Популарни постови

субота, 03. децембар 2011.

СЛОВО О МОЛИТВИ - преподобни Нил Синајски


Мене који сам лежао у врућој грозници ти си, додиром свог богољубивог писма, благовремено подигао. Мој ум, који је боловао најсрамнијом болешћу, ти си ободрио утехом, блажено подражавајући великог Наставника и Учитеља. И није чудо. Твој удео је вазда био да иштеш славно и знаменито, као и благословени Јаков. Стога, одрадивши добро ради Рахиље и добивши Лију, ти иштеш и љубљену, будући да си и за њу испунио седам година (Пост.29,20-28).
Ја не одричем да признам да сам се потрудио читаву ноћ и да нисам ништа уловио. Па. ипак, по твојој речи бацивши мрежу, извукао сам мноштво риба, њих 153, премда не великих (Јн.21,11). Њих ти и шаљем у торбици љубави, чиме испуњавам твоју наредбу. Ја се дивим и ублажавам твоје произвољење по коме си зажелео баш поглавља о молитви. Осим тога, ти ниси само пожелео да се она рукама напишу на хартији, већ да буду са љубављу и незлобивошћу изнедрени из ума. И пошто је све двоструко, једно наспрам другога, по речи премудрог Сираха (Сир.42,25), и ти их разуми духом, поред тога што ћеш их примити написмено.
Због малобројности поглавља немој да се љутиш, као онај који уме и сит бити и гладовати (Фил.4,12). Да, немој се љутити сећајући се да Господ није одбацио ни две лепте удовице. Заправо, он их је примио са већом благонаклоношћу, неголи богате прилоге многих других. Осим тога, умећи да према својој искреној братији чуваш добро расположење и љубав, помоли се о најнемоћнијем да устане здрав и да, узевши свој одар, благодаћу Христовом, почне да ходи. Амин.

СТО ПЕДЕСЕТ ТРИ ПОГЛАВЉА О МОЛИТВИ
1. Кад би неко хтео да припреми благоухани тамјан, било би му потребно да по правилу равномерно сједини чист ливан, касију, оних и стакту (Изл.30,34). То су, у ствари, четири врлине (Уздржање, храброст, мудрост и правда- прим. прев.) . Уколико су све оне у пуном савршенству и са равном силом присутне у души, ум неће бити издан (неким унутрашњим издајником).
2. Очистивши се испуњавањем заповести, душа ће ум поставити у стање непоколебивости, чинећи га способним да прихвати устројство које је неопходно (за молитву).
3. Молитва је беседа ума са Богом. Какво је устројство потребно уму да би узмогао да се, без обазирања унатраг (или - тамо-амо), узнесе ка свом Владици и да, без икаквог посредника, разговара са Њим?
4. Мојсије своју намеру да се приближи ка земној пламтећој купини није могао да оствари све док није са ногу скинуо обућу (Изл.3,5). Како, онда, ти да од себе не одбациш сваку страсну помисао када пожелиш да видиш Онога који је изнад сваког осећања и помисли и да будеш Његов сабеседник?
5. Пре свега се моли да стекнеш сузе како би плачем смекшао грубост која постоји у души и како би, исповедивши Господу (Пс.31,5) безакоње које је у теби, од Њега добио опроштај грехова.
6. Користи сузе као оруђе за задобијање сваког опроштаја. Јер, Владика се много радује кад се ти молиш са сузама.
7. Изливајући у време молитве потоке суза немој се узносити сам у себи као да си већи од многих. Јер, твоја молитва је добила помоћ одозго како би, усрдно исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.
8. Немој средства против страсти да преокрећеш у страсти, како још више не би прогневио Онога ко ти је дао ту благодат (тј. сузе). Многи су, проливајући сузе због грехова, заборављали на циљ суза и, побесневши, скренули (са правог пута или сишли са ума).
9. Стој трпељиво и моли се крепко, одбијајући навалу житејских брига и сваких помисли. Јер, оне те смућују и узнемирују како би растројиле твоје молитвено устремљење.
10. Када примете да неко има усрђе и ревност за молитву, демони му (за време молитве) подмећу мисли о било чему, наводно нужном (и одлазе). Нешто касније они га опет подсећају на то, подстичући и ум да се забави тиме (ако се ради о питању - да га разреши, а ако о ствари - да је стекне). И он, не налазећи оно што иште - жали и тужи. И затим, пошто стане на молитву (тај усрдни ревнитељ молитве) они му напомињу о предмету размишљања и искања како би ум, покренувши се опет ка познању (раније нерешеног) молитву учинио бесплодном.
11. Подвизавај се да свој ум за време молитве учиниш глувим и немим. Тада ћеш моћи да се молиш као што треба.
12. Када те сусретне искушење или раздражи нечије противљење тако да се покренеш на гнев против онога ко ти је противречио, или чак изговориш неку неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у савести пред Богом) у њено време па ће се у теби одмах укротити неприличан покрет.
13. Оно што будеш учинио светећи се брату који ти је учинио неправду, за време молитве ће се показати као саблазан (тј. смућиваће те).
14. Молитва је изданак кротости и безгневља.
15. Молитва је излив радости и благодарности.
16. Молитва је излечење туге и унинија.
17. Иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст, одрекни се себе (Мт.16,24), како би могао да се помолиш без расејаности.
18. Ако хоћеш да се молиш похвалном молитвом, одричи се себе за време молитве. Трпећи крајње неправде, буди мудрољубив ради молитве.
19. Уколико будеш мудрољубив за време невоље и покажеш трпљење, плод ћеш обрести на молитви.
20. Ако желиш да се молиш као што треба немој жалостити душу, иначе је узалудан труд твој.
21. Остави онде дар свој, говори Господ, пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим (Мт.5,24). Тада ћеш се, дошавши, помолити без смућења. Јер, злопамћење наводи мрак на владалачки ум онога који се моли и тамом окружује његову молитву.
22. Они који у себи сабирају жалости и злопамћење, те се [моле], личе на оне који захватају воду и сипају је у избушен сасуд.
23. Уколико си трпељив, свагда ћеш се молити са радошћу.
24. Када се молиш као што треба могу те сусрести (или доћи на ум) нека дела због којих ти може изгледати оправдано да се разгневиш на ближњег. (Буди опрезан). Уопште не постоји гнев на ближњег који би био оправдан. И ако се потрудиш наћи ћеш да је могуће и без гнева добро завршити ствар. Стога се на сваки начин труди да се не покренеш на гнев.
25. Пази да, мислећи да излечиш другог, сам не останеш неисцељен, омевши сопствену молитву.
26. Штедећи друге и не љутећи се на њих, и себи припремаш снисхођење. Тако ћеш се показати разуман према себи и уврстићеш се у број оних који се истински моле.
27. Супротстављајући се гневу никада нећеш претрпети напад похоте. Јер, она даје храну гневу, који помућује умно око и омета молитвено настројење.
28. На молитви се немој ограничавати само на спољашње покрете тела и положаје, већ свој ум узводи до осећања духовне молитве са великим страхом.
29. Понекад се молиш добро чим станеш на молитву, а понекад не обретеш жељени циљ ни после много труда. (То се на тебе попушта стога) да би још усрдније искао (молитву), и да би, добивши, имао исправну молитву, безбедну од поткрадања.
30. Када нам се приближи анђео одмах се удаљавају сви који нам досађују (демони). Ум тада осећа велику утеху и здраво се моли. Понекад, опет, за време обичне борбе ум се отима и не даје му се да се уздигне (ка богомислију и добром осећању). То је стога што се раније обележио разним страстима. Уосталом уколико упорније заиште и ако се не олењи да куца, отвориће му се.
31. Немој се молити да буде по твојим жељама, будући да оне нису у свему сагласне са вољом Божијом. Боље је да се молиш као што си научен, говорећи: Да буде на мени воља твоја (Мт.6,10). И у сваком делу тако моли Бога. Он, наиме, свагда жели добро и корисно твојој души, док ти сам то не тражиш увек.
32. Много пута сам, молећи се, искао да добијем оно што ми је изгледало добро за мене. И ја бих настојао на искању, неразумно подстичући вољу Божију, и не препуштајући Богу да устроји оно што Он сматра корисним за мене. Међутим, добивши (искано) ја сам се налазио у великој невољи управо стога што нисам тражио да буде по вољи Божијој. Јер, ствар се није показивала онаквом каквом сам је ја замишљао.
33. Штаје добро осим Бога? Предајмо му све што се односи на нас и биће нам добро. Јер, Благи је свакако и Дародавац добрих дарова.
34. Немој се жалостити ако одмах не добијаш од Бога оно што иштеш. Он хоће да ти пружи веће доброчинство управо тиме што те наводи на то да му са трпљењем дуже предстојиш са молитвом. Јер, шта је више од простирања беседе са Богом и од обузетости општењем са Њим.
35. Нерасејана молитва је највише умно делање.
36. Молитва је усхођење ума Богу.
37. Уколико желиш праву молитву, одреци се свега. Тако ћеш све наследити.
38. Моли се најпре за то да се очистиш од страсти, затим да се избавиш од незнања и заборава, и најзад да се избавиш од сваког искушења и остављености.
39. У својој молитви ишти само правду и Царство, тј. врлину и познање, а остало ће ти се све додати (Мт.6,33).
40. Праведно је да се молимо не само за своје очишћење, већ и за очишћење сваког човека, подражавајући анђеоски чин.
41. Посматрај да ли заиста у својој молитви предстојиш Богу, или си, напротив, савладан жељом за људском похвалом коју хоћеш да уловиш, прикривајући (рђаву жељу благовидним) продужавањем молитве.
42. Било да се молиш са братијом, било да си усамљен, труди се да се помолиш са осећањем, а не само да задовољиш обичај.
43. Тој молитви је својствено самоудубљивање са побожношћу, умилењем и душевним болом. Њу прати исповедање грехова са тихим уздисањем.
44. Ум кога поткрадају [помисли] за време молитве још се не моли као монах, него као световњак, који само украшава спољашњи дом.
45. Када се молиш свим силама чувај своје памћење да ти не би подметало своје [садржаје]. На сваки начин се подстичи на разумно предстојање (са свешћу коме и ради чега предстојиш). Јер, за време молитве памћење често поткрада ум (приводећи му на мисао ствари, лица, догађаје и њима одвлачећи пажњу од молитве).
46. За време молитве памћење уму приказује или слике давних дела, или нове бриге, или лице које га је увредило.
47. Демон врло завиди човеку који се моли и употребљава свакаква лукавства како би пореметио његову намеру. Стога он помоћу памћења не престаје да побуђује мисли о разним стварима. Он посредством тела приводи страсти у покрет само да би омео његов прекрасан ток (тј. молитвени труд) и пресељење Богу (кроз усхођење пажње).
48. Не успевши да омете молитву марљивог (молитвеника) и поред многих лукавстава, свелукави демон унеколико слаби (своје нападе), да би му се затим, пошто заврши молитву, осветио. Јер, он га или распаљује гневом и уништава прекрасно настројење које је стечено молитвом, или га подстиче на неку бесловесну сласт (позивајући га на окушање чулног задовољства), подсмевајући се над умом.
49. Помоливши се као што треба очекуј оно што не треба и стој храбро чувајући свој плод. Ти си на то постављен од самог почетка, тј. да обделаваш и чуваш (Пост.2,15). Стога, потрудивши се (испунивши молитву као што треба), немој остављати без заштите оно што си стекао трудом. Иначе од молитве нећеш имати никакве користи.
50. Сва борба која се води између нас и нечистих духова бива једино због духовне молитве. Она им много смета и не могу да је подносе, а за нас је спасоносна и благопријатна.
51. Због чега демони желе да у нама побуде стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, злопамћење и остале страсти? Због тога да ум, одебљавши од њих, не би могао да се моли као што треба. Јер, страсти нашег неразумног дела (пошто почну да дејствују) уму не дозвољавају да делује разумно.
52. Ми вршимо врлине стога што их захтева природа, а природу слушамо стога што је створило Слово (Господ). То Слово нам обично постаје очигледно (и у нашој свести се јасно оцртава) у молитвеном стању.
53. Молитвено стање је бестрасно настројење које крајњом љубављу усходи на висину мудрољубља и духовног ума.
54. Онај ко хоће да се истински моли треба не само да влада над гневом и похотом. већ и да буде туђ свакој страсној помисли.
55. Ко љуби Бога [трудиће се] да свагда беседи са Њим као са Оцем, удаљујући се од сваке страсне помисли.
56. Не моли се истински свако ко је стекао бестрашће. Јер, такав још може бити заузет простим помислима (о стварима, премда и без страсних покрета), расејавајући се њиховим историјама (њиховим сликама о разним свезама) и остајући далеко од Бога. (Код њега нема страсних покрета, али ум машта).
57. Међутим, и када се ум не задржава на простим помислима о стварима, још не значи да је достигао место молитве. Јер, он може бити заузет (философским) умозрењем о њима и удубљен у њихове узрочне односе. Премда су све то извучености (апстракције), ипак се ум одводи далеко од Бога. Јер, као умозрења о стварима, оне у уму запечаћују образе ствари. (Страсти нису у покрету, али ум философира, а не моли се: то је стање учених).
58. Међутим, чак и да је ум изнад умозрења о вештаственој природи још не значи да је угледао право место Божије. Јер, он може да је заузет познањем мислених твари (анђеоског света) и да је испуњен њима (пун разноликих мисли и представа о њима).
59. Ако хоћеш да се молиш као што треба потребан ти је Бог који даје молитву ономе који се моли. Њега и призивај у молитви говорећи: Да се свети име твоје, да дође Царство твоје (Мт.6,8-9), тј. Дух Свети и Јединородни Син твој. Јер, тако учи сам Господ, говорећи да Оцу у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24).
60. Онај ко се моли у духу и истини мисао за величање Творца не позајмљује од твари. Он у Њему самом црпи сагледавање ради кога га слави.
61. Ако си богослов молићеш се истински, и ако се истински молиш онда си богослов.
62. Ако се твој ум, пламтећи чежњом ка Богу, мало по мало одрешује од тела и одвраћа од свих помисли које исходе од чулних утисака или памћења, будући истовремено пун побожности и радости, можеш закључити да се приближио границама молитве.
63. Снисходећи нашој немоћи, Свети Дух нам прилази и док још нисмо чисти. И уколико само нађе да се ум наш искрено моли, он наилази на њега и разгони сву гомилу помисли и представа које га окружују, подстичући га на жељу за духовном молитвом.
64. Остали (духови - добри и зли) уводе у ум помисли, представе и уображења кроз дејство на тело. Господ, пак, дејствује супротним начином. Обузимајући сам ум, Он му пружа познање о чему хоће, те посредством њега укроћује неуздржаност тела.
65. Достојан је сваког прекора онај ко се гневи и злопамти премда воли истинску молитву. Јер, он личи на онога ко жели да јасно види, премда [прахом] засипа своје очи.
66. Ако желиш да се молиш као што приличи немој чинити ништа што је супротно молитви. Тада ће Бог, приближивши ти се, корачати са тобом.
67. Када се молиш немој Божанству придавати никакав облик, нити дозвољавај да ти се ум преобрази у неки образ (или да себе преставља под неким образом), већ невештаствено приступи невештаственом, па ћеш се сјединити са Њим.
68. Чувај се замки непријатељских, будући да се дешава да ти, док се молиш чисто и безметежно, одједном предстане неки чудни и необичан образ. То непријатељи чине да би те довели до самомњења, подметнувши ти мисао да (ти се јавило) Божанство, а и да би помислио да је Божанство ограничено (да заузима место, да је протежно и да има делове) иако је, у ствари, без количине и изгледа.
69. Када не успе да покрене памћење, завидљиви демон дејствује на крв и сокове како би у уму произвео уображење нечег страног и испунио га ликовима. Навикавши се да се креће у помислима, ум се лако вара њима и, мислећи да усходи ка невештаственом и безвидном познању, бива обманут, примајући дим уместо светлости.
70. Стој на стражи својој, чувајући ум од помисли за време молитве и старајући се да стојиш у мирном стању како би ти Онај који... саосећа онима који су у незнању (Јев.5,2) пришао и пружио ти преславни дар молитве.
71. Ти нећеш моћи да се молиш чисто уколико се уплићеш у вештаствена дела и уколико те узнемиравају непрестане бриге. Јер, молитва је одлагање [свих] помисли.
72. Свезани не може да бежи, ни ум који служи било којој страсти не може да види место духовне молитве. Осим тога, он бива ношен страсним помислима и нема непоколебиву постојаност.
73. Када ум најзад почне да се чисто и бестрасно моли демони му више не приступају са леве, него са десне стране: они му наводно представљају јављање славе Божије или неку сликовиту представу, пријатну за чула, да би га навели да помисли да је већ достигао савршенство молитве. То се, као што је рекао један муж коме је ствар позната, дешава због страсти таштине, или од тога што демони додирују један део мозга и од потреса (или запаљења) жила у њему.
74. Чини ми се да демон, додирујући наведено место како хоће, преобрће светлост која се налази око ума. Од тога се таштина подиже на помисао која ум подстиче да лакомислено себи присвоји Божанствено и суштинско познање. Пошто га не узнемиравају нечисте телесне страсти и пошто чисто стоји на молитви, он никако не помишља ни на какво непријатељско дејство. Он је уверен да се ту ради о Божанственом јављању, иако оно долази од демона који, употребљавајући крајње лукавство, као што смо рекли, кроз мозак мења светлост која је везана са умом и сам је образује (даје јој образ).
75. Приближивши се, анђео Божији једном речју у нама прекраћује свако непријатељско дејство, те чини да светлост ума дејствује непогрешиво.
76. Оно што се у Откривењу говори о анђелу, тј. да приноси тамјан са молитвама светих (Отк.8,3) указује, како ми се чини, на ту благодат која дејствује преко анђела и која пружа умеће истинске молитве. Тада ум најзад стоји на молитви без сметености мисли, без унинија и малодушности.
77. Чаше са тамјаном су, како се тамо говори, молитве светих које су приносили двадесет четири старешине (Отк.5,8). Под чашом треба подразумевати сједињење са Богом или савршену, духовну љубав према Њему, у којој се молитва врши духом и истином.
78. Када за време молитве помислиш да немаш потребу да плачеш за своје грехе, погледај колико си далеко од Бога (иако си обавезан да свагда у Њему пребиваш), те ћеш пролити најтоплије сузе.
79. Заиста је тако: сазнавши своју меру (сиромаштво и ништавност) слатко ћеш се наплакати, окајавајући себе слично Исаији. Јер, будући нечист и имајући нечиста уста и живећи у таквом народу, тј. са противницима (Божијим - нечистим силама и помислима), ти се ипак усуђујеш да предстанеш Господу Саваоту (Ис.6,5).
80. Уколико се будеш истински молио у многоме ћеш добити потпуно осведочење. Анђели ће се сабрати око тебе као око Данила и просветити те на познање узрока онога што се догађа.
81. Знај да нас анђели побуђују на молитву и стоје са нама на њој, радујући се и уједно, молећи се за нас. Према томе, ми ћемо их крајње прогневити уколико постанемо немарни и ако примимо противне помисли. Јер, док се они толико подвизавају за нас, ми ни за саме себе нећемо да молимо Бога, већ пренебрегавамо своје служење Богу и, остављајући њиховог Бога и Владику, ступамо у разговор са нечистим демонима (у помислима).
82. Моли се мирно и безметежно, певај разумно и пристојно, па ћеш бити као орлић који се подиже у висину.
83. Псалмопојање успављује страсти и укроћује призиве на телесну неуздржљивост, а молитва настројава ум на умно делање које му приличи.
84. Молитва је делање ума које му приличи, или, боље, његова права употреба.
85. Псалмопојање је слика многоразличне премудрости, а молитва је обрис невештаственог познања.
86. Познање је прекрасно дело. Оно потпомаже молитву побуђујући мислену силу ума на сагледавање Божанственог сазнања.
87. Уколико се још ниси удостојио дара молитве и псалмопојања ишти неодступно, па ћеш добити.
88. Каза им (Господ) и причу како треба свагда да се моле, и да не клону (Лк.18,1). Стога немој изгарати и падати у униније што још ниси добио [тражено]. Јер, касније ћеш добити. Уз причу Господ је још додао: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је (ст.4-5). Тако ће и Бог одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ (ст.7). Буди добродушан у трудољубивом трпљењу пребивајући на молитви.
89. Немој желети да оно што је у вези са тобом буде онако како теби изгледа (најбоље), већ онако како је Богу угодно. Тада ћеш на молитви бити безметежан и благодаран.
90. Чувај се демона блуда, чак и да си већ са Богом. Јер, он је врло вешт и покварен и на сваки начин покушава да савлада устремљење твог трезвоумља, те да га одвуче од Бога, чак и кад стоји пред Њим са побожношћу и страхом.
91. Уколико се стараш око молитве припреми се за демонске нападе и трпељиво подноси њихова бичевања. Јер, они ће те напасти као дивље звери и изранавити сво тело твоје.
92. Припремивши се, као искусан борац, немој да се колебаш, чак и ако изненада угледаш неко привиђење. Немој се смућивати чак и ако се према теби усмери мач, или ако пламен буде устремљен у твоје лице. Немој падати духом (немој се плашити) чак и ако ти се појави изглед ружне и лукаве (њушке). Напротив, стој, исповедај добро исповедање и смело гледај на непријатеље своје.
93. Онај ко подноси тугу биће удостојен и радости, и онај ко трпи непријатно неће бити лишен удела ни у пријатном.
94. Пази да те лукави демони не преваре неким виђењем. (Уколико се деси нешто слично), пребивајући сабран у себи, обрати се молитви и проси Бога да те сам просвети, уколико је то од Њега (на уразумљење), а ако није да што пре од тебе одагна варалицу. И буди храбар, јер ти пси неће опстати ако ти притекнеш Богу са топлим мољењем, већ ће одмах, невидљиво бијени Божијом силом, побећи далеко од тебе.
95. Треба да ти је познато и следеће лукавство демона. Понекад се они деле на групе. Једни долазе са саблазни. И када ти потражиш помоћ, други долазе са анђеоским изгледом и прогоне прве, да би се ти преварио мњењем да су они прави анђели, те да би пао у самомњење што си се удостојио тако нечег.
96. Постарај се колико је могуће да будеш смиреноуман и храбар, те се непријатељски напад демона неће коснути твоје душе и њихов бич се неће приближити твоме телу. (Господ ће) анђелима својим заповедити да те чувају (Пс.90,10-11).
97. Онај ко се стара да држи чисту молитву неће да падне помишљу, нити да је преда демонима, чак и да чује шум, и топот, и усклике, већ ће говорити Богу: Нећу се убојати зла, јер си ти са мном (Пс.22,4).
98. У време таквих искушења непрестано употребљавај кратку, али напрегнуту молитву.
99. Немој се бојати, нити се брини уколико демони почну да ти прете да ће се изненада појавити у ваздуху, да ће те избезумити и да ће ти одузети ум. Они те, у ствари, плаше да би испитали да ли их уопште рачунаш у нешто, или си их већ презрео.
100. Ако си у молитви предстао Богу Сведржитељу, Творцу и Промислитељу, због чега онда неразумно остављаш Његов непобедиви страх и бојиш се мушица и комараца. Зар не чујеш шта говори пророк: Господа Бога твога се бој (Пон.Зак.10,20), и још: Онога кога се све боји и трепти пред силом Његовом (2-Днев.З6, Манасијина молитва).
101. Као што је хлеб храна телу, и врлина - души, тако је и молитва храна ума.
102. На свештеном месту треба да се молиш као цариник, а не као фарисеј, како би и тебе Господ оправдао.
103. Подвизавај се да се не молиш против некога у својој молитви, да се не би десило да сам рушиш оно што зидаш и да своју молитву не би учинио мрском (Богу).
104. Онај који је дуговао десет хиљада таланата нека те научи да ни ти нећеш добити остављење (свога дуга) уколико и сам не остављаш (дуг) свом дужнику. Јер, речено је; Предаде га мучитељима (Мт.18,34).
105. За време молитвеног предстојања (Богу) одложи у страну телесне потребе како те ујед буве, комарца или муве не би лишио највећег дара који доноси молитва.
106. До нас је дошло да се лукави толико противио једном светоме да се, сваки пут кад је дизао руке на молитву, преображавао у лава, подизао на предње ноге и нокте заривао у његов бок, не одступајући све док он не би спустио руке. Међутим, подвижник их никада није спуштао пре него што би завршио своје уобичајене молитве.
107. Такав је био, као што нам је познато, и мали (или боље рећи највећи монах) Јован који је безмолствовао у јами. Он је неодступно пребивао у умном сједињењу са Богом. Стога се демон у виду аждаје обавијао око њега, гризао му тело и избљувавао му га у лице.
108. Ти си вероватно читао житија тавенисиотских инока у којима се говори о томе како су до аве Теодора, док је држао слово братији, допузале две змије. Он је, не смућујући се, савио ноге у облику свода и пропустио их да прођу, те продужио реч до краја. Тек тада их је показао братији, испричавши им случај.
109. O другом духовном брату ми смо читали да своје руке (подигнуте на молитву) није спустио све док није завршио уобичајено молитвословље, иако му је пришла змија и дотакла се његових ногу.
110. У време молитве нека ти се око не расејава. Одвојивши се од тела и душе, тада живи умом.
111. Једном другом светом, крепком молитвенику који је безмолствовао у пустињи, јавили су се демони и током две недеље се играли са њим као са лоптом, бацајући га увис и прихватајући га у рогожу. Па ипак, они уопште нису могли одвојити његов ум од пламене молитве.
112. Један богољубиви инок је ходио по пустињи творећи умну молитву. Њему су предстала два анђела и пошли са њим, имајући га у средини. Међутим, он ни на тренутак на њих није обратио пажњу како не би претрпео штету у бољем, будући да се сећао изреке апостола који говори: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе... неће нас моћи одвојити од љубави Христове (Рим.8,38-39).
113. Монах преко молитве постаје сличан анђелима, желећи да види лице Оца који је на небесима (Мт.18,10).
114. Уопште немој желети нити искати да за време молитве видиш било какав лик или образ.
115. Немој желети да чулима видиш анђела, ни силе, ни Христа, како не би сишао са ума, примивши вука уместо пастира, и поклонивши се непријатељима - демонима.
116. Почетак прелести ума јесте таштина. Њоме покретан, ум покушава да Божанство опише у неком образу или изгледу.
117. Ја ћу своје рећи, као што сам рекао и почетницима: блажен је ум који за време молитве чува савршено безмолвије.
118. Блажен је ум који, молећи се без расејаности, поприма све већу и већу чежњу за Богом.
119. Блажен је ум који за време молитве постаје невештаствен и неграмжљив.
120. Блажен је ум који је за време молитве потпуно неосетљив за све.
121. Блажен је монах који сваког човека поштује као бога после Бога.
122. Блажен је монах који на спасење и напредак свих гледа као на своје сопствено.
123. Блажен је монах који себе сматра горим од свих.
124. Монах је онај који је са свима у јединству, премда је од свих удаљен.
125. Монах је онај који сматра да је са свима и у свакоме види самог себе.
126. Молитву твори онај који свагда своју прву мисао приноси Богу.
127. Монах који жели да се моли избегава сваку лаж и заклетву. Иначе, он на себе узалуд прима изглед који му не приличи.
128. Ако желиш да се молиш у духу ништа не позајмљуј од тела. Тако нећеш имати облак који пред тобом за време молитве распростире мрак.
129. Повери Богу своје телесне потребе, па ће бити очигледно да му повераваш и духовне.
130. Уколико се удостојиш да примиш обећања - цароваћеш. Зар, гледајући на то, не треба са задовољством да подносиш садашње сиромаштво?
131. Немој да се одричеш сиромаштва и невоља, који су оруђа лаке молитве.
132. Нека ти телесне врлине буду залог душевних, а душевне - духовних. Духовне, пак, нека ти буду залог невештаственог и суштаственог познања.
133. Уколико, молећи се против неке помисли, приметиш да она брзо и лако одлази размотри због чега се то дешава да не би упао у заседу и, обманувши се, постао издајник самог себе.
134. Дешава се понекад да те сами демони побуђују да се молиш против неке помисли коју су у тебе убацили и да јој се противиш. И они истог часа беже како би ти упао у прелест помисливши да си већ почео да побеђујеш помисли и да плашиш демоне.
135. Ако се молиш против неке страсти или неког демона који ти досађује, сети се речи Псалмопојца: Потераћу своје непријатеље и стићи ћу их, и нећу се вратити док не нестану; потиснућу их и неће моћи да опстану, пашће под ноге моје (Пс.17,38-39). Ипак, реци то благовремено, наоружавши се смиреноумљем против непријатеља.
136. Немој мислити да ћеш стећи врлину ако се најпре не потрудиш до крви. Потребно је, наиме, по Божанственом апостолу, до смрти се борити против греха, подвизавајући се за непорочност (Јев.12,4).
137. Дешава се да (због непријатељских замки), учинивши корист једноме, претрпиш штету од другог како би, сусревши клевету, рекао или учинио нешто неумесно, те на тај начин зло расуо оно што си добро учинио.
138. Подвргавајући се демонским нападима, пази да им не паднеш у ропство.
139. Демони се труде да духовног учитеља ноћу смуте сами, а дању - преко људи, окружујући га непријатним случајевима, клеветама и невољама.
140. Немој да ти дотужи да трпиш те сукнаре. Нека ударају и тапкају ногама, нека растежу и глачају. Тиме ће твоја одећа постати још светлија.
141. Све док се у потпуности не одвојиш од страсти и све док твој ум још увек пројављује противљење врлини и истини, нећеш обрести благопријатни тамјан у недру своме (тј. чисту и топлу молитву).
142. Желиш ли да се молиш (као што треба)? Преселивши се од садашњег, свагда живи на небесима, и то не само на речима, него и анђеоским делањем и Божанственим разумевањем.
143. Уколико се само у невољи (подвргавајући се силним искушењима и налазећи се у опасности да паднеш) сећаш Судије и тога како је страшан и неумољив, значи да се још ниси научио да служиш Господу са страхом и да му се радујеш са трепетом (Пс.2,11). Знај да му при духовним утехама треба још усрдније служити са страхом и побожношћу.
144. Мудар је човек који пре оствареног покајања не престаје да се са тугом сећа својих грехова и праведне осуде на вечни огањ.
145. Онај ко пребива у гресима и ко прогневљује Бога, те се бестидно и дрско упушта у познање Божанствених ствари и у невештаствену молитву нека прихвати апостолску опомену да није безопасно молити се обнаженом и непокривеном главом. Таква душа, по речима апостола, треба да има власт на глави ради анђела који предстоје (1.Кор.11,10), те да се обуче у стид и прилично смиреноумље.
146. Болесноме очима неће донети никакву корист дуготрајно и напрегнуто посматрање сунца, чак и при најјачој светлости поднева. Ни страсни и нечисти ум неће имати користи од замишљања страшне и натприродне молитве у духу и истини. Напротив, он ће на себе изазвати негодовање Божанства.
147. Онај који нема потребе ни за чим и који не гледа на лице не прима дар за олтар све док се доносилац не помири са ближњим кога је ожалостио (Мт.5,23). Размисли колика је тек опрезност и колико расуђивање неопходно да би се Богу принео благопријатни тамјан на мисленом жртвенику.
148. Немој бити причљив, ни славољубив. У противном ће бити очигледно да грешници раде на твом лицу, а не на твојим плећима (Пс. 128,3). Тада ћеш им за време молитве бити подсмех, и они ће те вући и прелешћивати на неумесне помисли.
149. Тражећи молитву, пажња ће је [најзад] и пронаћи. За пажњом не следи ништа друго до молитва. Око ње се и треба марљиво постарати.
150. Као што је [моћ] виђења боља од свих чула, тако је и молитва Божанственија од свих врлина.
151. Молитва се хвали не само због количине, него и због каквоте. То показују два човека који су ушли у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник (Лк.18,10), као и следећа реч: А када се молите, не празнословите, и остало (Мт.6,7).
152. Све док обраћаш пажњу само на положај тела који приличи молитви и док се твој ум брине само о спољашњој лепоти скиније (о осталим спољашњим особинама молитвословља) (знај да) још ниси угледао место молитве и да си још далеко од тог блаженог пута.
153. Када ћеш пронаћи истински молитву? Када, молећи се, будеш био изнад сваке друге радости.
154. Молитва и читање су прекрасни. Они заустављају сујетно скитање мисли, свезују помисли које неприлично круже и са коришћу их задржавају ни мало расејаним у том прекрасном занимању.
155. Молитва нас подстиче на разговор са Богом. Дуготрајном навиком, она нас уводи у саживот са Њим, који и безначајне људе воли и не стиди се пријатељског зближавања са њима, све док им љубав која у њима пребива пружа смелост.
156. Молитва ум одрешује од сваке помисли о чулном и узводи ка Богу који је изнад свега, приводећи га разговору са Њим. Она од Њега са смелошћу иште све што јој је угодно. На тај начин она чини да човек живот проводи у чистоти. Јер, он је већ био у општењу са Богом и ускоро се опет припрема на то општење.
157. Свети Павле учи да будемо у молитви постојани (Рим.12,12), те да дуготрајним пребивањем у њој створимо навику на њу (Кол.4,2; Еф.6,18). Он још заповеда да се молитва врши на сваком месту (1.Тим.2,8) како се ни један лењивац не би изговорио тиме што живи далеко од молитвеног храма. Свако место је погодно за молитву. Бог прима оне који га призивају са чистим срцем и праведним делима, гледајући на њихово расположење и слушајући њихову молитву, чак и да се место на коме га призивају, по нашем мишљењу, ничим посебним не издваја.
158. Понекад на бденију треба брзо читати Псалам, а понекад треба предпоставити певање Псалама. Ми треба да мењамо начин деловања, насупрот замкама непријатеља који нас понекад подстичу да ломимо језик у брзом читању, а понекад побуђују на надмено слатко појање.
159. Када твоје срце нападне непријатељска помисао, немој молитвом искати једно или друго, већ исуци мач суза против непријатеља. Иступивши против непријатеља са тако силним оружјем, ми ћемо га брзо приморати да одступи од нас.
160. Заволи бављење рукодељем, премда у молитвеном расположењу. Оно, наиме, не доноси свагда свој плод, а она - увек. Немој прекидати молитву све док у потпуности не испуниш молитвени дуг, нити слушај помисао која ти говори да је време да седнеш за посао. Осим тога, седећи за послом немој да се силно обузимаш делом како не би, хитајући, узнемирио срце своје и учинио га неприкладним за молитву.
161. Ум из кога је украдена мисао о Богу и који стоји далеко од сећања на Њега већ равнодушно греши спољашњим чулима. Јер, он више не може да буде чувар ни слуха ни језика, будући да је из његове унутрашњости отишла приврженост ка подвижничком труду над самим собом.
162. Дешава се да се напрежемо да творимо чисту молитву и да не успевамо. Међутим, дешава се и то да душа пребива у чистој молитви и без нашег принуђавања. Прво произилази од наше немоћи, а друго од благодати одозго, која нас призива ка искању душевне чистоте. И једним и другим, она нас поучава да чисту молитву не приписујемо себи, већ да је сматрамо даром Дародавца. Јер не знамо као што треба о чему ћемо се молити (Рим.8,26). Када се деси да се напрежемо да творимо чисту молитву и нисмо у стању, већ се помрачујемо, омочимо образе сузама и молимо Бога да се развеје ноћ борбе и да у души засија светлост.
163. Сећање на телесну похоту смућује [човека]. Оно не само да не дозвољава разговор са Богом, већ и ум, који се наводно моли, оскрнављује маштаријама гнусних представа. Добро је непрестано пребивати у молитви и ум упражњавати у беседи са Богом. Међутим, да ли је тако код нас? Често се одвајајући од речи молитве ми пратимо помисли које нас заводе, уместо да се удаљавамо од њих и уместо да нас огорчују, што би био признак несагласности воље са онима који нам подмећу неприлично. И премда спољашњост показује молитвени изглед (због преклоњених колена другима изгледа да се молимо), ми мишљу представљамо нешто пријатно: љубазно разговарамо са пријатељима, са гневом грдимо непријатеље, празнујемо са гостима, зидамо куће за сроднике, садимо дрвеће, путујемо, бавимо се трговином, на силу нас приводе свештеничком чину, са великом брижљивошћу водимо дела цркви које су нам уручене. И велики део свега тога пребирамо у мислима, саглашавајући се са свиме што нам представи помисао онако како је угодно страсти која надахњује наше срце.
164. Молитва захтева да ум буде чист од сваке помисли и да у себе не прима ништа што није молитвено, макар се радило и о нечем часном. Напротив, као надахнут Богом и одвојивши се од свега, обављај свој разговор са Њиме јединим.
165. Ко своје време дели на рукодеље и молитву, своје тело укроћује трудом и његове неуредне захтеве доводи до умерености. Душу, пак, која се труди заједно са телом и након извесног времена жели одмор, он орасположује на молитву као на неко лакше [дело]. И душа ка молитви приступа са усрдношћу и живим силама. Јер, она осећа утеху при промени дела и прелазу од једног ка другоме, док је дуготрајно занимање једним истим притиска. Она се оптерећује једнообразношћу, док је разноврсност занимања радује. Њој се чини да, остављајући једно дело, са себе скида неки терет због чега ка другоме приступа као са свежим снагама и као да тек започиње труд.
166. Ко не воли да ради неделатношћу храни страсти и жељама даје слободу да се устремљују ка предметима који су им сродни. То се највише пројављује у време молитве, будући да је тада пажња ума потпуно прогутана оним чиме је заузето срце. Он тада у помислима пребира оно што је донела страст која је ступила у дејство уместо да беседи са Богом и да од Њега иште себи корист. Знајући то, свети Павле са ревношћу напада лењост и све апостолском влашћу обавезује на труд (2.Сол.3,6-12). Дело је сидро за мисао и даје јој безопасан смер. Чак и ако одасвуд наилазе буре и наиласци ветрова прете бродоломом, мисао стоји непоколебиво, задржавана делом као сидром. Она се унеколико колеба помислима које се подижу, али не пада у опасност стога што су узе које је држе силније од ветрова који јуре.
167. Они који одбијају рукодеље под изговором да треба непрестано да се моле, у ствари се и не моле. Управо стога што мисле да лењошћу души оставе слободу од брига, они се запетљавају у лавиринт безизлазних помисли и постају неспособни за молитву. Тело које се труди над делом задржава мисао при себи, будући да она, не мање него очи, треба да прати оно што се ради и да садејствује телу у непогрешивом вршењу дејстава. Покојно тело, напротив, мисли даје слободу да лута. Стога се у време покоја буде страсти. При сваком похотљивом сећању оне хватају мисао и овладавају њоме као заробљеницом.
168. Постоји виша молитва савршених, неко усхићење ума, свецело одрешење од чулног, у којој се он неизрецивим уздасима духа приближује ка Богу који види расположење срца које је отворено као исписана књига и које у безгласним образима изражава своју вољу. Тако је до трећег неба био однесен Павле, не знајући да ли у телу или изван тела (2.Кор.12,2).
169. После прве постоји и друга молитва. На њој ум са умилењем прати речи које произноси, знајући коме упућује молбу.
170. Молитва коју прекидају помисли и која је сједињена са телесним бригама стоји далеко од настројења које приличи молитвенику. Такав не чује самог себе, носећи се мишљу тамо-амо и не сећајући се какве речи изговара. И зар ће Божанствени слух обратити пажњу на оно на што ни сам молитвеник, у својој расејаности, не пази? Код оних који су говорили: Пази на молитву моју, услиши молитву моју (Пс.16,1), и: Нека твоје уши пазе на глас моје молитве (Пс.129,2), сав ум беше марљиво сабран. Он се није разливао на оно на шта се обично разлива и расејава мисао немарних која не влада собом.ивим уздасима и стењању.

О ПОСТУ Откуда пост и чему он служи ?


Пост је божанског порекла; Божја установа и наредба. Пост је рајска установа и заповест Божја ( 1. Мојс. 2. гл. 9. и 15–17. ст). Хришћански пост води порекло од Господа Исуса Христа. Господ је и сам постио четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку и посту поучавао своје бројне следбенике (Мт.6. 16-18); Постио је пре њега и Пророк Мојсеј и други Пророци. Постили су и Апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све Свете руководио у животу по Богу", каже Св. Василије Велики. Пост је не само Божја заповест, него и божански начин живота по речима Св. Симеона Солунског, ''Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу, нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу''.
    Прва заповест Божја у Рају била је заповест о посту, тј. о уздржању. Отуда је и први човеков грех био грех против поста. Као што у греху учествује и душа и тело, потребно је да и у врлини и ослобођењу од греха учествују обоје. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље,  слављење Тројичнога Бога и Његових Светих, дакле духовне је природеЗа човека то значи уздизање душе изнад тела, духовно усавршавање. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Прави пост има две стране, телесну и духовну. Састоји се у уздржавању од мрсне хране и преизобилних јела, али првенствено у уздржавању од рђавих мисли , жеља и дела. Пост умножава љубав и молитву и спремност на враћање свих јеванђелских врлина. Душа има два крила којима лети небу: пост и молитву. Он је лек за душевне и телесне болести и заштита од сваког демонског дејства о чему је сам Спаситељ рекао: "Овај род (тј. демони) се изгони само постом и молитвом".
    Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста.
    По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем тзв. ''трапавих седмица'', када се пост разрешава), Усековање главе Светог Јована Претече (29.авг./11.сеппо новом календару), Крстовдан (4/27 септембра по новом календару) и Навечерје Богојављења (5/18. јан. по новом календару). Вишедневни постови су они које је Црква установила пред велике празнике и има их четири:
o       Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница
o       Божићни пост
o       Богородични или Госпојински пост
o       Пост Светих Апостола
Сви ови постови посебно су обележени у Календару Српске Цркве.
Правила поста
    Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље. Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом каже Свети Јован Златоусти:

,,Не говори ми: Толико дана сам постио нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње’’.

        На питање: Која је мера поста? Свети Василије Велики одговара:

,, У духовном посту мера је једна и важна за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну пак болеснику, или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на какав било тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, патили око спремања омиљених и скупих јела’’.

    Постоји неколико начина поста:
1.     када један пут у току дана узимамо храну без уља и вина, и то претежно не кувану, суву - тзв. сухоједење,
2.     када узимамо храну, такође без уља и вина, више пута на дан али кувану у водом - тзв. пост на води,
3.     када узимамо храну која је спремана са уљем, више пута у току дана. Код оваквог начина поста можемо користити вино и алкохолна пића, у одређеним количинама, ракове, лигње, шкољке и остале рептилије - ово је тзв. пост на уљу и вину, и
4.     када узимамо храну која је спремана са рибом, такође више пута у току дана - тзв. пост на риби;

    Значи за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.
Васкршњи пост
    Овај пост се још зове Света четрдесетница или Часни пост.  Васкршњи пост траје седам недења. Уз овај пост Црква везује и пост Страсне седмице, у спомен страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа. У току овога поста не једемо месо, сир јаја, рибу ни уље. Само се суботом и недељом разрешава уље и вино. Разрешење на уље и вино бива још и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Рибу, пак, једемо само на Благовести (уколико не падне у Страсну седмицу) и на Цвети. Ако Благовести падну пре Цвети, дан пред Благовести разрешава се на уљу и вину ( Типик, 32 гл ).
Прве недеље Часног поста у понедељак, уторак и среду, до свршетка Свете литургије пређеосвећених дарова, православни хришћани не узимају храну. Ко то не може једе хлеб и течност (чај или компот) и то после вечерње службе (све ово по разрешењу тј. благослову - дозволи духовника односно свештеника).

Велики Четвртак
Једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије која почиње у 14.00 часова
(Велики типик од Николајевића, гл. 16).

Велики Петак
Не окуша се ништа (по благослову разрешење на хлеб и чај).

Велика Субота
По завршеној Литургији једе се хлеб и вода (сухоједеније).
Апостолски пост
    Зове се још и Петровски пост. Дужина овог поста је промењива и траје од Недеље Свих Светих до Петровдана. Током овог поста у среду и петак једу се само јела кувана на води, без уља, а у остале дане седмице разрешено је на уље и вино, суботом и недељом може и риба.
Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик,гл.33).
Богородични пост
     Зове се још и Успенски или Госпојински. Овај пост траје 15 дана. По строгости овај пост долази одмах иза Васкршњег. Током целе седмице спрема се храна на води тј. без уља. У суботу и недељу храна је са уљем и дозвољено је пити вино. Разрешење на рибу у току поста бива само на Преображење Господње.
Божићни пост
    Пошто црквени устав сматра Рођење Христово као другу Пасху, то пост пред Божић траје такође 40 дана.
По строгости овај пост се може упоредити с Апостолским. У Божићном посту строго се пости само у среду и петак. Понедељком, уторком и четвртком разрешава се на уљу и вину, а суботом и недељом и риба. Од 20. до 24.децембра (од 2. до 6. јануара по новом календару) пост постаје строжији и нема разрешења на рибу.
Најстрожији пост је 24.децембра (6. јануара по новом календару), уочи Божића, то јест на Бадње вече (Типик, под 14.нов.).

    Среда и петак, преко године, посте се без уља, уколико није разрешено друкчије. На празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, Воздвижења Часног Крста и на Крстовдан је најстрожи пост; ко може, тога дана једе једном дневно, без уља и разуме се, без вина. Уколико празник Крстовдан падне у суботу или недељу пост не бива - једемо уље и вино (Велики типик, правило за 5.јануар).

Како је Црква одредила дане у које треба да се пости, тако је исто одредила дане када јепост разрешенИ то, средом и петком, у следећим случајевима:

1.  од 7. јануара до 14. јануара разрешено је на све (једу се: риба, сир, јаја, месо),
      значи не пости се.
2.   у седмици иза Недеље митара и фарисеја такође је разрешено на све.
3.   у току сиропусне седмице разрешено је на: рибу, сир и јаја (месо у току ове  
     седмице се не једе).
4.  Светла седмица, седмица по Васкрсу, такође је разрешена на све.
5.  Духовске седмице, седмица по Духовима, такође је разрешена на све.
6.  од Томине недеље до Духова, средом и петком, пости се на уљу.
7.  у среду Преполовљења и среду Оданија Васкрса дозвољава се риба.

- Ако се догоди да Божић празнујемо у среду или петак тада се разрешава на све, не пости се.
- Ако се пак догоди да Петровдан или Велика Госпојина буду у среду или петак тада се разрешава на рибу (пости се на риби), а у било који други дан да се догоди празновање неког од ова два празника не пости се.
У Цркви постоје и други постови. Они настају када Епископски Сабор неке аутокефалне (самосталне–независне) Цркве, својом влашћу, за своју област, наложи пост, било као редовни, било као ванредни.
     Догађа се да поједини хришћани желе да своју побожност појачају на тај начин, што ће поред редовних постова, одредити још неки дан у који ће постити. Ово је лични пост. Црква одобрава и такву врсту поста, али је у таквим случајевима пожељно посаветовати се са надлежним парохом или својим ''духовником'', па и поступити по њиховимсаветима.

    Пост је многоцени дар Божји, прастара установа која се сачувала као отачко наслеђе и стигла до нас и данашњег времена. Усаглашен је са нашим природним и натприродним потребама; потребан је и добар (користан) нашим телима, али још више нашим душама, нашој духовности. О посту и његовој корисности за човека може се говорити и говорити, али увек само похвално. У том погледу Свети Василије Велики каже:

''Примите га (пост) дакле са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примте богати њега који вас спасава од опасности преједања... Болесници примите мајку здравља. Здрави, осигурање вашег здравља... Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ... Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране.''
    Тако је православни пост, основан на Божанском ауторитету и озакоњен Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом Христовом, најбоље средство да својим хришћанским животом прославимо Господа Бога и сачувамо своје здравље и своје људско достојанство. И једно и друго нам је потребно да би поново задобили, оно што смо прародитељским грехом изгубили: рајско насеље, рајски мир и блаженствујући живот у заједници са Богом, Његовим Анђелима и свима Светима. Јер по Св. Оцима: Зато што нисмо постили изгнани смо из Раја; зато треба да постимо да опет уђемо у Рај!

О ИСПОВЕСТИ
У данашње време, наш народ и свако од нас највише пати и страда услед недостатка вере и наде у Бога. Због духовног немара и незнања постајемо подложни греху и заблудама. Под различитим околностима, нечисти духови користе прилику, да кроз људе и догађаје раслабе нашу пажњу и савест, а затим да у нама распале душевне и телесне страсти. На тај начин, мисли и осећања, речи и дела својом нечистотом помрачују ум и трују срце, те човек под њиховим дејством почне да заборавља на Бога или да верује како хоће, а тада се и душа и тело лако оскврњују и заробљавају грехом.

Иако у Светој Тајни Крштења Хришћанин добија опроштај свих својих сагрешења, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем спољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки Хришћанин што је могуће чешће исповеда своје грехе.

ШТА ЈЕ ТО ГРЕХ?

Грех је непослушност Речи Божијој, то је нарушавање хришћанског духовног закона од стране верника. Појам греха је религијски појам и њега схватају само они који схватају хришћански закон и исповедају веру у Бога, који се због тога налазе у “огради црквеној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није уопште способан да схвати своју греховност, нити да види сав свој пад и ужасне се због дубине своје заражености смртном болешћу греха, као ни да осети своју удаљеност од Бога и Истине. Због тога се треба прво покајати за грехе против Бога и Његове Цркве. Таквих греха има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу.

Они се уопштено могу поделити на: маловерје, сујеверје, богохуљење и заклињање Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби, духовна прелест (обмана), гордост и сујета, човекоугађање, напраситост и раздражљивост, осуђивање, чамотиња (униније), празнословље, лаж и лагање, крађа и пљачка, среброљубље, стомакоугађање, пијанство, покушај или размишљање о убиству, самоубиству и абортусу (чедоморству - убијању тек зачете деце у утроби), блуд и прељуба (у мислима и на делу).

Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој Светој Тајни?

Пре свега, то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и томе слично. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ова болна осећања нас подсећају на њих, како бисмо, подстакнути оваквим јадним стањем наше душе, постали свесни да је потребно да из ње избацимо сав отров, односно да се обратимо Светој Тајни Исповести и да се тиме избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде (у овом животу), на Страшном суду Божијем.

КАКО СЕ СПРЕМАТИ ЗА ИСПОВЕСТ?

Момент покајања - Време је благопријатно и дан је очишћења. То је време када ми можемо да одложимо тешко бреме огреховљености, покидамо ланце греха и нашу душу угледамо светлу и очишћену. Али до тог блаженог очишћења не води лак пут. Ако си решио да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грхе, јавиће се мноштво препрека, унутрашњих и спољашњих, јер непријатељи људског рода, сазнавши за нашу добру намеру на сваки начин желе да нас узнемире сумњама, помислима и страховима, али они исчезавају чим покажемо чврстину у својим намерама. Често се догађа да кад још нисмо приступили исповести, а душа наша слуша искушавајући глас:

''Да ли да одложим? Да ли сам се довољно припремио? Није ли сувише често?''.
 Нужно је чврсто се одупрети овим сумњамаУ Светом Писму читамо:''Сине мој! Ако приступиш служби Господу Богу, припреми душу твоју за искушења, управи срце твоје и буди тврд и не збуњуј се кад те оне посете, припни се уз Њега и не одступај да би се на послетку уздигао'' (Сир. 2, 1-3)

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремом за следећу исповест. Благодат Божија која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно се чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере; Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Први корак онога ко се спрема за исповест мора да буде испитивање срца. Разумевајући морално стање своје душе, треба се старати и разликовати основне грехе од изведених, симптоме од дубљих разлога. На пример: ми уочавамо, и то је јако важно - расејаност на молитви, непажњу у време богослужења, одсуство интереса за слушање и читање Светог Писма...

А зар не произилазе сви греси од маловерја и слабе љубави према Богу?! Треба обележити у себи својевољност, непослушност, самооправдавање, нетрпљење прекора, неуступљивост, тврдоглавост... Много је, међутим, важније открити и разумети њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако ми примећујемо код себе стремљења да увек будемо у друштву, с људима, показујемо говорљивост, злоречивост, ако сувише бринемо о својој спољашњости и оделу, тада треба пажљиво истражити те страсти, јер се чешће од свега тако пројављује наша таштина и гордост.

Има још једно помоћно средство, које нас води познању својих грехова - чешће и посебно при исповести подсећати се на то за шта нас обично окривљују други људи, који живе уз нас - наши ближњи. Веома често њихове оптужбе, прекори и напади су оправдани. Но, чак ако се они нама чине неправедним, треба их примати са кротошћу, без љутње.

Пре исповести, неопходно је тражити опроштај од свих, којима мислиш да си скривио, да би приступио Тајни са неоптерећеном савешћу. При испитивању срца треба следити за тим, да се не падне у прекомерну умишљеност и ситничаву подозривост према сваком покрету срца. Стајући на тај пут, може се изгубити осећај за важно и неважно и заплести у ситницама. У таквим случајевима треба привремено оставити испитивање своје душе, те молитвом и добрим делима просветлити душу. Припрема за исповест није у томе да би се , по могућству, потпуно присетили свих својих грехова и чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања усредсређоности, озбиљности и молитве, при којем као при светлости постану видни наши греси.  Истинско покајање и исповест имају велику моћ. Тако,

''Ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост'' вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту:

''У стању је исповест и огањ вечни да угаси''. ''Исповест је почетак спасења'', речи су светог Атанасија Великог.

Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога Свету Тајну Покајања и Исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински:

''Молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу''.

А за успех покајања, Бог ништа не тражи, до срце скрушено и смирено. Бог од грешника''не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији'', вели свети Василије Велики, ''него драговољну и од срца истинску исповест, која је једнако доступна свима који хоће''.

 Један од доказа да је исповест обављена како треба јесте олакшање на души које осећа онај који се исповедио.

Важно је рећи да је свештеник само посредник између нас и Бога, и да исповедајући своје грехе и кајући се пред свештеникомми се уствари исповедамо и кајемо пред Богом.Такође треба рећи да је свештеник обавезан да и поцену живота чува тајну поверену му приликом исповести. у супротном може бити лишен свештеничког чина.

У случајевима када је верник исповедио неки тежи грех свештеник му препоручује епитимију (казну), која зависи од тежине и врсте учињеног преступа. Епитимија може бити додатни пост или молитва, чињење милосрђа, ако смо кога оштетили да му то надокнадимо, да молимо опроштај од оних које смо увредили.

О  ПРИЧЕШЋУ

Светом Тајном причешћа примамо у виду хлеба и вина Тело и Крв Господа Исуса Христа. Ова Света Тајна представља врхунац љубави и заједништва између Бога и човека. СветуТајну причешћа установио је сам Господ Исус Христос на Тајној вечери:

И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и давашеученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се прољева за многе ради отпуштења гријехова.” (Матеј 26; 26-28).

Свето причешће се припрема и прима за време најважнијег црквеног богослужења, СветеЛитургије. Верници се за Свето причешће припремају постом и молитвом. За здраве вернике припрема је строжија, него за болесне, односно здрави верници строжије посте него болесни. Недељу дана пред причешће држи се строги пост, тј. пости се на води, не употребљава се уљеВерници исповедају своје грехе свештенику и тек после тога верници могу приступити Путиру (Чаши) са Светим причешћем. Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којим је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Када се приђе свештенику који причешћује, изговори се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи Чаша (Путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе Свето причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од Чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни Путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице.

У изузетним случајевима када су у питању болесници на самрти, и када је потребно брзо причешће, могу изостати уобичајене припреме, тј. ови верници не посте пре причешћа, већ их свештеник само исповеди и причести. Ово се чини да би се верник пре смрти сјединио са Богом. У оваквим случајевима свештеник односи Свете дарове у дом болесника и тамо га причешћује.

Причешће се може вршити и у дому оних болесника који нису на самрти, али су непокретни, и не могу доћи у цркву. Тада то није последње причешће, већ свештеник причешћује болесника за здравље душе и тела.

Данас се верници најчешће причешћују у току четири велика поста (Божићног,Васкршњег, Св. ап. Петра и Павла, Госпојинског ), но препоручљиво је причешћивати се што чешће.