Популарни постови

среда, 06. јул 2011.

О надприродном Божанском откровењу. О светом предању и Светом Писму

Главно своје откровење Бог саопштава људима посебним, необичним начином, или, како ми кажемо, надприродним путем - и то је када Бог открива о Себи непосредно Сам или кроз ангеле. Такво откровење се и назива надприродним Божанственим откровењем.

Пошто не могу сви људи сами примати откровења од Самог Бога, по својој нечистоти греховној и немоћи духа и тела, то Господ изабира посебне, праведне људе, који могу примити то откровење.

Први вестници откровења Божијег су били: Адам, Ноје, Мојсије и други пророци и праведни људи. Сви они су примали од Бога и проповедали прва откровења Божија.

У пуноћи и савршености, Божије откровење донео је на земљу Сам оваплоћени Син Божији, Господ наш Исус Христос, и распространио га је по свој земљи кроз Своје апостоле и ученике.

То Божанствено откровење и сада је распрострањено међу људима и чува се у истинитој, светој православној Цркви на два начина: посредством Светог Предања и Светог Писма.

Основни начин распростирања откровења Божијег је Свето Предање. Од почетка света до Мојсија није било светих књига, а учење о вери Божијој преносило се усмено, предањем, тојест речју и примером, од једног ка другом и од предака ка потомцима.

Сам Исус Христос Своје Божанствено учење и установљење, предао је ученицима Својом речју (проповеђу) и примером Свог живота, а не књигом (писмом).

На тај начин, у почетку, и апостоли су распространили веру и утврдили Цркву Христову.

Свето Предање увек је предходило Светом Писму. То је сасвим разумљиво, јер се књигама не могу користити сви људи, а предање је доступно свима - без изузетака.

А надаље, да би се Божанствено откровење сачувало потпуно тачно, по поуци Господњој, неки свети људи, записали су најглавније у књигама. Сам Бог Дух Свети невидљиво им је помагао, да би све што је у тим књигама написано, било правилно и истинито. Све те књиге, написане Духом Божијим, кроз људе које је Бог осветио за то (пророке, апостоле и друге) називају се Светим Писмом, или Библијом.

Реч "Библија" - је грчка и значи - "књиге". Тим називом се указује, да Свете књиге, које је послао сам Бог, превазилазе све друге књиге.

Књиге Светог Писма написали су разни људи у разно време, али све оне се деле на две групе: на књиге Старог Завета и књиге Новог 3авета.

Књиге Старог Завета написане су пре Рођења Христовог. Књиге Новог Завета написане су после Рођења Христовог. Све те свете књиге називају се библијском речју "завет", јер та реч означава завештање, у њима се налази Божанствено учење, завештано Богом људима. Реч "Завет" још означава савез или договор (савез, договор Бога са људима).

Главни садржај Старог Завета састоји се у томе, да је Бог обећао људима Спаситеља света и припремио их да Њега прихвате, кроз постепена откровења, кроз свете заповести, порочанства, праобразе, молитве и свештенослужење.

Главни садржај Новог Завета састоји се у томе, да је Бог заиста даровао људима обећаног Спаситеља, Јединородног Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа, Који је и даровао Нови Завет (нови савез или договор) људима.

Старозаветних књига, ако посматрамо сваку посебно, има 38; али уобичајено је да се сједињује неколико књига у једну, па постоје двадесет две књиге (по броју слова у јеврејском алфабету).

По садржају, старозаветне књиге деле се на четири дела: законске, историјске, поучне и пророчке.

I. Књиге законске, које чине главни део Старог Завета су следеће:

1.Књига Постанка

2.Излазак

З.Левитска

4.Књига Бројева

5.Поновљени закони

Тих пет књига написане су кроз пророка Мојсија. У њима се говори о стварању света и човека, о грехопаду, о Спаситељу света кога је обећао Бог, о животу људи у првим временима. Оне садрже у себи претежно изложење закона, који је дао Бог кроз Мојсија. Сам Исус Христос назива их законом Мојсијевим (Лук. 24, 14).


II. Књиге историјске, које садрже у себи претежно историју религије и живота јеврејског народа, који је сачувао веру у истинитог Бога, и то су:

6. Књига Исуса Навина.

7. Књига о Судијама, и заједно са њом, као њен додатак, Књига о Рути.

8. Прва и друга књига о Царевима, као два дела једне књиге.

9. Tpeћa и четверта књига о Царевима.

10. Прва и друга књига Дневника (Паралипоменон) - (допуњени)

11. Прва и друга књига Јездре и књига Немијина.

12. Књига о Јестири.


III. Књиге поучне, које садрже у себи првенствено учење о вери, су:

13. Књига о Јову.

14. Псалтир, садржи у себи 150 псалама или светих песама, написаних по надахнућу Духом Светим. Највећи део псалама написао је цар Давид. Псалтир се употребљава скоро при сваком православном Богослужењу.

15. Приче Соломонове.

16. Еклесиаст (тј. Књига проповедникова).

17. Песма над песмама.


IV. Књиге пророчке, које садрже у себи пророчанства или предсказања о будућности, и главним делом о Спаситељу, Исусу Христу, и то су:

18. Књига пророка Исаије.

19. Јеремије.

20. Језекиља.

21. Данила.

22. Књиге дванаест пророка, названих малима: Осије, Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Софоније, Авакума, Агеја, Захарије и Малахије.

Све набројане свете књиге Старог Завета називају се канонским, тојест несумњиво истинитим, како по пореклу тако и по садржају. Реч "канонски" - грчка је и значи узорни, истинити, правилни".

Осим канонских књига у састав Старозаветних књига улазе још и "неканонске". А то су књиге које су Јевреји изгубили и којих нема у савременом јеврејском тексту Старог Завета. Оне су узете из грчког превода старозаветних књига, који је направило 70 тумача (учених људи), три века пре Рођења Христовог (тачније 271 године пре Р. Х.), и од старине штампане су у Библији. Тај превод се посебно уважава у Православној Цркви. Са њега је преведен наш словенски превод Библије.

Не канонске књиге Старог Завета су:

1.Књига Товита.

2.Књига Јудит.

З.Књига Премудрости Соломонове.

4.Књига Исуса, сина Сирахова.

5.Посланица Јеремијина.

6.Три књиге Макавејске.

7.Tpeћa књига Јездрина.


Постоји двадесет седам светих књига Новог Завета, и све оне су канонске. По садржају, оне такође, као и старозаветне, могу се поделити на: законске, историјске, поучне и пророчке.

I. Књиге законске, тојест, оне које су темељ Новог Завета:

1.Јеванђеље по Матеју.

2.Јеванђеље по Марку.

З.Јеванђеље по Луки.

4.Јеванђеље по Јовану.

"Јеванђеље" - то је грчка реч, и значи "блага вест", тј. блага или добра вест о доласку у свет, од Бога обећаног, Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа, која извештава о Његовом земаљском животу, крсној смрти, васкрсењу из мртвих и вазнесењу на небо, а такође и излаже његово божанствено учење и чуда. Јеванђеља су написали апостоли, ученици Исуса Христа.


II. Књиге историјске:

5. Књига Дела Светих Апостола, коју је написао јеванђелист Лука. У њој се саопштава о силаску Светог Духа на Апостоле и о распростирању Цркве Христове кроз њих.

III. Књиге поучне:

6-12. Седам саборних посланица (писма свим хришћанима): једно апостола Јакова, два апостола Петра, три апостола јеванђелисте Јована и једно апостола Јуде (Јаковљевог).

13-26. Четрнаест посланица апостола Павла: Римљанима, две Коринћанима, Галаћанима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, две Тимотеју, епископу Ефеском, Титу, епископу Критском, Филимону, и Јеврејима.

IV. Књиге пророчке:

27. Апокалипсис, или Откровење Јована Богослова, коју је написао апостол јеванђелист Јован Богослов. У тој књизи се налази тајни опис живота и будуће судбине Цркве Христове и целог света.

Свете књиге Новог Завета биле су написане првобитно на грчком језику, који је у то време био највише у употреби. Само су Јеванђеље по Матеју и посланица ап. Павла Јеврејима, првобитно били написани на јеврејском језику. Али Јеванђеље по Матеју, у првом веку, превео је на грчки језик, како се мисли, сам апостол Матеј.

Књиге Светог Писма, како Новог Завета, тако и Старог Завета, су Божанствено откровење, написано по упутству Духа Светога, називају се богонадахнутим. Апостол Павле говори: "Сво Писмо је богонадахнуто, и корисно за учење, за откривање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2 Тим. 3, 16).

У истинитост Божанственог порекла Светих Књига уверавају нас узвишеност и чистота хришћанског учења у тим књигама, пророчанства и чуда. Посебно обележје Богодуховности светих књига је моћно дејство речи Божије на човека. Свуда, где се предавала проповед апостола, она је покоравала Христовом учењу срца људи. Против хришћана су се наоружавали јудејски и незнабожачки светови са свом силином човечије злобе, хришћани су мученички умирали, хиљаде њих, а саопштена реч Божија је расла и утврђивала се. Било је примера, да су људи узимали Библију у руке, са жељом да оповргну учење садржано у њој, а завршавало је тиме, да су постајали њени искрени поштоваоци и верујући људи. Свако од нас, пажљиво читајући Свето Писмо, може на себи испитати Његову моћну силу, и може се убедити при томе, да је оно откровење Самога Бога.

Сво Божанствено откровење: књиге Светог Писма (тј. Библија) и Свето Предање, тј. оно, што првобитно није било записано у тим књигама, већ је предато усмено, и тек после записано од светих људи у раним вековима хришћанства (IV и V в.), последично, има дубоку древност и поузданост - све то се чува у Цркви Светој. Цркву је основао Сам Спаситељ, Господ наш Исус Христос, и поставио је њу за чуварку Свог Божанственог Откровења. Бог Дух Свети њу невидљиво чува.

Света Православна Црква, после живота апостола, руководи се Светим Писмом и Светим Предањем. Ми ту читамо речи пророка и апостола тако, као да смо са њима живели и сами их слушали.

А у посебним случајевима, због разобличавања лажиучитеља, или због разрешавања разних недоумица, на основу заповести Самог Спаситеља (Мат. 18, 17) и по примеру Св. Апостола (Апостолски Сабор 51 године - Дела Ап. 15, 1-35), сабирају се Сабори. Они бивају Васељенски, и на њима се сабирају пастири и учитељи Цркве, по могућности, из целе васељене, и поместни, када се сабирају пастири и учитељи из једног одређеног подручја.

Васељенски Сабор је највиша власт св. Цркве Христове на земљи, која се остварује под руководством Светог Духа, како је и речено испрва, приликом установљења Апостолског Сабора: "угодно би Духу Светом и нама" (Дела Ап.15, 28).

Васељенских сабора било је седам. На тим саборима, на првом и другом тачније, састављен је наш Православни Символ Вере.

Прва књига Мојсијева 2 део

Помирење Јаковљево са Исавом. Јаков се настањује код Сихема.

33. А Јаков подигав очи своје погледа, а то *Исав иде, и четири стотине људи с њим. И раздјели дјецу уз Лију и уз Рахиљу и уз двије робиње.
*1 Мој. 32, 6.
2. И намјести напријед робиње и њихову дјецу, па Лију и њезину дјецу за њима, а најпослије Рахиљу и Јосифа.
3. А сам прође напријед, и поклони се до земље седам пута докле дође до брата својега.
4. А Исав притрча преда њ и загрли га и паде му око врата и цјелива га, и обојица се заплакаше,
5. И Исав подигав очи угледа жене и дјецу, па рече: ко су ти оно? А Јаков рече: дјеца, *коју Бог милостиво дарова слузи твојему.
*Псал. 127, 3.
6. И приступише робиње с дјецом својом, и поклонише се.
7. Потом приступи Лија и дјеца њезина, и поклонише се; а најпослије приступи Јосиф и Рахиља, и поклонише се.
8. А Исав рече: шта ће ти читава *војска она коју сретох? А он рече: да нађем милост пред господаром својим.
*1 Мој. 32, 16.
9. А Исав рече: има, брате, у мене доста; нека теби што је твоје.
10. А Јаков рече: не; ако сам сада нашао милост пред тобом, прими дар из моје руке, јер *видјех лице твоје као да видјех лице Божје, тако си ме лијепо дочекао.
*2 Сам. 14, 24.
11. Прими *дар мој, који ти је доведен; јер ме је обилато обдарио Бог, и имам свега. И навали на њ, те прими.
*1 Сам. 25, 27; 30, 26.
12. Послије рече Исав: хајде да идемо, ићи ћу и ја с тобом.
13. А Јаков му рече: зна господар мој да су ова дјеца нејака, и имам оваца и крава дојилица, па ако их устјерам један дан, погинуће ми све стадо.
14. Него господар мој нека иде пред слугом својим, а ја ћу полако ићи колико могу дјеца и стока, докле дођем ка господару својему у Сир.
15. А Исав рече: а оно да ти оставим неколико људи што су са мном. А он рече: нашто? дај да нађем милост пред господаром својим.
16. И тако Исав врати се исти дан својим путем у Сир.
17. А Јаков отиде у Сокот, и ондје начини себи кућу а стоци својој начини стаје; зато назва оно мјесто Сокот.
18. Послије дође Јаков здраво у град Сихем у земљи Хананској, врати се из Падан-Арама, и намјести се према граду.
19. И *купи комад земље, гдје разапе шатор свој, од синова Емора оца Сихемова за сто новаца.
*Ису. 24, 32.
20. И начини ондје жртвеник, и назва га: Силни Бог Израиљев.

Дина и Сихем. Покољ у Сихему.

34. А *Дина кћи Лијина, коју роди Јакову, изађе да гледа дјевојке у оном крају.
*1 Мој. 30, 12.
2. А угледа је Сихем, син Емора Евејина, кнеза од оне земље, и узе је и леже с њом и осрамоти је.
3. И приону срце његово за Дину кћер Јаковљеву, и дјевојка му омиље, и он јој се умиљаваше.
4. И рече Сихем Емору оцу својему говорећи: ожени ме овом дјевојком.
5. А Јаков чу да је осрамотио Дину кћер његову; а синови његови бијаху у пољу са стоком његовом, и Јаков оћутје докле они не дођу.
6. А Емор отац Сихемов изиде к Јакову да се разговори с њим.
7. А кад дођоше синови Јаковљеви из поља и чуше шта је било, жао би људима врло и разгњевише се веома, што учини срамоту Израиљу облежав кћер Јаковљеву, како не би ваљало чинити.
8. Тада им рече Емор говорећи: син мој Сихем срцем приону за вашу кћер; подајте му је за жену.
9. И опријатељите се с нама; кћери своје удајите за нас и кћерима нашим жените се.
10. Па живите с нама, и земља ће вам бити отворена; настаните се и тргујте и држите баштине у њој.
11. И рече Сихем оцу дјевојчину и браћи јој: да нађем милост пред вама, и даћу што ми год кажете.
12. Иштите ми колико год хоћете уздарја и *дара, ја ћу дати што год кажете; само ми дајте дјевојку за жену.
*2 Мој. 22, 16.
13. А синови Јаковљеви одговорише Сихему и Емору оцу његову пријеварно, јер осрамоти Дину сестру њихову.
14. И рекоше им: не можемо то учинити ни дати сестре своје за човјека необрезана, јер је то срамота нама.
15. Него ћемо вам учинити по вољи, ако ћете се изједначити с нама и обрезати све мушкиње између себе.
16. Онда ћемо удавати своје кћери за вас и женићемо се вашим кћерима, и постаћемо један народ.
17. Ако ли не пристанете да се обрежете, ми ћемо узети своју дјевојку и отићи ћемо.
18. И по вољи бише ријечи њихове Емору и Сихему сину Еморову.
19. И момак не оклијеваше учинити то; јер му кћи Јаковљева омиље веома; и он бјеше највише поштован између свијех у кући оца својега.
20. И отиде Емор и син му Сихем на врата града својега, и рекоше грађанима говорећи:
21. Ови људи хоће мирно да живе с нама, да се настане у овој земљи и да тргују по њој; а ево земља је широка и за њих; па ћемо се кћерима њиховијем женити и своје ћемо кћери удавати за њих.
22. Али ће тако пристати да живе с нама и да постанемо један народ, ако се све мушкиње међу нама обреже, као што су они обрезани.
23. Њихова стока и њихово благо и сва говеда њихова неће ли бити наша? сложимо се само с њима, па ће остати код нас.
24. И који год излажаху на врата града његова, сви послушаше Емора и Сихема сина његова; и обреза се све мушкиње, сви који излажаху на врата града његова.
25. А трећи дан кад они бијаху у боловима, узеше два сина Јаковљева, *Симеун и Левије, браћа Динина, сваки свој мач и уђоше слободно у град и побише све мушкиње.
*1 Мој. 49, 5, 6, 7.
26. Убише и Емора и сина му Сихема оштрим мачем, и узевши Дину из куће Сихемове отидоше.
27. Тада дођоше синови Јаковљеви на побијене, и оплијенише град, јер у њему би осрамоћена сестра њихова.
28. И узеше овце њихове и говеда њихова и магарце њихове, што год бјеше у граду и што год бјеше у пољу.
29. И све благо њихово, и сву дјецу и жене њихове похваташе и одведоше, и што год бјеше у којој кући.
30. А Јаков рече Симеуну и Левију: сметосте ме, и *омразисте ме народу ове земље, Хананејима и Ферезејима; у мене има мало људи, па ако се скупе на ме, хоће ме убити те ћу се истријебити ја и дом мој.
*2 Мој. 5, 21.
31. А они рекоше: зар са сестром нашом да раде као с курвом?

Јаков у Ветиљу. Рахиљина и Исакова смрт. Јаковљеви синови.

35. А Бог рече Јакову: устани, иди горе у *Ветиљ и ондје стани; и начини ондје жртвеник Богу, † који ти се јавио кад си бјежао од Исава брата својега.
*1 Мој. 28, 19. † 1 Мој. 28, 13.
2. И Јаков рече породици својој и свијема који бијаху с њим: баците *туђе богове што су у вас, и очистите се и преобуците се;
*1 Мој. 31, 19. Ису. 24, 23; 1 Сам. 7, 3.
3. Па да се дигнемо и идемо горе у Ветиљ, да начиним ондје жртвеник Богу, који ме је чуо у дан невоље моје и *био са мном на путу којим сам ишао.
*1 Мој. 28, 20.
4. И дадоше Јакову све богове туђе који бијаху у њиховијем рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под *храстом код Сихема.
*Ису. 24, 26. Суд. 9, 6.
5. Потом отидоше. А страх Божји дође на градове који бијаху око њих, те се не дигоше у потјеру за синовима Израиљевијем.
6. И Јаков и сва чељад што бијаше с њим дођоше у Луз у земљи Хананској, а то је Ветиљ.
7. И ондје начини жртвеник, и назва оно мјесто: Бог Ветиљски, јер му се ондје јави Бог, кад је бјежао од брата својега.
8. Тада умрије *Девора дојкиња Ревечина, и погребоше је испод Ветиља под храстом, који назва Јаков Алон-Вакут.
*1 Мој. 24, 59.
9. И јави се Бог Јакову опет, пошто изиде из Падан-Арама, и благослови га,
10. И рече му Бог: име ти је Јаков; *али се отселе нећеш звати Јаков, него ће ти име бити Израиљ. И надједе му име Израиљ.
*1 Мој. 32, 28.
11. И још му рече Бог: *ја сам Бог свемогући; расти и множи се; † народ и многи ће народи постати од тебе, и цареви ће изаћи из бедара твојих.
*1 Мој. 17, 1; 28, 3, 4. † 1 Мој. 17, 6.
12. И даћу ти земљу коју сам дао Авраму и Исаку, и након тебе сјемену твојему даћу земљу ову.
13. Потом отиде од њега Бог с мјеста гдје му говори.
14. А Јаков мјетну *споменик на истом мјесту гдје му Бог говори; споменик од камена, и покропи га кропљењем, и прели га уљем.
*1 Мој. 28, 18.
15. И Јаков прозва мјесто гдје му говори Бог Ветиљ.
16. И отидоше од Ветиља. А кад им оста још мало пута до Ефрате, породи се Рахиља, и бјеше јој тежак порођај.
17. И кад се веома мучаше, рече јој бабица: не бој се, имаћеш још једнога сина.
18. А кад се растављаше с душом те умираше, назва га Венонија; али му отац надједе име Венијамин.
19. И умрије Рахиља, и погребоше је на путу који иде у *Ефрату, а то је Витлејем.
*Мих. 5, 2.
20. И метну Јаков споменик на гроб њезин. То је споменик на гробу Рахиљину до данашњега дана.
21. Одатле отишав Израиљ разапе шатор свој иза *куле Мигдоледерске.
*Мих. 4, 8.
22. И кад Израиљ живљаше у оној земљи, отиде Рувим и *леже с Валом иночом оца својега. И то дочу Израиљ. А имаше Јаков дванаест синова.
*1 Мој. 49, 4.
23. Синови Лијини бјеху Рувим првенац Јаковљев, и Симеун и Левије и Јуда и Исахар и Завулон;
24. А синови Рахиљини: Јосиф и Венијамин;
25. А синови Вале робиње Рахиљине: Дан и Нефталим;
26. А синови Зелфе робиње Лијине: Гад и Асир. То су синови Јаковљеви, који му се родише у Падан-Араму.
27. И Јаков дође к Исаку оцу својему у Мамрију у Киријат-Арву, које је Хеврон, гдје Аврам и Исак бијаху дошљаци.
28. А Исаку бјеше сто и осамдесет година;
29. И онемоћав умрије Исак, и би *прибран к роду својему стар и сит живота; и погребоше га Исав и Јаков синови његови.
*1 Мој. 25, 8.

Списак племена Исавова.

36. А ово је племе Исавово, а он је *Едом.
*1 Мој. 25, 30.
2. *Исав се ожени између кћери Хананејских Адом кћерју Елома Хетејина, и Оливемом кћерју Ане сина Севегона Евејина,
*1 Мој. 26, 34.
3. И *Васематом кћерју Исмаиловом, сестром Наваотовом.
*1 Мој. 28, 9.
4. И роди Ада Исаву Елифаса, а Васемата роди Рагуила.
5. А Оливема роди Јеуса и Јеглома и Кореја. То су синови Исавови, који му се родише у земљи Хананској.
6. И Исав узе жене своје и синове своје и кћери своје и све домашње своје, и стада своја и сву стоку своју и све благо своје што бјеше стекао у земљи Хананској; па отиде у другу земљу далеко од Јакова брата својега.
7. Јер им *благо бијаше врло велико, те не могаху живјети заједно; нити их земља гдје бијаху дошљаци могаше носити од множине стоке њихове.
*1 Мој. 13, 6.
8. И Исав живљаше на планини Сиру. Исав је Едом.
9. А ово је племе Исава оца Едомцима на планини Сиру.
10. Ово су имена синова Исавовијех: Елифас син Аде жене Исавове, и Рагуило син Васемате жене Исавове.
11. А Елифасови синови бјеху: Теман, Омар, Софар, Готом и Кенез.
12. А Тамна бјеше иноча Елифасу сину Исавову, и роди Елифасу Амалика. То су синови Аде жене Исавове.
13. А ово су синови Рагуилови: Нахот, Заре, Соме и Мозе. То бјеху синови Васемате жене Исавове.
14. А ово су синови Оливеме кћери Ане сина Севегонова, жене Исавове. Она роди Исаву Јеуса и Јеглома и Кореја.
15. Ово су старјешине синовима Исавовијем: синови Елифаса првенца Исавова: старјешина Теман, старјешина Омар, старјешина Софар, старјешина Кенез,
16. Старјешина Кореј, старјешина Готом, старјешина Амалик. То су старјешине од Елифаса у земљи Едомској. То су синови Адини.
17. А синови Рагуила сина Исавова: старјешина Нахот, старјешина Заре, старјешина Соме, старјешина Мозе. То су старјешине од Рагуила у земљи Едомској. То су синови Васемате жене Исавове.
18. А синови Оливеме жене Исавове: старјешина Јеус, старјешина Јеглом, старјешина Кореј. То су старјешине од Оливеме кћери Анине, жене Исавове.
19. То су синови Исавови, и то су старјешине њихове; а он је Едом.
20. А ово су синови Сира *Хорејина, који живљаху у оној земљи: Лотан и Совал и Севегон и Ана.
*1 Мој. 14, 6; 5 Мој. 2, 12.
21. И Дисон и Асар и Рисон. То су старјешине Хорејима, синови Сирови у земљи Едомској.
22. А синови Лотанови бјеху Хорија и Еман, а сестра Лотанова бјеше Тамна.
23. А ово су синови Савалови: Голам и Манахат и Гевил и Софар и Омар.
24. А ово су синови Севегонови: Аије и Ана. А тај је Ана који пронађе топле изворе у пустињи пасући магарце Севегона оца својега.
25. А ово су дјеца Анина: Дисон и Оливема кћи Анина.
26. А ово су синови Дисонови: Амада и Асван и Итран и Харан.
27. А ово су синови Асарови: Валам и Заван и Акан.
28. А ово су синови Рисонови: Уз и Аран.
29. И ово су старјешине Хорејима: старјешина Лотан, старјешина Совал, старјешина Севегон, старјешина Ана,
30. Старјешина Дисон, старјешина Асар, старјешина Рисон. То су старјешине Хорејима, како им старјешоваху у земљи Сиру.
31. А ово су цареви који цароваше у земљи Едомској прије него се зацари цар над синовима Израиљевијем.
32. Царова у Едомској Валак син Веоров, а граду му бјеше име Денава.
33. А кад умрије Валак, зацари се на његово мјесто Јовав син Зарин од Восоре.
34. А кад умрије Јовав, зацари се на његово мјесто Асом од земље Темановске.
35. А кад умрије Асом, зацари се на његово мјесто Адад син Варадов, који исијече Мадијанце у пољу Моавском, а граду му бјеше име Гетен.
36. А кад умрије Адад, зацари се на његово мјесто Самада из Масекаса.
37. А кад умрије Самада, зацари се на његово мјесто Саул из Ровота на ријеци.
38. А кад умрије Саул, зацари се на његово мјесто Валенон син Аховоров.
39. А кад умрије Валенон син Аховоров, зацари се на његово мјесто Адар, а град му се зваше Фогор, а жени му бјеше нме Метевеиља, која бјеше кћи Матраиде кћери Мезевове.
40. И ово су имјена старјешинама од Исава по породицама њиховијем, по мјестима њиховијем, по именима њиховијем: старјешина Тамна, старјешина Гола, старјешина Јетер,
41. Старјешина Оливема, старјешина Ила, старјешина Финон,
42. Старјешина Кенез, старјешина Теман, старјешина Мазар,
43. Старјешина Магедило, старјешина Зафој. То су старјешине Едомске како наставаху у својој земљи. Овај Исав би отац Едомцима.

Јосифови снови. Продаја у Мисир. Јаковљево туговање.

37. А Јаков живљаше у земљи гдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.
2. Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његова; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу својему.
3. А Израиљ љубљаше Јосифа највећма између свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.
4. А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.
5. Уз то усни Јосиф сан и приповиједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.
6. Јер им рече: да чујете сан што сам снио:
7. Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.
8. Тада му браћа рекоше: да нећеш још бити цар над нама и заповиједати нам? Стога још већма стадоше мрзити на њ ради санова његовијех и ради ријечи његовијех.
9. Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.
10. А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?
11. И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.
12. А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,
13. Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошљем к њима. А он рече: ево ме.
14. А он му рече: иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине *Хевронске, и он отиде пут Сихема.
*1 Мој. 35, 27.
15. И човјек један нађе га а он лута по пољу, те га запита говорећи: шта тражиш?
16. А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?
17. А човјек рече: отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф зи браћом својом, и нађе их у Дотаиму.
18. А они га угледаше издалека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,
19. И рекоше међу собом: гле, ево онога што сне сања.
20. Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.
21. Али *Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: немојте да га убијемо.
*1 Мој. 42, 22.
22. И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.
23. И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.
24. И ухвативши га бацише га у јаму: а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.
25. Послије седоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.
26. И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?
27. Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.
28. Па кад трговци Мадијански бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.
29. А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје,
30. Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?
31. Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,
32. Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хиљина сина твојега или није.
33. А он је позна и рече: сина је мојега хаљина; љута га је *звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.
*1 Мој. 37, 20.
34. И *раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе; и тужаше за сином својим дуго времена.
*1 Мој. 37, 29.
35. И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: с тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.
36. А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.

Јудин гријех.

38. А у то вријеме догоди се, те Јуда отиде од браће своје и уврати се код некога Одоламејца, којему име бјеше Ирас.
2. И ондје видје Јуда кћер некога Хананејца, којему име бјеше Сава, и узе је и леже с њом;
3. И она затрудње и роди сина, којему надједе име Ир.
4. И oпет затрудњевши роди сина, којему надједе име Авнан.
5. И опет роди сина, и надједе му име Силом; а Јуда бијаше у Хасви кад она тога роди.
6. И Јуда ожени првенца својега Ира дјевојком по имену Тамаром.
7. Али Ир првенац Јудин бјеше неваљао пред Господом, и уби га Господ.
8. А Јуда рече Авнану: уђи к жени *брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.
*5 Мој. 25, 5.
9. А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.
10. Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.
11. И Јуда рече Тамари снаси својој: остани удовицом у кући оца својега докле одрасте Силом син мој. Јер говораше: да не умре и он као браћа му. И отиде Тамара, и живљаше у кући оца својега.
12. А кад прође много времена, умрије кћи Савина, жена Јудина. И кад се Јуда утјеши, пође у Тамну к људима што му стризијаху овце, сам с Ирасом пријатељем својим Одоламејцем.
13. И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје.
14. А она скиде са себе удовичко рухо своје, и узе покривало и покри лице, и сједе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јер видје да је Силом одрастао а њу још не удаше за њ.
15. А Јуда кад је видје, помисли да је курва, јер бјеше покрила лице своје.
16. Па сврну с пута к њој и рече јој: пусти да легнем с тобом. Јер није познао да му је снаха. А она рече: шта ћеш ми дати да легнеш са мном?
17. А он рече: послаћу ти јаре из стада. А она му рече: али да ми даш залог докле га не пошљеш.
18. А он рече: какав залог да ти дам? А она рече: ето, прстен и рубац, и штап што ти је у руци. И он јој даде, те леже с њом, и она затрудње од њега.
19. Послије уставши Тамара отиде и скиде покривало са себе и обуче удовичко рухо.
20. А Јуда посла јаре по пријатељу свом Одоламејцу да му донесе натраг од жене залог. Али је он не нађе.
21. Па питаше људе по оном мјесту гдје је она била говорећи: гдје је она курва што је била на раскршћу на овом путу? А они рекоше: није овдје било курве.
22. И врати се к Јуди и рече: не нађох је, него још рекоше мјештани: није овдје било курве.
23. А Јуда рече: нека јој да се не срамотимо; ја сам слао јаре, али је ти не нађе.
24. А кад прође до три мјесеца дана, јавише Јуди говорећи: Тамара снаха твоја учини прељубу, и ево затрудње од прељубе. А Јуда рече: изведите је да се спали.
25. А кад је поведоше, посла к свекру својему и поручи: с човјеком чије је ово затрудњела сам. И рече: тражи чији је овај прстен и рубац и штап.
26. А Јуда позна и рече: правија је од мене, јер је не дадох сину својему Силому. И више не леже с њом.
27. А кад дође вријеме да роди, а то близанци у утроби њезиној.
28. И кад се порађаше, једно дијете помоли руку, а бабица узе и веза му црвен конац око руке говорећи: овај је први.
29. Али он увуче руку, и гле изађе брат његов, а она рече: како продрије? продирање нека ти буде. И надјеше му име *Фарес.
*Мат. 1, 3.
30. А послије изађе брат му, којему око руке бијаше црвени конац, и надјеше му име Зара.

Јосифово служење код Петефрија, чедност и тамновање.

39. А Јосифа одведоше у Мисир; и Петефрије дворанин фараонов, заповједник стражарски, човјек Мисирац, *купи га од Исмаиљаца, који га одведоше онамо.
*1 Мој. 37, 28.
2. И Господ бјеше с Јосифом, те би срећан, и живљаше у кући господара својега Мисирца.
3. И господар његов видје да је Господ с њим и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој.
4. И Јосиф стече милост у њега, и двораше га; а најпослије постави га над цијелијем домом својим, и што год имаше њему даде у руке.
5. А кад га постави над домом својим и над свијем што имаше, од тада *Господ благослови дом тога Мисирца ради Јосифа; и благослов Господњи бјеше на свему што имаше у кући и у пољу.
*1 Мој. 30, 27.
6. И остави у Јосифовијем рукама све што имаше, и не разбираше ни за што осим јела које јеђаше. А Јосиф бијаше лијепа стаса и лијепа лица.
7. И догоди се послије, те се жена господара његова загледа у Јосифа, и рече: лези са мном.
8. А он не хтје, него рече жени господара својега: ето господар мој не разбира ни за што што је у кући, него што год има даде мени у руке.
9. Ни сам није већи од мене у овој кући, и ништа не крије од мене осим тебе, јер си му жена; па како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио?
10. И она говораше таке ријечи Јосифу сваки дан, али је не послуша да легне с њом ни да се бави код ње.
11. А један дан кад дође Јосиф у кућу да ради свој посао, а не бјеше никога од домашњих у кући,
12. Она га ухвати за хаљину говорећи: лези са мном. Али он оставив јој у рукама хаљину своју побјеже и отиде.
13. А кад она видје гдје јој остави у рукама хаљину своју и побјеже,
14. Викну чељад своју, и рече им говорећи: гледајте, довео нам је човјека Јеврејина да нас срамоти; дође к мени да легне са мном, а ја повиках иза гласа;
15. А он кад чу гдје вичем, остави хаљину своју код мене и побјеже и отиде.
16. И она остави хаљину његову код себе док му господар дође кући.
17. А тада му рече овако говорећи: слуга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти;
18. А ја повиках иза гласа, те он оставив хаљину своју код мене побјеже.
19. А кад господар његов чу ријечи жене своје гдје му рече: то ми је учинио слуга твој, разгњеви се врло.
20. И господар Јосифов ухвати га, и баци га у тамницу, гдје лежаху сужњи царски; и он би ондје у тамници.
21. Али Господ бјеше с Јосифом и рашири милост своју над њим и учини те омиље тамничару.
22. И повјери тамничар Јосифу све сужње у тамници, и што је год требало ондје чинити он уређиваше.
23. И тамничар не надгледаше ништа што бјеше у Јосифовој руци, јер Господ бјеше с њим; и што год чињаше, Господ вођаше у напредак.

Јосиф тумачи двама сужњима њихове снове.

40. Послије тога догоди се, те пехарник цара Мисирскога и хљебар скривише господару својему, цару Мисирском.
2 И Фараон се разгњеви на та два дворанина, на старјешину над пехарницима и на старјешину над хљебарима;
3 И *баци их у тамницу у кући заповједника стражарскога, гдје Јосиф бјеше сужањ.
*1 Мој. 39, 20.
4. А заповједник стражарски одреди им Јосифа да их служи; и бијаху дуго у тамници.
5. И уснише сан обојица у једну ноћ, сваки по значењу својега сна за себе, и пехарник и хљебар цара Мисирскога, који бијаху сужњи у тамници.
6. И сјутрадан кад дође Јосиф к њима, погледа их, а они бјеху врло невесели.
7. Па запита дворане Фараонове, који бијаху сужњи с њим у кући господара његова, и рече: што сте данас лица невесела?
8. А они му рекоше: сан уснисмо обојица, а нема ко да нам каже шта значе. А Јосиф им рече: шта значе, *није ли у Бога? али приповједите ми.
*1 Мој. 41, 16. Дан. 2, 28.
9. И старјешина над пехарницима приповједи сан свој Јосифу говорећи: сних, а преда мном чокот;
10. И на чокоту бјеху три лозе, и напупи и процвате, и грожђе на њему узре;
11. А у руци ми бјеше чаша Фараонова, те побрах зрело грожђе и исциједих га у чашу Фараонову, и додадох чашу Фараону.
12. А Јосиф му рече: ово значи: три су лозе три дана.
13. Још три дана, и Фараон бројећи своје дворане узеће и тебе, и опет те поставити у пређашњу службу, и опет ћеш му додавати чашу као и пређе док си му био пехарник.
14. Али немој заборавити мене кад будеш у добру, учини милост и помени за ме Фараону, и извади ме из ове куће.
15. Јер су ме украли из земље Јеврејске, а овдје нијесам ништа учинио да ме баце у ову јаму.
16. А кад видје старјешина над хљебарима како лијепо каза сан, рече Јосифу: и ја сних, а мени на глави три котарице бијеле;
17. И у најгорњој котарици бијаше свакојаких колача за Фараона, и птице јеђаху из котарице на мојој глави.
18. А Јосиф одговори и рече: ово значи: три котарице три су дана.
19. Још три дана, и Фараон бројећи дворане своје избациће те и објесиће те на вјешала, и птице ће јести с тебе месо.
20. И кад дође трећи дан, то бјеше дан у који се родио Фараон, и учини Фараон гозбу свима слугама својим, и наиђе међу слугама својим на старјешину над пехарницима и на старјешину над хљебарима;
21. И поврати старјешину над пехарницима у службу да додаје чашу Фараону;
22. А старјешину над хљебарима објеси, као што каза Јосиф.
23. И старјешина над пехарницима не опомену се Јосифа, него га заборави.

Фараонови снови. Јосифово тумачење, унапређење и старање о Мисиру.

41. А послије двије године дана усни Фараон, а он стоји на једној ријеци.
2. И гле, из ријеке изађе седам крава лијепијех и дебелијех, и стадоше пасти по обали.
3. И гле, иза њих изађе из ријеке седам других крава, ружнијех и мршавијех, и стадоше поред овијех крава на обали.
4. И ове краве ружне и мршаве поједоше онијех седам крава лијепијех и дебелијех. У том се пробуди Фараон.
5. Па опет заспав усни другом, а то седам класова израсте из једнога стабла једријех и лијепијех;
6. А иза њих исклија седам класова малијех и штуријех;
7. Па ови класови мали поједоше онијех седам великијех и једријех. У том се пробуди Фараон и видје да је сан.
8. И кад би ујутру, он *се забрину у духу, и послав сазва све гатаре Мисирске и све мудраце, и приповједи им шта је снио; али нико не може казати Фараону шта значи.
*Дан. 2, 1, 9.
9. Тада проговори старјешина над пехарницима Фараону и рече: данас се опоменух гријеха својега.
10. Кад се Фараон расрди на слуге своје и баци у тамницу у кући заповједника стражарскога мене и старјешину над хљебарима,
11. Уснисмо у једну ноћ ја и он, сваки за себе по значењу сна својега уснисмо.
12. А ондје бијаше с нама момче Јеврејче, слуга зоповједника стражарскога, и ми му приповједисимо сне, а он нам каза шта чији сан значи.
13. И зби се како нам каза: мене поврати Фараон у службу, а онога објеси.
14. Тада Фараон посла по Јосифа, и брже га изведоше из тамнице, а он се обрија и преобуче се, те изађе пред Фараона.
15. А Фараон рече Јосифу: усних сан, па ми нико не умије да каже шта значи; а за тебе чујем да умијеш казивати сне.
16. А Јосиф одговори Фараону и рече: то није у мојој власти, *Бог ће јавити добро Фараону.
*1 Мој. 40, 8.
17. И рече Фараон Јосифу: усних, а ја стојим крај ријеке на обали.
18. И гле, из ријеке изађе седам крава дебелијех и лијепијех, те стадоше пасти по обали.
19. И гле, иза њих изађе седам других крава рђавијех, и врло ружнијех и мршавијех, каквијех нијесам видио у цијелој земљи Мисирској.
20. И ове краве мршаве и ружне поједоше онијех седам дебелијех.
21. И кад им бише у трбуху, не познаваше се да су им у трбуху, него опет бјеху онако ружне као прије. У том се пробудих.
22. Па опет усних, а то седам класова израсте из једнога стабла једријех и лијепијех;
23. А иза њих исклија седам малијех, танкијех и штуријех.
24. И ови танки класови прождријеше онијех седам лијепијех. И ово приповједих гатарима, али ми ниједан не зна казати шта значи.
25. А Јосиф рече Фараону: оба су сна Фараонова једнака; Бог јавља Фараону шта је наумио.
26. Седам лијепијех крава јесу седам година, и седам лијепијех класова јесу седам година; оба су сна једнака.
27. А седам крава мршавијех и ружнијех, што изађоше иза онијех, јесу седам година; и седам класова ситнијех и штуријех биће седам година гладнијех.
28. То је што рекох Фараону: Бог каже Фараону шта је наумио.
29. Ево доћи ће седам година врло роднијех свој земљи Мисирској.
30. А иза њих настаће седам гладнијех година, гдје ће се заборавити све обиље у земљи Мисирској, јер ће глад сатрти земљу,
31. Те се неће знати то обиље земљи од глади потоње, јер ће бити врло велика.
32. А што је два пута засопце Фараон снио, то је зато што је зацијело Бог тако наумио, и наскоро ће то учинити Бог.
33. Него сада нека потражи Фараон човјека мудра и разумна, па нека га постави над земљом Мисирском.
34. И нека гледа Фараон да постави старјешине по земљи, и покупи петину по земљи Мисирској за седам роднијех година;
35. Нека скупљају од свакога жита за роднијех година које иду, и нека снесу под руку Фараонову свакога жита у све градове, и нека чувају,
36. Да се нађе хране земљи за седам година гладнијех, кад настану, да не пропадне земља од глади.
37. И ово се учини добро Фараону и свијем слугама његовијем.
38. И рече Фараон слугама својим: можемо ли наћи човјека какав је овај, у којем би био дух Божји?
39. Па рече Фараон Јосифу: кад је теби јавио Бог све ово, нема никога тако мудра и разумна као што си ти.
40. *Ти ћеш бити над домом мојим, и сав ће ти народ мој уста љубити; само ћу овијем пријестолом бити већи од тебе.
*Дјел. 7, 10.
41. И још рече Фараон Јосифу: ево, постављам те над свом земљом Мисирском.
42. И *скиде Фараон прстен с руке своје и метну га Јосифу на руку, и обуче га у хаљине од танкога платна, и †објеси му златну верижицу о врату,
*Јест. 3, 10; 8, 2, 8. † Дан. 5, 29.
43. И посади га на кола која бијаху друга за његовијем, и заповједи да пред њим вичу: клањајте се! и да га је поставио над свом земљом Мисирском.
44. И још рече Фараон Јосифу: ја сам Фараон, али без тебе неће нико маћи руке своје ни ноге своје у свој земљи Мисирској.
45. И надје Фараон Јосифу име Псонтомфаних, и ожени га Асенетом кћерју Потифере свештеника Онскога. И пође Јосиф по земљи Мисирској.
46. А бијаше Јосифу тридесет година кад изађе пред Фараона цара Мисирскога. И отишав од Фараона обиђе сву земљу Мисирску.
47. И за седам роднијех година роди земља свашта изобила.
48. И стаде Јосиф купити за тијех седам година свакога жита што бјеше по земљи Мисирској, и сносити жито у градове; у сваки град сношаше жито с њива које бјеху око њега.
49. Тако накупи Јосиф жита врло много колико је пијеска морскога, тако да га преста мјерити, јер му не бјеше броја.
50. И докле још не наста гладна година, родише се Јосифу два сина, које му роди Асенета кћи Потифере свештеника Онскога.
51. И првенцу надједе Јосиф име Манасија, говорећи: јер ми Бог даде да заборавим сву муку своју и сав дом оца својега.
52. А другоме надједе име Јефрем, говорећи: јер ми Бог даде да растем у земљи невоље своје.
53. Али прође седам година роднијех у земљи Мисирској;
54. И наста седам година гладнијех, као што је Јосиф напријед казао. И бјеше глад по свијем земљама, а по свој земљи Мисирској бјеше хљеба.
55. Али најпослије наста глад и по свој земљи Мисирској, и народ повика к Фараону за хљеб; а Фараон рече свима Мисирцима: идите к Јосифу, па што вам он каже оно чините.
56. И кад глад бјеше по свој земљи, отвори Јосиф све житнице, и продаваше Мисирцима. И глад поста врло велика у земљи Мисирској.
57. И из свијех земаља долажаху у Мисир к Јосифу да купују; јер поста велика глад у свакој земљи.

Пут синова Јаковљевих у Мисир без Венијамина.

42. А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: шта гледате један на другога?
2. И рече: ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
3. И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
4. А Венијамина брата Јосифова не пусти отац с браћом говорећи: да га не би задесило какво зло.
5. И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер бјеше глад у земљи Хананској.
6. А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
7. А Јосиф угледав браћу своју позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: одакле сте дошли? А они рекоше: из земље Хананске, да купимо хране.
8. Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
9. И *опомену се Јосиф санова које је снио за њих; и рече им: ви сте уходе; дошли сте да видите гдје је земља слаба.
*1 Мој. 37, 5, 9.
10. А они му рекоше: нијесмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.
11. Сви смо синови једнога човјека, поштени људи, нигда нијесу слуге твоје биле уходе.
12. А он им рече: није истина, него сте дошли да видите гдје је земља слаба.
13. А они рекоше: нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човјека у земљи Хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више.
14. А Јосиф им рече: кажем ја да сте ви уходе.
15. Него хоћу да се увјерим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође амо најмлађи брат ваш.
16. Пошљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!
17. И затвори их у тамницу на три дана.
18. А трећи дан рече им Јосиф: ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим;
19. Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.
20. Па онда доведите к мени најмлађега брата својега да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
21. И рекоше један другом: доиста се огријешисмо о брата својега, јер видјесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.
22. А Рувим одговори им говорећи: нијесам ли вам *говорио: немојте се гријешити о дијете? али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.
*1 Мој. 37, 21.
23. А они не знадијаху да их Јосиф разумије, јер се с њим разговараху преко тумача.
24. А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узев између њих Симеуна веза га пред њима.
25. И заповједи Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце што је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
26. И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
27. А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца својега у једној гостионици, видје новце своје озго у врећи.
28. И рече браћи својој: ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другоме: што нам то учини Бог?
29. И дошавши к Јакову оцу својему у земљу Хананску, приповједише му све што им се догоди, говорећи:
30. Оштро говораше с нама човјек, који заповиједа у оној земљи, и дочека нас као уходе.
31. А кад му рекосмо: ми смо поштени људи, нигда нијесмо били уходе;
32. Било нас је дванаест браће, синова оца нашега; једнога већ нема, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској;
33. Рече нам човјек, који заповиједа у оној земљи: овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једнога између себе оставите код мене, а што вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
34. Послије доведите к мени брата својега најмлађега, да се увјерим да нијесте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
35. А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи бјеху у завежљају новци његови; и видјевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
36. И рече им Јаков отац њихов: потрсте ми дјецу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
37. А Рувим проговори и рече оцу својему: два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
38. А он рече: неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.

Пут синова Јаковљевих у Мисир са Венијамином.

43. Али глад бјеше врло велика у оној земљи.
2. Па кад поједоше жито које бијаху донијели из Мисира, рече им отац: идите опет, и купите нам мало хране.
3. А Јуда му проговори и рече: тврдо нам се зарекао онај човјек говорећи: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама *брат ваш.
*1 Мој. 42, 20.
4. Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране.
5. Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је казао онај човјек: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.
6. А Израиљ рече: што ми то зло учинисте и казасте човјеку да имате још једнога брата?
7. А они рекоше: човјек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: је ли вам јоште жив отац? имате ли још браће? а ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: доведите брата својега?
8. И рече Јуда Израиљу оцу својему: пусти дијете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша дјеца.
9. Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив довијека.
10. Да нијесмо толико оклијевали, досада бисмо се два пута вратили.
11. Онда рече Израиљ отац њихов: кад је тако, учините ово: узмите што најљепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човјеку оном *дар: мало тамјана и мало меда, мирисава корјења и смирне, урме и бадема.
*Прич. 18, 16.
12. А новаца понесите двојином, и узмите новце *што бијаху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрјешка.
*1 Мој. 42, 25, 35.
13. И узмите брата својега, па устаните и идите опет к оном човјеку.
14. А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човјека, да вам пусти брата вашега другога и Венијамина; ако ли останем без дјеце, нек останем без дјеце.
15. Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.
16. А Јосиф кад видје с њима Венијамина, рече човјеку који управљаше кућом његовом: одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.
17. И учини човјек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.
18. А они се бојаху кад их човјек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: за новце који пређе бјеху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.
19. Па приступивши к човјеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,
20. И рекоше: чуј, господару; дошли смо били и пређе, и куписмо хране;
21. Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога вас бијаху озго у врећи његовој, новци наши на мјеру; и ево смо их донијели натраг;
22. А друге смо новце донијели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.
23. А он им рече: будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.
24. И уведе их човјек у кућу Јосифову, и *донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховијем положи.
*1 Мој. 18, 4.
25. И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они ондје обједовати.
26. И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.
27. А он их запита како су, и рече: како је отац ваш стари, *за кога ми говористе? је ли јоште жив?
*1 Мој. 42, 13.
28. А они рекоше: добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И *поклонише му се.
*1 Мој. 37, 7, 10.
29. А он погледав видје Венијамина брата својега, сина матере своје, и рече: је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!
30. А Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи гдје ће плакати, и ушав у једну собу плака ондје.
31. Послије умив се изађе, и устежући се рече: дајте објед.
32. И донесоше њему напосе, и њима напосе, и Мисирцима који обједоваху у њега напосе, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то *нечисто Мисирцима.
*1 Мој. 46, 34; 2 Мој. 8, 26.
33. А сјеђаху пред њим старији по старјешинству својем а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.
34. И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.

Јосифову браћу застрашују.

44. И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и сваком у врећу метни озго новце његове.
2. И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.
3. А ујутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.
4. А кад изађоше из мјеста и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: зашто враћате зло за добро?
5. Није ли то чаша из које пије мој господар? и неће ли по њој зацијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.
6. И он их стиже, и рече им тако.
7. А они му рекоше: зашто говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!
8. Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске *новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?
*1 Мој. 43, 21.
9. У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.
10. А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали нећете бити криви.
11. И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.
12. А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.
13. Тада *раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца вратише се у град.
*1 Мој. 37, 29.
14. И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.
15. А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може зацијело дознати?
16. Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару? шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинство твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.
17. А Јосиф рече: Боже сачувај! нећу ја то; у кога се нашла чаша он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.
18. Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, и нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.
19. Господар мој запита слуге своје говорећи: имате ли оца или брата?
20. А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умро, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.
21. А ти рече слугама својим: доведите ми га да га видим својим очима.
22. И рекосмо господару својему: неће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.
23. А ти *рече слугама својим: ако не дође с вама брат ваш најмлађи, нећете више видјети лица мојега.
*1 Мој. 43, 3-5.
24. А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.
25. Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.
26. А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако не буде с нама брат наш најмлађи.
27. А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.
28. И један од њих отиде од мене, и рекох: *зацијело га је раскинула звјерка; и досада га не видјех.
*1 Мој. 37, 33.
29. Ако и *овога одведете од мене и задеси га какво зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.
*1 Мој. 42, 38.
30. Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога.
31. Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.
32. А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав:*ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.
*1 Мој. 43, 9.
33. Зато нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему а дијете нека иде с браћом својом.
34. Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?

Јосиф се показује својој браћи и учини да му отац дође у Мисир.

45. Тада Јосиф не могући се уздржати пред осталима који стајаху око њега, повика: изађите сви напоље. Тако не оста нико код њега кад се Јосиф показа браћи својој.
2. Па бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом Фараонов.
3. И рече Јосиф браћи својој: ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега.
4. А Јосиф рече браћи својој: приступите ближе к мени. И приступише; а он рече: ја сам Јосиф брат ваш, којега *продадосте у Мисир.
*1 Мој. 37, 28.
5. А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер *Бог мене посла пред вама ради живота вашега.
*1 Мој. 50, 20.
6. Јер је већ двије године дана глад у земљи, а биће још пет година, гдје неће бити ни орања ни жетве.
7. А Бог ме посла пред вама, да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављањем превеликим.
8. И тако нијесте ме ви оправили овамо него сам Бог, који ме постави *оцем Фараону и господарем од свега дома његова и старјешином над свом земљом Мисирском.
*1 Мој. 41, 43.
9. Вратите се брже к оцу мојему и кажите му: овако вели син твој Јосиф: Бог ме је поставио господарем свему Мисиру, ходи к мени, немој оклијевати.
10. Сједјећеш у земљи Гесемској и бићеш близу мене, ти и синови твоји и синови синова твојих и овце твоје и говеда твоја и што је год твоје.
11. И ја ћу те хранити ондје, јер ће још пет година бити глад, да не погинеш од глади ти и дом твој и што је год твоје.
12. А ето видите очима својима, и брат мој Венијамин својима очима, да вам ја из уста говорим.
13. Кажите оцу мојему сву славу моју у Мисиру и што сте год видјели; похитајте и доведите овамо оца мојега.
14. Тада паде око врата Венијамину брату својему и плака. И Венијамин плака о врату његову.
15. И изљуби сву браћу своју и исплака се над њима. Потом се браћа његова разговараху с њим.
16. И чу се глас у кући Фараоновој, и рекоше: дођоше браћа Јосифу. И мило би Фараону и слугама његовијем;
17. И рече Фараон Јосифу: кажи браћи својој: овако учините: натоварите магарце своје, па идите и вратите се у земљу Хананску.
18. Па узмите оца својега и чељад своју, и дођите к мени, и даћу вам најбоље што има у земљи Мисирској, и јешћете најбоље обиље ове земље.
19. А ти им заповједи: овако учините: узмите са собом из земље Мисирске кôлâ за дјецу своју и за жене своје, и повезите оца својега и дођите овамо;
20. А на покућство своје не гледајте, јер што има најбоље у свој земљи Мисирској ваше је.
21. И синови Израиљеви учинише тако; и Јосиф им даде кôлâ по заповијести Фараоновој; даде им и брашњенице на пут.
22. И свакоме даде по двоје хаљине, а Венијамину даде триста сребрника и петоре хаљине.
23. А оцу својему посла још десет магараца натоваренијех најљепшијех ствари што има у Мисиру, и десет магарица натоваренијех жита и хљеба и јестива оцу на пут.
24. Тако оправи браћу своју, и пођоше; и рече им: немојте се корити путем.
25. Тако се вратише из Мисира, и дођоше у земљу Хананску к Јакову оцу својему.
26. И јавише му и рекоше: још је жив Јосиф, и заповједа над свом земљом Мисирском. А у њему срце пренеможе, јер им не вјероваше.
27. Али кад му казаше све ријечи Јосифове, које им је Јосиф рекао, и видје кола, која посла Јосиф по оца, тада оживје дух Јакова оца њихова;
28. И рече Израиљ: доста ми је кад је још жив син мој Јосиф; идем да га видим докле нијесам умро.

Јаковљев пут у Мисир. Израиљева дјеца. Јосиф их дочекује.

46. Тада пође Израиљ са свијем што имаше, и дошав у Вирсавеју принесе жртву *Богу оца својега Исака.
*1 Мој. 26, 24, 25.
2. И Бог рече Израиљу ноћу у утвари: Јакове! Јакове! А он одговори: ево ме.
3. И Бог му рече: ја сам Бог, Бог оца твојега; не бој се отићи у Мисир; јер ћу ондје начинити од тебе народ велик.
4. Ја ћу ићи с тобом у Мисир, и ја ћу те одвести онамо, и Јосиф ће метнути руку своју на очи твоје.
5. И пође Јаков од Вирсавеје; и синови Израиљеви посадише Јакова оца својега и дјецу своју и жене своје на кола која посла Фараон по њ.
6 И узеше стоку своју и благо своје што бијаху стекли у земљи Хананској; и дођоше у Мисир Јаков и сва породица његова.
7. Синове своје и синове синова својих, кћери своје и кћери синова својих, и сву породицу своју доведе са собом у Мисир.
8. А ово су *имена дјеце Израиљеве што дођоше у Мисир: Јаков и синови његови. Првенац Јаковљев Рувим;
*2 Мој. 6, 14.
9. И синови Рувимови: Енох, Фалуј, Есрон и Хармија.
10. А синови Симеунови: Јемуило, Јамин, Аод, Јахин, Соар и Саул, син једне Хананејке.
11. Синови Левијеви: Гирсон, Кат и Мерарије.
12. Синови Јудини: Ир, Авнан, Силом, Фарес и Зара; а *умрли бјеху Ир и Авнан у земљи Хананској, али бијаху синови † Фаресови Есром и Јемуило.
*1 Мој. 38, 3. † 1 Мој. 38, 29.
13. Синови Исахарови: Тола, Фува, Јов и Симрон.
14. Синови Завулонови: Серед, Алон, и Ахојило.
15. То су синови Лијини, које роди Јакову у Падан-Араму, и јоште Дина кћи његова. Свега душа, синова његовијех и кћери његовијех бјеше тридесет и три.
16. Синови Гадови: Сифон, Агије, Суније, Есвон, Ирије, Ародије и Арилије.
17. Синови Асирови: Јемна, Јесва, Јесвија и Верија, и сестра њихова Сара. А синови Веријини Ховор и Мелхило.
18. То су синови Зелфе, коју даде Лаван Лији кћери својој, и она их роди Јакову, шеснаест душа.
19. А синови Рахиље жене Јаковљеве: Јосиф и Венијамин.
20. А *Јосифу се родише у Мисиру од Асенете кћери Потифере свештеника Онскога: Манасија и Јефрем.
*1 Мој. 41, 50.
21. А синови Венијаминови: Вела, Вехер, Асвил, Гира, Наман, Ихије, Рос, Мупим, Упим и Арад.
22. То су синови Рахиљини што се родише Јакову, свега четрнаест душа.
23. И син Данов: Асом.
24. А синови Нефталимови: Асило, Гуније, Јесер и Силим.
25. То су синови Вале, коју даде Лаван Рахиљи кћери својој и она их роди Јакову; свега седам душа.
26. А свега душа што дођоше с Јаковом у Мисир а изађоше од бедара његовијех, осим жена синова Јаковљевијех, свега душа бјеше шездесет и шест.
27. И два сина Јосифова који му се родише у Мисиру; свега дакле душа дома Јаковљева, што дођоше у Мисир, бјеше седамдесет.
28. А Јуду посла Јаков напријед к Јосифу, да му јави да изађе преда њ у Гесем. И дођоше у земљу Гесемску.
29. А Јосиф упреже у кола своја, и изађе на сусрет Израиљу оцу својему у Гесем; и кад га видје Јаков, паде му око врата, и плака дуго о врату његову.
30. И рече Израиљ Јосифу: сада не марим умријети кад сам те видио да си јоште жив.
31. А Јосиф рече браћи својој и дому оца својега: идем да јавим Фараону; али ћу му казати: браћа моја и дом оца мојега из земље Хананске дођоше к мени;
32. А ти су људи пастири и свагда су се бавили око стоке, и доведоше овце своје и говеда своја и што год имају.
33. А кад вас Фараон дозове, рећи ће вам: какву радњу радите?
34. А ви кажите: пастири су биле слуге твоје од младости, и ми и стари наши; да бисте остали у земљи Гесемској; јер су Мисирцима сви пастири *нечисти.
*1 Мој. 43, 32.

Настањивање у земљи Гесемској. Јаков пред Фараоном. Глад у Мисиру. Јаковљев се крај приближује.

47. И отишав Јосиф јави Фараону и рече: отац мој и браћа моја с овцама својим и с говедима својим и са свијем што имају дођоше из земље Хананске, и ево их у земљи Гесемској.
2. И узев неколицину браће своје, пет људи, изведе их пред Фараона.
3. А Фараон рече браћи његовој: *какву радњу радите? А они рекоше Фараону: пастири су слуге твоје, и ми и наши стари.
*1 Мој. 46, 33.
4. Још рекоше Фараону: дођосмо да живимо као дошљаци у овој земљи, јер нема паше за стоку твојих слуга, јер је велика глад у земљи Хананској; а сада допусти да живе у земљи Гесемској слуге твоје.
5. А Фараон рече Јосифу: отац твој и браћа твоја дођоше к теби;
6. У твојој је власти земља Мисирска; на најбољем мјесту у овој земљи насели оца својега и браћу своју, нека живе у земљи Гесемској; и ако које знаш између њих да су вриједни људи, постави их над мојом стоком.
7. Послије доведе Јосиф и Јакова оца својега и изведе га пред Фараона, и благослови Јаков Фараона.
8. А Фараон рече Јакову: колико ти има година?
9. Одговори Јаков Фараону: мени има сто и тридесет година, *како сам дошљак. Мало је дана живота мојега и зли су били, нити стижу вијека отаца мојих колико су они живјели.
*Пс. 39, 12.
10. И благословив Јаков Фараона отиде од Фараона.
11. А Јосиф насели оца својега и браћу своју, и даде им добро у земљи Мисирској на најбољем мјесту те земље, у земљи Рамеској, као што заповједи Фараон.
12. И храњаше Јосиф хљебом оца својега и браћу своју и сав дом оца својега до најмањега.
13. Али неста хљеба у свој земљи, јер глад бијаше врло велика, и узмучи се земља Мисирска и земља Хананска од глади.
14. И покупи Јосиф све новце што се налажаху по земљи Мисирској и по земљи Хананској за жито које куповаху, и слагаше новце у кућу Фараонову.
15. А кад неста новаца у земљи Мисирској и у земљи Хананској, стадоше сви Мисирци долазити к Јосифу говорећи: дај нам хљеба; зашто да мремо код тебе, што новаца нема?
16. А Јосиф им говораше: дајте стоку своју, па ћу вам дати хлеба за стоку, кад је нестало новаца.
17. И довођаху стоку своју к Јосифу, и Јосиф им даваше хљеба за коње и за овце и за говеда и за магарце. Тако их прехрани ону годину хљебом за сву стоку њихову.
18. А кад прође она година, стадоше опет долазити к њему друге године говорећи: не можемо тајити од господара својега, али је новаца нестало, и стока коју имасмо у нашега је господара; и није остало ништа да донесемо господару својему осим тјелеса наших и њива наших.
19. Зашто да мремо на твоје очи? ево и нас и наших њива; купи нас и њиве наше за хљеб, да с њивама својим будемо робови Фараону, и дај жита да останемо живи и не помремо и да земља не опусти.
20. Тако покупова Јосиф Фараону све њиве у Мисиру, јер Мисирци продаваху сваки своју њиву кад глад узе јако мах међу њима. И земља поста Фараонова.
21. А народ пресели у градове од једнога краја Мисира до другога.
22. Само не купи свештеничких њива; јер Фараон одреди дио свештеницима, и храњаху се од својега дијела, који им даде Фараон, те не продаше својих њива.
23. А Јосиф рече народу: ево купих данас вас и њиве ваше Фараону; ево вам сјемена па засијте њиве.
24. А што буде рода, даћете пето Фараону, а четири дијела нека буду вама за сјеме по њивама и за храну вама и онијема који су по кућама вашим и за храну дјеци вашој.
25. А они рекоше: ти си нам живот сачувао; нека нађемо милост пред господарем својим да будемо робови Фараону.
26. И постави Јосиф закон до данашњега дана за њиве Мисирске да се даје пето Фараону; само њиве свештеничке не посташе Фараонове.
27. А дјеца израиљева живљаху у земљи Мисирској у крају Гесемском, и држаху га, и народише се и намножише се веома.
28. И Јаков поживје у земљи Мисирској седамнаест година; а свега би Јакову сто и четрдесет и седам година.
29. А кад се приближи вријеме Израиљу да умре, дозва сина својега Јосифа, и рече му: ако сам нашао милост пред тобом, *метни руку своју под стегно моје, и учини ми милост и вјеру, немој ме погрепсти у Мисиру;
*1 Мој. 24, 2.
30. Него нека лежим код отаца својих; и ти ме однеси из Мисира и *погреби ме у гробу њихову. А он рече: учинићу како си казао.
*1 Мој. 49, 29.
31. И рече му Јаков: закуни ми се. И он му се закле. И поклони се Израиљ преко узглавља од одра својега.

Јаков благосиља Јефрема и Манасију.

48. Послије јавише Јосифу: ено, отац ти је болестан. А он поведе са собом два сина своја, Манасију и Јефрема.
2. И јавише Јакову и рекоше: ево син твој Јосиф иде к теби. А Израиљ се oкријепи, те сједе на постељи својој.
3. И рече Јаков Јосифу: Бог свемогући јави се мени у *Лузу у земљи Хананској, и благослови ме;
*1 Мој. 28, 19.
4. И рече ми: учинићу те да нарастеш и намножиш се; и учинићу од тебе мноштво народа, и даћу земљу ову сјемену твојему након тебе да је њихова довијека.
5. Сада дакле *два сина твоја, што ти се родише у земљи Мисирској прије него дођох к теби у Мисир, моји су, Јефрем и Манасија као Рувим и Симеун нека буду моји.
*1 Мој. 41, 50.
6. А дјеца коју родиш послије њих, нека буду твоја и нека се по имену браће своје зову у нашљедству својем.
7. Јер кад се вратих из Падана, *умрије ми Рахиља у земљи Хананској на путу, кад бјеше још мало до Ефрате; и погребох је на путу у Ефрату, а то је Витлејем.
*1 Мој. 35, 19.
8. А видјев Израиљ синове Јосифове, рече: ко су ови?
9. А Јосиф рече оцу својему: *моји синови, које ми Бог даде овдје. А он рече: доведи их к мени, да их благословим.
*1 Мој. 35, 5.
10. А очи бјеху Израиљу отежале од старости, те не могаше добро видјети. А кад му их приведе, цјелива их и загрли.
11. И рече Израиљ Јосифу: *нијесам мислио да ћу видјети лице твоје; а гле, Бог ми даде да видим и пород твој.
*1 Мој. 45, 26.
12. А Јосиф одмаче их од кољена његовијех и поклони се лицем до земље.
13. Па их узе Јосиф обојицу, Јефрема себи с десне стране а Израиљу с лијеве, Манасију пак себи с лијеве стране а Израиљу с десне; и тако их примаче к њему.
14. А Израиљ пружив десну руку своју метну је на главу Јефрему млађему, а лијеву на главу Манасији, тако намјестив руке навлаш, ако и јест Манасија био првенац.
15. И благослови Јосифа говорећи: Бог, којему су свагда угађали оци моји Аврам и Исак, Бог, који ме је хранио откако сам постао до данашњега дана,
16. Анђео, *који ме је избављао од свакога зла, да благослови дјецу ову, и да се по мојему имену и по имену отаца мојих Аврама и Исака прозову, и да се као рибе намноже на земљи!
*1 Мој. 31, 11, 13.
17. А Јосиф кад видје гдје отац метну десну руку своју на главу Јефрему, не би му мило, па ухвати за руку оца својега да је премјести с главе Јефремове на главу Манасијину.
18. И рече Јосиф оцу својему: не тако, оче; ово је првенац, метни десницу њему на главу.
19. Али отац његов не хтје, него рече: знам, сине, знам; и од њега ће постати народ, и он ће бити велик; али ће *млађи брат његов бити већи од њега, и сјеме ће његово бити велико мноштво народа.
*4 Мој. 1, 33, 35; 5 Мој. 33, 17.
20. И благослови их у онај дан и рече: тобом ће Израиљ благосиљати говорећи: Бог да те учини као Јефрема и као Манасију. Тако постави Јефрема пред Манасију.
21. Послије рече Израиљ Јосифу: ево ја ћу скоро умријети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших.
22. И ја ти *дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим.
*Јован 4, 5.

Јаковљево благосиљање, последње наређење и смрт.

49. Послије сазва Јаков синове своје и рече: скупите се да вам јавим шта ће вам бити до пошљетка.
2. Скупите се и послушајте, синови Јаковљеви, послушајте Израиља оца својега.
3. *Рувиме, ти си првенац мој, крјепост моја и † почетак силе моје; први господством и први снагом.
*1 Мој. 29, 32. † 5 Мој. 21, 17.
4. Навро си као вода; нећеш бити први; јер си *стао на постељу оца својега и оскрвнио је легав на њу.
*1 Мој. 35, 22.
5. Симеун и Левије, браћа, мачеви су им оружје неправди.
6. У тајне њихове да не улази душа моја, са збором њиховијем да се не саставља слава *моја; јер † у гњеву својем побише људе, и за своје весеље покидаше волове.
*Псал. 16, 9; 30, 12; 57, 8. † 1 Мој. 34, 26.
7. Проклет да је гњев њихов, што бјеше нагао, и љутина њихова, што бјеше жестока; *раздијелићу их по Јакову, и расућу их по Израиљу.
*Ису. 19, 1; 21, 5.
8. Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твојега.
9. *Лавићу Јуда! с плијена си се вратио, сине мој; † спусти се и леже као лав и као љути лав; ко ће га пробудити?
*Откр. 5, 5. † 4 Мој. 23, 24.
10. *Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи.
*4 Мој. 24, 17.
11. Веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе од магарице своје; у вину пере хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа.
12. Очи му се црвене од вина и зуби бијеле од млијека.
13. *3авулон ће живјети покрај мора и гдје пристају лађе, а међа ће му бити до Сидона.
*Ису. 19, 10.
14. Исахар је магарац јак у костима, који лежи у тору,
15. И видјев да је почивање добро и да је земља мила, сагнуће рамена своја да носи, и плаћаће данак.
16. Дан ће судити својему народу, као једно између племена Израиљевих.
17. Дан ће бити змија на путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњик наузнако.
18. Господе, *тебе чекам да ме избавиш.
*Псал. 119, 166.
19. А Гад, њега ће војска свладати; али ће најпослије он надвладати.
20. У *Асира ће бити обилата храна, и он ће давати сласти царске.
*Ису. 19, 24.
21. Нефталим је кошута пуштена, и говориће лијепе ријечи.
22. Јосиф је родна грана, родна грана крај извора, којој се огранци раширише сврх зида.
23. Ако га и уцвијелише љуто и стријељаше на њ, и бише му непријатељи стријелци,
24. Опет оста јак лук његов и ојачаше мишице руку његовијех од руку јакога Бога Јаковљева, одакле поста пастир, камен Израиљу,
25. Од силнога Бога оца твојега, који ће ти помагати, и од свемогућега, који ће те благословити благословима озго с неба, благословима оздо из бездана, благословима од дојака и од материце.
26. Благослови оца твојега надвисише благослове мојих старијех сврх брда вјечнијех, нека буду над главом Јосифовом и над тјеменом одвојенога између браће.
27. *Венијамин је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дијели плијен.
*Суд. 20, 25.
28. Ово су дванаест племена Израиљевих, и ово им отац изговори кад их благослови, свако благословом његовијем благослови их.
29. Потом им заповједи и речe им: кад се приберем к роду својему, *погребите ме код отаца мојих у пећини која је на њиви Ефрона Хетејина.
*1 Мој. 47, 30.
30. У пећини која је на њиви Макпелској према Мамрији у земљи Хананској, *коју купи Аврам с њивом у Ефрона Хетејина да има свој гроб.
*1 Мој. 23, 16.
31. *Ондје погребоше Аврама и Сару жену његову, ондје погребоше Исака и Ревеку жену његову, и ондје погребох Лију.
*1 Мој. 23, 19.
32. А купљена је њива и пећина на њој у синова Хетовијех.
33. А кад изговори Јаков заповјести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умрије, и прибран би к роду својему.

Јаковљев погреб у Хеврону. Јосифова племенитост. Његова смрт.

50. Тада Јосиф *паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га.
*1 Мој. 46, 4.
2. И заповједи Јосиф слугама својим љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.
3. И наврши му се четрдесет дана јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.
4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:
5. *Отац ме је мој заклео говорећи: ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи.
*1 Мој. 47, 29.
6. А Фараон му рече: иди, погреби оца својега како те је заклео.
7. И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,
8. А сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.
9. И пође с њим и кола и коњика толико да бјеше војска врло велика,
10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.
11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: у великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно мјесто с ону страну Јордана жалост Мисирска.
12. И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.
13. *Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју † купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији.
*1 Мој. 49, 29. † 1 Мој. 23, 16.
14. И погребавши оца својега врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.
15. А браћа Јосифова видећи гдје им отац умрије, рекоше: може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.
16. Зато поручише Јосифу: отац твој заповједи на смрти и рече:
17. Овако кажите Јосифу: молим те, опрости браћи својој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.
18. Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: ево смо слуге твоје.
19. А Јосиф им рече: не бојте се, зар сам ја мјесто Бога?
20. Ви сте мислили зло по ме, али је *Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ.
*1 Мој. 45, 5.
21. Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.
22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.
23. И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира сина Манасијина родише се и одрастоше *на кољенима Јосифовијем.
*1 Mој. 30, 3.
24. И рече Јосиф браћи својој: ја ћу скоро умријети; али ће вас зацијело *Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку И Јакову.
*Јевр. 11, 22.
25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: *заиста ће вас походити Бог; а ви онда † однесите кости моје одавде.
*2 Мој. 13, 19. † Ису. 24, 32.
26. Потом умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.