Старац Сампсон Сиверс

О МОЛИТВИ ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА И О НОЋНОЈ МОЛИТВИ 

старац Сампсон Сиверс 

Питање учешћа на Богослужењу је за сваког човека интересантно, тешко и болно. Како ви обично учествујете? Не пратите сваку реч онога што се поје или чита, него сопствена осећања. Ето због чега веома ретко добијате утеху и ретко се духовно опорављате на Богослужењу. Пре свега, треба се постарати о спокојству, зар не? Доћи у цркву у стању немира и добити некакву радост — то је немогуће. Као друго, потребно је да свако учествује тако, што ће непрекидно да прати сваку реч онога што се поје или чита, не препуштајући се сопственим осећањима. Треба се трудити да се избегава чулност и умишљена напетост, како би била схваћена свака реч која се поје или чита. И да се не изгуби нит стајања пред Богом. Нит стајања пред Богом може да буде само умна, молитвена, без учешћа чула. Чулно стајање пред Богом — то већ није православно! Ето зашто и наше појање веома често представља сметњу за молитву и квари је. Оно уводи елемент чулности у нас. Дакле, треба се пре свега постарати око тога да молитва буде у нама и да нас укључи у богослужбено читање и појање. Ако ње у нама нема, никако не можемо да се укључимо. Због тога се често препоручује: при уласку у храм и када се прелази његов праг неизоставно треба обављати Исусову молитву. И у стању упорног истрајавања у Исусовој молитви треба се укључити у богослужбено читање и појање.

Строго се треба држати правила: свако чулно учешће искључи из себе, јер оно није православно. Због тога сте често слушали да се препоручује појање читавог народа у цркви, је ли тако? Ту онда нема чулности изазване утицајем музике. Зато се прост народ који не схвата класичну музику заиста моли, док се тзв. интелигенција која воли класичну музику или учено појање моли чулно, па стога не добија никакву духовну утеху и задовољство. То се може видети и у животу.

У хришћанском духовном животу напредује прост народ, који не схвата класичну музику и музику уопште. Дакле, сва суштина нашег учешћа у Богослужењу састоји се само у томе, да то учешће обавезно мора у себи да садржи разумевање сваке речи молитвеног читања и појања. Уз мољење умом. А ако будемо учествовали само чулима, онда никада нећемо доживети никакву радост. То подразумева огроман рад на себи.

Ви и по себи знате како се ретко са Богослужења враћате испуњени миром. Често се осећамо празно, је ли тако? Као да смо изгубили драгоцено време. Физички се веома уморимо, јер у Богослужењу нисмо учествовали умом, него само чулима. А чулност нам не пружа никакво духовно задовољство и утеху — то није молитва. Дакле, ко долази у цркву, треба благовремено да се постара о томе, да буде спокојан и да доведе у ред своје молитвено стајање пред Богом. И већ када пође у цркву да буде молитвено сабран, како би се потом, када у њу уђе, само пребацио на читање и појање. Тако ћемо добити огромну силу и благодатну енергију, кући ћемо се вратити са великом залихом духовних сила, па ћемо моћи да се супротставимо сваком греху и да се боримо против било које страсти.

Служба се обавља по одређеном поретку: све иде по реду. Зато треба знати шта се пева и чита — разумети, на пример, шестопсалмије. И Антифоне, је ли тако? Да ни једну реч не испустимо. Због тога чести поклони и често осењивање крсним знамењем могу да нам засметају у стајању пред Богом, зар не? Ми треба врло умерено да се клањамо и осењујемо крсним знамењем, како нас ништа не би одвајало од онога што слушамо да се пева и чита. Но, људи се углавном препуштају чулима, и значење речи не схватају умом, те им се само чини да се моле. Зато се молитвом треба бавити и код куће, како бисмо потом бављење молитвом само пренели у храм.

Ви ћете и невољно упитати: А када нас обузме немир, шта да радимо?

Немиран човек никада ништа не добија од Богослужења, све док не пронађе свој молитвени мир, тј. свој однос према Богу. Ако мисли да ће му утеху пружити молитва и појање на Богослужењу — то неће бити права утеха, јер нема учешћа срца. Срце је повезано са умом, а чула нису. Чула и срце су две различите ствари. И не може се једно мешати са другим. Ми се молимо срцем, кроз ум, је ли тако? А ако се неко моли чулима, без учешћа срца, тај само чулно узбуђује себе и умишља да се моли. Ето због чега Свети Оци стално говоре скрушеном и смерном срцу, је ли тако? А не о чулима. Ми, православни, стојимо пред Богом и молимо се. Онај ко нема дух скрушен и смеран, уз присуство ума, тај се не моли, него се обмањује.

* * *

—Баћушка, ако човек нема мира, шта да ради — да не иде у цркву?

Треба тражити разлог немира, тј. осудити себе, а оправдати онога кроз кога је немир дошао и измирити се са њим. Дакле, себе треба пред Богом молитвено осудити и тада ће настати мир. А са друге стране, мучење самога себе нема ничег заједничког са духовном скрушеношћу, смиреношћу и са молитвеним животом; оно не доноси никакву радост и корист, не поправља молитву нити доноси мир. Самомучење је — демонско покајање. Од свог гордог "ја" он грди и прекорева себе, мислећи да је крив за нешто, јер је могао лако да прихвати или одбије. Често бива да Бог то допусти: да дође искушење, или пад, или да се изгуби мир, је ли тако? Никога не треба кривити — ни демона, ни човека. И не треба прекоревати себе: зашто сам пошао. Човек нема власт да не пође и да не сусретне искушење, зар не? Нама је дато право само кроз способност да се побунимо против греха и да се чувамо од њега, да уз помоћ Божију не подлежемо искушењу, чувајући се молитвеним поретком, кроз смирење. А када нас мучи питање: зашто ли сам пошао и сл. — то је демонско покајање, које долази од гордости. Као да сам тобоже могао и да не пођем. То што сам пошао, то је по допуштењу Божијем, зар не? Да сам пак знао да ћу поћи на зло и да се нисам зауставио, него да сам ипак натерао себе да пођем, онда то свакако не би потпадало под демонско самоосуђивање, него би изискивало плач. Јер ми себе терамо да по ђемо због самоуверености да нећемо подлећи, зар не? Бићу јачи од зла... И онда падамо и грешимо. Све нам смета — и одећа, и дугмад, и околина, и наше очи, и наше уши, и наша лењост, наш немар, наша несабраност, наша неопрезност.

А реч је о неправилном стајању пред Богом, је ли тако? Ако стојимо умом, са духом скрушеним и смиреним, онда је то правилно расположење. Са таквим молитвеним расположењем треба да улазимо у храм. А ако стојимо чулно или уз маштања — никада ништа од Богослужења нећемо добити. Изгубићемо Литургију или свеноћно бденије, и само ћемо рећи:"био сам тамо, слушао сам, служили су, служио је тај и тај, али мене то није дотакло". Онда и против своје воље осетимо тугу и чежњу због пропуштеног свеноћног бденија или Литургије. Да, пропустио сам, јер нисам био расположен како треба, нисам се старао ни око чега, нисам се потрудио. А све док ниси ушао у храм, био си заузет споредним стварима, је ли тако? Та велике бриге које се појављују у дане када одлазимо у храм Божији, представљају, између осталог, демонску замку. То је наш лењи однос према себи. Тако сами себе лишавамо сладости молитвеног стајања пред Богом на Богослужењу, па и кривицу сносимо сами. Јер не водимо рачуна о себи, нити пазимо на себе.

Узмимо да срцем и умом учествујеш у певању песме "Хвалите име Господње". Како ће да је отпевају, то те не интересује — ако буду грешили, нећеш приметити, јер ћеш молитвено стајати пред Богом. Нећеш правити разлику. Но, када ниси сабран и када не стојиш пред Господом, онда лако приметиш сваку грешку: и појање, и ђаконе, и свештенике, итд. Рад на молитви представља велики напор и мирјани су тога обично лишени: њима прилике то не допуштају, или немају времена, или им се појављују бескрајне сметње итд.

Ето због чега је тако важно да се као закон усвоји следеће: најбоље време за молитву је — ноћ. Ожењен, удата, итд. — ноћ! Кухиња, ходник — то на крају крајева није ни важно, зар не? Један већи део (ноћи) преспавати, други (провести) на молитви. Ово треба извести тако да нико не примети, да нико не зна. Пред Богом треба стајати због потребе срца, је ли тако? Због потребе. Ко у себи буде развијао то, никада неће моћи да живи без молитве, и ако буде принуђен да је пропусти или да је скрати, учиниће то са сузама и ридањем. Зашто је ономе који лежи болестан тако тешко да буде болестан? Не зато што треба да лежи у кревету, него зато што је лишен оног најслађег, молитвеног стајања пред Богом. Ето зашто је болеснику тако тешко да дуго болује и да буде лишен молитвеног делања, ако није научио да се моли лежећи! А за то су најбољи ноћни часови. Потребан је рад, сталан рад на себи. И одбацити самосажаљење. Ми, између осталог, не умемо да распоредимо време тако да бисмо успели ноћу да се помолимо — да бисмо устали ноћу, али устали тако, да то нико не види и не зна... Ни у ком случају се не треба обувати, само назути чарапе, вунене, да не шушкају и не шкрипе. Треба да буде потпуна тишина.

Зато је нама православнима тако драгоцено кандило. Ето чега су се лишили католици и сви други хришћани. Лишили су се те једноставне радости да икону осветле кандилима, и да се онда баве не молитвом према књизи, него да говоре Исусову молитву, или "Достојно", или "Свемилостива". Не треба више од 2—3 сата, књига није потребна. Ноћу се акатисти не читају, ноћу се чита "Достојно јест", "Свемилостива" и Исусова молитва, на све начине.

Тако дође јутро, а ти не би хтео да престанеш. И читава ноћ прође у молитви. Е, ако неко може себе да привикне на овакво слатко делање, онда ће бити истински богат. Јер такав не уме да осуђује, нити се гневи; он све оправдава, свима прашта, са свима је у миру, свима попушта. За њега су сви умни, добри и свети, а он је једини који не ваља. Ето због чега су угодници Божији тако брзо усходили из силе у силу, стичући благодат Духа Светога.

О tuzi Hristovoj

Sad je duša moja žalosna; i šta da
kažem? Oče, sačuvaj me od ovoga časa;
ali zato dođoh na čas ovaj (Jov. 12, 27).

U ovaj svet zemaljski ništa realnije nije ušlo od Gospoda Isusa Hrista, ništa realnije kao Bog i ništa realnije kao čovek. U istini sav ovaj svet izvan Isusa Hrista izgleda prizrak. Ni zemlja ni voda ni vazduh ni svetlost nemaju ni izbliza tu realnost koju ima On. Gle, sve će ovo proći, a On će ostati. Vaistinu On je kamen temeljac jednog neprolaznog sveta, i samo onaj, ili ono, što se pripije čvrsto uz taj kamen, moćiće sudelovati u tom neprolaznom svetu, neprolaznoj realnosti. Burni ali nemoćni talasi vremena srdito su udarali, i danas udaraju, čas o realnost Božanstva Hristova čas o realnost Čovečanstva Njegovog. Jer koliko je trebalo hrišćanima truda, da otvaraju oči bezbožnicima, i dokazuju Božanstvo Hristovo, toliko im je trebalo truda, da otvaraju oči jereticima i dokazuju Njegovo Čovečanstvo. No Duh Sveti sveznajući postarao se unapred, i preko Jevanđelista spremio oružje hrišćanskim borcima unapred. Sad je duša moja žalosna. Zar bi Gospod osećao žalost, da nije bio pravi čovek, podložan svima nemoćima telesne prirode izuzev greha? I ne samo žalost no i strah: Oče, sačuvaj me od ovoga časa. Ovo govori nemoćna priroda čovečja, koja se grozi smrti (jer o smrti je reč), ali ne grešna nego bezgrešna priroda čovečja, jer Gospod odmah dodaje: ali zato dođoh na čas ovaj. Vidite li, koliko je važna smrt Hristova? Mi smo njome iskupljeni, njome spaseni. Neka se niko, dakle, ne zaustavlja jedino na nauci Hristovoj, nego neka se prenese na Golgotu i posmotri sa užasom krvavu žrtvu na Krstu, koja je prineta za grehove naše, za spasenje naše iz smradne čeljusti zmije preispodnje.

O Gospode Isuse, postradavši nas radi i našega spasenja radi, pomiluj nas još jedanput, i još jedanput. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

ZAŠTO SE HRISTOS MOLIO U GETSIMANSKOM VRTU?

Gospod, obavivši sa Svojim Učenicima Tajnu Večeru i davši im Svoje pouke, pošao s njima na Maslinovu Goru (Mt. 26, 30, Mk. 14, 26, Lk. 22, 39). Putem je On nastavio da kazuje Svoje poslednje pouke, nakon kojih Se obratio Nebeskom Ocu s molitvom za Svoje učenike i za one koji poveruju reči njihovoj (Jn. 17).

Prešavši Kedronski potok, Gospod je sa učenicima ušao u Getsimanski vrt, gde Se i pre s njima sastajao (Mt. 26, 36, Mk. 14, 32, Jn. 18, 1-2). Ovde je On ostavio Svoje učenike, osim Petra, Jakova i Jovana, rekavši im da sednu, dok On ode da Se pomoli. A Sam je sa Petrom, Jakovom i Jovanom otišao malo dalje. Hteo je da Se što više usami, znajući sve što se mora zbiti, On je počeo da Se žalosti, užasava i tuguje (Mt. 26, 37, Mk. 24, 27) i rekao je onima koji su bili s Njim: "Žalosna je duša Moja do smrti, ostanite ovdje i bdite sa Mnom". I otišavši malo dalje, pao je licem Svojim na zemlju i molio Se.

Dvaput je Gospod prekidao Svoju molitvu - dolazio je Petru i sinovima Zavedejevim. Avaj! Oni su bili tu, ali nisu bdili san ih je savladao. Zalud ih Božanstveni Učitelj ubeđivao da bdiju i mole se, da ne padnu u napast. "Duh je srčan, ali je telo slabo" (Mt. 26, 41; Mk. 14, 38). Učenici bi opet zaspali, čim bi Spasitelj odlazio od njih da bi nastavio Svoju molitvu, koja se okončala tek onda kad se približio čas predavanja Sina Čovečijeg u ruke grešnika. Molitvena napregnutost Isusova dostigla je najviši stepen oblio Ga je krvavi znoj koji je kapao na zemlju (Lk. 22, 44).

Za šta se tako plameno molio Isus? Za šta je molio Oca, tri puta padajući licem Svojim na zemlju - "Ava Oče Moj, sve je moguće Tebi, prenesi čašu ovu mimo Mene, ali opet ne kako Ja hoću nego kako Ti, ne Moja volja da bude, nego Tvoja. - Oče Moj, a ako ne može da me mimoiđe ova čaša da je ne pijem, neka bude volja Tvoja".

Gospod Isus Hristos bio je Bogočovek. Božanska i ljudska priroda, ne slivši se i ne izmenivši se, "nerazdeljivo i nerazlučno" (dogmat Halkidonskog sabora) sjedinili su se u Njemu u jednoj Ličnosti. U skladu s dve prirode, Gospod je imao i dve volje. Kao Bog, Gospod Isus Hristos je bio jednosuštan Bogu Ocu i imao je sa Njim i sa Svetim Duhom jednu volju. Ali kao savršeni čovek, koji se sastoji od duše i tela, Gospod je imao i ljudska osećanja i volju. Ljudska volja Njegova u potpunosti se potčinjavala Božanskoj. Gospod je potčinio svoju čovečansku volju Božanskoj - hteo je jedino da ispuni volju svog Nebeskog Oca (Jn. 5, 30), duhovna Mu je hrana bila - da tvori volju Onoga koji Ga je poslao i da izvrši delo Njegovo (Jn. 4, 34). A trebalo je obaviti delo ni sa čim neuporedivo, pred kojim će zadrhtati čak i bezosećajna, duše lišena, priroda. Trebalo je čoveka iskupiti od greha i smrti, vaspostaviti jedinstvo čoveka sa Bogom. Trebalo je da bezgrešni Spasitelj uzme sav ljudski greh, da bi On, ne imajući ličnih grehova, osetio težinu greha celog čovečanstva i tako uzjadikovao zbog njega kako može samo savršena svetost, koja jasno oseća čak i najmanje odstupanje od zapovesti i volje Božije. Trebalo je da Onaj, u Kome je ipostasno bilo sjedinjeno Božanstvo i čovečanstvo, Svojim svetim, bezgrešnim čovečanstvom okusi sav užas udaljavanja čoveka od njegovog Tvorca, raskida grehovnog roda ljudskog sa izvorom svetosti i svetlosti - Bogom'. U tom momentu morala se lično projaviti dubina pada čovečanstva, jer će čovek, koji nije hteo da se u raju pokorava Bogu i koji je poslušao onoga koji je Boga klevetao - đavola, sada ustati sa Svoga Božanstvenog Spasitelja, oklevetaće Ga, i proglasivši Ga nedostojnim da živi na zemlji, obesiće Ga na drvo između zemlje i neba, čime će Ga podvesti pod prokletstvo. Bogom darovanog zakona (Zak. pon 21, 22-23). Trebalo je da bezgrešni Pravednik, odbačen od grešnog sveta, za koji je i od koga je stradao, oprosti čovečanstvu taj zločin i obrati se Nebeskom Ocu s molitvom da i božanstvena Pravda oprosti čovečanstvu koje je zaslepeo đavo to odbacivanje sopstvenog Tvorca i Spasitelja. Takva sveta molitva nije mogla ne biti uslišena, takva sila ljubavi morala je sjediniti izvor ljubavi, Boga, s onima koji makar sada osete tu ljubav i, shvativši koliko su se do sad ljudski putevi udaljili od puteva Božijih, snažno i odlučno reše da se, kroz Spasitelja koji je na Sebe primio ljudsku prirodu, vrate Bogu Ocu.

I došao je, evo, čas, kad sve to treba da se zbude. Kroz nekoliko sati na krst propeti Sin Čovečiji sve će privući Sebi svojim samopožrtvovanjem. Pod pritiskom Njegove ljubavi neće moći da odole ogrehovljena srca ljudska. Ljubav Bogočovekova razbiće kamen ljudskih srdaca. Oni će osetiti svoju nečistotu i tamu, svoju ništavnost, i samo uporni bogomrsci neće poželeti da se prosvetle svetlošću Božjeg veličanstva i milosrđa. Svi pak koji se ne odvrate od Onog koji ih priziva, ozareni svetlošću ljubavi Bogočovekove, osetiće svoju udaljenost od Tvorca koji ih voli i poželeće da se sjedine s Njim. I desiće se, nevidivo, najveća tajna - čovečanstvo će se obratiti svom Stvoritelju, a milosrdni Gospod će s radošću primiti one koji će se od klevetnika đavola vraćati svom Prvoliku. Razrušila se pregrada neprijateljstva. "Milost i istina sretoše se, pravda i mir celivaše se", - pravda se javila s nebesa, jer je od zemlje na krstu zablistala vaploćena Istina - Nastupio je čas kad je sve to moralo da se ispuni.

Svet još nije ni slutio veličanstvenost nastupajućeg dana. Pred pogledom Bogočovekovim otkriveno je bilo sve što treba da se zbude. On je Sebe dobrovoljno žrtvovao radi spasenja ljudskog roda. I sada je došao da se poslednji put u samoći pomoli Svom Nebeskom Ocu. Ovde će On prineti tu žrtvu, koja će spasiti rod ljudski, - dobrovoljno će dati Sebe na stradanja, predaće Sebe pod vlast tame.

Pa ipak, ta žrtva neće biti spasonosna ako On bude osećao samo Svoja lična stradanja - On mora biti ranjen onim grehovnim ranama od kojih strada čovečanstvo. Svi gresi, počev od Adamovog prestupa do onih koji će se zbivati onda kad zagrmi poslednja truba - svi veliki i mali gresi ljudski javili su se pred njegovim duhovnim pogledom. Kao Bogu, Njemu su oni svagda bili poznati, - "sve je pred njim otkriveno", - ali sada svu težinu i mrskost njihovu oseća i Njegova ljudska priroda. On strada onako kako sami grešnici ne stradaju, pošto oni svojim ogrubelim srcem ni ne osećaju koliko greh pogani čoveka i udaljava ga od njegovog Tvorca. Stradanje Njegovo još je jače s obzirom da On vidi tu ogrubelnost i osurovelost srdaca, da su ljudi "oslepeli srca svoja, da ne vide, i ne žele da čuju ušima svojim i da se obrate, da bi ih On iscelio". On vidi da se sav svet odvraća od Boga Koji mu je došao u ljudskom obličju. Ide čas i već je nastao (Jn. 16, 31) kada će se razbežati čak i oni koji su Ga do malopre uveravali u svoju spremnost da za Njega polože svoje živote. Sam će na krstu visiti Bogočovek, zasut kišom poruga naroda koji će doći da gleda takav prizor. Samo nekoliko duša Mu je ostalo verno, ali i one svojom nemom tugom i bespomoćnošću uvećava]u stradanja ljubveobilnog srca Djevinog Sina. Niotkuda pomoći...

Istina, ni u tim trenucima On nije sam, jer Otac je sa Njim svagda (Jn. 8, 29, 10, 30). Ali, da bi osetio svu težinu posledica greha, Sin Božiji će dobrovoljno dopustiti svojoj čovečanskoj prirodi da oseti i užas razdvojenosti od Boga. Taj stravični tren biće nepodnosiv za sveto, bezgrešno biće. Silni krik oteće se iz usta Njegovih: "Bože Moj, Bože Moj, zašto Si me ostavio? " I predviđajući taj tren sveta duša se puni užasnućem i uzbuđenošću.

Još pre, kad su Isusu došli Jelini da bi Ga videli, On je Svojoj Čovečanskoj prirodi dopustio da oseti približavanje tog strahotnog časa. Kad su mu došle "ovce iz drugog tora", Bogočovek je video da je već blizu čas kad će Mu, na krst podignutom, prići. Zadrhtala je čovečanska priroda, smutila se duša Njegova. Ali Isus je znao da je bez stradanja nemoguće spasenje ljudi, da će bez stradanja Njegova zemaljska delatnost ostaviti isto tako malo traga kao i zrno koje je dugo ležalo na površini tla, sve dok ga sunce nije osušilo. Zato se On tada odmah obratio Ocu, da Otac ne dozvoli da ljudske slabosti ne ovladaju svim mislima i željama Njegove čovečanske prirode: "Sada je žalosna duša Moja, i šta da kažem: Oče, spasi Me od časa ovoga. Ali zbog ovog časa sam i došao". I, obodrivši Se sećanjem na to zbog čega je On došao na zemlju, Hristos Se moli da se ispuni volja Božja - spasenje ljudskog roda: "Oče, proslavi ime Tvoje" -proslavi ga na zemlji, među ljudima, pokaži Sebe ne samo kao Tvorca, nego i kao Spasitelja (Sv. Vasilije Veliki, "Protiv Evnomija", knj. 4). "I proslavio sam, i opet ću proslaviti" - čuo se glas s neba, javivši da nastupa vreme ispunjenja od veka skrivene Božje Tajne (Kol. 1 , 26; Ef. 1, 9; 3, 9).

I evo, sada, to je već nastupilo. Ako je i pre drhtala i uzbuđivala se ljudska priroda Hristova pri misli o onom šta dolazi, šta ona sad oseća, kad Se On u očekivanju Svojih neprijatelja i izdajnika poslednji put nasamo moli Bogu? Gospod je znao da će svaka Njegova molitva biti uslišena (Jn. 11, 42), znao je da će, ako zamoli oca da Ga izbavi od mučenja i smrti - On poslati više od dvanaest legiona angela (Mt. 26, 53), da Ga odbrane. Ali, zar je On za to došao? Zar za to da bi se u poslednjem času odrekao od ispunjenja onoga što je Sam On predjavio u Svetom Pismu?

Pa ipak, duh je bodar, ali je telo slabo. Duhom gori (Rm. 12, 11) i sada Isus, želeći samo jedno - da ispuni volju Božju. Ali po samoj prirodi svojoj čovečansko jestestvo se gnuša stradanja i smrti ("Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga III, glave 18, 20, 23, 24; Blaženi Teofilakt; Jovanova "Lestvica", Beseda šesta, "0 pamćenju smrti"). Dobrovoljno je Sin Božji primio tu nemoćnu prirodu. On sam Sebe predaje na smrt radi spasenja sveta. I On pobeđuje, mada oseća strah smrtni kako se približava i gnušanje prema stradanjima ("Lestvica", tamo; Blaženi Avgustin; "Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). Sada će ta stradanja biti naročito užasna, ne toliko sama po sebi, koliko zbog toga što je do dna potresena duša Bogočovekova.

Za Njega je neizrecivo teško da na Sebe primi ljudski greh. Taj greh davi Isusa, čini prestojeća stradanja nepodnosivim.

Hristos zna da će, kad stradanja budu na vrhuncu, On biti sasvim sam. Ne samo da među ljudima niko ne može da ih olakša "čekah nekog da se sažali i ne nađoh ga, i pogledah i ne bi pomoćnika, i pomislih - i niko me ne zastupi" (Ps. 68, 21; Is. 63, 5) - nego će Mu čak, da bi potpuno oseti težinu grehova, biti dopušteno da oseti i težinu razdvojenosti od Nebeskog Oca. I u tom trenutku njegova ljudska volja može da poželi da izbegne stradanja Da ne bude! Neka se nijednog trena Njegova ljudska volja ne razmimoiđe sa Božanskom. Za to i moli Bogočovek Svog Nebeskog Oca Ako je moguće da čovečanstvo vaspostavi svoje jedinstvo sa Bogom bez novog strahotnog prestupa protiv Sina Božjeg (Sv Vasilije Veliki, "Protiv Evnomija", knj. 4) bolje bi bilo da ne bude tog časa. Ali, ako samo tako čovečanstvo može biti ponovo privučeno svom Tvorcu, neka se i u tom slučaju ispuni blagovoljenije volje Božje. Neka bude volja Njegova, i neka čovečanska priroda Isusova čak i u najužasnijim trenucima ne poželi ništa, osim jednog - ispunjenja volje Božje, savršavanja Božjeg domostrojiteljstva. Upravo o tome Se i molio Hristos u Getsimanskom vrtu, "sa silnim vapajem i sa suzama u dane tela Svoga prinosio molitve i moljenja Onome koji Ga može spasiti od smrti", po reči Svetog Pavla.

On je prineo molitve i moljenja Onome Koji Ga može spasiti od smrti, ali se nije molio za izbavljenje od smrti. Kao da je ovako govorio Gospod Isus Hristos Svom Božanstvenom Ocu: "Ava, Oče Moj, Oče Onoga Koga Si poslao da u jedno sabere narod Izrailjski i rasejanu decu Božiju - narode neznabožačke, da bi iz dvoje sazdao jednog novog čoveka, i posredstvom Krsta ih pomirio sa tobom. Sve je moguće Tebi, moguće je sve što odgovara Tvojim bezgraničnim savršenstvima. Ti znaš da je ljudskoj prirodi svojstveno da se gnuša stradanja, da čovek hoće svagda da "vidi dane dobre" Ali onaj koji Tebe ljubi svim srcem, svom dušom svojom i svim razumom svojim, želi samo ono što je ugodno Tvojoj volji, dobroj i savršenoj. Ja, Koji sam na zemlju došao radi ispunjenja Tvoje premudre volje i radi toga uzeo udeo u telu i krvi, primivši ljudsku prirodu sa svim njenim nemoćima, osim grehovnih, takođe bih želeo da izbegnem stradanja, ali samo pod jednim uslovom - da to bude po Tvojoj svetoj volji. Ako je moguće da delo domostroja bude obavljeno bez novog strašnog zločina od strane ljudi, ako je moguće da ne osećam ta duševna stradanja kojima će se kroz nekoliko časova pridružiti užasna stradanja ljudskog tela, ako je to moguće - izbavi Me onda od ispitanja i iskušenja koja su već nastupila i koja tek predstoje. Izbavi Me od neophodnosti da osetim posledice Adamovog prestupa. Ali, ovu molbu Mi nameće nemoć Moje ljudske prirode, a neka bude tako kako je ugodno tebi, neka se ispuni volja ne nemoćne ljudske prirode, nego Naš zajednički, predvečni svet Oče Moj! Ako je po premudrom domostroju nužno da Ja tu žrtvu prinesem, Ja Se toga ne odričem. Ali molim samo za jedno: da bude volja Tvoja. Da bude volja Tvoja svagda i u svemu. Kako je na nebu Moja, Tvog Jedinorodnog Sina, i Tvoja volja jedno, neka Moja čovečanska volja ovde, na zemlji, ni Jednog trena ne poželi nešto protivno našoj zajedničkoj volji. Neka se ispuni ono što smo rešili pre stvaranja sveta, neka se zbude spasenje ljudskoga roda. Neka se iskupe od đavolskog ropstva sinovi čovečiji, neka se iskupe najskupljom cenom - stradanjem i samopožrtvovanjem Bogočoveka. I neka sva težina ljudskih grehova, koju ja primam na Sebe, ni sa tim vezane duševne i telesne muke ne uzmognu da pokolebaju moju ljudsku volju koja želi to - da se ispuni Tvoja sveta volja. Da sa radošću ispunim Tvoju volju, da bude volja tvoja".

"O čaši dobrovoljnih spasonosnih stradanja Gospod se pomolio, kao o nedobrovoljnoj" (nedeljna služba 5 glasa, 8 pesma kanona), pokazavši time dva htenja dvaju priroda, i moleći Boga Oca da ljudska volja Njegova ne bude pokolebana pokoravajući se volji Božijoj ("Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). S nebesa Mu se javio angeo i krepio (Lk. 22, 43). Njegovu ljudsku prirodu, a savršitelj podviga, samopožrtvovani Isus, molio Se još prilježnije, oblivajući Se krvavim znojem. I zbog Svoje pobožnosti, zbog Svoje svagdašnje pokornosti volji Očevoj uslišen je bio Sin Čovečiji.

Ukrepljen i obodren ustao je Isus sa molitve ('Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). On je znao da se Njegova čovečanska priroda neće pokolebati, da će Se uskoro sa Njega skinuti breme ljudskih grehova, i da će svojim poslušanjem Bogu Ocu On Njemu privesti zabludelu prirodu ljudsku. On je došao učenicima i rekao: "Još spavate i počivate. Evo se približio čas, i Sin Čovječiji predaje Se u ruke grješnika. Ustanite, hajdemo! Evo se približio izdajnik Moj. Molite se, da ne padnete u iskušenje. "

Izlazeći u susret onima koji su Mu došli, Gospod je Sebe dobrovoljno predao u ruke njihove. A kad je Petar, želeći da zaštiti svog Učitelja, udario nožem slugu prvosvešteničkog i odsekao mu uho, Gospod je iscelio slugu, a Petra opomenuo da On Samoga Sebe predaje: "Vrati nož svoj na mjesto njegovo, jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti. Ili misliš da ne mogu umoliti Oca Svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona angela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma da ovako treba da bude? " I dobrovoljno ispivši do dna svu čašu duševnih i telesnih stradanja, Hristos je proslavio Boga na zemlji - ispunio delo po veličini ne manje od stvaranja sveta. On je vaspostavio palu ljudsku prirodu, primirio Božanstvo i čovečanstvo, i učinio ljude zajedničarima Božanske prirode (2. Petr. 1, 4).

Učinivši delo "koje Mu je Otac dao da ispuni", Hristos Se i po čovečanstvu Svome proslavio onom slavom koju je, kao Bog, imao "pre postanja sveta" (Jn. 17, 5) i seo čovečanstvom Svojim s desne strane Boga oca, čekajući da neprijatelji Njegovi budu položeni pod noge Njegove (Jevr. 10, 13).

Postavši za sve one koji su Mu poslušni Uzročnik večnog spasenja (Jevr. 5. 9), Hristos i po uzlasku na nebesa prebiva "u dve prirode nesliveno poznavan" (Bogorodičin dogm, šesti glas), "dve volje u dvema prirodama imajući vo vjeki" (Vaskršnji kanon, glas pet, tropar osme pesme), no proslavljeno telo sad ne može da strada i nema potrebu ni u čemu, a u skladu s tim njegova ljudska volja ni u čemu se ne može razilaziti sa božanskom. S tim telom Hristos će doći u poslednji dan da "sudi živima i mrtvima", kada će kao Car, ne samo po Božanstvu, no i po čovečanstvu Svome, sa svim Svojim večnim Carstvom pokoriti Bogu Ocu, da "bude Bog sve u svemu" (1. Kor. 15, 28).

O трпљењу до краја

Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне. 

Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

† † †

О, Исусе, благи, Сине Превечнога,
Ти се с неба спусти са престола свога
У пустињу страшну ове земље црне,
Где б' и сунце могло од стра' да утрне,
Као монах, самац, да обделаш њиву
И мртвицу суху претвориш у живу,
Видеше владари, познаше Господа,
Да је живот овај пролазан к'о вода
Па престоле своје напустише радо
По примеру Твоме пођоше к'о стадо
У пустињском миру да преору себе
И узгаје семе зајмљено од Тебе,
Да молитвом, простом и бдењима ноћним
Учине се сличним ангелима моћним
Што ноћу и дању, без страха и беде
У свог Створитеља нетремице гледе,
У чуду свих чуда, у извор свих тајни,
У тројично једног, у лику пресјајни.
И оци се наши приволише томе
К'о монаси Творцу да послуже своме,
Да гледају чудо и да дишу славу,
Непролазну, вечну, једину и праву,
Милију од свију земаљских милина
И слађу од свију пролазних таштина.

О виду очију и о виду духа

На очи нађе се као човјек (Филиб. 2, 7) 
То апостол Павле говори, онај исти апостол, који је о Господу Исусу рекао, да је Он обличје Бога што се не види, да је рођен пре сваке твари (Колош. 1, 15), и да у Њему живи свака пуноћа Божанства тјелесно (2,9). То је Господ по суштини и по унутрашњем бићу своме, но на очи нађе се као човјек. Људима којима је срце окамењено и ум помрачен, распознају предмете около себе само очима. Такви људи у оне дане погледаше очима и видеше Исуса као човека, и не даде им се да ишта више дознаду о Њему сем оно што телесним очима видеше. Телесни људи погледаше у Исуса и видеше тело, али не видеше у том телу ни Бога ни човека (идеалног и безгрешног). 
И данас ко суди само према ономе што види, одриче Исусу све оно што не може да види и код осталих људи. Нико не може о Господу правду рећи, ко Га само очима цени. Оно што очи могу од Њега да виде, то је само једна мала завеса, иза које се крију вечите тајне неба и највеће тајне времена и земље. Но да се види оно што се крије у Њему иза телесне завесе, за то треба имати вид духовни, тј. Духа Божјега у срцу своме, Духа који одшкрињава завесу и показује тајне. 


Господе, Тајно најслађа, удостој нас посете Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.

† † †

Vera se naša kuša česće nego što se trska vetrovima ljulja. I kušanja
su kao vetrovi: slabu će veru isčupati, jaku još više ojačati. Kušanja
su kao oganj u kojem slama izgori, a zlato se očisti....†<3<3<3

Nikolaj Velimirović

Крстопоклона недеља

Усред свете Четрдесетнице света Црква предлаже прослављању и поклоњењу нашем – часни Крст Господњи. У томе се види њена мајчинска брига о нама. Она тиме жели да оне који клону у подвизима поста и самоисправљања укријепи, ревносне да надахне за веће подвиге, и све наведе на мисао и намјеру да до краја живота неодступно и непоколебиво иду за Господом под крстом који свако узима на себе у часу ријешености да угађа Господу. Ево како је о часном Крсту говорио наш свети и богоносни владика Николај, који је не само ријечима већ и цијелим својим животом указивао на спасоносни пут Крста:

“Само кроз драговољно ношење крста познаје се важност крста. Ко понесе крст, тај и сазнаје, да је крст – Пут, Истина и Живот. Па пошто је и Пут – љубав, и Истина – љубав, и Живот – љубав, то и крст знаменује љубав. Врховно знамење Љубав! Носити крст значи страдањем својим посведочавати љубав своју према Богу. Крст је сведочанство свете љубави; ко то сведочанство не покаже, нема свете љубави у себи. Никакве речи и никакви дарови не могу посведочити љубав као што може крст. Зато се и Син Божји дао распети на крст, да би дао вечно сведочанство вечне Љубави Своје.“

Небесна Србија....†♥♥♥

Србија је рајска,
Миомирна, красна као ружа мајска.
Ту су оци наши и праоци свети,
Што са крстом часним достигоше мети.
Ту жупани србски, краљеви и цари,
И витези крста, и нови и стари.
Ту мајке јунака и сестара јато -
Углачане патњом сијају к'о злато.
Ту чете посника и светаца благих
И много и много сродника нам драгих.
Ту монаси часни, монахиње бледе,
Вечну светлост Божју сад весело гледе.
Ту свечари србски и задужбинари,
Борци и страдалци и млади и стари.
И девојке миле и дечица мала
Што су за свог Христа јатом пострадала,
Мачем посечена, огњем сагорена,
К'о шибљике младе ветром оборена,
Домаћини ту су што у дому своме
Палише кандила Богу превечноме,
Занатлије славне, веште свом занату,
Тамо, сви су тамо у небесном јату.
Из тамнице сужњи, из болнице болни,
Паћеници овде, убоги, невољни,
Радују се тамо око Светог Саве
Ко синови царски посред царске славе.
И четници славни, Божји осветници,
Многи богомољци, многи добротворци,
Удовице тужне и мајке без деце,
Све су убројане у Божје свеце.
Кнежеви сељачки и њини усташи
И сви и сви други славни преци наши
Што у горчинама живеше најљућим
Али немогуће сматраше могућим.
Поколења многа од најбољег соја,
Народ, Божји народ, без броја и броја,
То је она вечна небесна Србија.
Што к'о јато звезда пред Богом се сија.

Филм ТВРЂАВА

http://vimeo.com/18455554

Филм о мушком манастиру на граници Украјине и Румуније,где отац Михаил брине о напуштеној и ментално болесној деци.Проглашен за најбољи филм на фестивалу „Встреча.“ 2009г ...† <3<3<3

Изван празног Раја

Изван празног Раја Адам скрсти руке, Изгнан и отуђен уздахну му муке; Ангели Hе6ecни дотле му другови, Хитро одлетеше, као лепи снови Испред изгнаника, испред проклетника, A до јуче моћног рајскога власника! Па зарида Адам на студеној стени: - Авај мом потомству! авај грешном мени! Један тренут презрех Створитеља мога Да презиран будем од свег створенога Кроз дане и ноћи, кроз столећа дуга - Место Бога змију да имам за друга! Mecтo ja да владам над свакојом твари. Нада мном ће све сад, све да господари: Ветри и врућине, природне стихије. Скоти и скорпије, гадови и змије. И место слободе ево страх ме држи, И мути ми мисли, и леди до сржи. Само један има што помоћи може: Toг Једног увредих - o смилуј се, Боже!

Охридски Пролог