlozen nasim osecanjima, ne obuhvata Boga. Kakav je Bog, takva su i Njegova dejstva: i Njegovi sudovi su neobuhvatni. Neka pobozno tihuju pred njima i ljudi i andjeli! U odnosu na Boga duhovi su takodje materija: oni se razlikuju od Boga i po sustini i po svojstvima, razlikuju se nemerljivo mnogo, razlikuju se od Boga onoliko koliko se i sama gruba materija razlikuje od Boga.[26] Takav je zakon o odnosu beskonacnog prema svemu ogranicenom i konacnom. Koliko god se ograniceni predmeti medjusobno razlikovali, koliko god se povecavali ili smanjivali, njihova razlika u odnosu na beskonacno se ne menja, i nikad ne moze da se menja: ona je uvek ista zato sto je uvek beskonacna.


Tesko svijetu od sablazni; jer potrebno je da dodju sablazni, ali tesko covjeku onom kroz koga dolazi sablazan.[27] Ovo je rekao Spasitelj sveta, Gospod nas Isus Hristos. Ovo je receno o dogadjajima koji se desavaju pred nasim ocima, i jos ce se morati desavati, u kojima se svesveti sudovi Boziji slivaju u jedno sa zlocinackim i pogubnim posledicama ljudske gresne, sladostrasne, Bogu neprijateljske slobodne volje.


Potrebno je da dodju sablazni: ovim recima objavljuje se Bozije predodredjenje, objavljuju se sudovi Boziji, nedokucivi za coveka i nedostupni njegovom poimanju. Tesko covjeku onom kroz koga dolazi sablazan: ovim se Boziji gnev objavljuje slugama, propovednicima, zastitnicima greha, sejacima i siriteljima greha u ljudskom drustvu, neprijateljima i goniteljima istinskog bogopoznanja i bogosluzenja. Njihovu nastrojenost i delatnost Bog je vec osudio; vec su izgovorene gromovite pretnje protiv te nastrojenosti i te delatnosti; vec je pripremljena njihova plata – vecni pakao i njegove tamnice, uzasna mucenja i kazne. Ali Bog je dopustio zlonamernu i Njemu suprotstavljenu delatnost i nastrojenost ljudi. Takvi su sudovi Boziji. Zlo koje cine bica ne moze da narusi u Bogu – u svesavrsenom Dobru – Njegovo nenarusivo, neprikosnoveno obitavanje u neizmenjivim svojstvima i dostojanstvima, ne moze da spreci beskrajnu Boziju premudrost da izvrsava svoju svesvetu, svemogucu volju.


Sta je Bozije predodredjenje? To je izraz u Svetom pismu kojim se opisuje Bozija velicina, visa od svega sto covek moze o njoj da kaze. Pojam predodredjenja je veoma blizak pojmu sudova Bozijih: ta dva pojma se cesto stapaju. Objasnicemo, shodno nasim mocima, Bozije predodredjenje, o cijem postojanju svedoci Sveto pismo,[28] i najpre naglasiti da mnogi nepravilno razumeju ovaj pojam, i da upravo time povlace sebe u pogibeljnu provaliju zabluda.

Bog je izvan kategorije vremena[29]: vreme ne postoji za Boga. Vremenom razumna bica oznacavaju utisak koji u njima stvaraju promene pojava u prirodi. Tako nauka definise vreme. I bi vece i bi jutro, dan prvi.[30] Tako Pismo predstavlja nastanak pojma vremena – dakle potpuno saglasno sa zakljuckom pozitivne nauke.[31] Ocito je da spoljasnji utisci ne mogu da deluju na Boga, u protivnom Bog ne bi bio savrsen, povecavao bi se i smanjivao, a to nije svojstvo beskonacnog. Vreme, dakle, za Boga uopste ne postoji: ni buducnost za Njega ne postoji. Ono sto tek treba da se dogodi vec se pojavljuje pred Bozijim licem tako kao da se vec desilo; zagrobna sudbina svakog coveka – ta nuzna i prirodna posledica covekove zemaljske, dragovoljno izabrane delatnosti – vec je poznata Bogu, jer ju je Bog vec resio. Neuoblicen (zacetak) moj videse oci Tvoje,[32] svesavrseni Boze! Ispovedao je ovo nadahnuti prorok: i svaki covek je, kaze logika, duzan da ovo ispoveda.


“Ja sam predodredjen, i nemam nikakve mogucnosti da se protivim predodredjenju, da izmenim ili sprecim Bozije predodredjenje. Zasto da primoravam sebe neumoljivo strogoj hriscanskoj vrlini? Zasto da podvrgavam sebe nebrojenim lisavanjima i da zivim stalno se odricuci zivota? Zivecu ovaj kratki zivot onako kako zelim i kako mi se svidja! Pohitacu onome cemu me mami moja masta, iscrtavacu pred sobom carobne slike! Razonodicu se do mile volje svim nasladama, makar i gresnim! One su raskosno rasute po vaseljeni, i nestrpljiva radoznalost vuce da ih probam i iskustveno poznam! Ako mi je predodredjeno da budem spasen, Bog ce me spasiti, bez obzira na svu moju porocnost. A ako mi je sudjeno da propadnem, propascu bez obzira na sve moje napore da zadobijem spasenje.”


Ovakvo razmisljanje nije nista drugo do nepoznavanje hriscanskih tajni, lazno nazvano znanje i telesno mudrovanje. U njemu se iznosi strasno bogohulstvo, kojeg oni nisu ni svesni. Nesrecno, potpuno pogresno umovanje mnogi smatraju i prihvataju za neoborivu istinu: na njemu se zasniva svojevoljni, bezakoniti i razvratni zivot. Na zemaljskom porocnom zivotu zasniva se vecno zalosni, vecno nesrecni zivot s one strane groba.


Lazno, po dusu pogubno umovanje o Bozijem predodredjenju i Bozijim sudovima nastalo je zbog toga sto dejstva koja su svojstvena jedino Bogu nisu razlikovana od ljudskih dejstava. Jedna greska nuzno vodi u drugu gresku; ona vodi u mnoge greske ako je napravljena u prvoj, polaznoj premisi. Cim covek ne razlikuje svoje dejstvo od Bozijeg dejstva, on je vec, toboze prirodno, potcinio oba dejstva jednom zakonu, jednom sudu, sudu svog razuma. Odatle se pred njim otvorilo beskrajno polje zabluda. Cim je sebe postavio za sudiju Bozijih dejstava, on je samim tim pripisao Bogu isti onaj odnos prema dobru i zlu koji prema njima ima covek. On je, dakle, smatrao da su Bozija svojstva ista kao i covecija svojstva; Bozije misljenje podredio je zakonima ljudskog misljenja: odredio je i neku razliku, ali ne beskonacnu, vec neku svoju, neodredjenu, daleku od svake pravilnosti i smisla.


Od svog bespocetnog pocetka Bogu je bila dovoljna, i sada mu je dovoljna, sama Njegova Rec. Bozija Rec je ujedno i Njegova misao: U pocetku bjese Logos (Rijec), i Logos bjese u Boga, i Logos bjese Bog.[33] Takvo je svojstvo bezgranicnog uma. Zbog svog bezgranicnog savrsenstva Bog ima jednu i jedinstvenu misao, bez obzira na to sto se ta misao iskazuje u sferi razumnih bica kroz bezbrojno mnostvo misli. Nase misljenje O Bozijim sudovima i Bozijem predodredjenju ce dobiti neophodno utemeljenje tek onda kada odvojimo od sebe na beskonacno rastojanje i Bozije bice, i Njegova svojstva, i Njegova dejstva. Predodredjenje covekove sudbine potpuno dolikuje Bogu zato sto je Boziji um neograniceno savrsen, zato sto je Bog nezavisan od vremena. Bozije predodredjenje pokazuje coveku Boziju velicinu i ostaje tajna, poznata jedino Bogu,ali uopste ne suzava covekovu slobodnu delatnost na celom polju zemaljskog zivota, nema nikakvog uticaja na tu delatnost, nikakvog odnosa prema njoj. Posto nema nikakvog uticaja na covekovu delatnost, Bozije predodredjenje nema i ne moze da ima nikakvog uticaja na posledice te delatnosti, na covekovo spasenje i covekovu propast. Dakle, rukovodioci naseg ponasanja su razum i slobodna volja, sa jedne strane, i otkriveno Bozije ucenje, sa druge strane. Otkriveno Bozije ucenje detaljno objavljuje Boziju volju kao sredstvo spasenja,javlja dobru Boziju volju da svi ljudi budu spaseni, objavljuje vecnu muku za one koji gaze Boziju volju. Iz ovoga sledi nesumnjiv zakljucak: hoce li covek biti spasen ili nece, to zavisi jedino od njegove dobre volje, a ne od njemu nepoznatog Bozijeg odredjenja.


Zasto se neko radja bogat i ugledan, a neko siromasan, prezren i ugnjeten, osudjen na dozivotni telesni trud u znoju lica, lisen sredstava za umni razvoj? Zasto neko umire u dubokoj starosti, a neko u cvetu mladosti ili u naponu snage, a neko pak kao dete, cak i kao cedo od svega nekoliko dana?


Zasto je neko stalno zdrav i srecan, a drugoga ne prestaju da muce bolesti, i snalazi ga nevolja za nevoljom, nesreca za nesrecom? Ova i ovima slicna pitanja okupirala su jednom prilikom velikog pustinozitelja Antonija Egipatskog – uzaludno je pustinozitelj trazio resenje sopstvenim razumom, osenjenim Bozijom blagodacu, spremnim da se udubljuje u razmatranje Bozijih tajni. Besplodno razmisljanje je iscrpilo svetog starca, a onda je najednom zacuo glas s neba: “Antonije, to su sudovi Boziji. Ispitivanje sudova Bozijih je stetno po dusu. Pazi na sebe.”[34]


“Pazi na sebe”, o covece! Preduzmi samo onaj trud i samo ono ispitivanje koji su ti sustinski potrebni, neophodni. Odredi tacno samog sebe, svoj odnos prema Bogu i prema svim delovima tebi poznatog grandioznog sveta. Odredi sta ti je dato da saznajes, sta je dato samom tvom sagledavanju, a sta je skriveno od tebe. Odredi stepen i granice svoje sposobnosti misljenja i poimanja. Ta sposobnost, kao sposobnost ogranicenog bica, ima i svoj stepen, i svoj krajnji domet. Ljudska shvatanja, u nekim odredjenim oblicima, nauka naziva potpunim i savrsenim, no ona uvek zavise od ljudske sposobnosti misljenja i poimanja: ona su savrsena onoliko koliko je savrsen covek. Dodji do vaznog znanja da savrseno misljenje o bilo cemu nije svojstveno ogranicenom ljudskom umu, da ono cak nije ni moguce. Savrseno misljenje pripada jedino savrsenom Umu. Bez tog znanja, tacnog i svetog znanja, pravilnost covekove pozicije i uloge i pravilnost covekove delatnosti stalno ce biti strana cak i samom geniju. Ovde mislimo na covekovu duhovnu poziciju i ulogu, i na covekovu duhovnu delatnost, dakle na ono u cemu je svaki covek duzan da se razvija onako kako je to razumnom bicu odredio i propisao njegov Spasitelj. Ne govorimo ovde o onoj vremenski ogranicenoj poziciji i ulozi i onoj vremenski uokvirenoj delatnosti u koju, kao clanovi ljudske zajednice, nakratko dospevamo tokom naseg zemaljskog stranstvovanja.


Sta je meni blize od mene? Sta poznajem bolje nego samog sebe? Neprestano sam sa sobom; po prirodnoj nuznosti stalno moram da pazim na sebe; obracam paznju na druge stvari ukoliko mi je to neophodno. Ljubav prema samom sebi postavio mi je Boziji zakon kao meru ljubavi prema bliznjem. I upravo ja, koji prihvatam obavezu da saznajem ono daleko u dubinama zemlje i mora, u dubinama ispod neba i iznad nebeskog svoda, upadam u nepriliku, u potpunu nedoumicu, ne znam sta da odgovorim sebi kada cujem pitanje: ko sam i sta sam? Ko sam ja? Da li sam sustina? Ali ja sam stalno podvrgnut velikim promenama, od moga zaceca do moje smrti. Sustina, u pravom smislu, nije podlozna promenama; ona mora da pokazuje stalno istu, sebi uvek jednaku silu zivota. Nema u meni potvrde zivota koja je potpuno sadrzana u meni samom; zivotna sila u mom telu se potpuno iscrpljuje: ja umirem. Nije samo smrtno telo podredjeno smrti; ni sama dusa nema u sebi uslova neunistivog zivota: tome me uci Sveto Predanje Pravoslavne Crkve. Bog je darovao besmrtnost dusi i andjelima: besmrtnost nije njihova svojina, nije njihovo prirodno svojstvo.[35] Da bi odrzalo svoj zivot, telo mora da dise i da se hrani proizvodima zemlje; da bi dusa odrzala i sacuvala u sebi svoju besmrtnost, potrebno je da na njoj tajanstveno dejstvuje Bozija desnica. Ko sam ja? Pojava? Ali ja osecam da postojim. Mnogo godina razmisljao je neko o zadovoljavajucem odgovoru na postavljeno pitanje, razmisljao, i udubljivao se u misljenje o samom sebi uz svetlost svetiljke – Duha Bozijeg. Nakon dugogodisnjeg razmisljanja dosao je do sledeceg relativnog odredjenja coveka: Covek je odblesak sustine, i pozajmljuje od te sustine karakter sustine.”[36] Bog, jedini koji jeste[37], odrazava se u covekovom zivotu. Tako se sunce odrazava u cistoj kapi kise. U kapi kise vidimo sunce, ali to sto vidimo u njoj nije sunce. Sunce je tamo, na nedostiznoj visini.


Sta je moja dusa? Sta je moje telo? Sta je moj um? Sta su osecanja srca? Sta su osecanja tela? Sta su sile duse i tela? Sta je zivot? Pitanja nerazresena, pitanja nerazresiva! Hiljadama godina ljudski rod je pristupao razmatranju tih pitanja, napinjao se da ih razresi i odstupao od njih ubedjen da su nerazresiva. Ima li sta sto bolje poznajemo od svog tela? Posto poseduje osecanja, ono je izlozeno dejstvu svih tih osecanja: znanje o telu mora biti sasvim zadovoljavajuce zato sto do njega dolazimo i umom i osecanjima. Na isti nacin dolazimo i do znanja o dusi, o njenim svojstvima i silama, o predmetima koji nisu podvrgnuti osecanjima tela;[38] no takvo znanje je daleko od potpunog i savrsenog.


Da bi otkrila strukturu neke tvari, nauka mora da je rastavi na sastavne, dalje nerastavljive delove, i da zatim od tih sastavnih delova ponovo sastavi rastavljenu tvar. Tako dobijena znanja o tvari nauka smatra pouzdanim, a pretpostavke – dok se potpuno ne dokazu – ne pusta u sistem znanja, u riznicu nauke, mada ih ljudska proizvoljnost proklamuje, i usmeno i u knjigama, kao istine, podsmejavajuci se neznanju i lakovernosti covecanstva. Da bismo ljudsko telo rastavili na delove u onoj meri koja bi nam omogucila da shvatimo njegovu sustinu, morali bismo ga rastaviti jos dok je zivo. A ako zelimo da odredimo smisao zivota, onda nemamo druge mogucnosti do da uhvatimo sam zivot i da ga razmotrimo samog po sebi. Valjanost rastavljanja morali bismo dokazati tako sto bismo iz sastavnih delova vaspostavili zivo telo. Ali to nije moguce. Mi otvaramo i pregledamo jedino leseve[39], i pri tome ne znamo sta zivot ostavlja u telu koje je napustio a sta odnosi sa sobom. Kad otvaramo leseve, mi upoznajemo ustrojstvo masine, skrivene u unutrasnjosti tela, sad vec nesposobne da se pokrece i radi, samim tim lisene svog sustinskog smisla. A sta znamo o nasem telu? Nesto sto je mnogo daleko od potpunog i savrsenog znanja.


Trazicemo odgovor od naseg uma, tog glavnog orudja za sticanje znanja, da on sustinski odredi sebe, sta je on? Sila duse? No ovim smo iskazali samo pojam koji se pojavio u nama zbog utisaka izazvanih dejstvima uma – nismo odredili sustinu uma. Isto ovo moramo reci i o ljudskom duhu, to jest o onim uzvisenim osecanjima srca koja zivotinje nemaju, o osecanjima kojima se ljudsko srce razlikuje od srca zivotinja, o onim otmenim “plus” osecanjima u covekovom srcu u poredjenju sa srcem zivotinja. Duh je sila duse. Kako su sile duse sjedinjene sa samom dusom? Nacin sjedinjenja je nepojmljiv, jer je nepojmljiv nacin sjedinjenja tela sa njegovim osecanjima, vidom, sluhom i ostalim raznim osecanjima. Osecanja tela napustaju telo onda kada ga napusta zivot, odnosi ih iz njega dusa koja odlazi. To znaci da telesna osecanja u stvari pripadaju dusi, i dok ona obitava u telu, dotle se telesna osecanja ispoljavaju kao osecanja tela. Iz ovoga proizilazi nuzan logican zakljucak: dusa oseca isto sto i telo; dusa je srodna sa telom; dusa, dakle, nije potpuno suprotna telu, kako su neki, zbog svog neznanja, nepromisljeno tvrdili, i kako neki i sada tvrde.[40] Medju tvarima postoji postupnost i razlika koja iz nje proizilazi, kao i medju brojevima. Razlika moze biti veoma znacajna, ali ona ne ponistava ni srodnost ni postupnost. U toj postupnosti jedno je grublje u poredjenju sa nama, drugo je finije; ali ono sto je stvoreno, ograniceno, sto postoji u prostoru i vremenu, to mora biti materijalno, a materijalnost je neodvojivo svojstvo svega ogranicenog. Nematerijalan je samo Bog: On se potpuno razlikuje od svih tvari; On je suprotan svim tvarima i po sustini i po svojstvima onako kako je beskonacnost suprotna brojevima, svim bez izuzetka. Eto sta znamo o nasoj dusi, o umu, o srcu! Pa sta znamo? Nesto, samo ograniceno nesto.


Ko sve to potpuno zna? Jedino Bog! On je beskonacan, i zato ima savrseno znanje o svemu; Njegovom znanju nista ne nedostaje. On je i dokazao takvo znanje na savrsen nacin: ni iz cega je stvorio bezbrojne svetove, nama vidljive i nevidljive, znane i neznane. Beskonacnom je svojstveno da nepostojecem daje zivot i privodi ga u postojanje, a to ne mogu da ucine nikakvi brojevi, koliko god bili veliki. Sve sto postoji samim svojim postojanjem dokazuje da je Um koji upravlja vaseljenom bezgranican.[41] Ljudi su otkrili, donekle otkrili, veoma mali broj zakona nastajanja i postojanja. Otkrili su i to da svu prirodu prozima zakonitost koju ljudi ne mogu da shvate. Ako je um potreban za saznavanje delica zakona, tim vise je On neophodan za njihovo sastavljanje.


Covece! “Pazi na sebe”, sebe proucavaj! Ako jasno i shodno svojoj moci saznas sebe, onda ces jasnije i pravilnije gledati na sve izvan tebe. Kako i zbog cega sam priveden u zivot i zasto sam se pojavio na popristu zemaljskog zivota? Dosao sam na ovo popriste mimo svoje volje i nesvesno; ne znam razloge stupanja iz nebica u bice. Promisljam, pronalazim razlog, i ne mogu poreci da mi nema druge do da taj razlog prepoznam u odluci neogranicene, nepoznate, nedokucive volje, kojoj sam potpuno potcinjen. Dosao sam na svet sa sposobnostima duse i tela; one mi pripadaju: one su mi date, nisam ih ja izabrao. Dosao sam sa raznim slabostima; vec sam odredjen za kaznu; dosao sam kao stradalnik i osudjenik na stradanja. Upao sam u okolnosti i prilike koje sam zatekao, ili koje su mi pripremljene – ne znam. Na putu zemaljskog stranstvovanja veoma retko mogu da postupim onako kako ja hocu, da ispunim svoju zelju: skoro uvek me na silu vuce neka nevidljiva, svemoguca ruka, neka bujica kojoj ne moguda pruzim nikakav otpor. Skoro uvek nailazim na neocekivano i nepredvidjeno. Neko me odvodi iz zemaljskog zivota potpuno nenadano, bez i najmanjeg mog pristanka na to, bez imalo obzira prema mojim zemaljskim potrebama, potrebama onih oko mene, kojima sam i po mom i po njihovom sudu neophodan. Odlazim sa zemlje zauvek, i ne znam kuda sam se uputio! Odlazim u groznoj usamljenosti! Sve sto ce me docekati u nepoznatoj zemlji, u koju ulazim smrcu, bice potpuno novo, nesto sto nikada nisam video. Da bih usao u nepoznatu zemlju, moram da ostavim na zemlji sve zemaljsko, moram da skinem sa sebe samo telo. Otuda, iz te nepoznate zemlje, ne mogu da dodam na zemlju nikakvu vest o sebi: tu vest ne moze da cuje niko ko je obucen u kozu zemaljske, grube materije. Moj zivot u ovom vidljivom svetu nije nista drugo do neprestana borba protiv smrti; takav je on od moje kolevke do mog groba. Svakog dana i svakog casa mogu da umrem, ali dan i cas smrti ne znam. Znam da cu umreti; u to nema sumnje, u to ne moze biti ni trunke sumnje, ali zivim kao da sam besmrtan zato sto osecam u sebi besmrtnost. Predosecanje smrti mi je oduzeto, i nikako ne bih mogao da poverujem da covek moze da umre da na svim ljudima ne vidim da je smrt neizbezna sudbina svakog coveka. Koliko god cinio napora, ne mozes, govori Jevandjelje, pridodati rastu svome lakat jedan,[42] ni dlaku jednu bijelom ili crnom uciniti.[43]


“Zasto je to tako? Nesporno je da je mnogo od onoga sto je ovde receno zaista sa pravom receno. Stradalnicko stanje covecanstva na zemlji, svima ocigledno stanje, mora imati svoj razlog. Ali kako potomstvo moze biti krivo za grehove praoca? Pa on je toliko davno ziveo da njegovo potomstvo nista ne oseca prema njemu? Potomstvo se kaznjava – to je ocigledno. A zasto se kaznjava ono, nevino? Zasto ono nosi uzasnu vecnu kaznu? Kazna prelazi sa narastaja na narastaj, tesko pada na svaki narastaj, brise sa lica zemlje svaki narastaj, i to tako sto svaki narastaj pre toga podvrgne bezbrojnim mucenjima. Svaki narastaj dolazi na zemlju bez svesti o tome, bez volje za tim, cak nasilno. Svaki covek stupa u zemaljski zivot bez sposobnosti da samostalno deluje: sposobnosti u detinjstvu vise lice na seme nego na odrasle biljke. Pa kakvo je ucesce potomstva u grehu praoca, ucesce koje je zasluzilo takve kazne, kada nije bilo i nema same mogucnosti da potomstvo ucestvuje u grehu ni tananim pristankom srca ni najmanjom sklonoscu uma? Gde je tu Bozija pravednost? Gde je blagost? Vidim jedino njihovu suprotnost.” Tako vapi nemocni covek, zaslepljen svojim gresnim, materijalnim zivotom. Tako vapi on, i poziva pred sebe sudove Bozije da ih saslusa.


Tako vapi covek koji ne poznaje Boga! Tako vapi ljudska gordost! Tako vapi covekovo nepoznavanje samog sebe! Tako vapi lazno misljenje o sebi i o celokupnom svom polozaju! Tako vapiju oni – no niko ne cuje vapaj. Takvim povicima ljudi, ne shvatajuci to, pokazuju samo svoju bolest sujete i samoobmane: takvim povicima oni razoblicavaju svoju zelju da budu rukovodioci u vaseljeni, da budu sudije i uce Boga kako da upravlja svetom – no niko im ne daje visoke nebeske prestole, na koje su pre pobunjenih ljudi hteli da sednu pobunjeni andjeli. Bezumni poduhvat se zaglibljuje u svojoj bezumnosti, kao u mutnoj dubini, a zrtve, nepromisljeno odusevljene tim poduhvatom, muci tako sto se besplodno trgaju u nerazdresivim lancima. Dogadjaji idu svojim tokom, u domostroju vaseljene ne dolazi ni do kakve promene, sudovi Boziji ostaju neizmenjivi. Surovo iskustvo potpuno i nepobitno dokazuje svu ljudsku nistavnost i samoobmanu.


Veoma precizno matematicko misljenje objasnjava coveku potpuno odredjeno da se on beskonacno razlikuje od Boga i po sustini i po svojstvima, iako se za iskazivanje i jednog i drugog, zbog oskudnosti ljudskog jezika, koriste iste reci. Ono sto je beskonacno se rukovodi zakonima koji su potpuno drukciji od svega sto se moze izraziti brojem po metodu pozitivne nauke, koja je oslonac svih drugih nauka, kao sto su kosti oslonac celog ljudskog organizma. Iz ovog aksioma proizilazi drugi aksiom: dejstva beskonacnog su prirodno nedostupna svim razumnim bicima, koja se mogu izraziti brojem. Broj ostaje broj koliko god se on uvecavao; broj se beskonacno razlikuje od beskonacnog; svi brojevi se beskonacno razlikuju od beskonacnog. Nastojanje da se pojmi nepojmljivo nije nista drugo do posledica laznog znanja, zasnovanog na laznim pojmovima. Takvo nastojanje nuzno ostaje dosledno svom nacelu: njegove posledice su nuzno potpuno pogubne, kao i sve posledice koje proizilaze iz lazi.


Odakle to nastojanje? Ocigledno iz gordog, pogresnog misljenja o sebi, koje toliko zanosi coveka da on daje sebi drugi znacaj od onoga koji mu je dat u neobuhvatnom svetu.


Ispitujem sebe! I evo slike koja je nastala preda mnom dok sam ispitivao sebe! Evo kako su me tacnim crtama, zivim bojama istinito naslikali sami opiti, sami dogadjaji iz mog zivota. Kakav zakljucak moram da izvedem o sebi iz tog slikanja? Zakljucak da ni u kom slucaju nisam samosvojno, samostalno bice, da nemam najosnovnijih, najzivotnijih saznanja o sebi. Ostaje potreba, ostaje neophodnost da mi drugi bolje objasni, da mi objavi moje odredjenje, da mi pokaze pravilno delovanje, i time spreci delovanje bez smisla i cilja.


Tu nasusnu potrebu, tu neophodnost, prepoznao je sam Bog. On ju je prepoznao, On je darovao ljudima objavljeno ucenje, koje nas uznosi do poznanja nedostupnih nasem sopstvenom poimanju. U bogootkrivenom ucenju Bog je otkrio sebe coveku onoliko koliko neograniceni i neobjasnjivi Bog moze biti objasnjen i otkriven ogranicenom coveku. U bogootkrivenom ucenju Bog je otkrio coveku znacaj i odredjenje coveka, njegov odnos prema Bogu i prema svetu, vidljivom i nevidljivom. Bog je otkrio coveku znanje o coveku onoliko koliko je to znanje dostupno covekovom umu. Potpuno i savrseno znanje o coveku, kao i o svakoj drugoj tvari, ima svesavrseni Bog, jedini sposoban za potpuno i savrseno znanje o svemu.


Uporedjeno sa znanjima koja covek dobija tacnim ispitivanjem sebe, Bozije otkriveno ucenje potvrdjuje ta znanja, i ona potvrdjuju njega. Potvrdjujuci se medjusobno, znanja se pokazuju pred covecanstvom u jarkoj svetlosti neoborive istine.


Bozije otkriveno ucenje mi objavljuje, zivotno iskustvo mi dokazuje da sam delo Bozije. Ja sam delo moga Boga! Ja sam sluga moga Boga, sluga potpuno pokoran vlasti Boga: mene je obuhvatila, mene poseduje Njegova vlast, neogranicena, samovladalacka u doslovnom smislu reci. Ta vlast se ne savetuje ni sa kim, ta vlast nikome ne podnosi nikakve izvestaje o svojim namerama i delima: niko ni od ljudi ni od andjela nije sposoban ni da joj da savet, ni da je saslusa, ni da razume njen izvestaj. Logos bjese u pocetku u Boga.[44]


Ja sam sluga moga Boga, bez obzira na to sto mi je data slobodna volja i razum za upravljanje voljom. Moja slobodna volja je sadrzana gotovo jedino u samom izboru izmedju dobra i zla: u svakom drugom smislu ona je odasvud ogranicena. Mogu nesto da pozelim, ali moja zelja nailazi na suprotnu volju drugih ljudi, na suprotne nesavladive okolnosti, i zato najcesce ostaje neispunjena. Mogu da imam mnogo zelja, no moja sopstvena nemoc cini besplodnim mnoge moje zelje.


Neispunjena zelja, pogotovo neispunjena razborita, korisna i preko potrebna zelja, izaziva tugu. Shodno znacaju zelje, tuga moze da se uvecava, a cesto da predje u uninije, cak i u ocajanje. Sta umiruje coveka u teskim trenucima dusevne nesrece, kada je svaka ljudska pomoc ili nemocna ili nemoguca? Umiruje ga samo saznanje da je sluga i delo Bozije: jedino to saznanje ima takvu snagu. Cim covek molitveno kaze Bogu iz sveg svog srca neka mi bude, Gospode moj, po volji Tvojoj, bura u srcu vec pocne da se stisava. Od tih iskreno izgovorenih reci i najvece nesrece gube nadmoc nad covekom.


Sta to znaci? To znaci da covek celim svojim bicem ulazi u oblast svete istine istog onog trena kada ispovedi da je sluga i delo Bozije, kada se potpuno preda Bozijoj volji. Istina daje pravilnu nastrojenost duhu, zivotu. Kada covek udje u oblast istine, kada se potcini istini, tada on dobija moralnu i duhovnu slobodu, dobija moralnu i duhovnu srecu. Ta sloboda i ta sreca ne zavise od coveka i okolnosti.


Ako vi ostanete u nauci mojoj – rekao je Spasitelj Judejcima – zaista ste moji ucenici. I poznacete istinu, i istina ce vas osloboditi. Svaki koji cini grijeh rob je grijehu. Ako vas, dakle, Sin Boziji, koji je Samoistina, oslobodi, zaista cete biti slobodni.[45] Sluzenje grehu, lazi, sujeti jeste u pravom smislu ropstvo, makar spolja izgledalo kao blistava sloboda. To ropstvo je vecno ropstvo. Tu je potpuno slobodan, istinski slobodan, jedino onaj koji je istinski sluga Boga svoga.


Jos dublje uranjam u ispitivanje sebe: preda mnom se otkriva nova slika. Uvidjam da je moja volja potpuno rastrojena, da je nepokorna razumu; uvidjam da je razum izgubio sposobnost pravilnog delovanja. To stanje je malo primetno u rasejanom zivotu; ali u samovanju, kada je samovanje obasjano svetloscu Jevandjelja, stanje rastrojstva dusevnih sila postaje vidljivo na toj velikoj, mracnoj, uzasnoj slici. To stanje tu, preda mnom, potvrdjuje da sam palo bice. Sluga sam moga Boga, ali sluga koji je prognao Boga, odbaceni sluga, sluga koga kaznjava ruka Bozija. I Bozije otkrivenje mi otkriva da sam takav.


Moje stanje je stanje svojstveno svim ljudima. Covecanstvo je vrsta bica koja se muce u raznim pogubnim nesrecama. Drugacije i ne moze biti! Dokaza da je to tako ima svuda oko mene i u meni. Da nisam izgnanik na zemlji, isto kao i moja braca, ljudi, da moj zemaljski zivot nije kazna, zasto bi onda celokupni ovaj zivot bio polje neprestanog truda, neprestanog sudaranja, nezasite zelje, nikada i nicim nezadovoljene? Zasto zemaljski zivot mora da bude put jedino stradanja, nekad veceg, nekad manjeg, nekad primetnog, nekad zaglusenog zanetoscu zemaljskim brigama i nasladama? Zasto postoje bolesti i sve druge nesrece, pojedinacne i opste? Zasto u ljudskom drustvu postoje svadje, uvrede, ubistva? Zasto postoji sve to toliko raznovrsno zlo, koje neumorno ratuje protiv dobra, ugnjetava i progoni dobro, i skoro uvek trijumfuje nad dobrom? Zasto je svaki covek u sebi zatrovan strastima, zasto ga one muce neuporedivo vise nego spoljasnje nevolje? Zasto postoji smrt, koja nemilosrdno prozdire sve? Koji je smisao cinjenice da narastaji smenjuju jedni druge, da iznicu iz nebica, nakratko ulaze u zivot, i opet zauvek uranjaju u nepoznato?


Zasto se svaki narastaj na zemlji prihvata delatnosti tako kao da je vecno na njoj? I cemu ta delatnost kada je uvek protivrecna samoj sebi, kada je uvek zasnovana na naporu, na potocima ljudske krvi, kao na cementu, i kada stalno rusi to sto je stvorila sa istim takvim naporom, sa istim takvim prolivanjem krvi?… Zemlja je dolina izgnanstva, dolina neprestanog nereda i smutnje, dolina kratkotrajnog stradalnickog boravka stvorenja koja su izgubila svoj prvobitno dostojanstvo, i stan, i zdravi razum. Koliko je samo nacina stradanja u ovoj mracnoj i dubokoj dolini! Nema broja tim nacinima: ljudi stradaju i pod pritiskom siromastva i u obilju bogatstva; stradaju i u ubogim kolibama i u velelepnim carskim odajama, stradaju i od nesreca izvana, i od onog strasnog rastrojstva koje je iznutra pogodilo svakog coveka, koje je pogodilo i njegovu dusu i njegovo telo, koje je izopacilo i zaslepio njegov um.


Tako u zagonetkama govorim o sebi! Do takvih nepobitnih, opipljivih zakljucaka dovodi me moje zivotno iskustvo i sve sto se dogodilo i sto se dogadja celom ljudskom rodu. Takvim me prikazuje i Bozije otkrivenje; prikazuje me potpuno odredjeno, i otvara mi vrata u oblast poznanja po daru moga Boga, otvara mi zakljucana vrata do kojih sam mogao da doprem i pred koja sam mogao da stanem jedino radom mog uma. Bozije otkrivenje mi otkriva da je Bog stvorio prvog coveka ni iz cega, da ga je stvorio duhovno otmenog, besmrtnog, dalekog od zla. To otkrivenje ne moze da ne bude istinito: osecam da sam besmrtan, da je zlo daleko od mene; mrzim zlo, muci me, vuce sebi, kao lazov i tiranin. Prvi na zemlji stvoreni covek stavljen je u onaj deo neba koji je nazvan rajem. Tu, u raju, u nicim nenarusenom blazenstvu, on je otrovao sebe tako sto je samovoljno probao zlo, i sa sobom otrovao i unesrecio sve svoje potomstvo. Tog coveka, Adama, pogodila je smrt, to jest greh, greh koji je nepovratno rastrojio coveciju prirodu i ucinio je nesposobnom za blazenstvo. Smrt je ubila Adama, ali ga nije lisila postojanja, sto smrt cini jos uzasnijom, jer je vidljiva; takav Adam bacen je na zemlju u okovima: u grubom i mnogim bolestima sklonom telu, koje je do tada bilo bestrasno, sveto, duhovno. Zbog covekovog greha zemlja je prokleta: izgubila je svoje prvobitno stanje[46] i pretvorila se u ono stanje koje nuzno sledi obitelji izgnanika sa neba zato sto su na nebu pogazili Bozije zapovesti. Neprijateljsku nastrojenost celokupne vidljive prirode prema nama srecemo na svakom koraku. Na svakom koraku vidimo da nas ona prekoreva, osudjuje, da ne odobrava nase ponasanje. Coveku koji nije pokoran Bogu nije pokorna ni ziva ni bezdusna materija. Ona je bila pokorna coveku dok je on bio pokoran Bogu. Sada se ona pokorava coveku nasilno, joguni se, cesto narusava poslusnost, cesto unistava svog gospodara kad zestoko i neocekivano ustane protiv njega. Zakon razmnozavanja ljudskog roda, kojeg je Bog ustanovio odmah nakon stvaranja, nije ukinut; ali je stupio na snagu pod uticajem pada; izmenio se, izopacio. Odnosi medju roditeljima postali su neprijateljski, bez obzira na to sto oni cine savez dvaju tela,[47] izlozeni su mukama pri radjanju, naporima pri odgajanju[48], deca se zacinju u bezakonjima i grehu[49] i zapocinju zivot kao zrtve smrti. Svakom coveku je dat rok boravka na zemlji u raznim i brojnim patnjama. Cim prodje rok, kojeg je odredio nedokucivi Bog, svaki covek mora da sidje u vecnu tamnicu, u pakao, u prostranu unutrasnjost planete zemlje. Sta je covecanstvo ispunjeno gordim mastanjem o sebi, obezumljeno tom sujetnom i laznom mastom? Covecanstvo je smece nepotrebno nebu, pometeno s neba, svaljeno najpre kraj otvora ambisa, a zatim, saobrazno sopstvenom uvecanju, i u sami ambis. Ambis je nazvan bezdanom: takav je on prema ljudima. Iz njega nema izlaza: prijevornice zemaljske nada mnom su dovijeka,[50] govori Pismo.


Pazljivo slusam kazivanje svetog otkrivenja, i uvidjam da je istinito. Nemoguce je ne priznati ga istinitim. Beskonacni Bog je svesavrseno dobro; covek se beskonacno razlikuje od Boga po sustini, a po svojstvima i usmerenju zauzeo je poziciju suprotstavljanja Bogu. Ako je covek, pred Bogom toliko nistavni covek, ujedno i protivnik Bogu, kakav tek onda znacaj on mora da ima pred svetinjom i velicinom Boga? Znacaj prezrene necistote i blata, po svedocenju Pisma.[51] On mora biti udaljen od lica Bozijeg, sakriven od Bozijih ociju.


Bozije otkrivenje poucava coveka da je on delo Bozije i sluga Boziji, gresni sluga, odbaceno delo, koje puzi i propada u svom padu.[52] Zatrovan opstenjem sa nacelnikom i roditeljem zla, sa pomahnitalim i upornim neprijateljem Boga, sa palim andjelom, lisen prirodne slobode cim se pokorio tom svezlobnom duhu, covek je izopacio svoj prirodni odnos prema Bogu, i, slicno palom andjelu, postao neprijatelj Boziji.[53] Neki ljudi su bili zadovoljni tim stanjem jer nisu ni shvatali ni pretpostavljali drugacije stanje, pa su nalazili nasladu u sluzenju grehu; drugi su, poucavani Bogom i ostatkom svoje dobre volje, stupili u pojacanu borbu protiv greha, ali nisu mogli da ociste prirodu od protivprirodne primese, od zla, nisu mogli da raskinu okove ropstva i zbace jaram greha i smrti. Jedino je Tvorac prirode mogao da vaspostavi prirodu.


Covecanstvo se mucilo u strasnom ropstvu vise od pet hiljada godina, po nedokucivom sudu Bozijem; mucilo se ono u ropstvu i obilno punilo tamnice pakla, iako je u samom casu pada u ropstvo dobilo od Boga obecanje da ce biti oslobodjeno. Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu godina, i hiljada godina kao jedan dan.[54] Obecanje je izgovoreno zajedno sa izricanjem kazne za prestup. Covecanstvo je udostojeno tog obecanja zato sto je uzrok pada bila sablazan i zanos, a ne smisljena i namerna zamisao. Posle pet hiljada godina, Iskupitelj, ocoveceni Bog, sisao je na zemlju, kod izgnanika, u zemlju njihovog izgnanstva. Posetio je i predvorje nase tamnice – zemlju i sami pakao. Darovao je spasenje svim ljudima, i ostavio njihovoj slobodnoj volji da prihvate spasenje ili da ga odbace. Oslobodio je sve koji su poverovali u Njega: zatvorene u podzemnom bezdanu izveo je na nebo, a one koji stranstvuju na zemlji uveo u zajednicarenje sa Bogom i raskinuo njihovo opstenje sa satanom. Kada je primio na sebe sve posledice covekovog pada – osim greha – Bogocovek je uzeo i oblicje zemaljskog zivota, palo i odbaceno oblicje, koje Bozija pravednost kaznjava, oblicje koje uvidja svoj pad i ispoveda Boziju pravednost dobrodusnim trpljenjem svih dopustenja.


Nasoj paznji Jevandjelje predlaze dve osobite crte Spasiteljeve delatnosti: najtananije ispunjenje Bozije volje u delima koja zavise od slobodne volje, i potpunu pokornost Bozijoj volji u Bozijim sudovima. Ja sam dosao s neba – rekao je Gospod – ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.[55] Casu koju mi je dao Otac zar daje ne pijem?[56] Najtananije ispunjenje Bozije volje i pokornost Bozijim sudovima Bogocovek je pokazivao celim svojim zivotom. Veliku vrlinu, osnovu svih vrlina, koju je Adam izgubio na nebu, vrlinu poslusnosti Bogu, Bogocovek je doneo sa neba na zemlju ljudima koji se muce u propasti, a muce se zato sto ne slusaju Boga. Ta vrlina je narocito dosla do potpunog izrazaja u cinjenici da je Gospod prihvatio velika stradanja. Buduci da je bio u oblicju Bozijem, On nije prestajao da bude Bog, nego je sebe ponizio uzevsi oblicje sluge, postao istovjetan ljudima, izgledom se nasao kao covjek, unizio sebe i bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu.[57] Zbog takve svesavrsene pokornosti Bogu Gospod je bio jedini istinski sluga Boziji po svojoj covecijoj prirodi.[58] On je bio svesavrseni sluga Boga koji nikada nije odstupio od ispunjavanja Bozije volje i od pokornosti toj volji. Nijedan pravednik nije dovoljno i bez propusta ispunio tu covekovu najsvetiju obavezu prema Bogu.


Okupljenim Jevrejima Gospod je objavio: Ne trazim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.[59] Pred izlazak na stradanja, zivonosna za ljudski rod, pred smrt na krstu, Gospod je otkrio u sebi nemoc palog coveka pred sudovima Gospodnjim, koji ga kaznjavaju. Poceo je da se zalosti i tuguje.[60] Muku svoje duse On je blagovoleo da otkrije izabranim ucenicima: Zalosna je dusa moja do smrti.[61] Zatim se predao molitvi, tom sigurnom pristanistu u nevoljama i iskusenjima. Pao je na lice svoje,[62] a onda je pomocu ljudske prirode uveden u tako usrdni podvig da znoj njegov bijase kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju[63]. Bez obzira na tako napregnuto stanje u koje je bila dovedena ljudska priroda Bogocoveka, Njegova molitva je ujedno pokazivala da u Njemu prisustvuje i ljudska volja i da je u Njemu ljudska volja potpuno pokorna Bozijoj volji. Molitva Bogocoveka izgovorena pred izlazak na stradanja predstavlja duhovno, dragoceno nasledje celokupnog hriscanskog roda: ona ima silu da izlije utehu u dusu koja se muci pod bremenom najvecih muka. Oce moj – govorio je Gospod u svojoj molitvi – ako je moguce, neka me mimoidje casa ova; ali opet ne kako ja hocu, nego kako ti![64] Ali ne moja volja, no tvoja neka bude![65] Casom je Gospod nazvao sudove Bozije. Tu casu Bog predaje coveku na njegovo spasenje.


Bogocovek je dragovoljno blagovoleo da primi na sebe krsnu smrt i ono sto joj je prethodilo: ruganja, zlostavljanja, mucenja. Kao Sin Boziji i Bog, jedne volje sa Ocem i Duhom, On je primio kaznu na sebe, bezgresnog, na Sina covecijeg i ujedno Sina Bozijeg, da bi iskupio gresni ljudski rod. Svome uceniku, koji je, protivno Bozijim sudovima, posegnuo za ljudskim sredstvom da Njega zastiti, On je rekao: Vrati noz svoj na mjesto njegovo. Ili mislis da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi posalje vise od dvanaest legiona andjela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma, u kojima je izneto Bozije odredjenje da ovako treba da bude?[66] Takvo misljenje o dejstvu neizmenjivih sudova Bozijih Gospod je izrazio pred Pilatom. Gordog Rimljanina je uvredilo Hristovo cutanje pa je rekao: Zar meni ne odgovaras? Ne znas li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim? Gospod mu je odgovorio: Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo.[67] Sudovi Boziji dejstvuju, vlast Bozija dejstvuje: ti si orudje koje ne razume sebe. Ali to orudje je obdareno i razumom i slobodnom voljom: u to je ono ubedjeno, iskazuje to drsko i slavoljubivo. Ono je dejstvovalo bez imalo razumevanja sudova Bozijih, dejstvovalo je slobodno i dragovoljno: zato je objavljeno da to dejstvo jeste greh, i da ima svoju tezinu i meru na sudu Bozijem.[68]


Protivljenje Bozijim sudovima smatra se satanskim delom. Kada je Gospod poceo da govori ucenicima da ce mnogo postradati i biti ubijen, Petar ga poce odvracati govoreci: Boze sacuvaj, Gospode; to nece biti od tebe! A on okrenuvsi se rece Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne mislis sto je Bozije, nego sto je ljudsko.[69] Petra je, po svoj prilici, podstaklo dobro osecanje, ali on je postupao onako kako misli i kako dobro shvata pala covecija priroda. A razum i dobro pale covekove prirode neprijateljski su Bozijoj volji i svesvetom dobru, koje izvire iz Boga; oni negiraju i osudjuju sudove Bozije. Ljudski razum i ljudska volja spremni su u svojoj zaslepljenosti da se suprotstavljaju i odupiru Bozijim sudovima i odredjenjima ne shvatajuci da je takav poduhvat besmislen, da je to potpuno ogranicena borba nistavnog bica protiv svemoguceg i svesavrsenog Boga.


Nije vase znati vremena i rokove koje Otac zadrza u svojoj vlasti,[70] rekao je Gospod apostolima kada su ga oni pitali kada ce nastupiti carstvo izrailjsko. Taj odgovor Gospodnji je i odgovor na sva pitanja ljudske radoznalosti i gordosti o Bozijim sudovima. Nije vase, o ljudi, znati vremena i rokove koje Otac zadrza u svojoj vlasti! Dato vam je da znate ono sto je svojstveno vasem umu: vama nije svojstveno da razumete misao beskonacnog Uma.


Vasa delatnost, ljudi, mora sva da bude sadrzana u ispunjavanju Bozije volje. Obrazac te delatnosti pokazao je, pravila te delatnosti predao je ljudskom rodu savrseni covek, Bog koji je primio na sebe covestvo. Podsticani silom najpravilnije vere u Boga, sledite revnosno jevandjelske zapovesti i pokoravajte se pobozno Bozijim sudovima.


Sta dovodi do narusavanja, do gazenja Hristovih zapovesti, do suprotstavljanja Bozijim sudovima, i to suprotstavljanja uzaludnim naporima, ropotom, hulom, ocajem? Prestanak secanja na vecnost, odsustvo secanja na smrt, zaborav da smo kratkotrajni putnici na zemlji, odbacivanje misli da smo izgnanici na njoj, teznja da zadovoljavamo pohote i strasti, zelja za telesnim i gresnim nasladama, pogubno obmanjivanje i sablaznjavanje sebe, a kad sve to opcini coveka, onda on bezumno zloupotrebljava vlast nad sobom i svojom dobrom voljom tako sto prinosi celog sebe na zrtvu zemaljskoj sujeti, ubija sebe za blazenstvo, koje je Iskupitelj vratio stradalnickim podvigom, i time priprema sebi vecni grob u paklu, grob za telo i za dusu.


Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu,[71] savetuje hriscane apostol Pavle, i ukazuje na pokornost Bogocoveka Bozijim sudovima, na bespogovornu pokornost koja ide do primanja na sebe one kazne kojoj su podvrgnuti jedino razbojnici iz redova varvarskih naroda, dakle kazne na koju nisu mogli biti osudjeni oni zlocinci koji su bili rimski gradjani. Odbacimo svako breme i Grijeh koji nas lako zavodi, i sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, Gledajuci na Isusa, Nacelnika i Savrsitelja vjere, koji umjesto predstojece mu radosti pretrpi krst, ne mareci za sramotu. Pomislite, dakle, na Njega, koji je od grjesnika podnio takvo protivljenje da ne malaksete i ne klonu duse vase.[72] Zato i Isus, da bi osvetio narod krvlju svojom, postrada izvan grada. Dakle, izadjimo k Njemu izvan stanista, porugu Njegovu noseci.[73] Izlazenjem izvan stanista i odbacivanjem svakog bremena nazvano je odustajanje od ljubavi prema svetu. Apostol podseca na Boziju utehu, izgovorenu onim Njegovim izabranicima koje je On usinio, i koje, da bi dokazao usinovljenje, posecuje nevoljama: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[74]


Hristos postrada za vas – govori sveti apostol Petar – ostavljajuci vam primjer da idete njegovim stopama.[75] Ako dobro cinite, pa podnosite stradanja, to je ugodno pred Bogom, jer ste na to i pozvani.[76] Takvi su sudovi Boziji! Takvo je odredjenje Bozije! Takav je poziv istinskih hriscana za sve vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja! Hriscani, koje i Bog i nebo ljubi! Ne cudite se – kao da vam se dogadja nesto neobicno, nesvojstveno, nesto izvan uobicajenog reda – ognju koji vam je poslat radi vaseg kusanja.[77] Radujte se nailasku kusanja! Kao sto ovde, na zemlji, postajete pricasnici Hristovih stradanja, tako cete u buducem zivotu postati zajednicari Njegove slave i veselja.[78] Dom Boziji je duzan da se pokorava sudu Bozijem, treba mu taj sud.[79] Domom Bozijim naziva se i sva Crkva Hristova i svaki hriscanin. Taj dom stalno pogane i ozledjuju, i zato je potrebno da ga Bog poseti i ocisti. I kada nevolje, smirujuci covekov duh, toliko sklon preuznosenju, donesu veliku pomoc, tesko je, veoma tesko naci spasenje. Pravednik se jedva spasava![80] Ako je tako, kakav li ce tek biti kraj onima sto se protive jevandjelju Bozijem?[81] Prigrlite smirenoumlje jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat.[82] Oseticete dolazak blagodati po cudesnom miru i utehi koji ce se izliti u vasa srca kada ispovedate da je sud Boziji o vama pravedan, a da ste vi dostojni kazne, i da vam je kazna potrebna. Pri nailasku iskusenja nemojte se predavati tuzi, beznadju, uniniju, ropotu, tim projavama gordosti i bezverja, vec, suprotno tome, ozivljeni i okriljeni verom ponizite se pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vrijeme. Sve svoje brige polozite na Njega, jer se On stara za vas.[83] Stradalnici! Znajte da stradate po Bozijoj volji; budite ubedjeni da vas bez Bozije volje, bez dopustenja Bozijeg ne bi dotakla nikakva nevolja. Gospod je milostivo pogledao na vas, zavoleo je vas, uvideo je da su vase srce i vas zivot po Njegovoj volji, i zato je vama pruzio ruku pomoci u sudovima svojim! On vam je poslao ili dopustio nevolje da budu vase ociscenje, vasa zastitnica, sredstvo za dostizanje savrsenstva. Zato svi koji stradaju po volji Bozijoj neka pri nailasku nevolja predaju celog sebe Bozijoj volji i milosti, neka svesrdno ispunjavaju Bozije zapovesti.[84] Vreme nevolja je ono blazeno vreme u kome Bog zida dusu svog ljubljenog izabranika medju ljudima.

Bog je odredio uski i nevoljama ispunjeni put iz zemaljskog zivota prema nebu: zapovedio je da tim putem hodimo pod krstom; tim putem pod bremenom svog krsta prosao je Vodja hriscanskog plemena, ocoveceni Bog. Krst je trpljenje u Gospodu svih patnji i nevolja koje ce promisao Boziji dopustiti. Takav je sud Boziji. Na cemu je on zasnovan? Na tome da covek na zemlji jeste prestupnik u izgnanstvu. Tom prestupniku dat je kratak zemaljski zivot jedino zato da bi uvideo svoje stanje pada i odbacenosti, da bi shvatio neophodnost spasenja, da bi nasao spasenje posredstvom Iskupitelja ljudi, Gospoda naseg Isusa Hrista. Prestupnik koji ispoveda da jeste prestupnik i trazi pomilovanje mora samim zivotom da ispovedi svoje grehe. Ispovest nije iskrena ako nije posvedocena odgovarajucim ponasanjem. Prestupnik je duzan da dokaze da se istinski obraca Bogu tako sto ce ispunjavati Boziju volju i biti pokoran toj volji: on je obavezan da pred pravednog i milostivog Boga prinese trpljenje Bozijih kazni – dopustenja, da prinese ponizno trpljenje, kao tamjan miomirisni, kao blagougodnu zrtvu, kao verodostojno svedocanstvo vere.


Svi sveti, svi bez izuzetka, isli su putem punim nevolja.[85] Svi su oni prosli polje zemaljskog zivota posuto trnjem, hranili se beskvasnim hlebovima raznovrsnog lisavanja, kropili se gorkim isopom, pili iz case raznih iskusenja. To je bilo neophodno za njihovo spasenje i savrsenstvo: nevolje su im ujedno sluzile i kao sredstvo za duhovno razvijanje, i za lecenje i za kaznjavanje. Ozledjena priroda ni u jednom coveku nije ostala bez donosenja njoj svojstvenog ploda, veceg ili manjeg; nasa ozledjena priroda stalno trazi nevolje kao protivotrov; one gase u njoj saosecanje prema ogrehovljenom otrovu strasti, narocito prema gordosti,[86] najotrovnijoj i najpogubnijoj strasti; one izvode Bozijeg sluzitelja iz nadmenog, nepravilnog misljenja o sebi u smirenoumlje i duhovno znanje. Naduto misljenje o sebi nuzno oduzima pravilnost i dostojanstvo spolja gledano zadovoljavajucem zivotu.[87] Poznah, Gospode – ispoveda se Bogu Njegov sveti prorok – da su sudovi Tvoji pravda, i vaistinu si me smirio.[88] Sudovi Tvoji su dobri,[89] iako spolja strogo izgledaju. Njihove posledice su blagotvorne, zivonosan je i sladak njihov plod. Dobro mi je sto si me unizio, da bih naucio zakone Tvoje.[90] Put istine izabrah, sudove Tvoje ne zaboravih,[91] od sudova Tvojih ne uklonih se[92] zato sto bez pokornosti njima blagougadjanje Tebi nije moguce. U teskim iskusenjima i nevoljama, ne nalazeci niotkud pomoci, opomenuh se sudova Tvojih od veka, Gospode, i utesih se.[93] Na sudove Tvoje se pouzdah.[94] Sudovi Tvoji pomoci ce mi.[95] Sedam puta na dan – to jest neprestano – hvalih Te za sudove pravde Tvoje:[96] covekovo dejstvo koje odgovara dejstvu Boga u Njegovim nedokucivim sudovima jeste neprestano ili po mogucnosti veoma cesto slavoslovljenje Boga. Slavoslovljenje Boga progoni pomisli neverovanja, malodusnosti, ropota, hule, ocaja – i uvodi svete, bozanske pomisli. Apostol govori: A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osudjeni sa svijetom.[97] Amin.