Популарни постови

субота, 26. март 2011.

BOLEST DOLAZI RADI SPASENJA


"Oduzmi greh i nece biti bolesti, jer bolesti bivaju zbog greha"
(sv. Vasilije Veliki)
Gospod nam je dao neprocenjivi dar - zivot i zdravlje. I zavisno od toga kakav je nas nacin zivota, takvo ce nam biti zdravlje. Neko na to moze da odgovori kako ima ljudi koji ne piju i ne puse, u braku su verni, ne kradu, pa ipak nisu zdravi. Neverujucem coveku je to neshvatljivo. Ali coveka koji zivi duhovnim zivotom, bolest ce navesti da se zapita: "Zasto sam se razboleo, sta sam ucinio, mislio ili rekao, sta je uzrok moje bolesti?"
Kada se bolesnik obraca lekaru za pomoc, lekar, u pravilu, leci posledice - samu telesnu bolest. Medjutim, neophodno je da proces lecenja zapocne otklanjanjem uzroka, skrivenih u dusi covekovoj. Brige, uvrede, ljubomora, zavist, tuga, jad, uninije i mnoga druga pogubna dusevna stanja jesu neki od osnovnih uzroka raznih oboljenja. Uz to, kao rezultat negativnih emocija, u krvi se stvara holesterol, koji se talozi na stenkama krvnih sudova te izaziva pojavu hipertonije (visoki pritisak), oboljenja srca i krvotoka, kao i bolesti nervnog sistema.
U svojim istrazivanjima naucnici su otkrili da zavidni, zli, nezadovoljni ljudi najcesce obolevaju na bubrege i jetru; uvredljivi ljudi, koji sve primaju k srcu, najcesce na bronhije, pluca i srce; covek koji ne ume da prasta i mnogo brine o nepotrebnom oboleva od bolesti glave; ako je covek energican i prestrog - od bolesti zeluca.
Bolest se salje i svetima i gresnima. Svetima da bi se jos vise osvetili, a nama gresnima da bismo se urazumili, da bismo se ucvrstili u veri radi ociscenja nase duse, da bismo se obratili Bogu za pomoc, da bismo se neprestano molili...
Sveti Teofan Zatvornik je pisao: "Bolest nije kazna i nije znak nemilosti Bozje. Naprotiv, i ona je milost Bozja. Sve od Boga je milost; bilo bolest, bilo siromastvo, bilo kakva druga nesreca. Neka se sestra usrdnije moli Bogu, ali neka u molitvi ne govori: "Podaj mi zdravlje", nego: "Budi volja Tvoja, Gospode. Slava Tebi, Gospode! Ako Ti je ugodno, Gospode, izbavi, ako Ti nije ugodno, neka bude volja Tvoja." Verujem da je i bolest dobra, kao sto je dobro zdravlje.
I bolest i zdravlje Bog nam salje radi nasega spasenja. Primite stoga bolest kao od Boga vam poslanu. Znajte da blagodusno trpeci svoje bolesno stanje, vi idete pravim putem u raj. Na tom putu je tesno i tesko, ali gledajte da ne propustite put u spasenje.
Ko podnosi bolest s trpljenjem i blagodarenjem, tome ce se bolest uzeti kao podvig, cak i vise od toga.
Jedan starac je cesto bolovao. Desilo mu se da je cela jedna godina protekla bez bolesti. On se zbog toga zabrinuo i placuci govorio: "Ostavio me je Gospod moj i nije me posetio."
Uspesno lecenje bolesnika umnogome zavisi od:
- vere u isceljenje bolesnika, od vere pacijenta u svoga lekara
- nade bolesnika u ozdravljenje (dum spiro spero - "dok disem, nadam se"). Tu nadu u srce pacijenta mora usaditi njegov lekar i stalno je podrzavati
- ljubavi lekara prema pacijentu, kao i pacijenta prema lekaru.
Otuda je jasno da uspesno lecenje zavisi od istovremenog delovanja i na dusu i na telo bolesnika. Ako lekovima lecimo posledicu - bolest tela, ne uklanjajuci uzrok oboljenja - bolest duse, onda cemo bolest iz jednog organa isterati u drugi.
Isceljenje duse zapocinje s pokajanjem, sa svescu o tome sto je uzrok bolesti. Bolest - to je milost Bozja koja ceka pokajanje i obracenje. Prema tome, bolesnik pre svega drugog treba da pocne s ociscenjem od greha i pomirenjem svoje savesti s Bogom. Time se otvara put za blagotvorno dejstvo lekova. Jedan znameniti lekar (u Rusiji, nap. prev.) nije pristupao lecenju bolesnika sve dok se ovaj nije ispovedio i pricestio Svetim Tajnama. I sto je bolest bila teza, on je bio odlucniji u tom svom zahtevu.
U isceljivanju bolesnika narociti znacaj ima jeleosvecenje. Ova Sveta Tajna potice jos iz apostolskih vremena. Dobivsi od Gospoda Isusa Hrista vlast da u vreme propovedi isceljuju svaku bolest i nemoc, apostoli "pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i iscjeljivahu" (Mk. 6, 13). Narocito podrobno o ovoj Tajni govori apostol Jakov: "Boluje li ko medju vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavsi ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere ce spasti bolesnika, i podignuce ga Gospod; i ako je grijehe ucinio, oprostice mu se. Ispovijedajte pak jedni drugima sagrjesenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je mocna usrdna molitva pravednika" (Jk. 5, 14-16).
U Svetoj Tajni jeleosvecenja oprastaju se coveku oni gresi na koje je on zaboravio. Kada se bolesnik pokaje za svoje grehe i bude miropomazan, moze dostojno da primi Sveto Telo i Krv Hristovu.
Gospod popusta bolesti na nas radi ociscenja nasega srca, zato je vazno da tada primimo tu bolest kao blagodat, kao znak da nas Gospod nije ostavio!
U secanje mi dolaze recenice iz duhovnog zavestanja "To od Mene dolazi" jeroshimonaha Serafima (Virickog): "Ako te je zadesila teska bolest, privremena ili neizleciva, i ti si se nasao prikovan za svoju postelju - to od Mene dolazi. Jer zelim da ti Mene jos dublje upoznas, u svojoj nemoci telesnoj, i da ne ropces zbog ovoga iskusenja koje ti saljem, i ne nastojis da proniknes u Moj plan o spasenju dusa ljudskih raznim putevima, vec da smireno i poslusno priklonis svoju glavu pred Mojom brigom o tebi. Ako si mastao o tome da za Mene ucinis neko posebno delo, a umesto toga si legao u bolesnicku postelju i onemocao - znaj da i to od Mene dolazi. Jer ti bi bio zauzet svojim delom i Ja ne bih mogao da privucem tvoje misli k Sebi, a Ja zelim da te naucim najdubljim mislima i naukama Mojim, da bi Meni posluzio. Hocu da te naucim da shvatis da si - nista bez Mene."
O moralnom znacenju bolesti Teofan Zatvornik pise sledece: "Trpite blagodusno vasu bolesljivost i zahvaljujte Bogu za nju... jer da nje nema vi biste, moze biti, ispravno hodili, a ovako i sedite i hodite kako treba. Druga korist od nje je sto biste, da ste zdravi i da se stvarno zelite truditi na svome spasenju, morali drzati stroge postove, bdenja, duga molitvoslovlja, stajanja na crkvenim sluzbama i druge podvige, a sada se sve to zamenjuje trpljenjem bolesljivosti. Trpite, a za ostalo ne brinite. Samo pazite na dusu. Duhovna strana je kod vas nedirnuta, sledstveno tome, vi ste duzni da sluzite Bogu u svoj punoti: sa trezvenjem i budnoscu, da imate duh skrusen i smiren, prebivate u umno-srdacnoj molitvi, odgonite pomisli, cuvate krotost, ne osudjujete, s radosnima se radujete, s briznima brinete, secate se Boga i smrtnog casa... I eto vam spasenja.
Sve je od Boga, i bolesti i zdravlje, a sto je od Boga sluzi nasemu spasenju. Tako i ti primaj svoju bolest i blagodari Bogu sto brine o tvome spasenju. A na koji ti nacin ono sto Bog salje biva na spasenje, to ne treba da ispitujes, jer je lako moguce da neces ni doznati.
Bog salje jedno za kaznu - kao epitimiju, a drugo - za urazumljenje i opomenu; jedno da bi izbavio iz bede u koju covek upada kad je zdrav, a drugo da bi covek pokazao trpljenje i zasluzio vecu nagradu; jedno da bi se ocistio od strasti, a nesto drugo iz kakvih drugih razloga.
A ti, kada se secas greha, govori: "Slava Tebi, Gospode, sto si mi odredio epitimiju."
...Nije greh leciti se, mada je bolest od Boga, jer i znanje lekaru Bog daje i lekove je Bog stvorio. Prema tome, ako pribegavas lekaru i lekovima, neces pribeci necemu sto je izvan Bozjih puteva i promisli. ...
U bolesti se ucite smirenju, trpljenju, blagodusju i blagodarnosti Bogu. To sto dolazi nestrpljenje - to je ljudski. Kada dodje, treba ga odgoniti. A osecanja tegobnog polozaja i treba da bude, da bismo imali sta da trpimo. Ako ne osecate tegobu, onda ni trpljenja nema. No kada naidje osecanje tegobe praceno zeljom da je se resimo, tu nema nicega gresnog. To je prirodno osecanje. Greh nastaje onda kada se dusa predaje netrpeljivosti i postaje sklona roptanju. Ako je doslo takvo cuvstvo, treba ga odbaciti. A Bogu zahvaljivati...
Bolest smiruje, umeksava dusu, i olaksava njene tegobe.
Postoje bolesti od kojih Bog ne dozvoljava ozdravljenje kada vidi da je ta bolest za spasenje potrebnija nego zdravlje.
Hriscansko Pravoslavlje je bogato primerima kada je posle pokajanja dolazilo do isceljenja bolesnoga (po njegovoj veri i po molitvi svetitelja na kojemu je bila Bozja blagodat isceljivanja, ili od mostiju prepodobnih svetitelja).
Hristovi ucenici su se javili svetu i pokazali razlicite nacine sticanja blagodati Duha Svetoga, oznacivsi razne epohe u istoriji Crkve. U svetiteljima je sredotocje duhovnog zivota koje se nejednako pokazuje u razna vremena i u raznim narodima. I Duh Sveti na razne nacine govori kroz Bozje izabranike. Izvor vecnog zivota i blazenstva pravednih je - jedan, ali su dejstva Bozja, koja uzdizu dusu k bogolikosti - mnogostruka.
Glavni iscelitelj duse i tela oboleloga jeste sam Gospod Bog. Kroz veru i pokajanje, On je nemocne lecio i vec upokojene vracao u zivot.
Apostol i jevandjelist Luka bio je lekar. Sveti Kozma i Damjan, besrebrenici, iskusni lekari, stekli su blagodat Duha Svetoga i dar lecenja; silom molitve lecili su dusevne i telesne bolesti. Sa zarkom ljubavlju za Boga i bliznje braca su sluzila svima potrebitima. Od bolesnika nisu uzimali platu, strogo se drzeci Bozje zapovesti Gospoda nasega Isusa Hrista: "Na dar ste dobili, na dar i dajite" (Mt. 10, 8). Slava Sv. Kozme i Damjana nadaleko se cula i ljudi su ih nazvali besrebrenici. I nakon smrti cinili su mnoga cudesa. NJima se posebno mole u slucaju boginja, te kao pomagacima u bracnom zivotu.
Sveti velikomucenik i iscelitelj Pantelejmon posvetio je svoj kratki zivot stradalnicima, bolesnicima, uboznicima i siromasima. I on je besplatno lecio sve koji su mu dolazili, isceljujuci ih imenom Isusa Hrista. Posecivao je suznje u prepunim tamnicama i lecio ih od rana. Zavidni lekari su ga prijavili te je bio podvrgnut strasnom mucenju i posle toga pogubljen. Kada su muceniku odsekli glavu, iz rane je poteklo mleko. Maslina, za koju je svetitelj bio svezan, u trenutku njegove smrti sva se prekrila plodovima. Izvrsenju kazne su mnogi prisustvovali, i potom poverovali u Hrista. Telo svetoga je baceno na lomacu, ali je u vatri ostalo citavo, pa su ga hriscani sahranili. Svete mosti velikomucenika Pantelejmona su u cesticama rasejane po celom hriscanskom svetu; njegova cesna glava nalazi se na Svetoj Gori, u ruskom Sveto-Pantelejmonskom manastiru.
Sv. velikomucenik Pantelejmon se u Pravoslavnoj crkvi postuje i kao pokrovitelj vojnika. Zapadni hriscani postuju ga kao zastitnika lekara. Veza izmedju ovih svetiteljevih dvaju pokroviteljstava jasno je vidljiva u tome sto vojnici cesce od drugih bivaju ranjavani i najvise trebaju lekare-iscelitelje. Upravo zbog toga i hriscani, koji vode duhovnu borbu, takodje pribegavaju ovome iscelitelju i mole ga da isceli rane dusa njihovih.
Sveti i blazeni Agapit, besrebreni lekar, bio je monah Kijevsko-Pecerskog manastira. Lececi bolesne zelenjem od svoje hrane, skrivao je svoju svetost. Nemocni su mislili da ih leci lekovitim biljem, a on ih je isceljivao svojim molitvama.
Arhiepiskop Luka, kojem je svetovno ime bilo Valentin Feliksovic Vojno-Jasenjeckij, bio je hirurg i nosilac Staljinove nagrade I. stepena za strucnu razradu novih hirurskih metoda lecenja gnojnih rana i upala, sto je izlozio u naucnim radovima "Izlaganje o hirurgiji gnojnih rana" i "Kasno odstranjivanje inficiranih rana nanesenih vatrenim oruzjem". U svojoj knjizi "Duh, dusa i telo" arhiepiskop Luka razmatra teoriju akademika I. Pavlova o visoj nervnoj aktivnosti. Godine 1996. Sveti sinod Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijarsije doneo je odluku o proglasenju visokopreosvecenog arhiepiskopa Luke mesno-postovanim medju svetima i ispovednikom vere.
U slucaju da zajedno s nama zivi bolesnik, to iskusenje nam je Gospod dopustio prizivajuci nas milosrdju, sastradanju i ljubavi.
Kada je umirao prepodobni Dositej, njegov nastojatelj ga je ispratio ovim recima: "Cedo moje, idi s mirom Gospodu i moli se za nas pred Prestolom Njegovim." Bratstvo manastira u kojem se podvizavao Dositej sablaznilo se ovim nastojateljevim recima i pocelo da ropce na Dositeja, jer su svi znali da se prepodobni nije odlikovao strogim postom ni molitvenim bdenjem, da je cesto kasnio na bogosluzenja ili ponekad sasvim izostajao. Kad je nastojatelj saznao za ova prigovaranja, sabrao je bratiju i sve okupljene upitao: "Kada me crkveno zvono zove u hram Bozji, a na brizi imam brata koji strada, sto da radim? Da ga ostavim nezbrinutog i odem u crkvu ili ostanem u keliji i utesim brata?" Odgovorili su mu da Gospod u tom slucaju pomoc stradalnom bratu prima za istinsko bogosluzenje. Sledece pitanje je bilo: "Kada moje snage oslabe od posta i ne mogu da sluzim stradalnom, mogu li da se okrepim hranom, da bih neumorno sluzio bratu, ili da nastavim da postim bez obzira sto bi radi toga potrpeli bolni?" Monasi su odgovorili: "Preterani post u takvom slucaju ne bi bio toliko ugodan Bogu, koliko brizno staranje o bratu." "Vi pravilno prosudjujete", rekao im je nastojatelj, "pa zasto onda osudjujete brata Dositeja koji je, po poverenom mu poslusanju, tako brinuo o bolesnima, pa zato nije uvek postio kao ostali? I sami ste bili svedoci s kakvim je usrdjem, s kakvom revnoscu pazio na bolesne, s kakvom je ljubavlju ispunjavao njihove zahteve, cesto i neopravdane. I ko od vas moze reci da je nekad od njega cuo ropot na trudove ili na umor?"
Takvo je bilo bogosluzenje prepodobnog Dositeja.
Da bi iscelio nase duse, Gospod na nas popusta telesne bolesti. Zato bi trebalo da uvek pamtimo reci: "I to od Mene dolazi..." I da trpimo bez roptanja.

Старац Јосиф Спилеот



Из књиге "Писма Старца Јосифа Спилеота", уводно поглавље: Изложење монашког опита

Старац Јосиф рођен је 1898. године на острву Паросу. Имао је само два разреда основне школе када је дошао у Атину да буде продавац.

Из Атине одлази на Свету Гору где у оцу Арсенију налази истомишљеника. Повлачи се у пустињу и обилази келије и пећине чувених атонских подвижника скупљајући мед богопознања. Пет његових ученика - монаха који су се заједно са њим "затворили у пећину" ради практиковања Исусове молитве која је темељ старчевог погледа на духовни живот и основни импулс монаштву - постали су игумани пет светогорских манастира васкрсавши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Св. Гори.
][url][/url]
Било ми је деветнаест година када сам ступио на пут који ме је одвео у Башту наше Пресвете Богородице, на Свету Гору. Пут ка монашком животу показала ми је моја врлинска и монахољубива мајка, сада упокојена монахиња Теофана.

Током првих година тешке немачке окупације, када сам због посла морао да прекинем даље школовање, за парохијског свештеника у једну од две старокалендарске цркве у Волосу дошао је један јеромонах са Свете Горе. Био је то један од монаха из братства старца Јосифа Исихасте, како га је он називао. Овај светогорски јеромонах постао је у то време мој драгоцени саветник и помоћник у духовном напредовању. Изабрао сам га за свог духовног оца и, захваљујући његовим беседама и саветима, ускоро сам осетио како се моје срце удаљује од света и стреми ка Светој Гори. Након што ми је приповедао о старцу Јосифу, у мени се распламсала ватрена молитва и жеља да га што пре упознам.

Када је најзад дошло време - 26. септембар 1947. године - једна лађица нас је лагано превезла из света у светоимену Гору или, да тако кажемо, са обале пролазности ка супротној обали вечности.

На пристаништу скита Свете Ане дочекао нас је један уважени старац, отац Арсеније.

"Да ти ниси Јанакис из Волоса", упитао ме.

"Да, старче", одговорио сам, "али одакле Ви мене познајете?"

"О, старац Јосиф је то дознао од свечасног Претече. Он му се синоћ јавио и рекао: Шаљем ти једну овчицу. Прими је у свој тор."

Моје мисли су се усредсредиле на свечасног Претечу, мог покровитеља, на чији сам дан Рождества и сам рођен. Био сам му веома благодаран што се на овај начин постарао за мене.

"Пођимо, Јанакис", рекао је старац Арсеније. "Хајдемо, јер нас Старац очекује!"

Лагано смо се успињали уском стазицом, а оно што сам тада осећао било је неописиво.

Те вечери, у капели Свечасног Претече уклесаној у пећини, начинио сам метанију послушања. Тамо, у тој слабој светлости, моја душа је на само њој познат начин препознала светлошћу озарени лик мог светог Старца.

Духовно и телесно, био сам најмлађи у братству. Старац Јосиф је био један од највећих светогорских духовника нашег времена. Провео сам поред њега пуних дванаест година, колико је још поживео након мог доласка. Био сам његов ученик и Бог ме удостојио да га служим до његовог последњег даха. Због свог великог духовног труда и својих светих молитава које нам је оставио као драгоцено духовно наслеђе, био је достојан најусрднијег служења. Када сам га упознао био је истински богоносни и најплеменитији духовни војсковођа, веома опитан у биткама са страстима и демонима. Било је немогуће да се човек, ма колико био острашћен, нађе у његовој близини а да се не исцели. Требало је једино да му буде послушан.

Што се тиче монаха, старац Јосиф је изнад свега поставио христоподобно послушање. У погледу лаика, предност је давао умној молитви, али само под надзором опитних руководитеља, јер је видео много прелешћених људи и много је страховао од тога.

Често нам је говорио: "Ако видиш да човек не тражи савет или да се пак не придржава савета који је добио, знај да ћеш га ускоро видети прелашћеног."

У погледу извршења нашег подвижничког правила, Старац је био изузетно строг. Свом својом душом волео је пост, бдење и молитву. Увек је био строг у погледу хлеба и трпезе. Ако је знао да је од јуче или од прекјуче преостало нешто јестива, није ни тражио свежу храну. Међутим, његова строгост у погледу исхране била је умерена када смо у питању били ми, млађи. Видевши толико телесне слабости, Старац је сматрао да треба да нас сачува. Изгледало је да се сва његова попустљивот исцрпљује у тој једној јединој снисходљивости. У свему осталом био је веома захтеван, али не стога што није знао да прашта грешке или да отрпи слабост, него зато што је желео да све своје душевне и телесне снаге покренемо на подвиг. Обично нам је говорио: "Оно, што не дамо Богу, да би га Он искористио, искористиће други. Господ нам је дао заповест да га љубимо свом душом и срцем зато да лукави не би нашао место на којем би се настанио и сместио у нама."

Сваку ноћ смо проводили у бдењу. Такав нам је био наш типик. Старац је захтевао битку до крви са сном и нечистим помислима. Он је бдио у тами, у својој келијици, са својим нераздвојивим сапутником - непрестаном умном молитвом. Иако унутар келије, знао је шта се дешава напољу и био му му је познат сваки наш покрет и свако наше напредовање. Довољан би му био само један поглед да прочита наше помисли. Увидевши да нам је потребно духовно укрепљење, казивао би нам о многим чудесним подвизима светогорских отаца. Био је веома опитан беседник. Када би говорио, човек би пожелео да га непрестано слуша. Међутим, када је говорио о божанском просветљењу и о благодатним стањима, и поред свог природног беседничког дара, имао је тешкоћу у изражавању због недовољности свог људског речника којим би желео да објасни њихово дубоко значење. У таквим тренуцима Старац је остајао без гласа и чинило се да је далеко од нас, да није у стању да говори о ономе што се налази на наднесазнајном, надсветлом, најузвишенијем врху тајинственог смисла (логоса), тамо, где обитавају проста, апстолутна, непроменљива и неизрецива тајинства богословља.

Мој Старац није изучавао академско богословље, иако је богословствовао са највећом дубином. У једном од својих писама он каже: "Када у послушању и безмолвију монах очисти чувства, умири ум и просвети срце он прима благодат и просветљеност знања, и постаје сав светлост, сав - ум, сав - блистање, и из њега извире богословље које ни тројица, уколико буду записивала, неће успети да забележе услед потока благодати што таласасто тече и по читавом телу разлива мир и потпуну непокретност страсти. Срце пламти од божанствене љубави и ускликује: "Исусе мој, задржи таласе Своје благодати, јер се растапам као восак!" И он се заиста топи, јер не може да издржи. Ум бива захваћен созерцањем и долази до сједињења и до суштинске промене у човеку, и он постаје једно са Богом, тако да више није у стању да себе разликује или раздвоји од Њега, слично гвожђу када се кали у огњу и постаје и само слично том огњу!"

Ове речи јасно показују да божанствени примрак, озарен нетварном светлошћу, за њега није био непозната и неприступачна област, већ место и начин Божијег присуства, као неизрецива тајна, као преблистава и преоткривена светлост. То је бивало стога, што је мој Старац знао да се моли. Након вишечасовне срдачне молитве, често нам се дешавало да приметимо да је његово лице преображено и озарено. Није ни најмање чудно да је та светлост у којој се непрестано купала његова душа, током времена видљиво почела да умива и његово тело. Уосталом ореоли светитеља и анђела нису ништа друго до одблесак нетварне благодатне светлости, која сија и блиста у њима.

Зачуђујућа је била Старчева чистота. Сећам се да бих увече, ушавши у његову келијицу, осетио миомирис. Осећао сам да миомирис његове молитве орошава све што га окружива, делујући не само на наша унутрашња, већ и на спољашња чувства. Беседећи са нама о чистоти душе и тела, увек је као пример наводио Пресвету Богородицу.

"Не могу вам описати", говорио је, "колико Пресвета љуби целомудреност и чистоту. Она је сама једина чиста Дјева. Она и жели да сви ми будемо такви."

Затим би додавао:

"Не постоји друга жртва која би била миомириснија пред Богом, него што је чистота тела и душе. Она се задобија крвљу и суровом борбом."

Завршавао је речима:

"Присиљавајте себе, очишћујте душу и тело. Нипошто не прихватајте нечисте помисли."

Што се тиче тиховања, он ни једну једину реч није изговарао без потребе. Посебно током Великог поста, када је био сам са оцем Арсенијем. Обојица би тада тиховали читаву седмицу. Разговарали су само од суботње вечерње до недељног повечерја, а затим поново безмолвствовали, током читаве седмице. За то време споразумевали су се гестовима кад је било неопходно. Будући да је Старац добро знао колика је корист од подвига тиховања, и нама је забрањивао да међусобно разговарамо сем у крајњој нужди. Када би некога од нас на послушање послао изван нашег исихастириона* (испоснице), није допуштао да са било ким разговарамо. Сећам се да би ме, након повратка, строго испитивао да ли сам у потпуности очувао послушање и тиховање. Моја прва епитимија због две-три изговорене речи подразумевала је две стотине поклона.

Овај небески човек био је прави зналац у исцељивању страсти својих ученика. Уколико би само остали уз њега окусили би духовно рођење и постајали сасвим други људи. Крај њега је, међутим, остала само неколицина ученика, иако су многи долазили. Није било лако живети са њим. Мене је његова очинска љубав руководила на такав начин да би многима, уколико бих о томе казивао, то изгледало невероватно. Тако сам, на пример, за дванаест година које сам провео код њега, своје име чуо из његових уста свега неколико пута. Да би ме ословио или позвао, користио је најразличитија погрдна имена и епитете који су им одговарали. Колико је, међутим, било нежности у тим вештим заједљивостима, каква је света забринутост стајала иза тих поруга! Како је данас моја душа благодарна због тих хируршких захвата његовог најчистијег језика!

У пустињи смо провели дуги низ година. Међутим, због различитих искушења готово да су се сви разболели. Старцу је док је био у молитви јављено да би требало да сиђемо са литица, из Скита Мале Свете Ане, што смо и учинили и прешли у Нови скит. Тамо је клима била блажа, а напори умеренији. Опоравили смо се сви осим Старца, који је боловао читавог живота. Од поста, бдења, проливеног зноја у молитви, а и од кушача његово тело је постало једна велика рана.

Једном приликом сам га упитао:

"Старче, зашто и сада после толиког исцрпљивања постите"?

"Сада, чедо моје, постим да би вам свима наш благи Бог подарио своју благодат", одговорио је он.



Без обзира на његову телесну слабост и страдања, Старац је у себи осећао такво душевно спокојство и блаженство да му је било веома тешко да опише то стање. Говорио би само да унутар себе осећа нешто, што подсећа на рај.

А онда је дошло време његовог одласка. Читавог свог живота ишчекивао је смрт, јер његово обитавање на овом свету није било друго до борба, труд и бол. Душа му је желела покоја и ишчекивала упокојење. Иако је у нас чврсто усадио сећање на смрт, његова блискост са тим "најстрашнијим од свих тајинстава," са смрћу, оставила је снажан утисак на нас. Изгледало је да се Старац припрема за светковину, јер га је савест обавештавала о Божијој милости. И поред тога, током последњих дана свог овоземаљског живота плакао је више него обично. Да би га утешио, старац Арсеније је говорио: "Старче, толико си страдао и толико се молио током читавог свог живота, толико си вапио због своје душе, а сада још увек плачеш?" Старац га је погледао и уздахнуо: "Ех, старче Арсеније, истина је то што кажеш, али ја сам само људско биће! Како да знам да ли је мом Богу било угодно, то што сам за Њега учинио? Он је Бог и не суди као ми, људи. Осим тога, ја се нећу вратити да поново плачем. Ово ми последња прилика. Онако, како сада учини сваки од нас, тако ће нам и бити. Колико будемо туговали и плакали над својим гресима, толико ћемо се и утешити."

Његова љубав према Пресветој Богородици била је неописива. На спомен Њеног имена, Старчеве очи су се пуниле сузама. Он ју је већ одавно молио да оде из овог живота и да отпочине. Свецарица га је најзад услишила. Обавестила га је о његовом одласку на месец дана унапред. Старац ме је тада позвао и објаснио шта треба да припремимо. Били смо у стању ишчекивања.

Уочи његовог престављења, 14. августа 1959. године, Старца је посетио господин Схинас из Волоса. Били су велики пријатељи.

"Како сте, Старче", упитао је, "како је Ваше здравље?"

"Сутра ћу, Сотири, отићи у вечну отаџбину. Када зачујеш звона, сетићеш се мојих речи."

Увече, на свеноћном бдењу пред празник Успења Пресвете Богородице, Старац је био на служби и, колико је могао, појао са осталим оцима. На Божанственој литургији, током причешћивања Пречистим Тајнама, Старац је рекао: "Попутнина за живот вечни!" Освануо је и 15. август. Старац седи на мученичкој хоклици испред нашег исихастириона, ишчекује час и тренутак свог престављења. Сигуран је у обавештење које је добио од Пресвете Богородице. Видевши, међутим, да време пролази и да сунце излази, почиње да осећа нешто слично разочарењу и неспокојству због одлагања. Била је то последња посета лукавога. Позвао ме и упитао: "Дете моје, због чега Бог оклева да ме узме? Сунце излази, а ја сам још увек овде!" Видевши да мој Старац тугује и да постаје нестрпљив, усудио сам се да кажем: "Не брините, Старче! Помолићемо се и Ви ћете отићи!" Тада су сузе престале. Оци су узели своје бројанице и започели да се моле. Није прошло ни петнаест минута, када је Старац рекао: "Позови оце да учине метанију, јер ја одлазим!" Тада смо начинили последњу метанију пред њим и узели његов благослов. Убрзо потом, подигао је очи и око два минута упорно гледао око себе. Затим је погледао нас и, пун спокојства и неисказаног душевног усхићења, рекао: "Све се завршило, крећем, полазим, благословите!" Са тим последњим речима, приклонио је главу на десну страну, два-три пута лагано отворио уста и очи и то је било све. Предао је своју душу у руке Онога, којега је прижељкивао и коме је служио од своје младости.

Била је то уистину кончина преподобног. У нама је изазвала осећање васкрсења. Пред нама се налазио покојник и наша жалост је била сасвим разумљива, али смо дубоко у себи доживљавали васкрсење. То осећање ме никада није напустило. Од тог доба, оно прати свако наше сећање на незаборавног светог Старца.

Будући да је његов живот сам по себи за нас представљао и писмену и усмену поуку и будући да смо на сопственом опиту спознали снагу његових речи и да нас многи већ годинама моле да напишемо књигу о светом Старцу, овом књигу ми њему самом дајемо могућност да говори посредством својих писама.

Са световне тачке гледишта, Старац је био готово неписмен. Похађао је само два разреда основне школе. Међутим, био је мудар у божанским стварима. Био је богоумудрен. "Пустињски универзитет" поучио га је ономе што нам је најпотребније, а то су ствари небеске.

Знамо да ће Старчеве речи бити од огромне користи монасима. Знамо да ће користити и онима који се добрим подвигом подвизавају у свету. Сам Господ зна да ли ће оне користити још некоме и нека буде онако, како је угодно Његовој благости. У сваком случају, оне се не могу прихватити без одважног духа, нити се могу спровести у дело без подвига и великог труда.

Веома смо благодарни свима који су се потрудили на овом издању и призивамо на њих молитве блаженог Старца. Од свег срца скрушено молимо за опроштај што до сада нисмо удовољили бројним молбама и написали животопис незаборавног, блаженог Старца.

Архимандрит Јефрем,
некадашњи игуман
општежитељног манастира Филотеја
на Светој Гори

О МОЛИТВИ Преподобни старац Силуан Светогорски

Ум који пребива у молитви не мисли, то јест, не расуђује већ живи. Дејство ума погруженог у молитву није баратање општим појмовима, него учествовање у бићу. Ум који истински пребива у молитви нема посла са категоријама рационалног мишљења, него са квалитативно другачијим категоријама. Те категорије су само биће у његовој стварности, које се не може стеснити у узане оквире општих појмова... Молитва напредује упоредо са ступњевима развитка човечијег духа. Први покрет ума усмерен је спољашњости, други је враћање самом себи, а трећи је стремљење Богу кроз унутарњег човека. Први облик молитве, услед још недовољне способности ума да се непосредно уздигне до чистог богомислија, карактерише маштање (замишљање). Други облик карактерише размишљање, а трећи удубљивање у сагледавање. Једино овај трећи вид молитве сматра се нормалним религиозним стањем, док су претходна два само прелазни облици и степенице ка њему. Трећи вид молитве или сједињење ума са срцем се човеку даје свише. Плач са умиљењем за време молитве, поуздани је знак да се ум сјединио са срцем и да се права молитва налази на првој лествици пењања ка Богу.

*
* * *
*

Православни подвижник решава све проблеме кроз веру и молитву.

*
* * *
*

Враћајући се, по окончању молитве, у грубост психо-физичког живота, душа осећа некакву сету због несавршености своје жртве и чак и некакав стид због своје лажности, како је казано: Сваки човек је лаж (Пс.115:2)... Молитва само из навике, без скрушености срца због учињених грехова није угодна Господу. Оног ко се моли, а мисли на друго, Господ не слуша. Ако желиш да се чисто молиш буди смирен, уздржљив, често се исповедај и заволеће те молитва... Код оног ко се моли из навике, молитва је увек иста, а код оног ко се усрдно моли, постоје многе промене у молитви: или има борбу са злим духом, или са самим собом, са страстима или са људима. А у свему томе треба бити одважан и чврст. Ако је наша молитва угодна Господу, имаћемо у души сведочанство Духа Светога. Он је пријатан и тих.

*
* * *
*

Ако твој ум жели да се моли у срцу, а не може, онда изговарај речи молитве устима и држи ум везан за речи. Временом ће ти Господ дати срдачну молитву без помисли, па ћеш се лако молити. Понеки су повредили своје срце, па су дошли дотле да се више нису могли ни устима молити. Знај поредак духовног живота: Дарови се дају простој, смиреној и послушној души. Ономе ко је послушан и у свему уздржан: у храни, у речима, у опхођењу, Сам Господ ће дати дар молитве и ова ће се лако вршити у срцу. Непрестана молитва долази од љубави, а губи се збод осуђивања других, празних разговора и неуздржљивости.

*
* * *
*

Душа која је изгубила смирење, изгубила је и благодат и љубав према Богу. Тада се гаси пламена молитва. Међутим, души која се умири од страсти и стекне смирење, Господ даје Своју благодат. Тада се она моли за непријатеље као за саму себе а за цео свет се моли са врелим сузама.

НАСТАВЉЕНИЈЕ МОЛИТВЕНОЈЕ Свети Николај Жички

Овај се род изгони само молитвом и постом, рекао је Господ наш. Који род?

Род богоборни, мраконосни, трулежни, христоборни. Овај злобни адски, демонски род радује се сваком страдању човечијем, као што се радовао страдању праведнога Јова. Радује се болести на људима. Насупрот злоби демонској стоји милост Божија.

У нашем страдању Бог страда с нама.

У нашим болестима Бог болује с нама.

То је Бог - Христос; Бог љубави и милости и сажаљивости.

Када се страдалници потпуно одрекну злобног духа, Бог исцељује потпуно. По слабости људи и дан-данас, као некад у време пророка Илије, храмњу на обе ноге, тј. траже помоћ и од Бога и од противника Божијег, више или мање, свесно или несвесно. Кад неби било овог храмања хришћана, онда би свака молитва за болне била успешна.

2.

Од две главне дужности свештеника једна је да лечи болесника. Друга је да проповеда Еванђеље о Царству небеском и о очинству Божијем у погледу људи.

Дакле: лечите болесне и проповедајте Еванђе-ље царства.

То је задатак, порука (мандат) што је Месија Исус дао својим апостолима.

То важи за Цркву и наследнике апостола до краја времена.

По несрећи (а то значи по утицају јеретичком у наше време), то се заборавило. Ко се усуђује данас рећи да је једна од првих дужности Цркве лечити болесне?

Ево ми се усуђујемо, јер нас на то ободрава мисија православне Цркве кроз све векове, од колебљивог 18. и негаторског 19. века до сатанског 20. века. Под утицајем ових последњих столећа, на велику жалост, православно свештенство (најпре у Русији а потом због ње свуда на православном истоку и југоистоку) схватило је своју дужност само као проповедничку, а не и као чудотворну, лекарску, исцелитељну. Отуда се и догађа, не само у бедној Русији него чак и на светом мученичком балкану, да свештеник говори болеснику: - Иди доктору! - Јер он заборавља да је он - свештеник православни - једини представник правог лекарства. И то само он, православни свештеник, не по својој моћи и праведности, но по сили свесилнога Христа, победитеља ада и смрти. "Ја сам твој лекар", рече Господ.

3.

Православни свештеник дакле треба да зна, да је његова главна дужност да лечи људе, и то да их лечи од телесних недуга и духовних заблуда. Једно исцељење везано је за друго, једно зависи од другог.

Духовна лекарска наука позната је од памтивека. Та наука, као и свака наука, има своје искуство и правила на основу искуства заснована.

Говорили су свети оци наши египатски: - љубав је плод молитве - . А то значи да је молитва мати љубави. Славнијег имена молитва није могла добити. Молитва је мати љубави..

Шта то практично значи за свештеника који чита молитву за болесника? Значи да он:

1. Треба да се моли за болесника насамо, тајно (јер све се рађа у тајности и скривености) и

2. Да се моли за болесника са љубављу, и то не каквом општом љубављу (- љуби свога ближњега -), него са љубављу нарочитом према болеснику кога лечи. Јер молитва и љубав, љубав и молитва, јесу нераздвојни, према речи и искуству најсветијих отаца наших и подвижника. То се двоје не разваја; молитва и љубав. Колико помаже молитва, толико и љубав, а можда ова последња и више. На пример: Кад се неко из љубави према болеснику заплаче над њим и викне две три речи: -Господе помилуј -, то није мање - ако није веће од дуге молитве по правилу, пропису и шаблону.

Још су свети оци казали: - Молитва значи умртвљење себе за похоте светске -, и још - ко се усрдно моли раван је ономе који је умро за овај свет-. Он треба мисаоно и духовно да изађе из тела, да буде као бесплотни, да не разликује мушко тело од женског, и сродничко од несродничког. Треба да сав уђе у бол болесника и у свети ореол силе Божије, те да обоје својом усрдном молитвом промени, тј. на добро паћеника упути, да бол олакша и силу Божију покрене на исцељење по милости Божијој.

А шта све ово значи? Значи да духовник, иако је човек телесни, мора постати као бестелесни и тако бити посредник између Бога и људи: људима да заповеди да се упуте ка Богу, а Бога да умоли да сретне покајане људе.

4.

За молитву Богу мора се припремити и духовник - свештеник и болесник. У старо време духовник није никоме читао молитву после јела.

У манастиру светог Наума то се правило одржало до у наше дане.

Ако би болесник био доведен после ручка онда је молитва над њим читана пред ћивотом свечевим тек сутрадан, после литургије.

Но уз то још и ово треба приметити: болесник кога би доводили на молитву у манастир, остајао би у манастиру 7 или 20 или 40 дана, па и више, све док не оздрави. Сваки дан му је читана молитва, и то пре него би ма шта јео и духовник и болесник.

То правило није држано само у манастирима, него и у градовима и селима. Наиме, кад је неко болестан па потову свештеника да чита молитву, онда свештеник иде и чита сваки дан докле год болесник не оздрави.

То јест, здравље се за болесника просто осваја од Бога молитвом а одговара оној заповести -молите се непрестано.

-Ветање- или заветовање обавезно је код старинског народа. То значи: родбина се заветује приложити цркви или учинити милостињу толико и толико ако болесник оздрави. Обична заветовања су следећа:

1. да ће подарити манастиру или цркви јагње или вола или товар жита,

2. да ће болесник ако оздрави служити манастиру пола године или годинама.

Из овога се може извести опште правило за православне хришћане у свему свету:

1. Духовник кад хоће да чита молитву болеснику мора се припремити и сам постом и молитвом,

2. Болесник и родбина болесникова морају имати стрпљење и дозволити да се молитва чита више пута, докле болесник не оздрави.

3. Између духовника и болесника мора се створити сроднички однос, тако да духовник саосећа болеснику у његовим мукама и боловима као да их сам на себи носи, а болесник опет треба да с љубављу и поверењем преда се духовнику и верује у дејство његове молитве,

4. Болесник, односно родбина болесникова, треба нешто да -вета-, да заветује Богу, било да дарује, било да отслужи, али потпуно драговољно и без икаква принуђивања.

Кад види Бог напоре сродника - као онда оних што дигоше болесника на кров и кроз кров пустише пред Христа - ОН ће бити као родитељ ганут и дариваће здравље болеснику.

Веру, твоју љубав, жртву и кајање са молитвом постави на ова четири стуба, онда нема силе ни на небу ни у аду која може спречити зраке Божијег милосрђа да сиђу на страдално биће људско.

5.

Још сазнајемо из старе историје и следеће, што је од велике важности. Када је неки незнабожац молио хришћанске мученике и подвижнике за исцељење од тешких болезања, или ако је такав молилац био бездетан па желео имати децу, онда би свети Божији људи таквим молиоцима постављали следећи услов пре него што би се за њих помолили Богу, наиме: да одбаце лажне богове, да избаце из куће идоле, да поверују у јединог истинитог Бога Творца неба и земље и Сведржитеља, да се поклоне Господу Исусу Христу као истинитом Богу у телу, и да се крсте крштењем у име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. То су били чести случајеви: болести од којих нису могли ослободити паћенике никакве врачарије жречева идолских нити какве вештине траварске. У свим тим случајевима помагао је Бог онима који су следовали савету Његових угодника, мученика или подвижника, примили усрдно веру у Христа и крстили се.

У наше дане многе муке нападају на људе због ослабелости у вери. Многи крштени као да су некрштени. Многи хришћани као да су нехришћани. Нису незнабожци у старом паганском смислу, али нису ни хришћани ни по чему осим по имену. Отуда на њима многе патње и болезање. Духови злобе, који ратују против Христа, савлађују овакве Христове војнике не стрелама својим, него самим дахом својим. Тако су они слаби.

Знајући ово, духовник ће знати и узвикнути таквима: не бој се, само веруј! Но то није довољно, само тај један узвик; треба болеснику исказати цело наше спасоносно веровање и питати га да ли он тако верује, и још ставити му веру у велике догме хришћанске као услов исцељења и оздрављења.

Шта је болест? Болест је медицина против греха. Ко болује, тај се сећа Бога. Распад тела - зидање душе. Ако неко оздрави од болести по молитви духовника, то значи да га је болест приближила Богу и научила бојати се Бога, те је према томе болест свршила свој задатак. Ако ли не оздрави, значи да је души таквог болесника болест најпотребнији лек, потребнији него здравље. Но милост Божија често враћа људима изгубљено поверење. Тешко ономе ко ово Божије поверење не разуме и проигра.

+ Манастир Војловица, Божић 1943. год.

МОЛИТВЕНА ПРАКСА Свети Николај Жички

Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима — како је њему могуће да практикује непрестану молитву? Ово питање се намеће поготову ономе коме је блиска литература о непрестаној молитви срца, као на пример: “Казивања једног руског ходочасника”, “Писма валамског старца”, “О Исусовој молитви”, “Св. Серафим Саровски” и др. Нека следећа размишљања буду од користи онима који се озбиљно занимају овим питањем.

Да ли ми заиста немамо ни времена ни могућности за непрестану молитву? Колико ствари обављамо по навици, и то већ у почетку дана: умивање, облачење, доручак итд.? Јутро је време кад су наше мисли слободне за понављање молитвених речи. Чим се пробудимо, треба да се духовно усредсредимо и подсетимо на Божје присуство, и да тако почнемо са молитвом у себи: Господе Исусе Христе, смилуј ми се грешном.

И човек који живи у кругу породице може да се моли у својим мислима, али би зато требало да разговор са укућанима понекад буде сведен само на оно корисно.

Што се тиче јутарњих новина, јутарњег концерта и јутарњих вести на радију ствар је избора да ли ћемо се одлучити за то или за молитву. Понекад треба жртвовати и добре и корисне навике. Вожња до радног места често може дуго да траје. Шта нас спречава да се тада усредсредимо на молитву?

Данас многи обављају чисто механичке делатности где, у многим случајевима, стално вршимо исте покрете. И ево шансе за нас: наше руке обављају свој посао, а наш дух, наше срце и мисли раде у заједници са Исусом Христом. Тада ће и једноличан посао пружати радост, јер га обављамо као задатак од Бога задат. Не треба се плашити да ће нам молитва одвући пажњу од онога што радимо. Напротив, практиковање Исусове молитве јача нашу усредсређеност.

Али наш посао може да буде и све друго само не механичка делатност, и тада он захтева нашу пуну пажњу и све наше мисли. Како се у том случају можемо молити? Сигурно да се тада није могуће, на дуже време, усредсредити на понављање имена Божјег, али с времена на време ми то ипак можемо чинити. Ако нам постане навика да Име Исуса Христа понављамо само током пола минута, а таква пауза је могућа при сваком послу, тада ће осећај Божјег присуства бити као струјање у нашој души.

Како изгледа када наш посао не тече мирно и увек устаљеним редом, већ смо окупирани безбројним стварима на које мора да се мисли? Заиста, одговорност, обавезе и бриге нас тешко оптерећују, али упитајмо се: откуда то долази? Не долази ли то, у великој мери и отуда што се сви проблеми и обавезе истовремено сваљују на нас, тако да смо неспособни да контролишемо своје мисли и уместо тога бивамо заробљени од њих? Ако се редовно молимо, поготово Исусовом молитвом, научићемо како да усредсредимо свој дух и како да овладамо својим мислима. Наше дужности и проблеми се тиме неће смањити, али ћемо знати како да им прилазимо, и на тај начин ћемо се сачувати од оне патње која се данас назива стрес, а чији узрок лежи у томе да се сви проблеми и дужности истовремено сручују на нас.

За оног ко је дуго патио од последица стреса од двоструке је важности да промени свој став и приступ према животу. Добро је сећати се речи из еванђеља: “Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди?” (Мт 16,26).

Пензионери чине велики део данашњег друштва. Слободни од посла и обавеза, а често и самци, они се налазе у идеилној ситуацији за неговање молитве. Навикавање на непрестану молитву срца многима ће донети праву утеху, а истовремено и један користан задатак: молити се за друге.

Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази бестрасност и радост. Дете није среброљубиво, дете није похотљиво, дете није славољубиво, оно има око непомућено пороцима и радост непомућену бригама.